Pitanja i odgovori

U skladu sa članom 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS”, br. 34/2001, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 116/2008 - dr. zakoni, 92/2011, 99/2011 - dr. zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014 i 21/2016 - dr. zakon, 62/06...21/16 - dr. zakon), plate zaposlenih kod korisnika sredstava budžeta JLS utvrđuju se na osnovu:  

1. osnovice za obračun plata; 

2. koeficijenta; 

3. dodatka na platu; 

4. obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom. 

Prilikom obračuna i isplate plata zaposlenih kod korisnika budžeta lokalne vlasti primenjuju se osnovice utvrđene zaključcima Vlade Republike Srbije. 

Koeficijenti zaposlenih utvrđuju se na osnovu Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima („Službeni glasnik RS”, br. 44/2008 - prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 - dr. zakon, 23/2018, 95/2018 - dr. zakon i 86/2019 - dr. zakon), do početka primene odredaba Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. 

Dodatak na platu pripada zaposlenom za: 

1. vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) - u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, 

2. dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad); 

3. rad na dan državnog i verskog praznika; 

4. dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak);  

5. rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. 

Dakle, obračun i isplata plata zaposlenima u jedinicama lokalne samouprave vrši se u skladu sa rešenjem kojim se utvrđuje koeficijent zaposlenog, donetim od strane poslodavca u skladu sa važećim propisima, zatim u skladu sa propisanom osnovicom,  kao i mesečnim izveštajem o ostvarenim radnim satima zaposlenog. 

U poslovnom procesu događa se da dođe do pogrešnog obračuna i isplate zarade zaposlenom, bilo da se radi o više ili manje obračunatoj zaradi i u tom slučaju potrebno je obaviti korekcije, kako bi se ispravila greška. U praksi se korekcija vrši tako što obračunski radnik: 

• uradi ispravan obračun zarade za mesec/e u kome je došlo do greške i iz koga se može utvrditi razlika pogrešno obračunate i isplaćene zarade; 

• sačini službenu belešku o razlozima zbog kojih je doslo do pogrešnog obračuna u prethodnom/im mesecu/ima (pogrešno sabrani prekovremeni sati, pogrešno obračunata vrsta bolovanja i slično), mesec/e u kojima je došlo do pogrešnog obračuna i o potrebi korekcije greške i istu priloži uz obračun za tekući mesec; 

• za utvrđenu razliku umanji (odnosno uveća) obračun i isplatu zarade zaposlenom u tekućem mesecu. 

Bitno je da ukupni (kumulativni) obračun i isplata zarada zaposlenom za mesec/e u kojima je načinjena greška i mesec/e u kome se greška ispravlja bude u skladu sa donetim aktima. 

Za umanjenje zarade po osnovu pogrešno (više) obračunate i isplaćene zarade u prethodnim mesecima nije potrebna pisana saglasnost zaposlenog, obzirom da se ne radi o obustavi u smislu člana 123. Zakona o radu, odnosno ne radi se o obustavi zarade radi naplate novčanog potraživanja prema zaposlenom (sudska presuda, samodoprinos, rata za kredit i slično).  

Poslodavac je svakako u obavezi da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun. Međutim, dobra je praksa da se obračunski radnik i zaposleni usaglase (bilo pismeno ili usmeno) o potrebi umanjenja obračuna tekuće zarade kojom se ispravlja više obračunata i isplaćena zarada za prethodni/e mesec/e. 

U članu 21. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju stoji da postojeće stvarne službenosti konstituisane u korist ili na teret nepokretnosti ne prestaju. Tumačenjem ove odredbe dolazimo do zaključka da konstituisano pravo službenosti u korist nekoga ostaje, odnosno traje čak i ako neka nepokretnost u postupku restitucije bude vraćena naslednicima bivšeg vlasnika.

Odredbom člana 62. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano je da: „Od stupanja na snagu ovog zakona imovina koja je oduzeta bivšim vlasnicima, a za koju je podneta prijava u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“, broj 45/05), a po odredbama ovog zakona može biti vraćena, ne može biti predmet otuđenja, hipoteke ili zaloge, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje.“

U stavu 2. istog člana Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju stoji da: „Zabrana otuđenja i opterećenja imovine iz stava 1. ovog člana u pogledu imovine za koju nisu podneti zahtevi za vraćanje prestaje po isteku roka za podnošenje zahteva.“

U pogledu mogućnosti opterećenja parcela pravom službenosti, odnosno teretom poslužnog dobra ukoliko je predmet zahteva za vraćanje, relevantan je član 62. Zakona koji reguliše zabranu otuđenja i opterećenja podržavljene imovine. Zakonodavac je u prvom stavu pomenutog člana jasno pobrojao pravne institute otuđenja i opterećenja imovine („ne može biti predmet otuđivanja, hipoteke ili zaloge“).

Dakle u navedenom slučaju, kako je zakonodavac opredelio slučajeve koji potpadaju pod zabranu iz navedenog člana, među kojima nije jasno naveden stvarno pravni institut prava službenosti, to smo stava da se na teret (ili korist) nepokretnosti koja je predmet restitucije može zasnovati pravo službenosti, odnosno ukoliko bi se ustanovilo navedeno pravo službenosti isti akt ne bi bio ništav u smislu člana 62. stav 4. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Činjenica da je pomenuta parcela nastala preparcelacijom i da se službenost traži upravo na delu sada jedinstvene parcele za koji deo je ranije dobijeno obaveštenje od strane Agencije za restituciju da ista nije predmet vraćanja je svakako olakšavajuća okolnost za donošenje odluke nadležnog organa u korist lica-podnosioca zahteva za utvrđivanje prava službenosti prolaza.

Prema članu 20. stav 3. Zakona o javnoj svojini Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu neposredno, preko nadležnog organa, davati u zakup, odnosno na korišćenje nepokretnosti iz stava 2. ovog člana (tzv. komercijalne nepokretnosti - poslovni prostor, stanovi, garaže, garažna mesta i dr.) ili za ove namene osnovati javno preduzeće ili društvo kapitala.

Pitanje prava korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini regulisano je članom 22. Zakona o javnoj svojini.

Naime, stavom 1. pomenutog člana Zakona propisano je da: "Nosioci prava korišćenja iz člana 18. ovog zakona (izmedju ostalih misli se i na ustanove: škole) imaju pravo da stvar drže i da je koriste u skladu sa prirodom i namenom tih stvari, da je daju na korišćenje drugom nosiocu prava korišćenja ili u zakup i da njome upravljaju u skladu sa ovim i drugim zakonom.

Stavom 2. istog člana Zakona propisano je da se davanje na korišćenje ili u zakup stvari u svojini Republike Srbije iz stava 1. ovog člana, osim stvari koje koristi Narodna banka Srbije, vrši po prethodno pribavljenoj saglasnosti Direkcije.

S tim u vezi, obzirom da je predmetna nepokretnost u javnoj svojini RS, a da škola ima pravo korišćenja, za davanje u zakup te nepokretnosti potrebno je obratiti se Republičkoj direkciji za imovinu RS, odnosno da od Direkcije zatražiti saglasnost da se objekat izda u zakup. Za promenu namene objekta takođe je neophodna saglasnost Direkcije.

S tim u vezi, ostaje mogućnost da se na Skupština opštine donese Odluka da se školski objekat pribavi u svojinu opštine, i da se nakon toga pred Direkcijom za imovinu započne postupak prenosa prema članu 26. stav 1. tačka 3. Zakona o javnoj svojini (prenos sa jednog na drugog imaoca prava javne svojine, bez naknade).

Nakon prenosa u svojinu opštine dobija se mogućnost da opština samostalno odlučuje o davanju na korišćenje/u zakup predmetnog objekta.

Potrebno je proveriti niz prethodnih pitanja i utvrditi faktičko stanje u pogledu imalaca prava nad odnosnom imovinom.

U skladu sa članom 19 st. 1, 2. ZPPPA ispunjenje poreske obaveze sastoji se u plaćanju, o dospelosti, dugovanog iznosa poreza, a poresku obavezu ispunjava poreski obveznik neposredno ili je ispunjava drugo lice kada je ovim zakonom ili drugim poreskim zakonom propisano da je odgovorno za ispunjenje poreske obaveze poreskog obveznika, kao i drugo lice koje prema poreskom zakonu nije odgovorno za ispunjenje poreske obaveze.

U skladu sa članom 4. Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice (koje vodi, odnosno koje ne vodi poslovne knjige), koje je na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije imalac prava, korisnik ili držalac, iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona.

Sa druge strane, za utvrđivanje obveznika poreza na imovinu za period od 2012. do 2020. godine, relevantno je ko je imao imovinska prava, da li je to naslednik koji je živeo (ako je živeo) u nepokretnosti, da li je plaćao račune, ili je bio samo korisnik od 2012. godine, ili ništa od navedenog. Naime, na osnovu Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza je i lice koje samo plaćalo npr. račun za struju nepokretnosti, čak imao i ključ od stana, za period od kada je vlasnik preminuo pa do okončanja ostavinske rasprave.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o porezu na imovinu propisano je da obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način. Prema tome, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu, danom sticanja prava smatra se i: kada se pravo stiče na nepokretnosti kao budućoj stvari, dan primopredaje, odnosno dan stupanja u posed te nepokretnosti; kad je osnov sticanja pojedinačni akt nadležnog organa uprave ili drugog organa ili lica sa javnim ovlašćenjem, odnosno odluka suda (uključujući odluku kojom se utvrđuje da je pravo stečeno održajem) - dan pravosnažnosti tog akta, odnosno te odluke, osim u slučaju iz tačke 3) ovog stava; ) kad je osnov sticanja pravosnažni akt kojim su oglašeni naslednici zaostavštine - dan smrti ostavioca; kod sticanja prava po samom zakonu na dan određen zakonom - dan određen zakonom po osnovu koga se pravo stiče.

Znači da, poreska obaveza nije prestajala zbog vođenja sudskog spora/ostavinske rasprave i zbog što nije upisano nasleđeno pravo u katastar a lice je naknadno steklo pravo svojine  pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju. Danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju, lica koja su nasledila predmetnu nepokretnost postala su obveznici poreza na imovinu za nasleđenu nepokretnost.

Ako nadležni organ za period do podnošenja nove poreske prijave nije utvrđivao porez (jer nije imao saznanja o nastanku poreske obaveze tom licu – nasledniku za tu imovinu – u primeru ostavinska rasprava koja je trajala u periodu od 2012 do 2020 godine), ovlašćen je i dužan da tom licu za tu imovinu poresku obavezu utvrdi za period od nastanka poreske obaveze za koji pravo na utvrđivanje poreza nije zastarelo. Dug po osnovu poreza na imovinu poreskog obveznika – čijeg nasleđa se prihvatio njegov naslednik, nema zakonsku osnovu da se otpiše u delu do visine vrednosti nasleđene imovine, osim ako je nastupila zastarelost prava na naplatu utvrđenog poreza.

Novu poresku prijavu naslednik podnosi za deo perioda kada je postao poreski obveznik rešenjem o nasleđivanju, vodeći računa o zastarelosti (relativna zastarelost 5 godina). Znači 01.01.2015. godine, te stoga napominjemo da se u postupku kontrole mora utvrditi zastarelost.

Naime, saglasno odredbi člana 23. stav 1. tačka 2) ZPPPA, poreska obaveza prestaje zastarelošću. U svakom konkretnom slučaju, nadležni poreski organ, a u ovom primeru vaša lokalna samouprava, utvrđuje da li je bilo prekida ili zastoja zastarelosti i da li je, saglasno tome, poreska obaveza zastarela, poštujući i odredbe člana 114. ZPPPA u kojem se kaže da zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje i u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela na plaćanje.

Pored navedenog, potrebno je razmotriti i korišćenje zakonske regulative u vezi sa mogućim olakšicama, razmotriti odloženo plaćanje, kao i otpis kamate.

Potrebno je da LPA sravni evidenciju kojom raspolaže u pogledu predmetne imovine na koju se odnosi poreski dug (poreska prijava, rešenje o utvrđivanju obaveze, stanje na računu) sa Rešenjem o zaostavštini i zaključi da li je iznos duga zaista veći od vrednosti nasleđene imovine (i na taj način proveri tvrdnju naslednika koja je navedena).

Član 22. stav 1. i 2. ZPPPA reguliše da poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici, u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasledstva. Takođe, odgovornost naslednika za dugove ostaviočeve/preminulog lica prema članu 222. Zakona o nasleđivanju je u tome da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.

Sva prava ostavioca - fizičkog lica – obveznika poreza na imovinu, prelaze na njegove naslednike, a dugove tog lica do visine vrednosti nasleđene imovine, uključujući i neizmirenu obavezu po osnovu poreza na imovinu (i sporedna poreska davanja po tom osnovu), ispunjavaju njegovi naslednici (bilo da je reč o zakonskim ili o testamentalnim naslednicima), u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasleđa i to glavni dug i pripadajuću kamatu na taj glavni dug.

Obim odgovornosti svakog pojedinog naslednika za obaveze po osnovu poreza na imovinu ostavioca utvrđuje se prema vrednosti koju je zaostavština imala u momentu prihvatanja nasleđa. Naslednik može ispuniti poresku obavezu poreskog obveznika – ostavioca i u iznosu većem od vrednosti njegovog naslednog dela.

Zakonom o finansiranju lokalne samouprave propisano je da se za obavljanje delatnosti bankarstva plaća firmarina na godišnjem nivou najviše do 10 prosečnih zarada.

U Zakonu o klasifikaciji delatnosti i Uredbi o klasifikaciji delatnosti ne postoji šifra delatnosti „bankarstvo“. Najpribližnija šifra u koju bi se mogla svrstati delatnost „bankarstva“ je u Sektoru K – Finansijske delatnosti i delatnosti osiguranja, grupi 64.1 Monetarno posredovanje, u okviru koje delatnost 64.19. Ostalo monetarno posredovanje za koje je propisano sledeće: „Obuhvata primanje depozita i/ili bliskih supstituta za depozite i, s druge strane, obezbeđivanje kreditnih ili zajmovnih fondova korisnicima.

Kreditiranje se, pored uobičajenih bankarskih kredita, može javiti u različitim oblicima, kao što su: hipotekarni krediti, zajmovi po kreditnim karticama itd. Ove delatnosti obavljaju monetarne institucije, osim centralne banke, kao što su:

• banke
• štedionice
• kreditne zadruge.

Takođe se obuhvataju usluge koje pružaju:

• poštanske žiro banke i poštanske štedionice
• specijalizovane depozitne institucije za odobravanje stambenih kredita
• institucije koje obavljaju delatnost uputničkog prometa (uplata/isplata novčanih uputnica) i transfera novca.

Ne obuhvata:

• odobravanje stambenih i drugih vrsta kredita od strane nedepozitnih kreditnih institucija, del. 64.92
• obradu transakcija izvršenih putem kreditnih kartica, kliring i saldiranje za račun drugih lica, del. 66.19.“

Kao što se može videti, zaista je nejasno šta se sve može svrstati u delatnost „bankarstvo“.

Odlukom o lokalnim komunalnim taksama bi trebalo da je uređeno da li se firmarina plaća na pretežnu šifru delatnosti ili na šifru delatnosti koja se faktički obavlja u poslovnom prostoru (a koja može biti različita od pretežne). To je osnovno od čega se mora poći kada se posmatra delatnost na koju se plaća firmarina.

Zakonom o finansiranju lokalne samouprave propisano je da se za obavljanje delatnosti bankarstva plaća firmarina na godišnjem nivou najviše do 10 prosečnih zarada.

Ako je u odluci navedeno da se taksa plaća po pretežnoj (registrovanoj) šifri delatnosti, onda se obveznicima kojima je pretežna šifra delatnosti 64.19 – ostalo monetarno posredovanje, u koju spadaju i banke, može se utvrditi firmarina po najvišoj tarifi (do 10 prosečnih zarada), a u skladu sa odlukom.

Za menjačnice (koje imaju šifru delatnosti 66.12), prodavnice, agencije i sl. koje uz svoju osnovnu-pretežnu delatnost obavljaju i platni promet, utvrđivanje firmarine za delatnost „bankarstvo“ bi se mogla utvrditi samo ako u odluci o lokalnim komunalnim taksama piše da se firmarina plaća na osnovu delatnosti koja se obavlja u poslovnom prostoru (a ne po pretežnoj šifri delatnosti).

Pri tom posebno ističemo da još uvek ne postoji jasan stav Ministarstva finansija da li se delatnost platnog prometa svrstava u delatnost „bankarstva“, pa je naša preporuka da se ovim obveznicima ne utvrđuje firmarina za ovu delatnost, da ne bi imali žalbeni postupak, troškove advokata i druge komplikacije.

Zakonom o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 124/2012, 14/2015 i 68/2015, u daljem tekstu: Zakon), propisano je:

- u članu 39. stav 1. da je javna nabavka male vrednosti, u smislu ovog zakona, nabavka čija procenjena vrednost nije veća od 5.000.000 dinara, pri čemu ni ukupna procenjena vrednost istovrsnih nabavki na godišnjem nivou nije veća od 5.000.000 dinara; 

- u članu 64. stav 4. da naručilac ne može određivati procenjenu vrednost javne nabavke, niti može deliti istovrsnu javnu nabavku na više nabavki s namerom izbegavanja primene ovog zakona ili pravila određivanja vrste postupka u odnosu na procenjenu vrednost javne nabavke, dok je istovrsna javna nabavka ona nabavka koja ima istu ili sličnu namenu, pri čemu isti ponuđači u odnosu na prirodu delatnosti koju obavljaju mogu da je ispune;

- u članu 68. st. 2. i 3. da procenjena vrednost javne nabavke oblikovane po partijama uključuje procenjenu vrednost svih partija, za period za koji se zaključuje ugovor, dok naručioci ne mogu primenjivati postupak javne nabavke male vrednosti, odnosno izbeći primenu ovog zakona, za pojedinu partiju, ako je zbir vrednosti svih partija veći od iznosa iz člana 39. stav 1. ovog zakona;

- u članu 51. da Plan javnih nabavki sadrži, između ostalog, podatak o vrsti postupka javne nabavke. 

U konkretnom slučaju, izmena Plana javnih nabavki podrazmevala bi da se obe faze ove istovrsne javne nabavke sprovedu u 2020. godini, ali kroz dva postupka javne nabavke male vrednosti.

Odredbama Zakona nije zabranjeno deljenje jedne javne nabavke na način da se sprovede u dva postupka javne nabavke ukoliko je to opravdano objektivnim okolnostima (kako se ne bi postupilo protivno načelu efikasnosti), s tim da je naručilac dužan da oba postupka sprovede uzimajući u obzir zbirnu procenjenu vrednost oba postupka javne nabavke. U protivnom bi naručilac povredio odredbu člana 64. stav 4. Zakona, u skladu sa kojom ne može deliti istovrsnu javnu nabavku na više nabavki s namerom izbegavanja pravila određivanja vrste postupka u odnosu na procenjenu vrednost javne nabavke (umesto dva otvorena postupka, sprovode se dva postupka javne nabavke male vrednosti), ali i odredbu člana 39. stav 1. Zakona jer bi sproveo postupak javne nabavke male vrednosti iako je procenjena vrednost istovrsnih nabavki na godišnjem nivou veća od 5.000.000 dinara.

Dalje, mišljenja smo da nije protivno propisima planirati i sprovesti dva postupka javne nabavke sa istog konta finansijskog plana, ali bi se na način predložen u pitanju postupilo i protivno prethodno navedenim odredbama člana 68. Zakona, jer procenjena vrednost javne nabavke oblikovane po partijama uključuje procenjenu vrednost svih partija, te naručioci ne mogu primenjivati postupak javne nabavke male vrednosti, ako je zbir vrednosti svih partija veći od 5.000.000 dinara, bez PDV-a.   

Imajući u vidu sve navedeno, mišljenja smo da bi naručilac bio dužan da predložene radove na rekonstrukciji trotoara (pešačke staze) i platoa realizuje u otvorenom, odnosno otvorenim postupcima javnih nabavki, koji može biti podeljen po partijama.  

Stambenu zajednicu prema Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, čine svi vlasnici posebnih delova stambene, odnosno stambeno-poslovne zgrade. Stambena zajednica ima status pravnog lica i upisuje se u Registar stambenih zajednica. Stambena zajednica ima matični broj, PIB i tekući račun.

Registar stambenih zajednica vodi jedinica lokalne samouprave. Sadržina Registra propisana je članom 20. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA), članom 45. uređeno je davanje informacija Poreskoj upravi od strane poreskog obveznika i drugih lica, privrednih subjekata, banaka, državnih organa i organizacija, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave da, u razumnom roku, pruže raspoložive informacije, kao i podatke od značaja za preduzimanje aktivnosti iz delokruga nadležnosti Poreske uprave.

Takođe, članom 159b. ZPPPA propisano je da su državni organi i organizacije, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javna preduzeća i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja - dužni da na zahtev organa jedinice lokalne samouprave, u roku od 30 dana od dana prijema zahteva, dostave podatke kojima raspolažu vršeći poslove iz svoje nadležnosti, a koji su od značaja za utvrđivanje, kontrolu i naplatu izvornih prihoda jedinice lokalne samouprave na koje se primenjuje ovaj zakon.

Prema navedenom, smatramo da LPA ima pravo da se obrati organizacionom delu jedinice lokalne samouprave koji vodi Registar stambenih zajednica, za dostavljanje raspoloživih podataka koji su potrebni za utvrđivanje obaveze po osnovu izvornih javnih prihoda.

Finansijska dokumentacija, odnosno prijem računa i plaćanje istog, nije osnov za knjigovodsveno preknjižavanje sa konta „u pripremi“ na konta „u upotrebi“.

Poželjno je da direktni budžetski korisnik – nosilac investicionog ulaganja, dostavi odeljenju nadležnom za poslove finansija, akt (odluka, zahtev, nalog) sa potrebnom dokumentacijom, za knjigovodstveno evidentiranje, odnosno za prenos sredstava iz pripreme u osnovno sredstvo u upotrebi. Istovremeno, potrebno je odrediti i lice koje isto duži tj. koje je odgovorno za to sredstvo.

Najstrožije posmatrano, knjiženje u osnovna sredstva se vrši tek kada se dobije upotrebna dozvola, odnosno “preknjižavanju” treba da prethodi dobijanje upotrebne dozvole. Do tada, svi troškovi u vezi sa izgradnjom i stavljanjem u funkciju (dobijanje građevinske dozvole, izgradnja, dobijanje upotrebne dozvole) - se knjiže i dodaju u investicionu vrednost po kojoj se osnovno sredstvo, prebacuje u evidenciju osnovnih sredstava.

U praksi u Srbiji, veliki je broj situacija u kojima je objekat fakticki u upotrebi bez upotrebne dozvole, a da je pri tome na takvom objektu već nastala potreba za dodatnim investicionim ulaganjem i sl. Prema nalazima Državne revizorske institucije (DRI) kod pojedinih lokalnih samouprava, može se zaključiti da se naglasak stavlja na faktičko stanje, bez posebnog osvrta na postojanje upotrebne dozvole, te DRI ukazuje da je nepravilno da se u statusu “u pripemi” vode objekti koji su faktički “u upotrebi”, odnosno bi da takve objekte trebalo prebaciti na konta “u upotrebi”.

Ne zanemarujući prethodno izneti stav da je najpravilnije da se knjiženje u osnovna sredstva vrši po dobijanju upotrebne dozvole, ukazujemo da bi manje rigidan pristup mogao da podrazumeva sledeće:

• U slučaju da je reč o putu koji je izgrađen u periodu pre uvođenja elektronske objedinjene procedure (pre 1.1.2016 godine u skladu sa Zakonom o planiranju I izgradnji) kao osnov za preknjižavanje u osnovna sredstva u upotrebi bi se mogli tretirati (kumulativn): okončana situacija, izjava nadzornog organa da je završena izgradnja objekta i Rešenje o građevinskoj dozvoli;
• Ako se radi o putu koji je građen posle 1.1.2016. godine (kada je uvedena elektronska objedinjena procedura) - novoizgrađeni objekat bi se uvodio u poslovne knjige na osnovu (kumulativno): Rešenja o upotrebnoj dozvoli (na osnovu koje se inače vrši upis prava svojine na objektu u Katastru nepokretnosti), okončane situacije i izjave/obaveštenja nadzornog organa da je završena izgradnja građevinskog objekta.

Ovom prilikom ukazujemo i na sledeće: ukoliko u poslovnim knjigama postoje brojne nepokretnosti koje se neopravdano dugo vode kao sredstva „u pripremi“, potrebno je da popisna komisija utvrdi status tih nepokretnosti (stepen dovršenosti, da li stepen dovršenosti investicija odgovara stepenu dovršenosti po privremenim obračunskim situacijama, da li je investitor, a zatim nadzor, pravilno overio obračunske situacije, da li su plaćanja po ovim obračunima pravilno izvršena i sl.) i mere za rešavanje statusa ovih nepokretnosti.

Pojedine LS se postavljaju tako da osnovna sredstva iz pripreme - „prevode“ u osnovna sredstva u upotrebi upravo na osnovu godišnjeg popisa imovine i obaveza.

Godišnji popis imovine i obaveza regulisani su Zakonom o računovodstvu („Sl. glasnik RS”, br. 62/13, 30/18 i 73/19), Pravilnikom o načinu i rokovima vršenja popisa imovine i obaveza korisnika budžetskih sredstava Republike Srbije i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem („Sl. glasnik RS”, br. 33/15 i 101/18). Prilikom popisa, potrebno je da budžetski korisnici isti vrše i u skladu sa Uredbom o evidenciji nepokretnosti (Sl. glasnik RS, br. 70/14,19/15, 83/15 i 13/17).

Cilj popisa je usklađivanje knjigovodstvenog i stvarnog stanja, odnosno svođenje stanja u knjigama na stvarno stanje. Postupak koji se praktikuje je sledeći:

• Obrazuje se posebna komisija za popis investicija sa zadatkom da izvrši popis investicija u toku, završenih investicija, neopravdanih avansa kao i eventualno obustavljenih investicija, nefinansijske imovine u pripremi kao i avansi za nefinansijsku imovinu;
• Pre početka popisa komisiji mogu da se daju popisne liste preuzete iz pomoćnih knjiga osnovnih sredstava o nazivu objekta (investicije), vrsti objekta, lokaciji, godini početka izgradnje i sl.;
• Rad popisne komisije obuhvata utvrđivanje stvarnih količina imovine koja se popisuje. U popisne liste unose se podaci po objektima i komisija treba da proveri da li stepen dovršenosti iskazan i isplaćen po privremenim odnosno okončanim situacijama, odgovara stvarnom stepenu dovršenosti kao i da li su isplate ispravno izvršene. Ukoliko je neki objekat dovršen i stavljen u upotrebu, komisija evindentira da je objekat završen i stavljen u upotrebu;
• Po izvršenom popisu, popisna komisija sačinjava izveštaj o izvršenom popisu, koji obavezno sadrži: stvarno i knjigovodstveno stanje; razlike između stvarnog stanja utvrđenog popisom i knjigovodstvenog stanja; predlog načina rešavanja utvrđenih razlika, kao i druge primedbe i predloge popisne komisije u vezi sa popisom uključujući i predlog za stavljanje u upotrebu osnovnih sredstava koji su se vodili na kontima osnovnih sredstava u pripremi, uz koji se prilaže popisna lista (u kojoj je evidentiran stepen završenosti za svaki objekat pojedinačno i da li je isti stavljen u upotrebu) kao i dokumentacija koja je služila za sastavljanje popisne liste;
• Nadležni organ kod korisnika budžetskih sredstava razmatra izveštaj o izvršenom popisu i donosi Odluku o usvajanju izveštaja o popisu imovine i obaveza;
• Izveštaj o izvršenom popisu i Odluka o usvajanju izveštaja o popisu imovine i obaveza dostavlja se računovodstvenoj službi na knjiženje, radi usaglašavanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem.

Obzirom da je privredno društvo pravo korišćenja na zemljištu steklo kupovinom putem javne aukcije društvenog kapitala i to 2003. godine od Agencije za privatizaciju, dakle pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji (Zakon stupio na snagu 11.09.2009.godine), mišljenja smo da ima mesta primeni člana 6. stav 2. tačka 1. Zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu, odnosno da se konverzija sprovodi prema odredbama člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji pred nadležnim katastrom.

U konkretnom slučaju, ako je prvostepenom organu podnet zahtev za konverziju uz naknadu isti bi trebalo zahtev da odbije sa obrazloženjem da se ne radi o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu.

Po pravosnažnosti rešenja o odbijanju zahteva podnosilac može da se obrati nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti i ostvari pravo na konverziju bez naknade.

Članom 101. stav 1. tačka 1) podtačka (2) Zakona o budžetskom sistemu, definisano je da trezor lokalne vlasti obavlja finansijsko planiranje, koje obuhvata definisanje tromesečnih i mesečnih kvota preuzetih obaveza i plaćanja. Shodno tome, zahtev za promenu tromesečne kvote potrebno je uputiti Odeljenju za finansije-lokalnom trezoru, koje će razmotriti opravdanost zahteva i obavestiti budžetskog korisnika da li mu je zahtev odobren i iznos novoodobrene kvote. Obzirom da trezor dostavlja korisnicima iznos odobrenih kvota u vidu obaveštenja ili na propisanom obrascu ukoliko je lokalna samouprava uvela procedure za odobravanje kvota, mišljenja smo da nije potrebno donositi posebno rešenje.

Članom 50. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu zakona, odnosno odluke o budžetu, direktni korisnici budžetskih sredstava, koji su, u budžetskom smislu, odgovorni za indirektne korisnike budžetskih sredstava, vrše raspodelu sredstava indirektnim korisnicima u okviru svojih odobrenih aproprijacija i o tome obaveštavaju svakog indirektnog korisnika. 

Indirektni korisnici vrše usaglašavane svojih finansijskih planova u skladu sa aproprijacijama odobrenim Odlukom o budžetu lokalne vlasti i iste je potrebno da usvoji njihov organ upravljanja (upravni odbor, savet mesne zajednice, školski odbor). Tako usaglašene finansijske planove, usvojene od strane organa upravljanja, indirektni korisnici dostavljaju nadležnom Odeljenju za finansije.

Dakle, nije potrebno ponovo da ih usvaja Skupština lokalne vlasti, obzirom da su oni već razmatrani prilikom usvajanja Odluke o budžetu.