Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Да ли је за уредан предлог за експропријацију неопходно да подносилац предлога тј. корисник експропријације достави Решење Владе којим је утврђен јавни интерес за експропријацију предметне непокретности или се сматра да је јавни интерес утврђен позивањем подносилаца предлога на одредбе члана 74. Закона о путевима („Сл. гласник РС“ бр. 41/2018 и 95/2018 – др. закон)?
Код изградње саобраћајних инфраструктурних објеката потребно да корисник експропријације достави решење Владе РС којим је утврђен јавни интерес или је довољно да се позове на одредбе члана 74. Закона о путевима ("Сл. гласник РС", бр. 41/18 и 95/18) дајемо следећи одговор:
Поступци експропријације, као поступци од јавног интереса регулисани су Законом о експропријацији који је донет још 1995. године. Последње значајније измене овог закона биле су током 2009. године. Од тада па до данас Закон о експропријацији није значајније новелиран, али су се поступци експропријације да кажемо у међувремену делимично изменили новим законима који су доношени (Закон о енергетици, Закон о путевима, и други посебни тзв. lex специалис закони).
Имајући у виду да је чланом 2. Закона о експропријацији прописано да се јавни интерес утврђује законом, или одлуком Владе (поступак по члану 20. Закона о експропријацији), овако алтернативно постављено утврђивање јавног интереса дало је могућност да се јавни интерес утврђује поред одлуке Владе и законом.
Тако је и донет Закон о путевима ("Сл. гласник РС, бр. 41/18), који у члану 74. управо утврђује јавни интерес, дакле законом се утврђује јавни интерес за експропријацију, административни пренос и непотпуну експропријацију непокретности ради изградње, реконструкције и одржавања државних путева.
С тим у вези, ако је у питању ситуација којом је законом утврђен јавни интерес ради изградње објекта саобраћајне инфраструктуре, где је корисник РС а подносилац предлога неко јавно предузеће или друштво капитала чији је оснивач РС, у том случају се не захтева од предлагача решење о утврђеном јавном интересу, јер је јавни интерес утврђен законом.
Поступак експропријације се даље води према одредбама Закона о експропријацији.
Министарство заштите животне средине става је да удружење није обвезник плаћања предметне накнаде осим у случају да обављањем делатности остварује приход (а о чему је дужан да сачињава и доставља редовне финансијске извештаје), при чему утврђени износ накнаде за плаћање не може бити већи од 0,4% годишњег прихода обвезника накнаде у години која претходи години за коју се врши утврђивање накнаде за заштиту и унапређивање животне средине (члан 2. став 6. Уредбе). Да ли је обвезник еко накнаде и удружење које остварује приход искључиво по основу донација (а не од продаје роба и услуга)?
Законом о накнадама за коришћење јавних добара прописано је да накнаду за заштиту и унапређивање животне средине плаћају правна лица и предузетници.
Уредбом о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину су прописани критеријуми за плаћање накнаде, па је за плаћање накаде неопходно да правно лице или предузетник испуњава следеће
услове:
- Да има претежну шифру делатности регистровану у АПР или делатност од које остварују највише приходе;
- Да се његова претежна делатност налази побројана у Прилогу Уредбе;
- Да се пословне књиге воде по Закону о рачуноводству и да се разврстава у складу са овим законом на микро, мало, средње или велико правно лице;
- Да има приход остварен у претходној години, јер је услов из закона да накнада не може бити већа од 0,4% тог прихода.
Према Уредби о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину, обвезници накнаде су правна лица и предузетници који обављају активности које утичу на животну средину у оквиру своје претежне делатности.
Према Закону о удружењима, члан 4, удружење стиче статус правног лица даном уписа у регистар. Регистар удружења води АПР, сходно члану 26. Закона.
Према томе, удружења грађана су правна лица и самим тим су обвезници накнаде према Закону о накнадама за коришћење јавних добара.
Регистрована удружења имају свој ПИБ и претежну шифру делатности.
Према Закону о рачуноводству, удружења грађана имају обавезу вођења пословних књига, као и сачињавање и подношење финансијских извештаја. То даље значи да имају податак о разврстању, податак о оствареном приходу у претходној години који је неопходан за утврђивање накнаде.
Наиме, У Прилогу Уредбе, као делатности које имају мали негативан утицај на животну средину, побројане су између осталог и услужне делатности у које спада и делатност удружења, а у редовном годишњем финансијском извештају ових правних лица, у билансу успеха у пословне приходе, између осталог, спадају и приходи од донација, дотација, субвенција и сл. ( редни број 64. биланса успеха ).
У том смислу, сматрамо да сва удружења јесу обвезници накнаде за заштиту и унапређивање животне средине, јер ниједном законском одредбом нису изузети. Дакле, удружења испуњавају све прописане услове да поднесу пријаву, при чему накнаду плаћају удружења која обављањем делатности остварују пословни приход (што је податак исказан у финансијском извештају у билансу успеха у делу А. Пословни приходи), док се онима чији је пословни приход нула динара, доноси решење којим се утврђује накнада у износу нула динара.
Да ли се комунална такса за истицање фирме наплаћује посебно за сваки објекат опорезивања на територији једне локалне самоуправе? Конкретно, у питању је више кладионица које се налазе на различитим локацијама, зонама на територији једне ЛС, а у власништву су истог правног лица. Има ли пример таквих решења од ЛПА и ако могу да се доставе?
У складу са Мишљењем Министарства финансија под бројем 011-00-00643/2015-03 од 11. јануара 2016. године, у ставу 2 . наведено је да је чланом 16. и 17. Закона о финансирању локалне самоуправе („Сл. гласник РС“ бр.62/06, 47/11, 93/12, 99/13 и 125/14-усклађени дин.износи) прописано да је фирма сваки истакнути назив или име које упућује на то да правно или физичко лице обавља одређену делатност, а да јединица локалне самоуправе може утврдити локалне комуналне таксе у различитој висини зависно од делатности, површине и техничко-употребних карактеристика објекта, величине правног лица у смислу закона којим се уређује рачуноводство и по деловима територије, односно зонама у којима се налазе објекти, предмети или врше услуге за које се плаћају таксе.
У складу са ставом 3. истог мишљења наведено је да је чланом 18. Закона прописано да се актом скупштине јединице локалне самоуправе којим се уводи локалана комунална такса, утврђују обвезници, висина, олакшице, рокови и начин плаћања локалне комуналне таксе, а Одлукама о локалним комуналним таксама које доносе јединице локалне самоуправе прописују се износи фирмарине за један истакнути назив који упућује на то да правно или физичко лице обавља одређену делатност. У члану 4. Мишљења наведено је да у складу са чланом 16. Закона, правно лице за сваку фирму истакнуту ван пословног објекта, односно које има више од једне пословне јединице/објекта плаћа посебно за сваку пословну јединицу/објекат локалну комуналну таксу за истицање фирме на пословном простору највише до износа прописаног у члану 15а Закона. Наведена одредба недвосмислено упућује на обавезу правног или физичког лица, као обвезника, да фирмарину плаћа за сваку пословну јединицу (производни погон и други пословни простор у којем обавља регистровану делатност ван седишта) највише до износа прописаног овим законом.
У складу са чланом 11. став 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС“, бр. 80/02...144/20) - мишљења Министарства финансија о примени конкретних прописа, у циљу обезбеђења јединственог спровођења прописа, обавезујућа су за поступање локалне пореске администрације као органа јединице локалне самоуправе који утврђује локалну комуналну таксу.
Сходно наведеном, ако порески обвезник обавља делатност на више локација, у обавези је да плаћа таксу за истицање фирме за сваку локацију посебно.
Да ли одлуку о искњижавању/укњижавању имовине (пренос књиговодствене евиденције о непокретностима које се воде о пословним књигама корисника у пословне књиге оснивача) доноси Председник општине или Скупштина општине?
Код поступка укњижавања/искњижавања имовине примењује се исти начин поступања као код располагања или стицања имовине општине.
Наиме, ко је орган који је надлежан за прибављање/отуђење имовине из јавне својине општине прописано је у Статуту општине. Исти орган је надлежан да донесе и одлуку да се нека имовина укњижи/искњижи из пословних књига.
Да би се имовина која се води у пословним књигама корисника унела у пословне књиге оснивача, потребно је да најпре руководилац корисника донесе одлуку о искњижавању из своје пословне евиденције, како би након тога Статутом одређен надлежни орган оснивача донео одлуку о укњижавању у евиденцију оснивача.
Дакле, пре било какве радње потребно је да се провери ко је надлежан орган по Статуту ваше општине за питања располагања/прибављања у јавну својину.
Општини су одобрена средства по конкурсу министарства за набавку опреме/основно средство и пројектне документације за потребе другог субјекта (установе, верске организације и сл. чији основач није Општина). Поступак набавке поменуте опреме ће се спровести у складу са Законом о јавним набавкама. Како и на који начин, књиговодствено (акт, решење и сл), Општина може поменута средства (опрему, основно средство) пренети у власништво субјекта за чије потребе се опрема набавља? Плаћање ће се вршити са економске класификације 511 и 512.
У случају да општина сама спроводи поступак набавке поменуте опреме таква набавка се води на основна средства у припреми. Општина након спроведеног поступка набавке може таква средства да да на коришћење или у трајно власништво уколико је тако предвиђено самим пројектом на основу којег је општина и добила средства за набавку опреме, тј. ако је крајњи корисник већ опредељен пројектом.
Такође, потребно је да се види у Статуту општине који орган је надлежан за доношење такве одлуке, углавном је то Скупштина општине.
Након доношења одлуке од стране надлежног органа, општина може да закључи уговор о преносу опреме крајњем кориснику.
Да ли постоји основ да јединица локалне самоуправе оператору (делатност: кабловске телекомуникације) наплаћује локалну комуналну таксу за истицање фирме на пословном простору, када је фирма истакнута на базној станици односно на пословном простору по базној станици? Наиме у Мишљењу Министарства финансија бр. 434-06-00046/2011-06,од 16.11.2011. године је дата интерпретација сходно тада важећим одредбама Закона о финансирању локалне самоуправе (ЗоФЛС). Имајући у виду да је ово мишљење из 2011. године, а посебно имајући у виду одредбе важећег ЗоФЛС чл. 16. и друге, постоји недоумица у погледу тога да ли ЈЛС може да утврђује предметну локалну комуналну таксу.
У складу са чланом 11. став 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС“, бр. 80/02...144/20) мишљења Министарства финансија о примени конкретних прописа, у циљу обезбеђења јединственог спровођења прописа, обавезујућа су за поступање локалне пореске администрације као органа јединице локалне самоуправе који утврђује локалну комуналну таксу применом тог закона.
Мишљење Министарства финансија број 434-06-00046/2011-06 од 16.11.2011. године, позива се на одредбе члана 15. и 16. Закона о финансирању локалне самоуправе ("сл. гласник РС", БР. 62/06 и 47/11), као и одредбе члана 4. Закона о електронским комуникацијама ("Сл. гласник РС", бр. 44/10).
Чланом 15. Закона о финансирању локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 62/06...126/20 - ускл. дин. износи), који се сада примењује прописано је да се локална комунална такса може уводити, између осталог, за истицање фирме на пословном простору, док је одредба овог члана која се односи на истицање и исписивање фирме ван пословног простора брисана.
Чланом 16. истог закона прописано је да је фирма, у смислу овог закона, сваки истакнути назив или име које упућује на то да правно или физичко лице обавља одређену делатност. Наведене одредбе су исте као и у закону који се примењивао 2011. године, када је издато Мишљење Министарства финансија.
Одредбе члана 4. Закона о електронским комуникацијама ("Сл. гласник РС", бр. 44/10, ..., 95/18-др. закон), који се сада примењује не разликују се од одредби члана 4. тог закона које су наведене у Мишљењу Министарства финансија из 2011. године.
Узимајући у обзир да је предметно мишљење Министарства финансија дато позивајући се на одредбе закона које се до данас нису промениле, по нашем мишљењу не можемо рећи да се предметно мишљење не може и даље користити. При том напомињемо да немамо сазнања да ли је након тога издато другачије мишљење на ову тему, што није искључено, узимајући у обзир да појам "пословни простор" који се користи у Закону о финансирању локалне самоуправе нигде није прецизно дефинисан нити се може из било ког прописа тачно знати шта јесте а шта није пословни простор.
Такође, суд приликом одлучивања не узима у обзир мишљења Министарства финансија као обавезујућа.
За коначан став и потврђивање предметног мишљења препоручујемо обраћање Министарству финансија, које је једино надлежно за то.
Електропривреда Србије обратила се Општинској управи за захтевом за установљење службености а ради изградње трафостанице јачине 10kw на парцели у јавној својини општине. Да ли је службеност подобно право за изградњу? Уколико није, у ком поступку би требало да се решава по захтеву? Да ли је ЕПС у обавези да плаћа службеност када се ради о земљишту у јавној својини?
Најпре је неопходно сагледати неколико прописа који регулишу ову област. Ту су пре свих Закон о планирању и изградњи, Закон о експропријацији, Закон о јавној својини, као и Закон о енергетици.
Наиме, питање које се односи на “подобно право за изградњу” претпоставка је да се мисли на одговарајуће право на земљишту за издавање грађевинске дозволе за изградњу објекта трафостанице. Чланом 135. Закона о планирању и изградњи под одговарајућим правом на земљишту сматра се право својине или право закупа на земљишту у јавној својини, односно друго право прописано законом. У та друга права прописана законом улази и право службености установљено у складу са законом, а на основу закључног уговора за изградњу објеката линијске инфраструктуре (став 4. истог члана Закона). С тим у вези ако је питање да ли се право службености може сматрати одговарајућим правом у смислу Закона о планирању и изградњи да би се издала грађевинска дозвола, одговор је да може уколико се граде објекти линијске инфраструктуре и уколико је закључен одговарајући уговор о праву службености.
Код другог питања неопходно је да посматрамо два прописа.
Са једне стране ту је Закон о енергетици који прописује у члану 218. став 6. да оператери система електричне енергије немају обавезу плаћања накнаде за службеност на земљишту које је у јавној својини. Међутим, овде се поставља питање да ли довољно утврдити службеност ако се ради о изградњи објекта трафостанице који објекат је трајног карактера, као и каква је судбина осталог земљишта у јавној својини по питању даљег одржавања предметног далековода.
Закључак је да, имајући у виду врсту објекта који се гради, сматрамо да установљење службености није довољно, већ треба спровести поступак експропријације/административног преноса са једног на другог титулара јавне својине, где јединици локалне самоуправе припада право на накнаду уколико у поступку докаже да је земљиште стечено теретним правним послом.
За сва званична тумачења прописа препоручујемо обраћање ресорним министарствима.
Да ли наручилац може да, путем поступка јавне набавке поштујући важећи Закон о јавним набавкама, набавити услугу бесплатног превоза ученика и повлашћених категорија становништва (пензионери, ученици средњих школа и сл.)?
Најпре указујемо да се добра, услуге и радови по правилу набављају од стране наручилаца (па и јединица локалне самоуправе) у поступку јавне набавке у складу са одредбама Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019, у даљем тексту: Закон).
Ипак, у вези са овим питањем које се односи на услуге превоза треба имати у виду да је чланом 2. став 3. тачка 5) Закона о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, бр. 88/2011, 104/2016 и 95/2018) прописано да градски и приградски превоз путника спада у комуналне делатности, те да је чланом 9. став 7. овог закона прописано да се на поступак поверавања обављања комуналне делатности чије се финансирање обезбеђује из буџета јединице локалне самоуправе, односно чије се финансирање обезбеђује у целости или делимично наплатом накнаде од корисника комуналних услуга, примењују одредбе закона којима се уређује јавно-приватно партнерство и концесије.
Законом о јавном приватном партнерству и концесијама („Службени гласник РС“, бр. 88/2011, 15/2016 и 104/2016) прописане су обавезе које јавно тело мора да изврши пре самог поступка доделе јавног уговора (израда предлога пројекта јавног приватног партнерства и др.), при чему се поступак за доделу уговора спроводи најчешће у складу са одредбама Закона, а у прописаним случајевима и у складу са одредбама Закона о јавном приватном партнерству и концесијама.
У том смислу, потребно је утврдити да ли се услуге из питања сматрају услугама градског и приградског превоза путника.
Наиме, уколико се ове услуге не сматрају услугама градског и приградског превоза путника, односно нису комунална делатност, наручилац би био у обавези да поступи у складу са одредбама Закона, без обавезе поступања у складу са одредбама Закона о јавном приватном партнерству и концесијама. Наведено би се могло по правилу утврдити за услуге превоза ученика основних и средњих школа, које спадају у услуге посебног линијског превоза путника у смислу Закона о превозу путника у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 68/2015, 41/2018, 44/2018 - др. закон, 83/2018, 31/2019 и 9/2020).
С друге стране, претпоставка је да се у случају услуга превоза повлашћених категорија становништва (пензионери и др.) ради о саставном делу линијског превоза путника у тзв. редовном саобраћају, односно о услугама градског и приградског превоза путника које су једна од комуналних делатности у смислу Закона о комуналним делатностима.
Уколико је ова претпоставка тачна, приликом организовања градског и приградског превоза путника, наручилац би био у обавези да поступа у складу са одредбама Закона, али и Закона о јавном приватном партнерству и концесијама.
Да ли покретање поступка и закључење уговора може (у складу са Законом о јавним набавкама) да се спроведе без преноса средстава од стране Министарства, само на основу решења о додели средстава, а да се средства пренесу по закљученом уговору са достављањем документације из поступка јавне набавке?
Члан 88. Закона о јавним набавкама регулише доношење плана јавних набавки, па је тако прописано да је наручилац дужан да донесе годишњи план јавних набавки који садржи следеће податке:
1) предмет јавне набавке и ЦПВ ознаку;
2) процењену вредност јавне набавке;
3) врсту поступка јавне набавке;
4) оквирно време покретања поступка.
Наручилац може да покрене поступак јавне набавке ако је набавка предвиђена у годишњем плану јавних набавки.
Чланом 91. ЗЈН регулисано је покретање поступка јавне набавке, па је прописано да наручилац доноси одлуку о спровођењу поступка јавне набавке која нарочито садржи податке о предмету јавне набавке, врсти поступка и процењеној вредности јавне набавке укупно и за сваку партију посебно, као и податке о саставу комисије за јавну набавку, односно лицу које спроводи поступак јавне набавке.
Том одредбом је предвиђено да се поступак јавне набавке сматра покренутим слањем на објављивање јавног позива и других огласа који се користе као јавни позив, осим у случају преговарачког поступка без објављивања јавног позива када се поступак сматра покренутим даном слања позива за подношење понуда.
Поступак јавне набавке може бити покренут само на основу Плана јавних набавки, дакле без расположивих средстава у том моменту. Треба водити рачуна о Закону о буџетском систему и одредби чл. 54. којом се регулише преузимање обавеза.
Препоручујемо да се са ресорним министарством провери да ли је могуће да се трансфер средстава изврши пре закљученог уговора, нпр. са коначношћу одлуке о додели уговора, како би постојао основ да се преузме обавеза уговором о јавној набавци по основу Закона о буџетском систему.
Да ли објекти уписани у катастру непокретности као зграда комуналних делатности или зграда водопривреде (-магацин, -гаража, -баждарница, -портирница, -радионица и сл.) представљају део комуналне мреже или непокретности из члана 20. став 2. Закона о јавној својини? Да ли постоји препрека да наведени објекти буду уписани у јавну својину ЈЛС, а притом имајући у виду да је у катастру непокретности као ималац права на наведеним објектима уписано Јавно предузеће чији је оснивач ЈЛС, као врста права уписана је својина, а као облик својине друштвена? Да ли је довољно, у овом случају, у захтеву за упис јавне својине у корист ЈЛС, који би био упућен катастру непокретности позвати се на члан 72. Закона о јавној својини или је потребно прибавити и потврду Агенције за реституцију, или је потребно и неко уверење Јавног предузећа да наведени објекти представљају део комуналне мреже?
Према одредбама Закона о јавној својини под комуналном мрежом се сматра комунални вод са припацима, који могу бити подземни (шахтови, црпне станице) и надземни.
Код подношења захтева катастру не би било сувишно набавити изјашњење ЈКП да ваши објекти представљају целину и део јединствене комуналне мреже.
Из разлога комплетирања захтева могуће да ће тражити потврду Агенције за реституцију тако да се и она прибавља у одређеном року, јер може да се деси да у изјашњењу ЈКП не стоји јасно да се такви објекти сматрају делом комуналне мреже, посебно ако су издвојени и имају неку другу намену.
Уколико се испостави да су објекти део комуналне мреже, путем надлежног правобраниоца подноси се захтев надлежној СКН за упис права својине локалне самоуправе сагласно члану 77а Закона о јавној својини.
Донета је Одлука о увођењу самодоприноса и скупљана новчана средства за одређене намене и самодопринос је истекао, а део намене није спроведен, утрошена су средства само за једну намену која је била предвиђена Одлуком а са другом се није ни почело. Посто је самодопринос истекао, а средства су наменска, да ли се и на који начин може променити намена самодоприноса и преусмерити средства за неку другу намену?
Законом о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019 и 149/2020) у члану 2. тачка 15) дефинисано је да су наменски приходи и примања, јавни приходи, односно примања чије је коришћење и намена утврђена уговором о донацији, кредиту, односно зајму, као и средства самодоприноса чија се намена утврђује одлуком јединице локалне самоуправе.
Чланом 20. став 1. Закона о финансирању локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 62/2006, 47/2011, 93/2012, 99/2013 - усклађени дин. изн., 125/2014 - усклађени дин. изн., 95/2015 - усклађени дин. изн., 83/2016, 91/2016 - усклађени дин. изн., 104/2016 - др. закон, 96/2017 - усклађени дин. изн., 89/2018 - усклађени дин. изн., 95/2018 - др. закон, 86/2019 - усклађени дин. изн. и 126/2020 - усклађени дин. изн.) прописано је да одлуку о увођењу самодоприноса грађани доносе референдумом, у складу са прописима којима је уређен поступак непосредног изјашњавања грађана, ако овим законом није другачије одређено.
Даље, чланом 21. овог закона, прописана је садржина одлуке о увођењу самодоприноса, односно прописано је да ова одлука треба да садржи податке који се односе на:
- потребе, односно намене за које се средства прикупљају;
- подручје на коме се средства прикупљају;
- време за које се средства прикупљају;
- укупан износ средстава која се прикупљају;
- обвезнике, начин и рокове извршавања самодоприноса, као и лица која се ослобађају те обавезе;
- висину самодоприноса (основица, пропорционална стопа и др.);
- начин вођења евиденције о средствима;
- износ и јединицу мере прерачунавања када се самодопринос изражава у раду, превозничким и другим услугама;
- начин остваривања надзора грађана у наменском коришћењу средстава;
- начин враћања средстава која се остваре изнад износа који је одлуком одређен.
Чланом 31. овог закона прописано је да су новчана средства која се прикупљају на основу одлуке о самодоприносу, приход буџета јединице локалне самоуправе и строго су наменског карактера.
Дакле, на основу свега напред наведеног може се закључити да се средства која су остварена по основу одлуке о увођењу самодоприноса, могу трошити само у складу са овом одлуком, односно могу се трошити искључиво за намене за које су и прикупљена. Чињеница да је истекло време за које се средства прикупљају, не даје могућност пре-намене неутрошених средстава и преусмеравања истих за неку другу намену, обзиром да је законодавац прописао да су ова средства строго наменског карактера.
Да ли општина може исту услугу да уступи Центру за социјални рад као партнеру на пројекту без расписивања поступка јавне набавке, или је ипак неопходно да се за набавку те услуге примени поступак набавке у складу са Законом о јавним набавкама?
Законом о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019, у даљем тексту: Закон), у члану 27. став 1. тачка 2), прописано је да се одредбе овог закона не примењују на набавку друштвених и других посебних услуга из члана 75. овог закона чија је процењена вредност мања од 15.000.000 динара када набавку спроводи јавни наручилац.
Чланом 75. став 1. Закона прописано је да су друштвене и друге посебне услуге наведене у Прилогу 7. овог Закона. Прилогом 7 су обухваћене услуге социјалне заштите, па и услуга помоћи у кући.
Дакле, уколико процењена вредност услуга помоћи у кући и других сродних услуга на годишњем нивоу није већа од наведеног износа, наручилац није дужан да примени одредбе Закона, већ може набавку спровести применом интерног (посебног) акта о јавним набавкама, који је донет применом одредбе члана 49. став 2. Закона. (Напомињемо, да је СКГО израдила моделе интерног акта за наручиоце у ЈЛС које можете преузети са наше веб странице и прилагодити потребама Ваше ЈЛС).
С друге стране, уколико је процењена вредност једнака или већа од прописаног износа, по правилу се примењују одредбе Закона.
Изузетак од обавезе примене одредаба Закона прописује Закон о социјалној заштити (члан 64.), којим је прописано да услуге могу обезбедити и установе социјалне заштите које је основала Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе. Ипак, треба имати у виду да оваква установа може пружати наведене услуге само (у оквиру своје посебне организационе јединице за пружање услуга) уколико поднесе захтев министарству надлежном за социјална питања и добије лиценцу за пружање услуге социјалне заштите за коју је и поднело захтев.
Дакле, како сто у допуни питања и навели, у складу са чланом 122. Закона о социјалној заштити „Центар за социјални рад пружа услуге процене и планирања, а друге услуге социјалне заштите може пружати само у оквиру своје посебне организационе јединице, ако добије лиценцу за пружање одређене услуге и ако у локалној заједници нема другог овлашћеног пружаоца услуге социјалне заштите“. Истим чланом прописано је да „Стручни радник центра за социјални рад који је распоређен на радно место на ком се обављају послови јавних овлашћења не може у радно време да ради на пружању услуга које по овом закону обезбеђује јединица локалне самоуправе.”
По правилу потребно је да понуђач има дозволу односно лиценцу у моменту подношења понуде. Међутим, новим Законом о јавним набавкама, остављена је могућност да се дозвола прибави до дана доношења одлуке у поступку или закључења уговора.
На крају, указујемо да у ситуацији у којој Центар за социјални рад не би имао потребну лиценцу надлежног министарства, а процењена вредност услуга на годишњем нивоу јесте једнака или већа од прописаног износа, наручилац путем поступка јавне набавке може обезбедити понуде лиценцираних пружалаца услуга који би услугу пружали и у јединици локалне самоуправе.