Questions and answers

Pravilo je da se pokretne stvari iz javne svojine otuđuju u postupku javnog oglašavanja ili prikupljanja pismenih ponuda, na način i u postupku kojim se štiti interes nosioca prava javne svojine. 

Međutim, Zakon o javnoj svojini ima i jedan izuzetak (član 33. stavovi 3. i 4.) kada se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđiti i neposrednom pogodbom, čak i bez naknade ako postoji interes za takvim raspolaganjem (elementarne nepogode i drugim slučajevima propisanim aktom Vlade).

Postupak otuđenja neposrednom pogodbom regulisan je, još uvek važećom Uredbom o određivanju opreme veće vrednosti i utvrđivanju slučajeva i uslova pod kojima se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđivati neposrednom pogodbom („Sl. glasnik RS“ br. 53/12).

U članu 1. Uredbe definisano je šta se smatra opremom veće vrednosti, te s tim u vezi potrebno je da se najpre utvrdi koja je vrednost kancelarijskog nameštaja i kancelarijske opreme koja bi se otuđila vojsci. Ovo se odnosi na pitanje raspolaganja neposrednom pogodbom, ali ne i na pitanje raspolaganja bez naknade.

Raspolaganje bez naknade, za sada, moguće je jedino u slučaju otklanjanja posledica elementarnih nepogoda.

Takođe, moguća je i primena čl. 31a Zakona o javnoj svojini, koji ovde ima shodnu primenu i na otuđenje pokretnih stvari, gde se cena može umanjiti na do 60% procenjene vrednosti nakon dve neuspešne prodaje. Ovo su poslednje izmene Zakona o javnoj svojini.

Postoji mogućnost da se pokretne stvari daju na korišćenje (revers) vojsci, ali ne i u svojinu bez naknade, ako nema pokrića da se radi o situacijama iz člana 33. stav 4. Zakona o javnoj svojini.

Članom 14. Zakona o finansiranju lokalne samouprave, propisano je da se lokalne komunalne takse mogu uvoditi za isticanje firme na poslovnom prostoru.

Članom  16. ovog zakona propisano je da firma, u smislu ovog zakona, jeste svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost.

Ako se na jednom poslovnom objektu nalazi više istaknutih firmi istog obveznika, taksa se plaća samo za jednu firmu.

Za svaku firmu istaknutu van poslovnog objekta plaća se taksa za svaku istaknutu firmu.

Prema navedenim odredbama, firmarina se plaća u skladu sa Zakonom i odlukom jedinice lokalne samouprave, samo ako je firma faktički istaknuta, bez obzira da li je obveznik pravno lice ili preduzetnik.

Pri tom se pod firmom smatra svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja delatnost. To može da bude i nalepnica na poštanskom sandučetu, istaknuti naziv na objektu, na ulaznim vratima ili bilo kom drugom mestu na poslovnom prostoru u kom se obavlja delatnost.

Komunalna taksa za isticanje firme na poslovnom prostoru može se utvrditi u skladu sa propisima samo obvezniku koji je podneo prijavu (ako je podnošenje prijave propisano odlukom jedinice lokalne samouprave) ili ako je LPA utvrdila činjenice od značaja za postojanje obaveze (fotografija, službena beleška sa terena i sl.), koje može pružiti kao dokaz u eventualnom žalbenom postupku.

Drugim zakonima može da bude regulisana obaveza isticanja naziva pravnog ili fizičkog lica koje obavlja delatnost na nekom poslovnom prostoru, ali sama zakonska obaveza za pojedine kategorije pravnih i fizičkih lica nije dovoljan uslov za utvrđivanje firmarine, već se mora utvrditi i faktičko isticanje firme. Za proveru poštovanja tih zakona odgovarajuće službe vrše inspekcijski nadzor, a za nepoštovanje tih zakona propisane su kaznene odredbe.

Ti zakoni su:

• Zakon o privrednim društvima, koji u članu 87. propisuje da je preduzetnik dužan da istakne svoje poslovno ime u svom sedištu, kao i na svakom izdvojenom mestu poslovanja, osim u slučaju kada preduzetnik obavlja delatnost i van određenog prostora (po pozivu stranke, od mesta do mesta i sl.), kada je po prirodi same delatnosti takvo obavljanje delatnosti jedino moguće ili uobičajeno;
• Zakon o trgovini – čl. 16. i 32. - obaveza vidnog isticanja poslovnog imena, odnosno naziva za trgovce i pružaoce usluga;
• Zakon o turizmu - obaveza vidnog isticanja naziva za turističke organizacije, pružaoci usluga rent-a-car.

Zakonom o porezima na imovinu propisano je da se porez na imovinu plaća, između ostalog, na pravo svojine na nepokretnosti.

Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, u članu 7. propisano je da se pravo svojine na nepokretnosti upisuje kao:

     1) svojina;

     2) susvojina;

     3) zajednička svojina (a zajednička svojina je jedna vrsta prava svojine).

Članom 4. Zakona o porezima na imovinu propisano je da kada su na istoj nepokretnosti više lica obveznici, obveznik je svako od tih lica srazmerno svom udelu u odnosu na celu nepokretnost. Kada udeli obveznika na istoj nepokretnosti nisu određeni, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu smatraće se da su jednaki.

Prema navedenim zakonskim odredbama, a u konkretnom slučaju, poreske prijave treba da podnesu oba supružnika, pri čemu će svakom od njih porez na imovinu biti utvrđen za 1/2 nepokretnosti.

Zakon o opštem upravnom postupku propisuje posebne slučajeve uklanjanja i menjanja rešenja koji se odnose na postupanja kada su rešenja pravnosnažna i konačna.

Ponavljanje postupka ima značaj vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku, jer se može tražiti, odnosno ostvariti tek po nastupanju konačnosti rešenja. Ovo vanredno pravno sredstvo propisano je odredbama čl. 176-182. Zakona o opštem upravnom postupku. Za ponavljanje postupka nije prepreka ako je rešenje postalo i pravnosnažno.

Nadležnost za rešavanje pripada organu koji je doneo konačno rešenje.

Po ponavljanju postupka, nadležni organ može ostaviti na snazi konačno rešenje ili doneti novo rešenje kojim se, s obzirom na okolnosti slučaja, konačno rešenje poništava ili ukida.

Postupak se ponavlja na zahtev stranke ili ga organ koji je doneo konačno rešenje ponavlja po službenoj dužnosti.

Zakon o opštem upravnom postupku propisuje subjektivni i objektivni rok za ponavljanje postupka. (čl. 178.).

Rešenjem se odbacuje zahtev koji je neblagovremen, nije izjavljen od ovlašćenog lica ili u kome razlog za ponavljanje postupka nije učinjen verovatnim. Rešenjem se odbija zahtev ako razlog koji je naveden ne bi doveo do drugačijeg rešavanja upravne stvari. Ako se ne odbaci, niti odbije zahtev za ponavljanje postupka, rešenjem se dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja.

Ukoliko se radi ponavljanje postupka po službenoj dužnosti takođe se rešenjem dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja.

Po ponavljanju postupka nadležni organ može ostaviti na snazi konačno rešenje ili doneti novo rešenje kojim se, s obzirom na okolnosti slučaja, konačno rešenje poništava ili ukida.

Poništavanjem rešenja uklanjaju se sve pravne posledice koje je rešenje proizvelo, a ukidanjem rešenja ne uklanjaju se pravne posledice koje je rešenje već proizvelo, već se rešenje onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice.

U postupku se donose dva rešenja: jedno, kojim se dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja, a drugo kojim se poništava ili ukida već doneto rešenje u zavisnosti od poreskopravne situacije i utvrđuje nova obaveza.

Na osnovu navedenog smatramo da (ukoliko je ispunjeno napred navedeno), u konkretnom slučaju, može se ponoviti postupak po službenoj dužnosti jer je činjenica (koja će se dokazati uvidom u predmetni ugovor o zakupu) poslovnog prostora postojala i u vreme vođenja ranijeg postupka, ali nije uzeta u razmatranje i kao takva je od uticaja na drugačije rešenje stvari.

Ukidanjem već donetih rešenja (u kojima je utvrđen porez i za kuću i za poslovni prostor) za svaku godinu pojedinačno ne uklanjaju se pravne posledice koje su rešenja već proizvela, već se rešenje onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice.

Tehnički ćete zatvoriti prijavu za poslovni prostor i izvršiti obračun poreza samo za kuću donošenjem rešenja za svaku godinu pojedinačno u ponovljenom postupku utvrđivanja obaveze.

Na sistemu bi treabalo stornirati “R nalogom” utvrđene obaveze (za kuću i poslovni prostor) sa datumom dospeća novih rešenja, pri čemu treba voditi računa da li ima neosnovano obračunate kamate ako poreski obveznik nije redovno izmirivao svoje obaveze.

Postupak se može i pojednostaviti tako što će se doneti jedno rešenje čiji dispozitiv osim uobičajenih tačaka o žalbi i rokovima treba da glasi:

1. Dozvoljava se ponavljanje postupaka (po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti)

2. Ukida se rešenje broj_____________od_____________

3. Utvrđuje se obaveza______________________________

Posebno naglašavamo da obrazloženje rešenja mora da sadrži detaljno obrazložene sve tačke dispozitiva. Dakle, u obrazloženju treba dati opis razloga za ponavljanje postupka i utvrđivanja obaveze.

Pre svega napominjemo da legalizacija objekta ne opredeljuje nastanak poreske obaveze, već je dan nastanka poreske obaveze uređen članom 10. Zakona o porezima na imovinu. Prema odredbama stava 1.  ovog člana Zakona koji se primenjivao do 31.12.2018. godine, poreska obaveza nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način.

Prema važećim odredbama člana 10. stav 1. Zakona o porezima na imovinu obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način. Stavom 2. istog člana zakona propisano ej da kad je pravo iz stava 1. ovog člana stečeno na objektu u izgradnji koji nije osposobljen za korišćenje, ne koristi se i za koji nije izdata upotrebna dozvola, obaveza po osnovu poreza na imovinu za taj objekat nastaje najranijim od sledećih dana: danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja objekta na drugi način (uključujući uspostavljanje državine), osim u slučaju iz st. 3. i 4. ovog člana. Prema tome, poresku obavezu za predmetni objekat treba utvrditi u skladu sa navedenim odredbama Zakona o porezima na imovinu, uzimajući u obzir zastarelost prava na utvrđivanje.

U vezi ostvarivanja prava na boravište, na osnovu dokaza o posedovanju nepokretnosti, poresko rešenje nije dokaz o vlasništvu nad objektom, već za to obveznik može koristiti druge raspoložive dokaze (rešenje o kućnom broju, akta iz postupka legalizacije i dr.). Naime, članom 4. stav 7. Zakona o porezima na imovinu propisano je da status obveznika poreza na imovinu ne može biti osnov za sticanje bilo kog prava na nepokretnosti.

U svakom slučaju, obveznik treba da dobije PIB kako bi bio evidentiran u poreskom računovodstvu, pri čemu je bitno utvrditi da li je to lice rezident Republike Srbije ili nerezident, jer na taj način će biti opredeljen i njegov PIB.

Član 26. stav 11. ZPPPA propisuje da je PIB jedinstveni i jedini broj fizičkog lica za sve javne prihode i zadržava se do prestanka postojanja, odnosno smrti tog lica.

Prema članu 2. Pravilnika o PIB-u, PIB za rezidentna fizička lica koja nisu preduzetnici, sastoji se od 13 cifara i predstavlja jedinstveni matični broj građana (u daljem tekstu: JMBG) dodeljen od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, u skladu sa zakonom.

Prema istom pravilniku, PIB za poreske obveznike - nerezidentna fizička lica, sastoji se od devet cifara i ovaj broj se dodeljuje u Centrali Poreske uprave.

Članom 2. Zakona o prebivalištu i boravištu građana propisano je da pravo na prebivalište u Republici Srbiji, u smislu ovog zakona, imaju svi građani Republike Srbije koji stalno žive na teritoriji Republike Srbije. U skladu sa članom 3. istog zakona, prebivalište je mesto u kome se građanin (državljanin Republike Srbije) nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio.

Dalje je članom 4. propisano da su punoletni građani dužni da prijave i odjave svoje prebivalište, prijave i odjave boravište, kao i da prijave privremeni boravak u inostranstvu i povratak iz inostranstva, kada je to određeno ovim zakonom, a članom 5. da se prijava i odjava prebivališta i boravišta, kao i prijava privremenog boravka u inostranstvu i povratka iz inostranstva podnosi nadležnom organu u mestu u kome se prijavljuje ili iz koga se odjavljuje prebivalište ili boravište.

Prema članu 14. ovog zakona građanin je dužan da odjavi prebivalište ako se iseljava iz Republike Srbije u inostranstvo. Licu koje odjavljuje prebivališta izdaje se odgovarajuća potvrda.

Prijava privremenog boravka u inostranstvu i povratka iz inostranstva uređena je članom 19. zakona i prema ovim odredbama građani koji odlaze u inostranstvo s namerom da neprekidno borave u inostranstvu duže od 90 dana dužni su da, pre odlaska, nadležnom organu prijave privremeni boravak u inostranstvu. Građani koji odu u inostranstvo s namerom da neprekidno borave u inostranstvu ne duže od 90 dana, a svoj boravak produže, dužni su da privremeni boravak u inostranstvu duži od 90 dana prijave nadležnom organu, preko diplomatsko-konzularnog predstavništva.

Građani iz st. 1. i 2. ovog člana dužni su da prijave povratak u zemlju u roku od osam dana od dana povratka u mesto prebivališta.

Podnosiocu prijave privremenog boravka u inostranstvu i povratka iz inostranstva izdaje se odgovarajuća potvrda.

Prema članu 24. istog zakona evidencije prebivališta, boravišta i privremenog boravka u inostranstvu vodi ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, u elektronskom obliku.

Prebivalište građana evidentira se u evidenciji o izdatim ličnim kartama, koja ujedno služi i kao evidencija prebivališta, ili se o tome vodi posebna evidencija.

Evidencija privremenog boravka u inostranstvu je sastavni deo evidencije prebivališta.

Članom 236. stav 1. tačke 1-3. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara ("Službeni glasnik RS", br. 95/18 i 49/19) propisane su situacije u kojima se plaća naknada za korišćenje javnih površina:

1) naknada za korišćenje prostora na javnoj površini u poslovne i druge svrhe, osim radi prodaje štampe, knjiga i drugih publikacija, proizvoda starih i umetničkih zanata i domaće radinosti;

2) naknada za korišćenje javne površine za oglašavanje za sopstvene potrebe i za potrebe drugih lica, kao i za korišćenje površine i objekta za oglašavanje za sopstvene potrebe i za potrebe drugih lica kojim se vrši neposredni uticaj na raspoloživost, kvalitet ili neku drugu osobinu javne površine, za koje dozvolu izdaje nadležni organ jedinice lokalne samouprave;

3) naknada za korišćenje javne površine po osnovu zauzeća građevinskim materijalom i za izvođenje građevinskih radova i izgradnju.

Stavom 3. istog člana Zakona propisano je da "korišćenje prostora na javnoj površini u poslovne i druge svrhe u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana odnosi se na privremeno korišćenje prostora na javnoj površini i ne obuhvata korišćenje trajnog karaktera izgradnjom objekata infrastrukture".

Šta se smatra objektima infrastrukture trajnog karaktera propisano je članom 2. stav 1. tačka 26. Zakona o planiranju i izgradnji gde se, između ostalog navodi da je linijski infrastrukturni objekat elektroenergetski vod, ...linijska infrastruktura elektronskih komunikacija...

S tim u vezi, obzirom da se u konkretnom slučaju radi o postavljanju nove (ili delova one koja već postoji) opreme ekektrodistributivnog i telekomunikacionog sistema na javnoj površini, a koji sistemi predstavljaju linijske infrastrukturne objekte iz člana 2. Zakona o planiranju i izgradnji, ne postoji obaveza plaćanja naknade za korišćenje tih javnih površina. 

Nadležni organ ima mogućnost da eventualno naplati naknadu za ustanovljenje prava službenosti, ili štete koja se pričini javnom dobru prilikom izgradnje nekog linijskog infrastrukturnog objekta trajnog karaktera. 

Obaveza plaćanja naknade postoji samo u slučajevima privremenog zauzeća javne površine građevinskim materijalom ili za izvođenje građevinskih radova i izgradnje (član 236. st.1. tč.3. Zakona), s tim da i u ovim slučajevima prema članu 241. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara postoje određena oslobođenja od plaćanja.

JLS ostaje mogućnost da naplati naknadu dok traju radovi na izgradnji ovih objekata, što i jeste smisao odredbe člana 236. Zakona, koja je definisana u Prilogu 12. zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara.

Mišljenje Ministarstva finansija_Sektor za fiskalni sistem.pdf

Članom 16. i 17. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano je da je firma svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost, a jedinica lokalne samouprave može utvrditi lokalne komunalne takse u različitoj visini zavisno od delatnosti, površine i tehničko - upotrebnih karakteristika objekta, veličine pravnog lica u smislu zakona kojim se uređuje računovodstvo i po delovima teritorije, odnosno zonama u kojima se nalaze objekti, predmeti Ili vrše usluge za koje se plaćaju takse.

Odlukom o lokalnim komunalnim taksama propisuje se iznos firmarine za jedan istaknuti naziv koji upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost. Ako pravno lice ima više od jedne poslovne jedinice/objekta na teritoriji jedinice lokalne samouprave, plaćaju posebno za svaku poslovnu jedinicu/objekat lokalnu komunalnu taksu za isticanje firme na poslovnom prostoru.

Prema Zakonu o privrednim društvima, član 567., ogranak privrednog društva (u daljem tekstu: ogranak) je izdvojeni organizacioni deo privrednog društva na teritoriji Republike Srbije preko koga društvo obavlja delatnost u skladu sa zakonom. Ogranak nema svojstvo pravnog lica, a u pravnom prometu istupa u ime i za račun privrednog društva. Privredno društvo neograničeno odgovara za obaveze prema trećim licima koje nastanu u poslovanju njegovog ogranka.

Članom 571. istog zakona propisano je da u pravnom prometu ogranak nastupa pod poslovnim imenom društva, uz navođenje:

1) da je reč o ogranku;

2) adrese ogranka, ako se razlikuje od adrese sedišta društva;

3) naziva ogranka, ako ga ima.

Na upotrebu poslovnog imena i drugih podataka u dokumentima ogranka shodno se primenjuju odredbe iz člana 25. ovog zakona koje se odnose na upotrebu poslovnog imena i drugih podataka u dokumentima društva. Na naziv ogranka shodno se primenjuju odredbe čl. 27. do 29. ovog zakona.

Prema tome, HE Đerdap, koji je ogranak EPS, ne može biti obveznik lokalne komunalne takse za isticanje firme na poslovnom prostoru, jer nije pravno lice i nema svoj PIB koji je različit od PIB-a privrednog društva čiji je ogranak. Ukoliko je na poslovnom objektu na kome ogranak obavlja delatnost istaknut naziv ili ime koje upućuju da pravno lice (koje podrazumeva i ogranak kao njegov organizacioni deo) obavlja određenu delatnost, onda je na tom objektu obveznik firmarine pravno lice (EPS), koje ima svoj PIB i pod čijim imenom nastupa ogranak u pravnom prometu.

Naime, članom 70. Zakona o eksproprijaciji propisano je da se prava na nepokretnosti u državnoj ili društvenoj svojini mogu rešenjem opštinske uprave oduzeti ili ograničiti i preneti na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj ili državnoj svojini, ako to zahteva javni interes (administrativni prenos).

Stoga, u konkretnom slučaju obzirom da je na predmetnom zemljištu upisana državna svojina sa pravom korišćenja JP Srbijašume, a predlog za eksproprijaciju (administrativni prenos) je podnelo JP Putevi Srbije, koja za takav zahtev ima rešenjem Vlade RS utvrđen javni interes ili je on utvrđen Zakonom o javnim putevima (sad ne znam koja je tačno situacija) potrebno je da donesete rešenje od administrativnom prenosu nepokretnosti sa jednog na drugog korisnika. Titular prava javne svojine ostaje RS.

Član 6. stav 2. Zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu glasi: „Odredbe ovog zakona se odnose na imovinu kupljenu u postupku javnog oglašavanja, po tržišnim uslovima, koja obuhvata pravo svojine na objektu sa pripadajućim pravom korišćenja na izgrađenom građevinskom objektu.....“, tako da tumačenjem ove odredbe dolazimo da zaključka da se odredba člana 6. stav 2. Zakona odnosi na isključivo izgrađeno građevinsko zemljište.

Članom 5. st. 1. tač. 3. Zakona o ozakonjenju propisano je da predmet ozakonjenja ne mogu biti objekti koji su izgrađeni na površinama javne namene, ili gde je planom predviđena izgradnja objekata javne namene. Međutim, stavom 3. istog člana Zakona propisan je izuzetak od ovog uslova, tako što se dozvoljava ozakonjenje objekta koji je sagrađen delom na površini javne namene, pod uslovom da podnosilac zahteva pribavi saglasnost upravljača javnog dobra.

Dakle, potrebno je da se podnosilac zahteva usmeri u delu da zatraži saglasnost upravljača puta, jer je to uslov za nastavak postupka ozakonjenja objekta.

Član 10. ZPPPA propisuje: poresko-pravni odnos je odnos javnog prava koji obuhvata prava i obaveze u poreskom postupku Poreske uprave I lokalne poreske administracije (poreski organ) s jedne i fizičkog, odnosno pravnog lica, s druge strane, kojim se uređuje:

1. obaveza plaćanja poreza, obaveza obezbeđenja poreske obaveze i obaveza plaćanja sporednih poreskih davanja od strane fizičkog, odnosno pravnog lica i pravo poreskog organa da zahteva ispunjenje ovih obaveza;
2. obaveza fizičkog, odnosno pravnog lica da, u skladu sa zakonom, utvrdi porez, odnosno, po odbitku, naplati porez u ime poreskog obveznika, vodi propisano računovodstvo, podnosi poreske prijave, dostavlja poreskom organu  traženu dokumentaciju i podatke, ne obavlja plaćanja na način drukčiji od propisanog, dozvoli pregled svog poslovanja službenom licu poreskog organa  i druge zakonom utvrđene obaveze činjenja, nečinjenja ili trpljenja, u cilju blagovremenog i pravilnog plaćanja poreza, kao i pravo poreskog organa  da zahteva ispunjenje ovih obaveza.

ZPPPA u članu 25. propisuje  da su obaveze poreskog obveznika, da između ostalog:

• podnese poresku prijavu poreskom organu  na propisanom obrascu, u roku i na način uređen poreskim propisima;
• podnese dokumentaciju i pruži informacije koje zahteva poreski organ, u skladu sa poreskim propisima;
• plaća porez na način, pod uslovima i u roku propisanom zakonom;
• ne ometa i ne sprečava službena lica koja učestvuju u poreskom postupku u obavljanju zakonom utvrđene dužnosti.

Članom 44. ZPPPA propisano je da poreski organ može zahtevati od poreskog obveznika i trećih lica da, u roku koji on odredi, dostave na uvid i proveru poslovne knjige i evidencije, računovodstvene iskaze, poslovnu dokumentaciju i druge isprave i dokaze, radi utvrđivanja činjeničnog stanja. Poreski organ odlučuje da li će se isprave dostaviti na uvid i proveru u njegovim službenim prostorijama, odnosno elektronskim putem, ili će se uvid i provera obaviti kod lica koje je dužno da ih dostavi.

Član 45. ZPPPA propisuje da je poreski obveznik dužan  da, na zahtev poreskog organa i u razumnom roku koji ona odredi, pruži sve raspoložive informacije, neophodne za utvrđivanje činjeničnog stanja od značaja za oporezivanje.

Obaveza učestvovanja poreskog obveznika u postupku poreske kontrole uređena je članom 127. ZPPPA I poreski obveznik je dužan da učestvuje u utvrđivanju činjeničnog stanja i daje obaveštenja i izjave na zahtev poreskog inspektora. Ako nije u mogućnosti da prisustvuje poreskoj kontroli, poreski obveznik će odrediti lice koje, u njegovo ime, izvršava obaveze. Neizvršavanje obaveza poreskog obveznika ne odlaže vršenje poreske kontrole.

Znači, postupanje poreskog obveznika u vezi podnošenja poreskih prijava, pružanja informacija, učestvovanja u poreskoj kontroli uređeno je ZPPPA i za nepostupanje su istim zakonom propisane kazne I prekršajna odgovornost.

Članom 54. ZPPPA propisano je da utvrđivanje poreza obavlja:

1. sam poreski obveznik (samooporezivanje);
2. poreski organ, donošenjem poreskog rešenja, i to:

           (1) u postupku poreske kontrole - ako poreski obveznik, suprotno zakonu, ne obavi utvrđivanje poreske obaveze ili  ga izvrši netačno ili nepotpuno;

           (2) u slučajevima kada je zakonom propisano da se ne sprovodi samooporezivanje ili kada je zakonom propisano da se, uprkos samooporezivanju, poresko rešenje mora doneti.

U članu 55. stav 1. ZPPPA propisano je da poresko rešenje o utvrđivanju poreza u postupku poreske kontrole (kada obveznik ne izvrši samooporezivanje) poreski organ donosi na osnovu podataka iz poslovnih knjiga i evidencija poreskog obveznika, i činjeničnog stanja utvrđenog u postupku kontrole, u skladu sa odredbom člana 129. ovog zakona.

U stavu 2. istog člana propisano je da  poresko rešenje o utvrđivanju poreza (kada se ne vrši samooporezivanje), LPA donosi na osnovu podataka iz evidencija nadležnih organa, podataka iz poreske prijave, odnosno izmenjene poreske prijave a, po potrebi, i na osnovu podataka iz poslovnih knjiga i evidencija poreskog obveznika. Stavom 3 istog člana propisano je da ako poreski obveznik ne podnese poresku prijavu, poresko rešenje o utvrđivanju poreza doneće se na osnovu podataka iz poslovnih knjiga i evidencija poreskog obveznika i činjeničnog stanja utvrđenog u postupku kontrole, a stavom 4. je dalje propisano da, izuzetno od stava 2. ovog člana, ako poreski obveznik ne podnese poresku prijavu, poresko rešenje o utvrđivanju poreza, poreski organ donosi bez prethodnog izjašnjenja obveznika o činjenicama koje su od značaja za odlučivanje, kada se utvrđivanje poreza vrši na osnovu podataka iz evidencija nadležnih organa, odnosno dokumentacije izdate od strane nadležnih organa i javnih beležnika.

Članom 51. ZPPPA propisano je da u poreskom postupku teret dokaza snosi:

1. poreski organ  - za činjenice na kojima se zasniva postojanje poreske obaveze;
2. poreski obveznik - za činjenice od uticaja na smanjenje ili ukidanje poreza.

Sumnja koja proistekne zbog uskraćivanja informacija, odnosno nedostavljanja dokaza od strane poreskog obveznika koji je, u skladu sa ovim zakonom, dužan da ih dostavi poreskom organu, može u postupku utvrđivanja poreske obaveze biti na njegovu štetu.

Član 33. Zakona o porezima na imovinu propisuje da nadležni organ jedinice lokalne samouprave utvrđivanje poreza vrši na osnovu podataka iz poreske prijave, poslovnih knjiga poreskog obveznika, podataka iz evidencija nadležnih organa i drugih podataka kojima taj organ raspolaže, a od značaja su za utvrđivanje poreske obaveze.

Vašom odlukom o lokalnim komunalnim taksama uređeno je kako se prijavljuju podaci od značaja za utvrđivanje taksi. Napominjemo da se firmarina plaća samo ako je obveznik na poslovnom prostoru istakao firmu, odnosno bilo koji naziv koji upućuje da to lice obavlja delatnost na tom prostoru.

Prema tome, ZPPPA i Zakon o porezima na imovinu uredili su postupanje poreskog organa I u situaciji kada obveznik neće da učestvuje u poreskom postupku, a poreski organ raspolaže podacima iz službene evidencije ili utvrdi činjenice od značaja za oporezivanje. Bitno je da poreski organ mora imati dokaze o činjenicama na kojima se zasniva postojanje poreske obaveze.

POREZ NA IMOVINU:

Ako se radi o poreskom obvezniku koji vodi poslovne knjige I nije izvršio samooporezivanje podnošenjem poreske prijave PPI-1, LPA će na osnovu raspoloživih podataka iz katastra nepokretnosti I drugih izvora, utvrditi porez na imovinu u postupku poreske kontrole (donošenjem zapisnika i rešenja u postupku poreske kontrole shodno odredbama čl. 118-129. ZPPPA). Na rešenje o kontroli poreski obveznik ima pravo žalbe, pri čemu u postupku po žalbi obveznik ima obavezu da priloži dokaze (prema članu 143 ZPPPA u postupku po žalbi teret dokazivanja je na žaliocu).

Ukoliko je obveznik poreza na imovinu lice koje ne vodi poslovne knjige, porez na imovinu možete utvrditi primenom člana 55. stav 4. ZPPPA, odnosno na osnovu podataka iz Katastra nepokretnosti, koji predstavljaju podatke iz evidencije nadležnih organa. Tada LPA nema obavezu da sprovodi postupak poreske kontrole I sačinjava zapisnik u kome utvrđuje sve činjenice na osnovu kojih se utvrđuje porez na imovinu, već može samo da sačini službenu belešku u kojoj konstatuje sve činjenice od značaja za utvrđivanje poreske obaveze. Podaci iz službene beleške se unose u aplikaciju umesto podataka iz poreske prijave I na osnovu njih se donosi rešenje o utvrđivanju poreza na imovinu.

LOKALNA KOMUNALNA TAKSA (FIRMARINA):

U vezi utvrđivanja lokalne komunalne takse za isticanje firme na poslovnom prostoru, obaveza se utvrđuje u skladu sa odlukom vaše opštine I svih raspoloživih podataka I utvrđenih činjenica, o čemu LPA ima dokumentaciju kojom to može dokazati.

Napominjemo da je članom 49. ZPPPA uređen uviđaj I sačinjavanje zapisnika o uviđaju, koji se može koristiti  kao dokaz od značaja za postojanje obaveze lokalne komunalne takse.

Takođe, LPA može sačiniti I zapisnik o poreskoj kontroli u kome će utvrditi sve činjenice od značaja za utvrđivanje lokalne komunalne takse, pri čemu će podaci iz zapisnika biti uneti u aplikaciju kao elementi za utvrđivanje takse. Pre donošenja rešenja, obvezniku treba uručiti zapisnik, kako bi imao mogućnost dostavljanja primedbi. Potom se donosi rešenje o utvrđivanju lokalne komunalne takse, na koje obveznik ima pravo žalbe I obavezu dostavljanja dokaza uz žalbu.

U svakom slučaju, obaveza je poreskog organa (LPA), da izvrši utvrđivanje poreskih obaveza obvezniku za koga ima dokaze I utvrđene činjenice  o postojanju poreske obaveze.

Kad Ustavni sud utvrdi da drugi propis ili opšti akt nije u saglasnosti sa zakonom i drugim republičkim propisom, taj propis ili opšti akt prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije”. 

Kad Ustavni sud odredi način otklanjanja posledica koje su nastale usled primene opšteg akta koji nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". 

Propisi i drugi opšti akt i doneti za izvršenje zakona i drugih propisa za koje se odlukom Ustavnog suda utvrdi da nisu u saglasnosti s Ustavom i zakonom, neće se primenjivati od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako iz odluke proizilazi da su ti propisi i drugi opšti akti nesaglasni Ustavu ili zakonu. 

Izvršenje pravosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može se ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se. 

Svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta.

Predlog za izmenu konačnog ili pravosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, može se podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine.

Prema navedenom, nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda ne mogu se preduzimati nikakve mere naplate.

Mišljenje Ministarstva finansija_ sporna i dubiozna potraživanja.pdf