Децентрализација социјалне заштите, образовања и здравства

Стална конференција градова и општина је током фебруара 2007. године спровела анкету у градовима и општинама, са намером да стекне увид у мњење представника локалне самоуправе поводом стања и жељених промена у области социјалне заштите, образовања и здравства. Повод за то јесу актуелни планови ресорних министарстава везани за пренос надлежности са централног нивоа на локалну самоуправу. Анкета је показала да локална самоуправа не види јасно своју улогу у процесу реформи, као и не постоји јасна представа о начинима и механизмима обезбеђивања финансирања нових надлежности, али да локална самоуправа начелно подржава главни смер реформских промена. Такође, што се тиче става према променама, веће и општине које располажу већим финансијским средствима су у одговорима показале више оптимизма и спремности за преузимање нових надлежности, док су мале и слабије развијене општине исказале већу дозу забринутости у погледу спремности локалних капацитета и по питању финансирања нових надлежности. Оно што посебно карактерише одговоре јесте манифестована свест о реформским појмовима и процесима.

О сваком од ресора представници градова и општина су изрекли своје оцене, примедбе, сугестије и означили правце жељених промена. Тако је, рецимо, анализирајући одговоре о систему социјалне заштите, евидентан повећан ниво свести локалне самоуправе о социјалним потребама грађана. Оно што локална самоуправа сматра позитивним у систему социјалне заштите у Србији јесте да нова социјална политика концептуално обухвата ефикасан систем социјалних трансфера и ставља акценат на задовољавање основних потреба грађана. Такође, истиче се да је повећана доступност услуга корисницима, подстицање партиципације и самосталности корисника, као и интенција ка развоју модела интегралне социјалне заштите на локалном нивоу, те развој алтернативних облика социјалне заштите. Осим тога, наводи се да постојећи систем социјалне заштите не идентификује на задовољавајући начин најсиромашније категорије становништва (велики део угрожене популације није обухваћен системом). Исто тако, постојећи квалитет услуга не одговара у потпуности потребама грађана, а уочена је и лоша међусобна координација општина, централног нивоа власти и невладиних организација.

У домену примарне здравствене заштите, испитаници указују да тенденција реформи омогућује већу могућност надзора локалне заједнице над радом здравствених установа. Као позитивно оцењује се и већа могућност самосталног управљања ресурсима у области здравствене заштите од стране локалне самоуправе. Утисак је аутора анкете да здравствена заштита представља област која чини највећи изазов за локалну самоуправу у поређењу са секторима социјалне заштите и просвете. У циљу превазилажења читавог низа наведених негативности у сектору здравствене заштите, испитаници истичу неопходност смањивања обима административних процедура; тешњу сарадњу између централног и локалног нивоа приликом процеса планирања; повећање ингеренција локалне самоуправе над домовима здравља и њихову већу самосталност; поштовање и примену закона, прописа и стандарда; већу подршку државе сиромашним општинама; више активности на промоцији прописа, надлежности и права, као и увођење интегрисаног информационог система.

За област образовања преовладава став да у реализовању просветне политике треба поћи од специфичности подручја, и те специфичности треба уградити кроз садржаје факултативних предмета и промену профила у средњим школама. Учешће локалне самоуправе не би требало да буде засновано искључиво на измиривању материјалних трошкова, већ и на учешћу у креирању неопходних профила за потребе локалне заједнице.

Секретар одбора за социјалну политику
Доријан Нуај
dorijan.nuaj@skgo.org