Питања и одговори

У складу са чланом 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС”, бр. 34/2001, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 116/2008 - др. закони, 92/2011, 99/2011 - др. закон, 10/2013, 55/2013, 99/2014 и 21/2016 - др. закон, 62/06...21/16 - др. закон), плате запослених код корисника средстава буџета ЈЛС утврђују се на основу:  

1. основице за обрачун плата; 

2. коефицијента; 

3. додатка на плату; 

4. обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом. 

Приликом обрачуна и исплате плата запослених код корисника буџета локалне власти примењују се основице утврђене закључцима Владе Републике Србије. 

Коефицијенти запослених утврђују се на основу Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима („Службени гласник РС”, бр. 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон), до почетка примене одредаба Закона о систему плата запослених у јавном сектору. 

Додатак на плату припада запосленом за: 

1. време проведено у радном односу (минули рад) - у висини од 0,4 % од основице, за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца, 

2. дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад); 

3. рад на дан државног и верског празника; 

4. дневну накнаду за повећане трошкове рада и боравка на терену (теренски додатак);  

5. рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. 

Дакле, обрачун и исплата плата запосленима у јединицама локалне самоуправе врши се у складу са решењем којим се утврђује коефицијент запосленог, донетим од стране послодавца у складу са важећим прописима, затим у складу са прописаном основицом,  као и месечним извештајем о оствареним радним сатима запосленог. 

У пословном процесу догађа се да дође до погрешног обрачуна и исплате зараде запосленом, било да се ради о више или мање обрачунатој заради и у том случају потребно је обавити корекције, како би се исправила грешка. У пракси се корекција врши тако што обрачунски радник: 

• уради исправан обрачун зараде за месец/е у коме је дошло до грешке и из кога се може утврдити разлика погрешно обрачунате и исплаћене зараде; 

• сачини службену белешку о разлозима због којих је досло до погрешног обрачуна у претходном/им месецу/има (погрешно сабрани прековремени сати, погрешно обрачуната врста боловања и слично), месец/е у којима је дошло до погрешног обрачуна и о потреби корекције грешке и исту приложи уз обрачун за текући месец; 

• за утврђену разлику умањи (односно увећа) обрачун и исплату зараде запосленом у текућем месецу. 

Битно је да укупни (кумулативни) обрачун и исплата зарада запосленом за месец/е у којима је начињена грешка и месец/е у коме се грешка исправља буде у складу са донетим актима. 

За умањење зараде по основу погрешно (више) обрачунате и исплаћене зараде у претходним месецима није потребна писана сагласност запосленог, обзиром да се не ради о обустави у смислу члана 123. Закона о раду, односно не ради се о обустави зараде ради наплате новчаног потраживања према запосленом (судска пресуда, самодопринос, рата за кредит и слично).  

Послодавац је свакако у обавези да запосленом приликом сваке исплате зараде и накнаде зараде достави обрачун. Међутим, добра је пракса да се обрачунски радник и запослени усагласе (било писмено или усмено) о потреби умањења обрачуна текуће зараде којом се исправља више обрачуната и исплаћена зарада за претходни/е месец/е. 

У члану 21. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу стоји да постојеће стварне службености конституисане у корист или на терет непокретности не престају. Тумачењем ове одредбе долазимо до закључка да конституисано право службености у корист некога остаје, односно траје чак и ако нека непокретност у поступку реституције буде враћена наследницима бившег власника.

Одредбом члана 62. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу прописано је да: „Од ступања на снагу овог закона имовина која је одузета бившим власницима, а за коју је поднета пријава у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине („Службени гласник РС“, број 45/05), а по одредбама овог закона може бити враћена, не може бити предмет отуђења, хипотеке или залоге, до правноснажног окончања поступка по захтеву за враћање.“

У ставу 2. истог члана Закона о враћању одузете имовине и обештећењу стоји да: „Забрана отуђења и оптерећења имовине из става 1. овог члана у погледу имовине за коју нису поднети захтеви за враћање престаје по истеку рока за подношење захтева.“

У погледу могућности оптерећења парцела правом службености, односно теретом послужног добра уколико је предмет захтева за враћање, релевантан је члан 62. Закона који регулише забрану отуђења и оптерећења подржављене имовине. Законодавац је у првом ставу поменутог члана јасно побројао правне институте отуђења и оптерећења имовине („не може бити предмет отуђивања, хипотеке или залоге“).

Дакле у наведеном случају, како је законодавац определио случајеве који потпадају под забрану из наведеног члана, међу којима није јасно наведен стварно правни институт права службености, то смо става да се на терет (или корист) непокретности која је предмет реституције може засновати право службености, односно уколико би се установило наведено право службености исти акт не би био ништав у смислу члана 62. став 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.

Чињеница да је поменута парцела настала препарцелацијом и да се службеност тражи управо на делу сада јединствене парцеле за који део је раније добијено обавештење од стране Агенције за реституцију да иста није предмет враћања је свакако олакшавајућа околност за доношење одлуке надлежног органа у корист лица-подносиоца захтева за утврђивање права службености пролаза.

Према члану 20. став 3. Закона о јавној својини Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу непосредно, преко надлежног органа, давати у закуп, односно на коришћење непокретности из става 2. овог члана (тзв. комерцијалне непокретности - пословни простор, станови, гараже, гаражна места и др.) или за ове намене основати јавно предузеће или друштво капитала.

Питање права коришћења непокретности у јавној својини регулисано је чланом 22. Закона о јавној својини.

Наиме, ставом 1. поменутог члана Закона прописано је да: "Носиоци права коришћења из члана 18. овог закона (између осталих мисли се и на установе: школе) имају право да ствар држе и да је користе у складу са природом и наменом тих ствари, да је дају на коришћење другом носиоцу права коришћења или у закуп и да њоме управљају у складу са овим и другим законом.

Ставом 2. истог члана Закона прописано је да се давање на коришћење или у закуп ствари у својини Републике Србије из става 1. овог члана, осим ствари које користи Народна банка Србије, врши по претходно прибављеној сагласности Дирекције.

С тим у вези, обзиром да је предметна непокретност у јавној својини РС, а да школа има право коришћења, за давање у закуп те непокретности потребно је обратити се Републичкој дирекцији за имовину РС, односно да од Дирекције затражити сагласност да се објекат изда у закуп. За промену намене објекта такође је неопходна сагласност Дирекције.

С тим у вези, остаје могућност да се на Скупштина општине донесе Одлука да се школски објекат прибави у својину општине, и да се након тога пред Дирекцијом за имовину започне поступак преноса према члану 26. став 1. тачка 3. Закона о јавној својини (пренос са једног на другог имаоца права јавне својине, без накнаде).

Након преноса у својину општине добија се могућност да општина самостално одлучује о давању на коришћење/у закуп предметног објекта.

Потребно је проверити низ претходних питања и утврдити фактичко стање у погледу ималаца права над односном имовином.

У складу са чланом 19 ст. 1, 2. ZPPPA испуњење пореске обавезе састоји се у плаћању, о доспелости, дугованог износа пореза, а пореску обавезу испуњава порески обвезник непосредно или је испуњава друго лице када је овим законом или другим пореским законом прописано да је одговорно за испуњење пореске обавезе пореског обвезника, као и друго лице које према пореском закону није одговорно за испуњење пореске обавезе.

У складу са чланом 4. Закона о порезу на имовину, обвезник пореза на имовину је правно и физичко лице (које води, односно које не води пословне књиге), које је на непокретности на територији Републике Србије ималац права, корисник или држалац, из члана 2. став 1. овог закона на које се порез на имовину плаћа у складу са чл. 2. и 2а овог закона.

Са друге стране, за утврђивање обвезника пореза на имовину за период од 2012. до 2020. године, релевантно је ко је имао имовинска права, да ли је то наследник који је живео (ако је живео) у непокретности, да ли је плаћао рачуне, или је био само корисник од 2012. године, или ништа од наведеног. Наиме, на основу Закона о порезу на имовину, обвезник пореза је и лице које само плаћало нпр. рачун за струју непокретности, чак имао и кључ од стана, за период од када је власник преминуо па до окончања оставинске расправе.

Одредбом члана 10. став 1. Закона о порезу на имовину прописано је да обавеза по основу пореза на имовину настаје најранијим од следећих дана: даном стицања права на које се порез на имовину плаћа у складу са чланом 2. став 1. и чланом 2а овог закона, даном успостављања државине кад се порез плаћа на државину, даном почетка коришћења, даном оспособљавања, даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења имовине на други начин. Према томе, за сврху опорезивања порезом на имовину, даном стицања права сматра се и: када се право стиче на непокретности као будућој ствари, дан примопредаје, односно дан ступања у посед те непокретности; кад је основ стицања појединачни акт надлежног органа управе или другог органа или лица са јавним овлашћењем, односно одлука суда (укључујући одлуку којом се утврђује да је право стечено одржајем) - дан правоснажности тог акта, односно те одлуке, осим у случају из тачке 3) овог става; ) кад је основ стицања правоснажни акт којим су оглашени наследници заоставштине - дан смрти оставиоца; код стицања права по самом закону на дан одређен законом - дан одређен законом по основу кога се право стиче.

Значи да, пореска обавеза није престајала због вођења судског спора/оставинске расправе и због што није уписано наслеђено право у катастар а лице је накнадно стекло право својине  правоснажним решењем о наслеђивању. Даном правоснажности решења о наслеђивању, лица која су наследила предметну непокретност постала су обвезници пореза на имовину за наслеђену непокретност.

Ако надлежни орган за период до подношења нове пореске пријаве није утврђивао порез (јер није имао сазнања о настанку пореске обавезе том лицу – наследнику за ту имовину – у примеру оставинска расправа која је трајала у периоду од 2012 до 2020 године), овлашћен је и дужан да том лицу за ту имовину пореску обавезу утврди за период од настанка пореске обавезе за који право на утврђивање пореза није застарело. Дуг по основу пореза на имовину пореског обвезника – чијег наслеђа се прихватио његов наследник, нема законску основу да се отпише у делу до висине вредности наслеђене имовине, осим ако је наступила застарелост права на наплату утврђеног пореза.

Нову пореску пријаву наследник подноси за део периода када је постао порески обвезник решењем о наслеђивању, водећи рачуна о застарелости (релативна застарелост 5 година). Значи 01.01.2015. године, те стога напомињемо да се у поступку контроле мора утврдити застарелост.

Наиме, сагласно одредби члана 23. став 1. тачка 2) ZPPPA, пореска обавеза престаје застарелошћу. У сваком конкретном случају, надлежни порески орган, а у овом примеру ваша локална самоуправа, утврђује да ли је било прекида или застоја застарелости и да ли је, сагласно томе, пореска обавеза застарела, поштујући и одредбе члана 114. ZPPPA у којем се каже да застарелост права на утврђивање пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез, односно споредно пореско давање и у којој је обавеза пореског дужника доспела на плаћање.

Поред наведеног, потребно је размотрити и коришћење законске регулативе у вези са могућим олакшицама, размотрити одложено плаћање, као и отпис камате.

Потребно је да ЛПА сравни евиденцију којом располаже у погледу предметне имовине на коју се односи порески дуг (пореска пријава, решење о утврђивању обавезе, стање на рачуну) са Решењем о заоставштини и закључи да ли је износ дуга заиста већи од вредности наслеђене имовине (и на тај начин провери тврдњу наследника која је наведена).

Члан 22. став 1. и 2. ZPPPA регулише да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Такође, одговорност наследника за дугове оставиочеве/преминулог лица према члану 222. Закона о наслеђивању је у томе да наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине.

Сва права оставиоца - физичког лица – обвезника пореза на имовину, прелазе на његове наследнике, а дугове тог лица до висине вредности наслеђене имовине, укључујући и неизмирену обавезу по основу пореза на имовину (и споредна пореска давања по том основу), испуњавају његови наследници (било да је реч о законским или о тестаменталним наследницима), у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наслеђа и то главни дуг и припадајућу камату на тај главни дуг.

Обим одговорности сваког појединог наследника за обавезе по основу пореза на имовину оставиоца утврђује се према вредности коју је заоставштина имала у моменту прихватања наслеђа. Наследник може испунити пореску обавезу пореског обвезника – оставиоца и у износу већем од вредности његовог наследног дела.

Законом о финансирању локалне самоуправе прописано је да се за обављање делатности банкарства плаћа фирмарина на годишњем нивоу највише до 10 просечних зарада.

У Закону о класификацији делатности и Уредби о класификацији делатности не постоји шифра делатности „банкарство“. Најприближнија шифра у коју би се могла сврстати делатност „банкарства“ је у Сектору К – Финансијске делатности и делатности осигурања, групи 64.1 Монетарно посредовање, у оквиру које делатност 64.19. Остало монетарно посредовање за које је прописано следеће: „Обухвата примање депозита и/или блиских супститута за депозите и, с друге стране, обезбеђивање кредитних или зајмовних фондова корисницима.

Кредитирање се, поред уобичајених банкарских кредита, може јавити у различитим облицима, као што су: хипотекарни кредити, зајмови по кредитним картицама итд. Ове делатности обављају монетарне институције, осим централне банке, као што су:

• банке
• штедионице
• кредитне задруге.

Такође се обухватају услуге које пружају:

• поштанске жиро банке и поштанске штедионице
• специјализоване депозитне институције за одобравање стамбених кредита
• институције које обављају делатност упутничког промета (уплата/исплата новчаних упутница) и трансфера новца.

Не обухвата:

• одобравање стамбених и других врста кредита од стране недепозитних кредитних институција, дел. 64.92
• обраду трансакција извршених путем кредитних картица, клиринг и салдирање за рачун других лица, дел. 66.19.“

Као што се може видети, заиста је нејасно шта се све може сврстати у делатност „банкарство“.

Одлуком о локалним комуналним таксама би требало да је уређено да ли се фирмарина плаћа на претежну шифру делатности или на шифру делатности која се фактички обавља у пословном простору (а која може бити различита од претежне). То је основно од чега се мора поћи када се посматра делатност на коју се плаћа фирмарина.

Законом о финансирању локалне самоуправе прописано је да се за обављање делатности банкарства плаћа фирмарина на годишњем нивоу највише до 10 просечних зарада.

Ако је у одлуци наведено да се такса плаћа по претежној (регистрованој) шифри делатности, онда се обвезницима којима је претежна шифра делатности 64.19 – остало монетарно посредовање, у коју спадају и банке, може се утврдити фирмарина по највишој тарифи (до 10 просечних зарада), а у складу са одлуком.

За мењачнице (које имају шифру делатности 66.12), продавнице, агенције и сл. које уз своју основну-претежну делатност обављају и платни промет, утврђивање фирмарине за делатност „банкарство“ би се могла утврдити само ако у одлуци о локалним комуналним таксама пише да се фирмарина плаћа на основу делатности која се обавља у пословном простору (а не по претежној шифри делатности).

При том посебно истичемо да још увек не постоји јасан став Министарства финансија да ли се делатност платног промета сврстава у делатност „банкарства“, па је наша препорука да се овим обвезницима не утврђује фирмарина за ову делатност, да не би имали жалбени поступак, трошкове адвоката и друге компликације.

Законом о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 124/2012, 14/2015 и 68/2015, у даљем тексту: Закон), прописано је:

- у члану 39. став 1. да је јавна набавка мале вредности, у смислу овог закона, набавка чија процењена вредност није већа од 5.000.000 динара, при чему ни укупна процењена вредност истоврсних набавки на годишњем нивоу није већа од 5.000.000 динара; 

- у члану 64. став 4. да наручилац не може одређивати процењену вредност јавне набавке, нити може делити истоврсну јавну набавку на више набавки с намером избегавања примене овог закона или правила одређивања врсте поступка у односу на процењену вредност јавне набавке, док је истоврсна јавна набавка она набавка која има исту или сличну намену, при чему исти понуђачи у односу на природу делатности коју обављају могу да је испуне;

- у члану 68. ст. 2. и 3. да процењена вредност јавне набавке обликоване по партијама укључује процењену вредност свих партија, за период за који се закључује уговор, док наручиоци не могу примењивати поступак јавне набавке мале вредности, односно избећи примену овог закона, за поједину партију, ако је збир вредности свих партија већи од износа из члана 39. став 1. овог закона;

- у члану 51. да План јавних набавки садржи, између осталог, податак о врсти поступка јавне набавке. 

У конкретном случају, измена Плана јавних набавки подразмевала би да се обе фазе ове истоврсне јавне набавке спроведу у 2020. години, али кроз два поступка јавне набавке мале вредности.

Одредбама Закона није забрањено дељење једне јавне набавке на начин да се спроведе у два поступка јавне набавке уколико је то оправдано објективним околностима (како се не би поступило противно начелу ефикасности), с тим да је наручилац дужан да оба поступка спроведе узимајући у обзир збирну процењену вредност оба поступка јавне набавке. У противном би наручилац повредио одредбу члана 64. став 4. Закона, у складу са којом не може делити истоврсну јавну набавку на више набавки с намером избегавања правила одређивања врсте поступка у односу на процењену вредност јавне набавке (уместо два отворена поступка, спроводе се два поступка јавне набавке мале вредности), али и одредбу члана 39. став 1. Закона јер би спровео поступак јавне набавке мале вредности иако је процењена вредност истоврсних набавки на годишњем нивоу већа од 5.000.000 динара.

Даље, мишљења смо да није противно прописима планирати и спровести два поступка јавне набавке са истог конта финансијског плана, али би се на начин предложен у питању поступило и противно претходно наведеним одредбама члана 68. Закона, јер процењена вредност јавне набавке обликоване по партијама укључује процењену вредност свих партија, те наручиоци не могу примењивати поступак јавне набавке мале вредности, ако је збир вредности свих партија већи од 5.000.000 динара, без ПДВ-а.   

Имајући у виду све наведено, мишљења смо да би наручилац био дужан да предложене радове на реконструкцији тротоара (пешачке стазе) и платоа реализује у отвореном, односно отвореним поступцима јавних набавки, који може бити подељен по партијама.  

Стамбену заједницу према Закону о становању и одржавању зграда, чине сви власници посебних делова стамбене, односно стамбено-пословне зграде. Стамбена заједница има статус правног лица и уписује се у Регистар стамбених заједница. Стамбена заједница има матични број, ПИБ и текући рачун.

Регистар стамбених заједница води јединица локалне самоуправе. Садржина Регистра прописана је чланом 20. Закона о становању и одржавању зграда.

Законом о пореском поступку и пореској администрацији (ZPPPA), чланом 45. уређено је давање информација Пореској управи од стране пореског обвезника и других лица, привредних субјеката, банака, државних органа и организација, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе да, у разумном року, пруже расположиве информације, као и податке од значаја за предузимање активности из делокруга надлежности Пореске управе.

Такође, чланом 159б. ZPPPA прописано је да су државни органи и организације, органи територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавна предузећа и правна и физичка лица којима су поверена јавна овлашћења - дужни да на захтев органа јединице локалне самоуправе, у року од 30 дана од дана пријема захтева, доставе податке којима располажу вршећи послове из своје надлежности, а који су од значаја за утврђивање, контролу и наплату изворних прихода јединице локалне самоуправе на које се примењује овај закон.

Према наведеном, сматрамо да ЛПА има право да се обрати организационом делу јединице локалне самоуправе који води Регистар стамбених заједница, за достављање расположивих података који су потребни за утврђивање обавезе по основу изворних јавних прихода.

Финансијска документација, односно пријем рачуна и плаћање истог, није основ за књиговодсвено прекњижавање са конта „у припреми“ на конта „у употреби“.

Пожељно је да директни буџетски корисник – носилац инвестиционог улагања, достави одељењу надлежном за послове финансија, акт (одлука, захтев, налог) са потребном документацијом, за књиговодствено евидентирање, односно за пренос средстава из припреме у основно средство у употреби. Истовремено, потребно је одредити и лице које исто дужи тј. које је одговорно за то средство.

Најстрожије посматрано, књижење у основна средства се врши тек када се добије употребна дозвола, односно “прекњижавању” треба да претходи добијање употребне дозволе. До тада, сви трошкови у вези са изградњом и стављањем у функцију (добијање грађевинске дозволе, изградња, добијање употребне дозволе) - се књиже и додају у инвестициону вредност по којој се основно средство, пребацује у евиденцију основних средстава.

У пракси у Србији, велики је број ситуација у којима је објекат фактицки у употреби без употребне дозволе, а да је при томе на таквом објекту већ настала потреба за додатним инвестиционим улагањем и сл. Према налазима Државне ревизорске институције (ДРИ) код појединих локалних самоуправа, може се закључити да се нагласак ставља на фактичко стање, без посебног осврта на постојање употребне дозволе, те ДРИ указује да је неправилно да се у статусу “у припеми” воде објекти који су фактички “у употреби”, односно би да такве објекте требало пребацити на конта “у употреби”.

Не занемарујући претходно изнети став да је најправилније да се књижење у основна средства врши по добијању употребне дозволе, указујемо да би мање ригидан приступ могао да подразумева следеће:

• У случају да је реч о путу који је изграђен у периоду пре увођења електронске обједињене процедуре (пре 1.1.2016 године у складу са Законом о планирању И изградњи) као основ за прекњижавање у основна средства у употреби би се могли третирати (кумулативн): окончана ситуација, изјава надзорног органа да је завршена изградња објекта и Решење о грађевинској дозволи;
• Ако се ради о путу који је грађен после 1.1.2016. године (када је уведена електронска обједињена процедура) - новоизграђени објекат би се уводио у пословне књиге на основу (кумулативно): Решења о употребној дозволи (на основу које се иначе врши упис права својине на објекту у Катастру непокретности), окончане ситуације и изјаве/обавештења надзорног органа да је завршена изградња грађевинског објекта.

Овом приликом указујемо и на следеће: уколико у пословним књигама постоје бројне непокретности које се неоправдано дуго воде као средства „у припреми“, потребно је да пописна комисија утврди статус тих непокретности (степен довршености, да ли степен довршености инвестиција одговара степену довршености по привременим обрачунским ситуацијама, да ли је инвеститор, а затим надзор, правилно оверио обрачунске ситуације, да ли су плаћања по овим обрачунима правилно извршена и сл.) и мере за решавање статуса ових непокретности.

Поједине ЛС се постављају тако да основна средства из припреме - „преводе“ у основна средства у употреби управо на основу годишњег пописа имовине и обавеза.

Годишњи попис имовине и обавеза регулисани су Законом о рачуноводству („Сл. гласник РС”, бр. 62/13, 30/18 и 73/19), Правилником о начину и роковима вршења пописа имовине и обавеза корисника буџетских средстава Републике Србије и усклађивања књиговодственог стања са стварним стањем („Сл. гласник РС”, бр. 33/15 и 101/18). Приликом пописа, потребно је да буџетски корисници исти врше и у складу са Уредбом о евиденцији непокретности (Сл. гласник РС, бр. 70/14,19/15, 83/15 и 13/17).

Циљ пописа је усклађивање књиговодственог и стварног стања, односно свођење стања у књигама на стварно стање. Поступак који се практикује је следећи:

• Образује се посебна комисија за попис инвестиција са задатком да изврши попис инвестиција у току, завршених инвестиција, неоправданих аванса као и евентуално обустављених инвестиција, нефинансијске имовине у припреми као и аванси за нефинансијску имовину;
• Пре почетка пописа комисији могу да се дају пописне листе преузете из помоћних књига основних средстава о називу објекта (инвестиције), врсти објекта, локацији, години почетка изградње и сл.;
• Рад пописне комисије обухвата утврђивање стварних количина имовине која се пописује. У пописне листе уносе се подаци по објектима и комисија треба да провери да ли степен довршености исказан и исплаћен по привременим односно окончаним ситуацијама, одговара стварном степену довршености као и да ли су исплате исправно извршене. Уколико је неки објекат довршен и стављен у употребу, комисија евиндентира да је објекат завршен и стављен у употребу;
• По извршеном попису, пописна комисија сачињава извештај о извршеном попису, који обавезно садржи: стварно и књиговодствено стање; разлике између стварног стања утврђеног пописом и књиговодственог стања; предлог начина решавања утврђених разлика, као и друге примедбе и предлоге пописне комисије у вези са пописом укључујући и предлог за стављање у употребу основних средстава који су се водили на контима основних средстава у припреми, уз који се прилаже пописна листа (у којој је евидентиран степен завршености за сваки објекат појединачно и да ли је исти стављен у употребу) као и документација која је служила за састављање пописне листе;
• Надлежни орган код корисника буџетских средстава разматра извештај о извршеном попису и доноси Одлуку о усвајању извештаја о попису имовине и обавеза;
• Извештај о извршеном попису и Одлука о усвајању извештаја о попису имовине и обавеза доставља се рачуноводственој служби на књижење, ради усаглашавања књиговодственог стања са стварним стањем.

Обзиром да је привредно друштво право коришћења на земљишту стекло куповином путем јавне аукције друштвеног капитала и то 2003. године од Агенције за приватизацију, дакле пре ступања на снагу Закона о планирању и изградњи (Закон ступио на снагу 11.09.2009.године), мишљења смо да има места примени члана 6. став 2. тачка 1. Закона о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду, односно да се конверзија спроводи према одредбама члана 102. Закона о планирању и изградњи пред надлежним катастром.

У конкретном случају, ако је првостепеном органу поднет захтев за конверзију уз накнаду исти би требало захтев да одбије са образложењем да се не ради о претварању права коришћења у право својине уз накнаду.

По правоснажности решења о одбијању захтева подносилац може да се обрати надлежној Служби за катастар непокретности и оствари право на конверзију без накнаде.

Чланом 101. став 1. тачка 1) подтачка (2) Закона о буџетском систему, дефинисано је да трезор локалне власти обавља финансијско планирање, које обухвата дефинисање тромесечних и месечних квота преузетих обавеза и плаћања. Сходно томе, захтев за промену тромесечне квоте потребно је упутити Одељењу за финансије-локалном трезору, које ће размотрити оправданост захтева и обавестити буџетског корисника да ли му је захтев одобрен и износ новоодобрене квоте. Обзиром да трезор доставља корисницима износ одобрених квота у виду обавештења или на прописаном обрасцу уколико је локална самоуправа увела процедуре за одобравање квота, мишљења смо да није потребно доносити посебно решење.

Чланом 50. Закона о буџетском систему прописано је да у року од 30 дана од дана ступања на снагу закона, односно одлуке о буџету, директни корисници буџетских средстава, који су, у буџетском смислу, одговорни за индиректне кориснике буџетских средстава, врше расподелу средстава индиректним корисницима у оквиру својих одобрених апропријација и о томе обавештавају сваког индиректног корисника. 

Индиректни корисници врше усаглашаване својих финансијских планова у складу са апропријацијама одобреним Одлуком о буџету локалне власти и исте је потребно да усвоји њихов орган управљања (управни одбор, савет месне заједнице, школски одбор). Тако усаглашене финансијске планове, усвојене од стране органа управљања, индиректни корисници достављају надлежном Одељењу за финансије.

Дакле, није потребно поново да их усваја Скупштина локалне власти, обзиром да су они већ разматрани приликом усвајања Одлуке о буџету.