Questions and answers

Članom 154. Zakona o javnim nabavkama propisano je da se ugovor o javnoj nabavci izvršava u skladu sa uslovima koji su određeni u dokumentaciji o nabavci i izabranom ponudom.  Naručilac je obavezan da kontroliše izvršenja ugovora o javnoj nabavci u skladu sa uslovima koji su određeni u dokumentaciji o nabavci i izabranom ponudom.

Posebno je propisano da naručilac ne može da vrši bitne izmene ugovora o javnoj nabavci.

Izmena ugovora smatra se bitnom u slučaju kada za posledicu ima izmenu karaktera ugovora u materijalnom smislu u odnosu na ugovor koji je prvobitno zaključen, odnosno ako bi se značajno izmenila priroda prvobitno zaključenog ugovora, pri čemu bitna izmena ugovora uvek postoji kada je ispunjen jedan ili više od sledećih uslova:

1. izmenom se uvode uslovi koji bi, da su bili deo prvobitnog postupka javne nabavke, omogućavali uključivanje drugih kandidata u odnosu na one koji su prvobitno izabrani ili prihvatanje druge ponude u odnosu na prvobitno prihvaćenu ili omogućavali veću konkurenciju u postupku javne nabavke koji je prethodio zaključenju ugovora;
2. izmenom se menja privredna ravnoteža ugovora u korist privrednog subjekta sa kojim je zaključen ugovor na način koji nije predviđen prvobitnim ugovorom;
3. izmenom se značajno povećava obim ugovora;
4. promena privrednog subjekta sa kojim je zaključen ugovor o javnoj nabavci, osim u slučajevima iz člana 159. ZJN.

Imajući u vidu navedeno, a posebno imajući u vidu zaključke iz izveštaja o sprovedenim revizijama Državne revizorske institucije, uvođenje avansa izmenom ugovora smatra se bitnom izmenom i samim tim je nedozvoljena. Avansno plaćanje nužno zahteva i dostavljanje sredstva obezbeđenja za avansno plaćanje sa PDV-om, i takav način plaćanja, ako nije prvobitno dozvoljen konkursnom dokumentacijom i ugovorom, ne može biti predviđen aneksom ugovora.

Odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koje se odnose na otuđenje građevinskog zemljišta neposrednom pogodbom, po ceni koja je niža od tržišne ili bez naknade primenjuju se samo izuzetno i uz saglasnost Vlade RS, pod uslovom da se radi o izgradnji objekata za potrebe lokalnog ekonomskog razvoja. Situacije u kojima je to bliže regulisano navedene su u Uredbi o pribavljanju i raspolaganju nepokretnostima i davanjem u zakup stvari u javnoj svojini, odnosno pribavljanja i iskorišćavanja drugih imovinskih prava kao i postupcima javnog nadmetanja i prikupljanja pisanih ponuda ("Sl. glasnik RS“, br. 16/18).

Imajući u vidu da, je organizacija Crveni krst organizacija koja se osniva u skladu sa Zakonom o crvenom krstu i da je delokrug delovanja društveno-humanističkog karaktera, a ne u svrhu pospešivanja lokalnog ekonomskog razvoja na istu se ne mogu primeniti odredbe člana 99. Zakona o planiranju i izgradnji, i ista ne može steći građevinsko zemljište bez naknade. Crveni krst takođe nije udruženje koje je osnovala opština iako se radi o neprofitnoj organizaciji koja ima humanitarni karakter.

Opština bi mogla da razmotri neke druge modalitete (npr. programe podrške) u cilju obezbeđivanja sredstava za nameravano sticanje građevinskog zemljišta radi izgradnje pomenutog objekta, obzirom da Crveni krst ima javni značaj za širu zajednicu i bavi se društveno-humanističkim radom koji je koristan za stanovništvo.

Trošak u budžetu JLS, direktnog korisnika budžetskih sredstava, je namenski i u situaciji kada je zaključen ugovor o javnoj nabavci, tereti se konkretna pozicija/konto u skladu sa odlukom o budžetu, na kom je predviđen trošak za dobra/usluge/radove u skladu sa predmetom ugovora o javnoj nabavci. 

Prihodi koji se ostvare (u konkretnom slučaju, na primer, 10% vrednosti ugovora o javnoj nabavci usled naplate sredstva finansijskog obezbeđenja) se knjiže na prihodnoj strani budžeta, na drugom kontu u skladu sa propisima koji uređuju oblast računovodstva, tako da naručilac ne uvećava poziciju/konto na kom su sredstva za troškove predmetnih usluga, odnosno sredstva dobijena od naplate menice ne mogu se koristiti za ponovnu nabavku ovih usluga, jer bi „vraćanjem“ ovih sredstava na poziciju/konto na kojem je knjižen trošak ugovora o javnoj nabavci bila uvećana konkretna pozicija/konto. 

Drugim rečima, sredstva usled naplaćenog sredstva obezbeđenja se ne vraćaju na poziciju/konto budžeta koji se odnosi na predmetne usluge.

Na zakup nepokretnosti primenjuju se odredbe Zakona o javnoj svojini i odredbe Uredbe o pribavljanju i raspolaganju nepokretnostima i davanjem u zakup stvari u javnoj svojini, odnosno pribavljanja i iskorišćavanja drugih imovinskih prava kao i postupcima javnog nadmetanja i prikupljanja pisanih ponuda („Sl. glasnik RS“, br. 16/18). Pojedine lokalne samouprave pitanje zakupa regulišu i u posebnim internim odlukama o pribavljanju, raspolaganju i korišćenju nepokretnosti u javnoj svojini. Kako je zakup oblik raspolaganje moguće je doneti i zasebnu Odluku o davanju u zakup svih nepokretnosti u javnoj svojini, uključujući i stanove, lokale i druge poslovne prostore. 

Takođe pitanje zakupa stanova regulisano je i Zakonom o stanovanju o stambenoj podršci koji u članu 70. propisuje da se: Ugovor o zakupu stana zaključuje u pisanoj formi između vlasnika stana, odnosno nosioca prava javne svojine ili korisnika stvari u javnoj svojini kao zakupodavca i lica kome se stan daje u zakup kao zakupca, pri čemu zakupodavac, u skladu sa članom 41. stav 4. ovog zakona, obaveštava upravnika stambene zajednice da će zakupac učestvovati u troškovima održavanja i upravljanja zgradom ukoliko je tako ugovorio sa zakupcem, a primerak ugovora u roku od 30 dana od dana zaključenja zakupodavac dostavlja nadležnoj lokalnoj poreskoj administraciji.

Dakle, pitanje zakupa regulisano je pozitivno-pravnim propisima RS, internim odlukama lokalnih samouprava koje opet moraju biti u skladu sa Zakonom, dok se nadležnost lokalne poreske javlja tek nakon zaključivanja ugovora. Ugovor o zakupu se svakako zaključuje na osnovu Zakona o obligacionim odnosima i podrazumeva prava i obaveze obe ugovorne strane.

Eventualno lokalna poreska administracija može da da okvirne cene zakupa za pojedine delove grada kako bi se utvrdila visina zakupnine.

Zakon o javnim nabavkama ne uređuje pitanje registrovanja faktura i profaktura. Na naručiocu je da na osnovu istraživanja tržišta utvrdi stvarno tržišno stanje, pa čak i u pogledu načina plaćanja i da u okviru svog finansijskog sektora proveri na koji način je moguće sprovesti potencijalnu dinamiku plaćanja i da takvu dinamiku definiše ugovorom sa dobavljačem.

Način i postupak registrovanja fakture, odnosno drugih zahteva za isplatu, izdatih od strane poverilaca u komercijalnim transakcijama između privrednih subjekata i javnog sektora bliže propisuje Pravilnik o načinu i postupku registrovanja faktura, odnosno drugih zahteva za isplatu, kao i načinu vođenja i sadržaju centralnog registra („Službeni glasnik RS“, br. 7/18, 59/18, 8/19.).

Međutim, s obzirom da Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama („Sl. glasnik RS“, br. 119/12, 68/15, 113/17, 91/19, 44/21 i 44/21-dr.zakon) u članu 4. propisuje da se rok izmirenja novčanih obaveza ne može predvideti na duže od 45 dana, u slučaju kada je u ugovornom odnosu javni sektor dužnik, to isključuje mogućnost, u konkretnom slučaju, registrovanja fakture sa navedenim ukupnim iznosom i rokom otplate 12 meseci.

Mišljenja smo da je potrebno da se za svaki mesec registruje (pro)faktura u onom iznosu koliko je definisana mesečna rata.

U skladu sa odredbama člana 10a. Zakona o porezima na imovinu "Sl. glasnik RS", br. 26/2001, "Sl. list SRJ", br. 42/2002 - odluka SUS i "Sl. glasnik RS", br. 80/2002, 80/2002 - dr. zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012 - odluka US, 47/2013, 68/2014 - dr. zakon, 95/2018, 99/2018 - odluka US, 86/2019, 144/2020 i 118/2021) prestanak poreske obaveze, uređen je na sledeći način:

Obaveza po osnovu poreza na imovinu prestaje najranijim od sledećih dana:

• danom kojim poreskom obvezniku prestaje pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na nepokretnosti, na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona;
• danom prestanka postojanja nepokretnosti;
• danom početka primene zakona u skladu sa kojim je pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaćao prestalo biti predmet oporezivanja;
• danom kojim drugo lice stekne pravo, državinu ili korišćenje na koje se porez plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona.

Danom prestanka poreske obaveze na delu zemljišta iz člana 2. stav 1.

tač. 1) i 3) ovog zakona, prestaje poreska obaveza na preostalom delu zemljišta koje je površine do deset ari.

Shodno navedenom, poreska obaveza može prestati (1) zbog prestanka postojanja predmeta oporezivanja ili (2) prestanka svojstva poreskog obveznika.

Postojanje predmeta oporezivanja nužna je pretpostavka za utvrđivanje i naplatu poreske obaveze na imovinu. To znači da poreska obaveza prestaje kada prestane da postoji predmet oporezivanja (usled zemljotresa, rušenja objekta...). Podrazumeva se da poreska obaveza  postoji dok postoji predmet oporezivanja ( na primer, ako obveznik sruši kuću za koju je plaćao porez, on više nije imalac prava niti obveznik poreza na imovinu za tu kuću jer ona više ne postoji), o čemu treba da obavesti i dostavi dokaz nadležnom organu, zbog saznanja o prestanku poreske obaveze

Smatramo da poreski obveznik mora da dokumentuje prestanak postojanja predmeta oporezivanja, ili u postupku poreske kontrole na terenu izvršiti uviđaj i konstatovati u zapisniku  faktičko stanje.

Sa poreskog stanovišta, kada je reč o sticanju stvarnog prava koje je predmet oporezivanja porezom na imovinu, kao činjenici koja opredeljuje dan nastanka/prestanka poreske obaveze, relevantno je kako pravno tako i faktičko stanje.

Poresko oslobođenje može se ostvariti samo kada za to postoji osnov propisan zakonom. Zakonom nije propisano poresko oslobođenje kada se radi o objektu koji faktički postoji, za koji je nastala poreska obaveza po osnovu poreza na imovinu. Zakonom nije propisan prestanak poreske obaveze iz razloga što je objekat ruiniran. Zakonom je uređeno poresko oslobođenje kad za sve nepokretnosti poreskog obveznika na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave ukupna osnovica poreza na imovinu ne prelazi iznos od 400.000 dinara.

Shodno navedenom smatramo da nema osnova za prestanak poreske obaveze za predmetnu nepokretnost.

Ministarstvo finansije objavilo je više mišljenja sa tumačenjima o prestanku poreske obaveze.

Mišljenja Ministarstva finansija (pogledaj i preuzmi): 

- Bilten broj11/2014 (pitanje broj13).pdf

- Bilten 4/2015 (pitanje broj 4).pdf

- Bilten broj 28/ 2018 (pitanje broj 1).pdf

U skladu sa Zakonom o porezima na imovinu („Sl. glasnik RS“, br. 26/2001, „Sl. list SRJ“, br. 42/2002 - odluka SUS i „Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 80/2002 - dr. zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012 - odluka US, 47/2013, 68/2014 - dr. zakon, 95/2018, 99/2018 - odluka US, 86/2019, 144/2020 i 118/2021) jedinice lokalne samouprave aktom nadležnog organa određuju prosečne cene kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti po zonama.

Odredbama člana 6. Zakona o porezima na imovinu, propisano je da se vrednost nepokretnosti, koja čini osnovicu poreza na imovinu utvrđuje primenom sledećih elemenata:

     1.    korisna površina,

     2.    prosečna cena kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti u zoni u kojoj se nalazi nepokretnost.

Korisna površina zemljišta je njegova ukupna površina, a korisna površina objekta je zbir podnih površina između unutrašnjih strana spoljnih zidova objekta (isključujući površine balkona, terasa, lođa, stepeništa izvan gabarita objekta, neadaptiranih tavanskih prostora i prostora u zajedničkoj nedeljivoj svojini svih vlasnika posebnih delova istog objekta, osim površine ispod nosećih zidova i nosećih stubova koji prolaze kroz objekat koji su istovremeno poseban i zajednički do objekta). Za objekte koji nemaju horizontalnu podnu površinu ili obodne zidova, korisna površina je površina njegove vertikalne projekcije na zemljište.

Prosečnu cenu odgovarajućih nepokretnosti po zonama na teritoriji jedinice lokalne samouprave utvrđuje svaka jedinica lokalne samouprave aktom nadležnog organa, na osnovu cena ostvarenih u prometu uz naknadu odgovarajućih nepokretnosti po zonama u periodu od 1. oktobra godine koja prethodi tekućoj godini do 30. septembra tekuće godine. Tekućom godinom smatra se kalendarska godina koja prethodi godini za koju se utvrđuje porez na imovinu.

Cenom ostvarenom u prometu uz naknadu odgovarajućih nepokretnosti u zonama smatra se i naknada za prenos prava svojine na nepokretnosti koja je dosuđena, odnosno određena u sudskom ili drugom postupku, aktom koji je postao pravosnažan u periodu od 1. oktobra godine koja prethodi tekućoj godini do 30. septembra tekuće godine.

Prosečna cena u zoni u kojoj nije bilo najmanje tri prometa odgovarajućih nepokretnosti u periodu od 1. oktobra godine koja prethodi tekućoj godini do 30. septembra tekuće godine za te nepokretnosti, utvrđuje se na osnovu proseka prosečnih cena ostvarenih u graničnim zonama u kojima je u tom periodu bilo najmanje tri prometa odgovarajućih nepokretnosti, osim u slučaju utvrđivanja prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u najopremljenijoj, odnosno najneopremljenijoj zoni, u kojoj nije bilo prometa te vrste nepokretnosti, koja se graniči sa više zona. Granične zone su zone čije teritorije se graniče sa zonom u kojoj nije bilo prometa, koje pripadaju istoj jedinici lokalne samouprave.

Ako nije utvrđena prosečna cena drugog zemljišta u zoni, iz razloga što u zoni i graničnim zonama nije bilo najmanje tri prometa uz naknadu drugog zemljišta, a utvrđena je prosečna cena poljoprivrednog zemljišta u toj zoni, vrednost drugog zemljišta (osim eksploatacionih polja) koja čini osnovicu poreza na imovinu za poresku godinu utvrđuje se primenom prosečne cene poljoprivrednog zemljišta u toj zoni umanjene za 40%. U tom slučaju smatra se da je utvrđivanjem prosečne cene poljoprivrednog zemljišta u zoni utvrđena prosečna cena drugog zemljišta.

 Ako ni u graničnim zonama nije bilo prometa odgovarajućih nepokretnosti u periodu od 01. oktobra godine koja prethodi tekućoj godini do 30. septembra tekuće godine, odnosno ako se vrednost drugog zemljišta ne može utvrditi, odnosno ako jedinica lokalne samouprave nije objavila prosečne cene u roku propisanom ovim zakonom, osnovica poreza na imovinu za te nepokretnosti u zoni u kojoj nije bilo prometa, odnosno u zoni za koju nisu objavljene prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti, jednaka je osnovici poreza na imovinu te, odnosno odgovarajuće nepokretnosti u toj zoni obveznika koji ne vodi poslovne knjige za tekuću godinu, za odgovarajuću korisnu površinu.

Znači, za obveznike koji ne vode poslovne knjige (fizička lica) poreska osnovica iz prethodne godine koristiće se kao poreska osnovica za tekuću godinu u sledećim slučajevima:

• ako u aktu o prosečnim cenama za određenu vrstu nepokretnosti u određenoj zoni nije utvrđena prosečna cena (zato što nije bilo prometa ni u zoni ni u graničnim zonama),
• ako se vrednost drugog zemljišta ne može utvrditi,
• ako jedinica lokalne samouprave nije u roku objavila prosečne cene (nije donet i objavljen akt o prosečnim cenama do 30. novembra tekuće godine).

Prema članu 7. stav 6. Zakona o porezima na imovinu, osnovica poreza na imovinu za nepokretnosti obveznika koji vodi poslovne knjige je knjigovodstvena vrednost nepokretnosti iskazana na poslednji dan poslovne godine obveznika u tekućoj godini, kad:

jedinica lokalne samouprave do 30. novembra tekuće godine ne objavi akt kojim utvrđuje prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u zonama, odnosno prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u najopremljenijoj zoni u slučaju kad u zoni i graničnim zonama nije bilo prometa odgovarajućih nepokretnosti u periodu od 1. oktobra godine koja prethodi tekućoj godini do 30. septembra tekuće godine;

u zoni i graničnim zonama nije bilo prometa odgovarajućih nepokretnosti u periodu od 1. oktobra godine koja prethodi tekućoj godini do 30. septembra tekuće godine, a u najopremljenijoj zoni ne postoji odgovarajuća vrsta nepokretnosti;

jedinica lokalne samouprave do 30. novembra tekuće godine ne objavi akt kojim utvrđuje zone i najopremljenije zone, kao i svaku promenu tog akta.

Prema navedenim propisima akt o prosečnim cenama trebalo bi da se donosi svake godine, da bude objavljen u propisanom roku, kako bi se prosečne cene iz tog akta mogle koristiti za utvrđivanje poreza na imovinu za sledeću godinu. To znači da prosečne cene iz odluke o prosečnoj ceni kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti koja je doneta u 2014. godini, a koja nije bila i objavljena u zakonskom roku do 30. novembra 2014. godine, nisu mogle biti korišćene za utvrđivanje poreza na imovinu za 2015. godinu niti kasnije godine.

U vezi rešavanja problema sa utvrđivanjem cena, napominjemo da ove godine do 30. novembra treba da donesete i objavite akt o prosečnim cenama koji ćete koristiti za utvrđivanje poreza na imovinu za 2023. godinu. Za razjašnjenje problema, pre svega treba da utvrdite broj zona koji je određen u vašoj lokalnoj samoupravi. Utvrđeni broj zona na teritoriji jedinice lokalne samouprave zavisi od veličine i strukture jedinice lokalne samouprave, i u tom smislu treba voditi računa da broj bude racionalan i adekvatan.

Lokalna poreska administracija tokom godine treba redovno da evidentira sve promete nepokretnosti i ostvarene cene u periodu 1.10.2021. do 30.09.2022. godine, vodeći računa o tome da se pored podataka o prometu nepokretnosti ostvarenih preko javnih beležnika prikupe podaci o ostvarenim prometima i na drugi način, odnosno  u sudskim ili drugim postupcima. Nakon sačinjavanja tabele sa podacima o ostvarenim cenama u prometu u propisanom periodu, u tabeli je potrebno  izvršiti analizu po zonama i vrstama nepokretnosti, utvrditi da li postoje podaci na osnovu kojih se za određene vrste nepokretnosti i zone mogu dobiti prosečne cene u skladu sa zakonom, kao i da li se na osnovu tih podataka mogu formirati prosečne cene u graničnim zonama. Pored toga, iz prometa u kojima je data jedinstvena cena za dve ili više vrsta nepokretnosti može da se pokuša dobijanje prosečne cene jedne vrste u slučaju kada je već mogla biti formirana prosečna cena druge vrste nepokretnosti.

Ministarstvo finansija na zvaničnoj internet stranici u delu Aktivnosti, Publikacije, Stručna mišljenja, objavljuje Biltene u kojima su data mišljenja, a od kojih posebno izdvajamo ona koja se odnose na ovu temu, i to :

1. br. 413-00-00273/2016-04 od 28.11.2016. godine – na koji način se utvrđuju prosečne cene kada se u toku godine poveća ili smanji broj zona;
2. br. 011-00-01192/2014-04 od 10.12.2014. godine - na koji način se utvrđuje prosečna cena kada je u ugovoru utvrđena jedinstvena cena za kuću i zemljište;
3. br. 011-00-00392/2014-04 od 30.11.2015. godine - o roku za objavljivanje akta o prosečnim cenama na internet strani JLS;
4. br.430-00-00505/2014-04 od 29.10.2014. godine - na koji način i od koga JLS pribavlja podatke o cenama ostvarenim u prometu;
5. br. 413-00-00303/2014-04 od 29.10.2014. godine – da li je JLS dužna da objavi akt o prosečnim cenama kada ni u zoni ni u graničim zonama nije bilo prometa;
6. br. 011-00-01394/2015-04 od 15.12.2015. godine - da li podatke o cenama u prometu JLS može da pribavlja od Poreske uprave, da li se može koristiti podatak o osnovici poreza na prenos apsolutnih prava, kojoj metodi obračuna JLS utvrđuje prosečne cene.

Katastar nepokretnosti postupak upisa javne svojine sprovodi po zahtevu stranke za sve nepokretnosti (službene zgrade, poslovne prostorije, stanovi, stambene zgrade, garaže, garažna mesta…) osim nepokretnosti iz člana 72. Zakona o javnoj svojini (upis ulica, trgova, javnih parkova, komunalnih mreža), odnosno opštinskih i nekategorisanih puteva. Za ove kategorije nepokretnosti upis se sprovodi po službenoj dužnosti.

Katastar je u obavezi da sprovede upis prava svojine JLS po sl. dužnosti na izgrađenom i neizgrađenom građevinskom zemljištu u korist nosioca prava korišćenja, saglasno odredbama čl. 102. Zakona o planiranju i izgradnji.

Pitanje tzv. „ostalog zemljišta“ dugo je tumačeno na različite načine. Suština je da se radi o zemljištu čija vrsta nije utvrđena. Ukoliko se npr. radi o građevinskom zemljištu potrebno je da se uz izvod iz odgovarajućeg planskog dokumenta katastru podnese zahtev za promenu vrste zemljišta iz „ostalog“ u recimo „građevinsko“, nakon čega je moguće sprovesti konverziju u korist javne svojine JLS. 

Dakle, osnovano je u ovom trenutku postupanje katastra sa ostalim zemljištem jer nad ostalim zemljištem, odnosno nad tzv. „neutvrđenim zemljištem“ nije moguće sprovoditi upis javne svojine dok se ne sprovede promena vrste zemljišta u drugo zemljište podobno za upis javne svojine.

Pitanje upisa javne svojine nad objektima osnovnih škola je aktuelno već nekoliko godina. Katastar za upis javne svojine JLS uglavnom zahteva dokaz da je JLS bila osnivač Osnovne škole da bi se sproveo upis javne svojine. Katastar je u pojedinim slučajevima zahtevao da se dostavi izvod iz registra Privrednog suda, koji vodi registar ustanova obrazovanja, gde se vidi da je opština bila osnivač i u takvim slučajevima je vršio upis javne svojine opštine.

Pitanje prenosa imovine nad objektima osnovnih škola nad kojima je upisano pravo korišćenja Osnovne škole, a oblik svojine: državna RS, može se vršiti i prema odredbama Zakona o javnoj svojini (član 26. stav 1. tačka 3.) – prenos na drugog nosioca javne svojine bez naknade, koji postupak se vodi pred Republičkom direkcijom za imovinu, i okončava se zaključkom Vlade. Jedan od modela je i sporazum o mirnom rešavanju spora po članu 193. Zakona o parničnom postupku. Sve pomenute modalitete možemo da vam prosedimo.

Kod prenosa imovine Domova zdravlja situacija je nešto drugačija jer je Vlada RS Odlukom o preuzimanju osnivačkih prava nad domovima zdravlja (Sl. glasnik RS, 21/20) od 14.03.2020. godine preuzela osnivačka prava nad domovima zdravlja, osim domova zdravlja u AP, gde osnivačka prava dalje vrši AP. Naime AP Vojvodina je donosila pojedinačne odluke o prenosu osnivačkih prava nad svakim Domom zdravlja na svojoj teritoriji i sve odluke o prenosu su objavljene u Sl. listu APV br. 53/19.

Međutim, pitanje imovine DZ u Vojvodini kao i u ostatku Srbije nije rešeno ovim Odlukama. Ostavljen je prostor da se novi osnivač RS ili AP upiše u odgovarajući registar kao osnivač DZ. Da li će ovaj upis u registar nužno značiti i određene promene u katastru nepokretnosti u ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću da kažemo. Takođe ostaje problem i pokretne imovine DZ koja je velike vrednosti i koju su opštine za potrebe DZ nabavljali iz budžeta ili donacija.

Članom 144. stav 2. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon) propisano je da naručilac može da odbije kao neprihvatljivu ponudu koja prelazi iznos procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ili raspoloživih sredstava.

Dalje je članom 146. stav 2. Zakona propisano da naručilac može da dodeli ugovor ponuđaču čija ponuda sadrži ponuđenu cenu veću od procenjene vrednosti javne nabavke.

Dakle, iz odredaba Zakona proizilazi da naručilac može ugovor da dodeli ponuđaču i u situaciji u kojoj ponuda sadrži ponuđenu cenu veću od procenjene vrednosti javne nabavke.

Svakako, navedeno u situaciji u kojoj ima raspoloživa finansijska sredstva za realizaciju javne nabavke i ukoliko utvrdi da cena jeste realna tržišna cena.

Pri tome, odredbe Zakona ne postavljaju zahteve, odnosno ograničenja, u pogledu iznosa koji je prihvatljiv (u smislu iznosa za koji vrednost ponude veća u odnosu na procenjenu vrednost javne nabavke), iz čega proizilazi da se radi o proceni naručioca u svakom konkretnom slučaju.

U situaciji opisanoj u pitanju navodite da se u konkretnom slučaju i ne radi o situaciji u kojoj cena iz ponude suštinski prelazi procenjenu vrednost javne nabavke, već je do navedenog došlo usled greške u izradi konkursne dokumentacije i pripreme postupka javne nabavke, imajući u vidu da je vrednost nabavke ispravno određena u Projektu JPP-a, ali je u samom postupku javne nabavke naveden, kao procenjena vrednost javne nabavke, iznos koji se odnosi samo na deo ukupne procenjene vrednosti.

Imajući u vidu navedeno, može se zaključiti da naručilac u opisanoj situaciji nije dužan da donese odluku o obustavi postupka iz navedenog razloga koji se odnosi na vrednost primljene ponude, ukoliko naručilac ima raspoloživa sredstva za realizaciju ugovora i ukoliko je vrednost ponude u skladu sa tržišnim cenama. Svakako, naručilac jeste ovlašćen i da postupak obustavi, a da nakon toga sprovede novi postupak javne nabavke.

Treba ukazati da jeste od značaja okolnost da li je naručilac u sprovođenju postupka javne nabavke primenjivao odredbe Zakona i Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama koje se odnose na realnu (stvarnu) procenjenu vrednost javne nabavke.

Dakle, mišljenja smo da naručilac ne postupa protivno odredbama Zakona u slučaju u kojem bi doneo odluku o dodelu ugovora u opisanoj situaciji, a rizik na koji se može ukazati u slučaju donošenja takve odluke jeste to što je možda neki od privrednih subjekata odustao od učešće u postupku javne nabavke nakon sagledavanja procenjene vrednosti javne nabavke. Ovaj rizik svakako jeste umanjen ukoliko je iz celokupne objavljene dokumentacije o nabavci (i Projekta JPP, ukoliko je javno dostupan) jasno da se određena i objavljena procenjena vrednost odnosi na vrednost inicijalnog ulaganja.

Članom 173. st. 2 i 3. Zakona o prekršajima (ZOP) propisano je da ako lice protiv koga je izdat prekršajni nalog u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga ne plati izrečenu kaznu ili ne podnese zahtev za sudsko odlučivanje o izdatom prekršajnom nalogu, smatraće se da je prihvatilo odgovornost propuštanjem, a prekršajni nalog će postati konačan i izvršan. U tom slučaju, prekršajni nalog sa konstatacijom konačnosti i zabeleškom da novčana kazna nije plaćena ovlašćeni organ dostavlja nadležnom prekršajnom sudu da izrečenu novčanu kaznu unese u registar i sprovede postupak izvršenja u skladu sa zakonom.

Sadržina prekršajnog naloga propisana je odredbama člana 170. Zakona o prekršajima, a njegova forma Pravilnikom o obrascu prekršajnog naloga („Službeni glasnik RS”, broj 13/14). Pravilnik propisuje izgled i sadržinu prekršajnog naloga, dok izgled zabeleške o konačnosti naloga i konstataciji da li je nalog plaćen, nije propisan.

Konstatacija konačnosti i zabeleška da li je novčana kazna plaćena stavlja se na vidnom mestu na kopiji prekršajnog naloga, pa je za to većina izdavalaca prekršajnih naloga-inspekcija izradila štambilj u koji upisuje podatke, potpisuje i overava pečatom.

Prekršajni nalog sa konstatacijom konačnosti i zabeleškom da li je novčana kazna plaćena dostavlja se nadležnom prekršajnom sudu. Zakon ne propisuje obavezu da se nalog dostavlja uz drugi akt, ali  u praksi, radi preciznosti i prglednosti, nalog se dostavlja u prilogu dopisa u kojem se naznačava da se dostavlja ne/plaćeni prekršajni nalog uz navođenje neophodnih podataka.

Model štambilja i dopisa dat je u Vodiču za kažnjiva dela u inspekcijskom nadzoru.pdf (pogeldaj i preuzmi)

Pre nego što dostavi konačan prekršajni nalog sudu, lice koje ga je izdalo utvrđuje da li je nalog plaćen ili ne, pribavljanjem dokaza o tome od organizacione jedinice nadležne za javne prihode, na način koji međusobno urede odnosne organizacione jedinice (dnevno ili periodično dostavljanje podataka ili uvid u uplatni račun ako za to postoje mogućnosti).

U deo prekršajnog naloga koji se odnosi na podatke od značaja za uplatu izrečene kazne, obavezno se unose podaci o tome u korist kog budžeta se vrši uplata, uplatni račun i poziv na broj. (Računi za plaćanje novčanih kazni po prekršajnom nalogu određeni su Pravilnikom o uslovima i načinu vođenja računa za uplatu javnih prihoda i raspored sredstava sa tih računa. Istim pravilnikom, u članu 13, definisana je struktura elementa poziv na broj odobrenja). Samim tim, dostavljanjem prekršajnog naloga prekršajnom sudu, dostavljaju se i podaci o broju računa i pozivu na broj za uplatu .

Kada je reč o odbijnju potpisivanja  prekršajnog naloga  potrebno je imati u vidu član 172. Zakona o prekršajima, koji uređuje dostavljanje prekršajnog naloga. Način dostavljanja prekršajnog naloga zavisi od okolnosti da li je lice kojem se izdaje prekršajni nalog prisutno ili odsutno.

Kada je lice za koje se smatra da je učinilo prekršaj prisutno, prekršajni nalog se uručuje u momentu otkrivanja prekršaja. Tada lice protiv koga je izdat prekršajni nalog svojim potpisom na odgovarajućem mestu u nalogu potvrđuje njegov prijem (član 172. stav 2. ZOP-a). Ako to lice odbije da primi nalog, odnosno da svojim potpisom potvrdi njegov prijem, službeno lice  (inspektor) će ga upozoriti na posledice odbijanja prijema, uneti u nalog zabelešku o odbijanju prijema, dan i čas kada je prijem odbijen čime se smatra da je prekršajni nalog uručen (član 172. stav 2. ZOP-a). Zabeleška o odbijanju prijema se unosi u deo naloga koji glasi:  „Zabeleška službenog lica”.

Saglasno navedenim odredbama, odbijanje lica da primi nalog, odnosno da svojim potpisom potvrdi prijem naloga, ne sprečava inspektora da prekršajni nalog sa zabeleškom o odbijanju prijema,  po nastupanju konačnosti, dostavi prekršajnom sudu. 

Dostavljanje prekršajnog naloga putem pošte ili dostavne službe ovlašćenog organa vrši se odsutnom licu, ali i licu koje je bilo prisutno u vreme vršenja inspekcijskog nadzora, ali okolnosti otkrivanja i priroda prekršaja zahtevaju da se nalog dostavi naknadno poštom ili preko dostavne službe. Ovo je čest slučaj u praksi kada zbog prirode ili složenosti prekršaja inspektor nema još uvek sve činjenice i podatke neophodne za izdavanje prekršajnog naloga. To može biti slučaj i kad prisutno lice napusti mesto izvršenja prekršaja. U ovom slučaju dostavljanje se vrši u skladu sa odredbama o dostavljanju iz zakona koji uređuje opšti upravni postupak (član 172. stav 5. ZOP-a).