Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Потребно је појашњење члана 61. став 7. Закона о бужетском систему, а у вези преусмеравња апропријације 10%., тј. да ли решења о преусмеравању доноси и потписује председник општине или одговорно лице директног корисника?
Према члану 61. став 7. Закона о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, ... 31/2019), директни корисник буџетских средстава, уз одобрење министра, односно локалног органа управе надлежног за финансије, може извршити преусмеравање апропријације одобрене на име одређеног расхода и издатка који се финансира из општих прихода буџета у износу до 10% вредности апропријације за расход и издатак чији се износ умањује, у оквиру раздела, као и између глава унутар раздела тог директног корисника буџетских средстава, а према члану 2. став 1. тачке 7) директни корисници буџетских средстава су органи и организације Републике Србије, односно органи и службе локалне власти.
Органи локалне власти су уређени чланом 27. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/07, 83/14 - др. закон, 101/16 - др. закон и 47/2018), у складу са којим су органи општине: скупштина општине, председник општине, општинско веће и општинска управа. Имајући у виду одредбе наведених прописа - директним корисницима се сматрају скупштина општине, председник општине, општинско веће и општинска управа. Ови органи се представљају у буџету у посебним разделима (заједно са правобранилаштвом - у посебном разделу, а према основним одредбама Закона о правобранилаштву).
Сваки од наведених органа – директних буџетских корисника у општинама - има своје одговорно лице и сходно томе, одговорно лице директног корисника треба да доноси и потписује акт о преусмеравању средстава до 10% вредности апропријације у оквиру свог раздела, уколико је то оправдано и уколико на то да одобрење локални орган надлежан за послове финансија.
Пракса показује да се у великом броју ЈЛС за одговорно лице одређује председник општине/градоначелник када су предметна решења у питању (без обзира што се рецимо ради о апропријацијама у оквиру директног корисника - општинске управе, где би одговорно лице требало да буде начелник општинске управе). Ово је донекле разумљиво у ситуацији у којој финансијске импликације управљачке одговорности (онако како су прописима предвиђене) још увек нису довољно практиковане и са сигурношћу искуствено утврђене. Отуда тенденција да се у сваком случају обезбеђује ипак и потпис/решење од стране председника општине/градоначелника у оваквим случајевима.
Неке ЈЛС су отишле и корак даље и овакав приступ додатно формализовале кроз своје Одлуке о буџету, и на такав приступ државна ревизија није имала примедби. Приступ подразумева следеће: приликом припреме Одлуке о буџету града/општине, увести члан или додатни став одговарајућег члана Одлуке – којим се предвиђа/прописује да се ово преусмеравање из члана 61. став 7. ЗоБС врши тако што конкретан буџетски корисник доставља иницијативу (захтев у писаној форми са образложењем) – служби/одељењу за финансије, а која по оцени захтева даје своју сагласност (такође у писаној форми) и материјале (сагласност са захтевом у прилогу) доставља председнику општине/градоначелнику, који по том основу доноси/потписује решење о преусмеравању средстава.
Једним захтевом за претварање права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду, странка је обухватила пет катастарских парцела. Пре него што је по службеној дужности прибављен лист непокретности, проверено је на сајту РГЗ-а, да је на три катастарске парцеле подносилац уписан као држалац, а на друге две као ималац права коришћења. Да ли се странка може упутити да поднесе захтев за сваку катастарску парцелу посебно, и тада би се донело решење о одбацивању захтева за три прве катастарске парцеле , или да се одмах узме у разматрање тако поднет захтев где је обухваћено пет катастарских парцела, па да се одмах за три за које подносилац није уписан као носилац права коришћења донесе делимично решење о одбацивању?
Закон о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту у члану 4. став 1. прописује услове за конверзију: право на конверзију имају лица из члана 1. став 2. Закона која су уписана у јавну књигу о евиденцији непокретности и права на њима као носиоци права коришћења на грађевинском земљишту. Надлежни орган поступа на основу прибављеног листа непокретности, а када је предмет изграђено грађевинско земљиште и информације о локацији. То је први предуслов за даље поступање. Поступајући орган најпре по службеној дужности прибавља наведено.
У члану 5. став 2. изричито је прописано да странка може поднети захтев за више катастарских парцела под условом да се све налазе на територији исте ЈЛС. Стога, уколико је то случај, мишљења смо да нема основа да се странка упућује да подноси појединачне захтеве за сваку катастарску парцелу већ је орган у обавези да поступа по поднетом захтеву који обухвата висе парцела.
Поступајући орган може делимичним решењем да одлучи о делу захтева за који има основа, а у осталом делу да захтев одбије имајући у виду да државина, у складу са Законом о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту, не подлеже конверзији. Првостепени орган, у образложењу решења у делу којим се одбија захтев за конверзију поменуте три парцеле у државинском режиму, може сугерисати подносиоцу захтева да покрене одговарајући поступак пред РГЗ – Службом за катастар непокретности за измену државине уколико има основ стицања.
Обвезник је задужен неосновано за порез на имовину за 2014, 2015, 2016. и 2017. годину за кућу коју је давно отуђио. Не поседује ниједну другу непокретност. Да ли се Решење о понављању поступка доноси након сачињавања Записника пореске контроле? Пошто се у једном Решењу може дозволити понављање поступка и поништавање решења, да ли се у истом решењу наводи и износ који треба да се сторнира?
Понављање поступка има значај ванредног правног средства у управном поступку, јер се може тражити, односно остварити тек по наступању коначности решења. Ово је ванредно правно средство прописано је одредбама чл. 176-182. Закона о општем управном поступку. За понављање поступка није препрека ако је решење постало и правноснажно. Надлежност за решавање припада органу који је донео коначно решење.
По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решење или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.
Како поступити у следећој ситуацији: Наиме, постоји дуг од преко 200 хиљада динара на обвезника који је умро 1997. године и кућу коју је имао, његов син је заменио је са кућом на Косову и склопио интерни уговор 2000. године (говор није оверен). Задужења порезом на имовину кренуле су 2003. године, а купопродајни уговор код нотара закључен је 23. новембра 2016. године између сина бившег власника (наследника) и садашњег обвезника-власника. Шта урадити са дугом који постоји? Да ли садашњи власник треба да измири дуговања јер је он фактички живео у тој кући од 2000. године или приписати дуг садашњем власнику? Од 2000-2018. решења (задужења) су слата на име покојног човека, опомене такође, као и репрограм који је био условни отпис камате и мировања дуга.
Смрћу пореског обвезника престаје његова пореска обавеза. Пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства.
Испуњење пореске обавезе у случају смрти физичког лица уређена је одредбама члана 22. ZPPPA.
Сви поступци у односу на преминуло физичко лице се обустављају даном смрти (члан 45. Закона о општем управном поступку). Ако је донет било који акт у пореском поступку након смрти пореског обвезника, на његов ЈМБГ, донети су неосновано и не производе правно дејство (решења, опомене, репрограм, условни отпис камате) и потребно је да се сторнирају у пореском рачуноводству.
Сторно неоснованих задужења на умрло лице, које је преминуло треба извршити не по захтеву његовог наследника, већ по службеној дужности јер тај обвезник не постоји од дана смрти и даном смрти он је престао да буде порески обвезник и нема предмет опорезивања.
Поред тога, за дуг преминулог лица по основу обавеза које се односе на период до дана смрти (ако тај дуг постоји), у предметном случају је наступила апсолутна застарелост (обвезник преминуо 1997. године).
Законом је прописано да до дана спровођења заоставштине, а од дана смрти пореског обвезника, обвезник пореза на имовину на права на непокретности преминулог обвезника је држалац непокретности.
У периоду након расправљања заоставштине покојника, до дана продаје, наследници су били у обавези да у року од 30 дана од дана правоснажности решења о наслеђивању, доставе надлежној ЛПА, пореске пријаве на основу којих се утврђује годишњи порез на имовину, наследницима.
Напомињемо да се утврђивање обавеза пореза на имовину врши у складу са одредбама ZPPPA о застарелости права на утврђивање (5 година), што значи да се у 2019. години могу утврдити обавезе почев од 1. јануара 2014. године.
Уколико је након оставинске расправе донето решење о оставинској расправи којим је одлучено да је син наследник предметне куће, при чему је то решење донето пре 1. јануара 2014. године, онда је он порески обвезник коме се у складу са одредбама о застарелости (чл. 114. ZPPPA) може утврдити обавеза од 1. јануара 2014. године до дана овере уговора о купопродаји код јавног бележника, дакле до 22. новембра 2016. године. Након, овере уговора о купопродаји код јавног бележника, настала је пореска обавеза купцу (чл.10. став 7. тачка 1) Закона о порезима на имовину).
Међутим, ако је наследно решење донето после 1. јануара 2014. године, то би значило да је у периоду од 1. јануара 2014. до дана наслеђивања, обвезник пореза на имовину био држалац непокретности (јер ималац права својине није био одређен), па ако постоје докази, за тај период би се могао задужити купац непокретности за кога наводите да је становао у предметном објекту.
За период од дана наслеђивања до дана продаје, обвезник би био наследник (син), јер у том периоду он има право својине, а након продаје купац је поново обвезник.
Дакле, порез се не може утврђивати и плаћати на умрло лице, а обавеза је наследника или држаоца непокретности, да обавесте надлежни порески орган о смрти пореског обвезника, доставе доказ, као и да доставе попуњене и потписане пореске пријаве за утврђивање пореза на имовину у складу са Законом.
На који начин се спроводи поступак принудне наплате код физичких лица са новчаних средстава? На сајту Народне банке Србије стоји да су дужници над којима се спроводи принудна наплата: правна лица која имају рачуне код банака, физичка лица која обављају делатност и имају рачуне код банака, банке које имају рачуне код Народне банке Србије. Пошто нису наведена физичка лица која не обављају делатност, како се врши поступак у њиховом случају?
Закон о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Сл. гласник Р. Србије" бр. 30/2018), између осталог, допунио је и одредбе члана 84. ZPPPA које прописују предмете принудне наплате пореског дуга и то тако да предмет принудне наплате може бити осим зарада, односно накнада зарада, односно пензија, сада и било која врста прихода на текућим рачунима физичких лица, у делу који није изузет од извршења према закону којим се уређује извршење и обезбеђење (тачка 2а).
Осим наведеног додата је и тачка 4а. која у предмете принудне наплате додаје и штедне улоге.
Такође сагласно напред наведеним изменама и допунама у члану 87. ZPPPA додате су две тачке и то:
- 3а) којом се прописује да ће Пореска управа решењем наложити забрану исплате или преноса других врста прихода са текућих рачуна физичких лица до преноса средстава у сврху измирења обавезе по основу пореза и
- 3б) којом се прописује да ће Пореска управа решењем наложити забрану исплате штедног улога до преноса средстава у сврху измирења обавезе по основу пореза.
Решење се истовремено доставља пореском обвезнику и одговарајућим регистрима, дужницима пореског обвезника, односно банци, чиме постаје извршно.
Одредбе члана 96а. ZPPPA допуњене су новим ставовима од 6. до 10. који прописују поступак принудне наплате пореза и споредних пореских давања из других прихода на текућим рачунима, на основу решења које се доноси сходно члану 92. став 2. ZPPPA, при чему се сходно примењују одредбе закона којим се уређује извршење и обезбеђење.
Достављањем предметног решења банци у поступку принудне наплате врши се заплена и пренос средстава са текућег рачуна отвореног код банке на одговарајући уплатни рачун јавних прихода. Решење у диспозитиву садржи и налог банци да обрачуна камату на начин прописан овим законом од дана доношења решења до дана преноса целокупног износа пореза и споредних пореских давања као и да износ обрачунате камате пренесе на одговарајуће уплатне рачуне јавних прихода. Уколико нема довољно средстава на текућем рачуну решење се извршава сукцесивно, према расположивим средствима, док се решење не изврши у целости. Такође је прописано да ако банка не поступи по налозима датим у диспозитиву решења наплата дугованог износа пореза и споредних пореских давања извршиће се непосредно из средстава која се налазе на рачуну банке.
Решење о принудној наплати из других прихода на текућем рачуну производи правно дејство од дана достављања банци.
Законом о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији додат је потпуно нови члан 98а. којим је уређен поступак принудне наплате из штедних улога.
Принудна наплата пореза и споредних пореских давања из штедних улога, на основу донетог решења о принудној наплати сходно члану 92. став 2. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, је пленидба и пренос средстава са штедног улога отвореног код банке на одговарајући уплатни рачун јавног прихода. Технички се врши на исти начин као принудна наплата на другим врстама прихода на текућим рачунима физичких лица о чему смо писали у претходном ставу.
Технички, у овом случају, поступак би отпочео обраћањем НБС дописом којим се за конкретна физичка лица са обавезним податком о ЈМБГ, траже подаци (због поступка принудне наплате пореског дуга) у којим пословним банкама имају отворене текуће рачуне и бројеве текућих рачуна. Након тога, следи обраћање конкретним пословним банкама са захтевом да се за конкретно лице и конкретни број текућег рачуна, добију подаци да ли је било промета и какво је стање на предметном рачуну. Такође, може се затражити од пословне банке и промет по рачуну у последњих три или шест месеци који ће вам послужити приликом одлучивања.
Уколико је одлучено да се принудна наплата ради из прихода на текућим рачунима пореског обвезника доноси се решење о принудној наплати у складу са чланом 92. став 2. ZPPPA.
Ресење о принудној наплати из прихода на рацуну пореског обвезника .пдф
Ресење о принудној наплати пореске обавезе из стедног улога.пдф
Да ли правно лице као обвезник пореза на имовину који води пословне књиге, за непокретности (објекте и земљиште) који су намењени даљој продаји, ради остваривања права на пореско ослобођење за те објекте применом члана 12. став 6. Закона о порезима на имовину, испуњеност услова може доказати достављањем извода из пословних књига, односно књиговодствене документације са изјавом, датом под пуном материјалном и кривичном одговорношћу, да обвезник од настанка пореске обавезе није користио и не користи конкретну непокретност, да је није уступио другом лицу на коришћење, да је непокретност доступна за моменталну продају у свом тренутном стању искључиво под условима који су уобичајени за продају такве имовине, да је њена продаја врло вероватна тј. да је одговарајући ниво управе обвезника посвећен плану за продају те непокретности, да је активни програм за проналажење купца и извршење плана већ почео и да је непокретност активно присутна на тржишту по цени која је разумна у односу на њену вредност, као доказом из члана 43. став 2. Закона о пореском поступку и пореској администрацији?
Чланом 12. став 6. Закона о порезима на имовину прописано је пореско ослобођење за непокретности обвезника који води пословне књиге, које од настанка пореске обавезе исказује у својим пословним књигама као добро искључиво намењено даљој продаји, при чему је од 1.1.2019. године додат још један услов за пореско ослобођење по овом основу - а то је да се непокретност не користи. Пореско ослобођење по овом основу може се остварити само за годину у којој је настала пореска обавеза и за годину која следи тој години.
Обвезник за 2019. годину може остварити право на пореско ослобођење по овом основу само ако је непокретност стекао или изградио (настала му је пореска обавеза) почев од 01. јануара 2018. године, под следећим условима:
- да је та непокретност евидентирана у његовим пословним књигама као добро искључиво намењено даљој продаји (рачун 141- Земљиште намењено даљој продаји, 142 - Грађевински објекти намењени даљој продаји и рачун 144 -Остале некретнине намењене продаји). Напомињемо да се ово пореско ослобођење не односи на непокретности које су стална средства које је обвезник користио за обављање делатности, па ни у случају када их је у складу са МСФИ 5 после доношења одлуке о продаји пренео на рачуне групе 14 – Стална средства намењена продаји.
- да се непокретност не користи.
Провера испуњености услова за ово пореско ослобођење захтева следеће провере (при чему кумулативно морају бити испуњени услови за пореско ослобођење):
- датум када је обвезнику настала пореска обавеза за предметну непокретност - доказ је основ стицања, а може се проверити и од које године обвезник пријављује порез на имовину за предметну непокретност и шта је наводио као дан настанка пореске обавезе у Подприлозима пореских пријава за ту непокретност.
- да ли је порески обвезник предметну непокретност евидентирао у пословним књигама као добро искључиво намењено даљој продаји, при чему ЛПА нема надлежност да утврђује исправност књижења у пословним књигама пореског обвезника и испуњеност прописаних услова за књижење на одређеним контима. ЛПА не врши ревизије завршних рачуна нити има могућност да промени извршена књижења у пословним књигама пореског обвезника.
- да ли је порески обвезник раније користио предметну непокретност, па је накнадно пренео на конто за даљу продају - проверава се у пословним књигама пореског обвезника, и
- да ли се предметна непокретност користи или не - изјава може бити узета као прелиминарни податак, али ЛПА мора утврдити све чињенице, што значи да треба извршити увиђај на лицу места, проверити рачуне за струју и комуналије, проверити да ли се даје оглас за закуп или постоји закупац предметне непокретности и др.
Према томе, ЛПА у сваком конкретном случају проверава све доказе од значаја за тачност података исказаних у пореској пријави и ЛПА има обавезу и одговорност да утврди све чињенице и доказе од значаја за утврђивање и контролу пореске обавезе у складу са законом.
У том смислу, изјава пореског обвезника дата под материјалном и кривичном одговорношћу, не може се сматрати довољним доказом за остваривање права на пореско ослобођење, јер ЛПА има обавезу да порез буде тачно утврђен и да од обвезника захтева квалитетне доказе, а не да се бави кривичном и материјалном одговорношћу лица која су дала нетачне изјаве (ако се то накнадно утврди).
Да ли правно лице као обвезник пореза на имовину који води пословне књиге и коме је пољопривреда претежна регистрована делатност, за објекте који су намењени и који се фактички користе за примарну пољопривредну производњу, у складу са законом којим се уређује пољопривредно земљиште (а не за другу намену) и који нису уступљени другом лицу уз накнаду дуже од 183 дана у току 12 месеци (непрекидно или са прекидима), ради остваривања права на пореско ослобођење за те објекте применом члана 12. став 1. тачка 10) Закона о порезима на имовину, испуњеност услова може доказати изјавом, датом под пуном материјалном и кривичном одговорношћу, са напред наведеним садржајем, као доказом из члана 43. став 2. Закона о пореском поступку и пореској администрацији?
Закон о пореском поступку и пореској администрацији (члан 51.) прописује да у пореском поступку терет доказа за остваривање права на пореско ослобођење сноси порески обвезник, при чему ЛПА има обавезу да провери тачност свих података у поднетој пореској пријави и од обвезника и других лица може захтевати све информације од значаја за утврђивање пореске обавезе.
На пореском органу је да цени приложене доказе и на основу њих право на пореско ослобођење. У том смислу, узимајући у обзир услове за пореско ослобођење, сматрамо да са становишта ЛПА, изјава пореског обвезника не би могла да се сматра довољним доказом јер смисао пореског поступка је да се утврде тачне чињенице и тачна пореска обавеза. Оваква изјава би евентуално могла да буде полазна основа, да се на основу других доказа провери њена тачност.
Дакле, мишљења смо да ЛПА треба да прибави и друге доказе на основу којих се утврђује право на пореско ослобођење. Поред увида у шифру делатности, запослени у ЛПА може извршити увиђај на лицу места и утврдити намену предметног објекта, као и ко је корисник, затим се може извршити и увид у књиговодствену документацију пореског обвезника на основу које се проверава да ли то лице има приходе од продаје производа, да ли има приходе од давања непокретности у закуп и др.
Да ли акционарско друштво као остали корисник јавних средстава, који је укључен у систем консолидованог рачуна трезора Републике Србије према прописима којима се уређује буџетски систем, које није корисник локалног буџета (него републичког одн. покрајинског буџета), и које у обављању пословне делатности користи непокретност (грађевинско и пољопривредно земљиште) у јавној својини на територији ЈЛС, може остварити право на ослобађање од плаћања пореза на имовину код локалног пореског органа по том основу, сходно одредбама чл. 12 ст. 1. т. 1. Закона о порезима на имовину?
Чланом 12. став 1. тачка 1. Закона о порезима на имовину прописано је пореско ослобођење за непокретности у јавној својини које користе директни и индиректни корисници буџетских средстава, корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање и други корисници јавних средстава који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем, осим јавних предузећа.
Правилник о списку корисника јавних средстава објављује се сваке године и последњи је објављен у "Сл. гласнику РС бр. 105/2018", а примењује се од 01.01.2019. године и битно је имати у виду да се Списак корисника јавних средстава састоји из два списка:
- списак корисника јавних средстава који су укључени у консолидовани рачун трезора а то су: директних и индиректних корисника буџетских средстава у коме су посебно евидентирани директни и индиректни корисници средстава буџета Републике Србије, односно буџета локалне власти, корисници средстава за обавезно социјално осигурање, јавне агенције, организације на које се примењују прописи о јавним агенцијама, као и други корисници јавних средстава који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора.
- списак осталих корисника јавних средстава који нису укључени у консолидовани рачун трезора у који спадају остали корисници јавних средстава (имају ознаку тип КЈС "7").
С обзиром на то да, Закон о порезима на имовину у члану 12. став 1. тачка 1. прописује право на пореско ослобођење само за непокретности у јавној својини које користе корисници јавних средстава који су укључени у консолидовани рачун трезора, а да остали корисници нису укључени у консолидовани рачун трезора, ова лица немају право на пореско ослобођење по овом основу.
Према томе, акционарско друштво које је у списку корисника јавних средстава сврстано у групу „остали корисници јавних средстава“, нема право на пореско ослобођење по члану 12. став 1. тачка 1. Закона о порезима на имовину за непокретности на којима је корисник у складу са Законом о јавној својини.
Да ли је Хидроелектрана Ђердап обвезник плаћања еколошке таксе, обзиром да у току свог рада генерише и сакупља отпад који се декларише као опасан отпад, а исти не пријављује?
Законом о накнадама за коришћење јавних добара, одредбама чл. 140-147. уређује се накнада за производе који после употребе постају посебни токови отпада. Одредбама члана 143. уређено је да накнаду за производе који после употребе постају посебни токови отпада врши министарство у чијој су надлежности послови заштите животне средине решењем за календарску годину на основу извештаја Агенције за заштиту животне средине.
Такође, потребно је имати у виду да је одредбама члана 138. Законом о накнадама за коришћење јавних добара, уређено да је обвезник накнаде дужан да поднесе пријаву са подацима од значаја за утврђивање накнаде органу ЈЛС у чијој су надлежности утврђивање, контрола и наплата јавних прихода, а да ће изглед и садржину и начин достављања пријаве ближе уредити министар у чијој надлежности су послови заштите животне средине.
Правилником о изгледу, садржини и начину достављања пријаве са подацима од значаја за утврђивање накнаде коју је обвезник накнаде за заштиту и унапређивање животне средине дужан да поднесе органу јединице локалне самоуправе, односно пријаве коју је обвезник накнаде за заштиту и унапређивање животне средине дужан да поднесе надлежном органу јединице локалне самоуправе, односно градској управи месечно за преузимања, односно испоруке робе у току месеца, прописани су обрасци: ЈЛС 1, и ЈЛС 2 који су саставни део Правилника, у којима је предвиђен и део који се односи на „УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ“ (члан 2. и члан 3. Правилника).
Да ли и на који начин ЈЛС може да успостави правно јавне својине у своју корист на објекту у државној својини који користи јавно предузеће за водопривреду (уписано у РГЗ као корисник) чији је оснивач у целости ЈЛС, а имајући у виду члан 20. став 2, члан 72. став 7. и члан 82. став 3, став 4. тачка 4. и став 8. Закона о јавној својини? Објекат се у РГЗ води као „објекат водопривреде“ (а у ствари је канцеларија) и налази се на земљишту у јавној својини јединице локалне самоуправе.
Законом о јавној својини предвиђена је могућност да јавно предузеће (у даљем тексту: ЈП) упише својину на објекту који је у државној својини са правом коришћења ЈП. Код овог уписа примењују се одредбе Закона о јавној својини из члана 82. Закона. Упис својине ЈП је могућ али само у изузетним случајевима и уз захтев за упис ЈП је дужно да надлежном СКН-у достави:
- сагласност надлежног органа оснивача,
- измену оснивачког акта.
Упис својине ЈП неће се дозволити на:
- природним богатствима (у искључивој својини РС),
- добрима у општој употреби (јавни путеви, улице, тргови, паркови, мостови, јавне пруге,... итд.),
- комуналним мрежама,
- код непокретности из члана 20. став 2. које су поверене ЈП (тзв. комерцијалне непокретности),
- непокретностима које користе органи ЈЛС,
- пољопривредном и грађевинском земљишту.
Рок за упис одређен је у члану 82а односно до 31.12.2020. године.
ЈП може пред надлежном катастарском службом да покуша да изврши упис права својине у законом дефинисаном року и уз достављање свих доказа, али то не значи да ће извршити упис права својине. У случају да се захтев не поднесе у року (31.12.2020.) или уколико захтев буде одбијен од стране РГЗ-а, по службеној дужности извршиће се упис права јавне својине ЈЛС која је оснивач тог правног лица (члан 82. став 8. Закона о јавној својини).
Може се пред надлежном катастарском службом сагласно члану 76. Закона о јавној својини покренути поступак уписа јавне својине ЈЛС, а каснијом одлуком ЈЛС да се објекат да на коришћење ЈП као акт располагања ЈЛС.
Последњим изменама Закона о јавној својини из децембра 2018. године брисан је члан 76. став 3. Закона и укинута је обавеза достављања исправе којом се доказује статус права коришћења или корисника неке непокретности.
ЈЛС је оснивач ЈП, којем је само поверено обављање одређене делатности и ЈЛС треба да буде титулар права јавне својине у сваком случају.
У катастру након уписа јавне својине ЈЛС може да се иницира поступак измене уписа ако се ради о објекту који није објекат водопривреде, већ се ради о пословном простору.
Ради се о предузећу (доо) које је на дан 21.10.2009. године, када је покренут стечајни поступак, имало дуговање по основу локалне комуналне таксе. Потраживање није пријављеноу року од 60 дана, а 18.01. 2011. године Привредни суд доноси решење и усваја План реорганизације. У образложењу се наводи да „Повериоци треће класе се о плану реорганизације нису изјашњавали обзиром да је предложеним Планом реорганизације предвиђено да се повериоци треће класе намирују у целини. Да ли непријављена потраживања спадају у потраживања треће класе? Након покретања стечајног поступка и решења о усвајању плана реорганизације, наведено предузеће редовно измирује своје обавезе, али дуг који је постојао на истом ПИБ-у и даље се води као дуг и на њега се обрачунава камата. Шта урадити са тим дуговањем?
Поступак стечаја над привредним друштвима уређен је Законом о стечају. Овим законом уређују се услови и начин покретања и спровођења стечаја над правним лицима.
Стечај се, у смислу овог закона, спроводи банкротством или реорганизацијом.
Под банкротством се подразумева намирење поверилаца продајом целокупне имовине стечајног дужника, односно стечајног дужника као правног лица.
Под реорганизацијом се подразумева намирење поверилаца према усвојеном плану реорганизације.
Пријаве потраживања повериоци подносе надлежном суду у писаном облику. Пријављивање потраживања уређено је одредбама члана 111. Закона о стечају. Пријаве потраживања подносе се и по истеку рока одређеног решењем стечајног судије, и све поднете пријаве по истеку рока биће одбачене као неблаговремене. Након истека рока за пријављивање потраживања стечајни судија, на основу листе признатих и оспорених потраживања доноси закључак о листи утврђених и оспорених потраживања, који се доставља стечајном управнику и сваком стечајном повериоцу и објављује се на огласној табли суда. Коначна листа којом се утврђује потраживање и његов исплатни ред обавезујућа је за стечајног дужника и за све стечајне повериоце.
Институт реорганизације уређен је одредбама чл. 155-173. Закона о стечају. Вољом учесника поступка реорганизације могу се битно изменити односи стечајног дужника и његових поверилаца, али исто тако и променити власничка структура и спровести статусне промене стечајног дужника. Изгласани и потврђени план реорганизације има снагу извршне исправе и сматра се новим уговором за измирење потраживања која су наведена у плану реорганизације. На тај начин се плану реорганизације даје уговорни карактер између стечајног дужника и стечајних поверилаца који су се изјаснили за његово усвајање. Усвојени план реорганизације има последице и на све друге стечајне повериоце чија су потраживања обухваћена планом. То значи да се под истим условима намирују и потраживања поверилаца који су гласали против усвајања плана или се о њему нису изјашњавали. Важно је да су њихова потраживања обухваћена планом реорганизације, без обзира да ли је исти усвојен након покретања стечајног поступка или као унапред припремљени план реорганизације.
Између осталог у плану се утврђује висина неизмирених потраживања повериоца према стечајном дужнику, начин исплате потраживања и рокова у којима ће стечајни дужник бити у обавези да измири потраживања на начин и у роковима према плану реорганизације. Планом је опредељена и класа у којој се налази сваки од поверилаца, као и редослед њиховог намирења У случају када се реорганизација спроводи по Плану реорганизације поднетом након отварања стечајног поступка, стечајни дужник на располагању има поднете пријаве потраживања од стране повериоца по објављеном огласу за отварање стечајног поступка. Из плана реорганизације који се доноси у поступку стечаја могу бити искључена потраживања повериоца који су неблаговремено поднели пријаву потраживања.
По правоснажности решења о потврђивању усвајања плана реорганизације стечајни поступак се обуставља јер је усвојени план реорганизације извршна исправа и сматра се новим уговором за намирење потраживања ( која су наведена у плану реорганизације), на начин који је уређен решењем о усвајању плана реорганизације (члан 167. Закона о стечају).
Ууколико није пријављено потраживање у поступку стечаја, а пре тога није ни усаглашено стање по основу изворних јавних прихода са стечајним дужником, потраживање неће бити ни разматрано у плану реорганизације. Уколико је неблаговремено пријављено потраживање, потребно је да се увидом у план реорганизације утврди да ли је потраживање део плана за намирење потраживања и у том смислу постоји обавеза да се спроведу мере намирења потраживања које су прописане планом.
Што се тиче повериоца ”треће класе”, пре свега увидом у план реорганизације треба да се утврди који су то повериоци “треће класе”, и никако не значи да ако се није гласало о плану (односно ако није пријављено потраживање у року од 60 дана) да то аутоматски подразумева да се неко сматра повериоцем “треће класе”.
Према наведеном не постоји могућност да потраживања која нису пријављена у складу са роковима одређеним решењем о отварању стечајног поступка, буду наплаћена на другачији начин. Потребно је да се прибави потребна докуметација која ће бити правни основ за отпис потраживања јер се стечајни поступак води у односу на пријављена потраживања (на пример: закључак о листи признатих и оспорених потраживања, решење о усвајању плана реорганизације као и план реорганизације... ). Чињеница да је усвојен план реорганизације и да је стечајни дужник сада „активно“ правно лице није од утицаја на дугачије намирење ваших непријављених потраживања.
Текућа буџетска резерва опредељује се највише до 4% укупних прихода и примања од продаје нефинансијске имовине за буџетску годину. Када се примењује члан 61. став 13. Закона о буџетском систему који гласи: "Укупан износ преусмеравања из става 13. овог члана закона, почев од буџета Републике Србије за 2015. годину, не може бити већи од износа разлике између максимално могућег износа средстава текуће буџетске резерве утврђеног овим законом и буџетом одобрених средстава текуће буџетске резерве". Да ли се узима максималан износ израчунавања буџетске резерве на примања и приходе утврђене првобитном Одлуком о буџету или последњим ребалансом?
У складу са чланом 69. Закона о буџетском систему („Сл. гласник РС“, бр. 54/2009, ..., 31/2019) текућа буџетска резерва (у даљем тексту: ТБР) се опредељује највише до 4% укупних прихода и примања у конкретној буџетској години. При доношењу Одлуке о изменама и допунама Одлуке о буџету ЈЛС, односно ребаланса, граница апсолутног износа ТБР се мења, сходно променама у планираној величини прихода и примања буџета у току године. Уколико се користи и могућност преноса појединих износа апропријације који није могуће искористити за намене за које су отворене у ТБР према ставу 12. члана 61. предметног Закона, онда се мора водити рачуна да укупна вредност тако пренетих, неискоришћених апропријација не буде већа од износа разлике између максимално могућег износа средстава ТБР (4%) и буџетом одобрених средстава ТБР. При оцени ове разлике, пре преноса средстава из других апропријација у ТБР, потребно је полазити од максимално могућег износа ТБР према важећој Одлуци о буџету и планираних прихода и примања буџета, дакле задњег ребаланса.
Употреба средстава ТБР у току буџетске године врши се сторнирањем конкретног износа са позиције ТБР и додавањем истог износа одређеној апропријацији, односно отварањем нове апропријације за потребе извршења расхода и/или издатака.
Укупна вредност коришћења (сторнирања) средстава ТБР са конкретне позиције и преко економске класификације 499 према појединачним решењима извршног органа о њеној употреби не сме прелазити планирани износ на тој позицији, односно да коришћење премашује 4% од укупно планираних прихода и примања према задњем ребалансу на крају буџетске године.
Такође, најновијим изменама и допунама Закона о буџетском систему исправљена је техничка грешка која је постојала у чл. 61. став 13. који је упућивао сам на себе, па је сада то уређено (да је јасно да се у ставу 13. врши упућивање на претходни став 12.).