Питања и одговори

Пре свега је важно објаснити поступање органа јавне власти у односу на одредбе члана 6. Закона о процени утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 94/2024).

Члан 6. утврђује да се мишљење прибавља од министарства надлежног за послове заштите животне средине, односно, Министарства заштите животне средине, без обзира на то да ли је министарство надлежно за вођење поступка процене утицаја или не. Дакле, орган јединице локалне самоуправе није надлежан да изради и носиоцу пројекта изда мишљење из члана 6. закона, већ је за то надлежно искључиво министарство. Обавеза органа јединице локалне самоуправе је да се за мишљење обрати Министарству заштите животне средине и то у поступку издавања локацијских услова (може и у поступку издавања информације о локацији). Прописи из области планирања и изградње додатно упућују на то да се мишљење прибавља кроз поступак обједињене процедуре. Имајући у виду претходно наведено поступак прибављања мишљења покреће органа јединице локалне самоуправе који је надлежан за издавање локацијских услова, а не орган надлежан за заштиту животне средине. Захтев за мишљењем може поднети и носилац пројекта, односно, инвеститор.

О примени члана 6. Закона о процени утицаја на животну средину већ је било речи те се образложење које смо већ припремили може у потпуности применити и на овај случај.

Сада ћемо обратити пажњу на питање који то пројекти могу бити предмет процене утицаја на животну средину. У складу са чл. 4. Закона о процени утицаја на животну средину предмет процене утицаја су пројекти и активности који:

• могу да имају значајан утицај на животну средину имајући у виду нарочито њихову величину, особине или место извођења и који су утврђени у складу са чланом 5. став 1. Закона о процени утицаја на животну средину;
• пројекти који сами или заједно са другим изведеним, одобреним или планираним пројектима, могу да имају значајан утицај на животну средину имајући у виду нарочито њихову величину, особине или место извођења;
• пројекти који сами или заједно са другим пројектима, радовима или активностима, могу да имају значајан утицај на очување и целовитост подручја еколошке мреже у складу са овим законом и прописима којима се уређује заштита природе;
• су и стратешки енергетски пројекти који су одређени као стратешки сагласно прописима којима се уређује област енергетике;
• Пројекти наведени у тачкама 1-4. могу да буду предмет процене утицаја ако је њихово извођење, односно употреба у складу са прописима којима се уређује планирање и изградња, заштита природе и животне средине и другим прописима Републике Србије.

Важно је обратити пажњу да одредбе члана 4. упућују на члан 5. али и на карактеристике пројеката и активности, њихову величину, особине или место извођења.

Члан 5. прецизније утврђује пројекте за које се врши процена утицаја. Овим чланом је утврђено да ће Влада прописати:

• листу пројеката за које је обавезна процена утицаја;
• листу пројеката за које постоји обавеза подношења захтева за одлучивање о потреби процене утицаја.

Уредбом коју би Влада требало да усвоји у складом са чланом 5. Закона о процени утицаја утврђују се пројекти и критеријуми за одлучивање о потреби процене утицаја за пројекте из става 1. тачка 2) овог члана који се односе нарочито на величину и карактеристике пројекта, осетљивост животне средине у месту извођења пројекта и врсту и особине могућих утицаја.

Дакле, Закон о процени утицаја препознаје две врсте пројеката, оне за које је процена утицаја обавезна и оне за које постоји обавеза подношења захтева за одлучивање о потреби процене утицаја. Ситуација у којој би носилац пројекта који се налази на листи пројеката из члана 5, ст. 1, тачка 2. био ослобођен обавезе да поднесе захтев за одлучивање о потреби процене утицаја на животну средину представљала би кршење закона. Носилац пројеката који би приступио изградњи, извођењу пројекта или пуштању у рад пројекта а без претходне одлуке надлежног органа којом се утврђује да ли је или није потребна процена утицаја починио би привредни преступ.

Како Влада није донела Уредбу из члана 5. Закона о процени утицаја на животну средину то се, у складу са чланом 60. овог закона, до доношења уредбе, примењују прописи донети на основу Закона о процени утицаја на животну средину ("Службени гласник РС", бр. 135/04 и 36/09) ако нису у супротности са одредбама овог закона.

У том смислу, а у складу са горе наведеним одредбама важећег Закона о процени утицаја на животну средину, за пројекте који се налазе на Листи II Уредбе о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 114/2008) постоји обавеза подношења захтева за одлучивање о потреби процене утицаја, односно, спроводи се поступак одлучивање о потреби процене утицаја.

Коначну процену да ли се у конкретном случају ради о пројекту који се налази на Листи II Уредбе о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину требало би да донесе надлежни орган јединице локалне самоуправе. Оно што из прилога који су достављени уз питање сазнајемо јесте да се ради о објекту који према Правилнику о класификацији објекта (,,Сл. гласник РС“, бр.22/15), носи ознаку 221300, у које спадају релејни системи, радио и телевизијске или кабловске мреже, релејни торњеви, телекомуникациони стубови. Имајући то у виду овај објекат би могао да спада под објекте на Листи II под тачком 12. Инфраструктурни системи 12) телекомуникациони предајници и радиорелејни системи.

Из приложене техничке документације не могу се поуздано утврдити карактеристике овог објекта јер документација не садржи податке о ефективној израченој снази, већ само да је потребан прикључак на електричну енергију од 22kW, чиме би се тешко постигло зрачење од 250W.

У сваком случају, уколико се предметни пројекат налази на Листи II Уредбе о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину, потребно је спровести поступак одлучивања о потреби о потреби процене утицаја на животну средину.

Чланом 133ђ Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/16, 113/17, 113/17-др. закон, 95/18, 114/21 и 92/23) предвиђено је да службеник напредује премештајем на непосредно више извршилачко радно место у истом или другом органу. Непосредно више извршилачко радно место јесте оно чији се послови раде у непосредно вишем звању или у истом звању али на радном месту руководиоца уже унутрашње јединице.

Даље је чланом 133е предвиђено да руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему. Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се". Такође, руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар". Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање. Прекид у оцењивању услед одсутности са рада службеника не сматра се прекидом узастопности из ст. 1-3. овог члана.

Дакле, у овом конкретном случају службеник не испуњава услове за напредовање у току 2025. године, у погледу оцена из разлога што је на основу две оцене "истиче се" за 2022. и 2023. годину већ напредовао у звање млађи саветник.

Чланом 3. Закона о запосленима предвиђено је да се запосленима, у смислу овог закона, сматрају функционери који на основу законом или покрајинским прописом утврђене обавезе или овлашћења, имају обавезу, односно користе право да буду на сталном раду ради вршења дужности, службеници и намештеници.

Чланом 6. став 1. истог закона предвиђено је да се на права и дужности функционера и службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом, примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за јединице локалне самоуправе, као и колективни уговор код послодавца.

С тим у вези, чланом 179. став 3. Закона о раду превиђено је, између осталог, да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. овог закона. Пре тога, послодавац треба да спроведе поступак пре престанка радног односа или изрицања друге мере предвиђен Законом о раду.

Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019, 55/2020, 51/2022 и 44/2023) прописано је да запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји.

У овом конкретном случају се рачунају у минули рад и рад у Окружном затвору, јер припада Управи за извршење кривичних санкција при Министарству правде Републике Србије, као и време проведено на раду у основном суду, јер се на судско особље примењују прописи који уређују радне односе државних службеника и намештеника.

Чланом 29. став 3. Закона о јавним набавкама прописано је да наручилац одређује предмет јавне набавке на начин да представља техничку, технолошку, функционалну и другу објективно одредиву целину.

У важећем Закону је изостало уређење појмова истоврсности добара, услуга и радова, који су од значаја за утврђивање вредности јавне набавке на годишњем нивоу и спречавање избегавања примене Закона тзв. уситњавање набавки.

Ово не значи да наручиоци могу делити јавну набавку на више њих у циљу избегавања примене (одређених) одредаба Закона, и ту пре свега треба имати у виду одредбу члана 29. став 2. Закона којом је прописано да одређивање процењене вредности предмета јавне набавке не може да се врши на начин који има за циљ избегавање примене овог закона, нити у том циљу може да се врши подела предмета јавне набавке на више набавки.

У конкретном случају морамо посматрати да ли полице за одлагање документације и детектор врата у улазу објекта ради безбедности имају техничку, технолошку, функционалну повезаност, без обзира на то што ће се плаћати са исте економске класификације (позиција плаћања није релевантна за одређивање „истоврсности“). Дакле, предмет јавне набавке мора да буде сродан, да служи истој сврси, да има исту или сличну функцију, да је технички повезан односно сличан и технолошки сродан. Дакле, морамо посматрати кроз призму старе, непостојеће дефиниције истоврсности и постојећег описа у Закону ове предмете набавки.

У том смислу, детектор за врата има сврху безбедоносне заштите и технички, електронски је уређај, док су полице за архиву и одлагање документације део намештаја наручиоца где се одлажу регистратори, односно чува документација, није технички односно електронски уређај. Примера ради, сродни предмети детекторима за врата би били одређени аларми, систем за надзор и слични предмети који имају сврху чувања безбедности објекта наручиоца, док су полице за документацију сродне са орманима, касетама, столовима и сл. јер је у питању намештај који служи за одлагање и чување документације.

Сматрамо да се ова два предмета не могу сматрати истоврсним, јер нису објективно одредива целина, нити представљају техничку, технолошку или функционалну целину.

У складу са чланом 8. став 2. Правилника о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем („Службени гласник РС“, бр. 16/16, 49/16, ... 83/23, 118/23, 105/24 и 12/25), извори финансирања су прописно класификовани. Извор 13 – Нераспоређени вишак прихода и примања из ранијих година односи се на опште приходе и примања буџета остварених у претходним годинама, а који нису били утрошени и могу бити распоређени у наредном буџетском периоду. Ова средства представљају део утврђеног финансијског резултата из претходне године, односно фискалног суфицита утврђеног завршним рачуном буџета. Међутим, у складу са чланом 30. став 1. Закона о буџетском систему, укупни износ фискалног суфицита и начин његовог распоређивања мора бити утврђен одлуком о буџету.

Дакле, увећање извора финансирања 13 захтева измене и допуне одлуке о буџету, односно ребаланс, јер представља промену у планираним приходима и расходима буџета. Зато није могуће само решењем извршне власти (нпр. председника општине или градоначелника) увећати овај извор у току буџетске године – таква измена захтева одлуку скупштине, односно спровођење поступка ребаланса буџета, како би била у складу са законом и принципима буџетског система.

У складу са чланом 12. став 7. Закона о порезима на имовину, прописано је да се за непокретности обвезника који води пословне књиге, које од настанка пореске обавезе исказује у својим пословним књигама као добро искључиво намењено даљој продаји - порез не плаћа за годину у којој је настала пореска обавеза, као ни за годину која следи тој години. Од 01. јануара 2014. године, ово пореско ослобођење је ограничено у погледу рока до кога се може остварити ово право, а проширено је на све врсте пословних књига које обвезник води. Од 1. јануара 2019. године прописано је да се пореско ослобођење за непокретности намењене даљој продаји не може остварити за непокретности које се користе. Према рачуноводственим правилима у Билансу стања у оквиру Залиха се исказују Стална имовина која се држи за продају и престанак пословања, која се у складу са Правилником о контном оквиру исказују на рачунима групе 14 и то као нематеријална имовина, земљишта, грађевински објекти и друге некретнине и постројења, опрема и биолошка средства намењена продаји, односно која су пренета са рачуна коришћених средстава по основу одлуке о продаји, као и средства пословања које ће бити обустављено, а средства отуђена у складу са МСФИ 5 (Међународни стандард финансијског извештавања). Код комплетних МСФИ и Правилника за микро и друга правна лица на рачунима групе 14 исказује се стална средства (имовина) која су пренета са рачуна коришћених средства а на основу одлуке о продаји, или плана продаје, као и средства пословања која ће бити обустављено и отуђено. С друге стране, према МСФИ за МСП, уколико постоји план за продају сталне имовине, она се не преноси на залихе као стална имовина намењена продаја, већ се процењује њен ненадокнадиви износ и по потреби врши њено обезвређење у складу са параграфом 27.9 МСФИ за МСП. Да би мовина била призната као имовина која је намењена даљој продаји, према захтевима из МСФИ 5, та имовина мора бити: доступна за моменталну продају у свом тренутном стању, искључиво под условима који су уобичајени за продају такве имовине и њена продаја мора у сваком моменту бити спремна за продају а према плану продаје. О испуњењу наведених услова из МСФИ 5 порески обвезник води рачуна приликом евидентирања имовине на одговарајућем конту. С обзиром да се сагласно одредбама члана 14. Правилника о Контном оквиру, на рачунима групе 14 евидентирају стална средства (имовина) која су пренета са рачуна коришћених средстава на основу одлуке о продаји, обвезници који примењују МСФИ за МСП не спроводе књижења на рачунима групе 14 у случају отуђења сталних средстава која су користили за обављање делатности и исказана су на одговарајућим рачунима група 01 - Нематеријална имовина, 02 - Некретнине, постројења и опрема или 03 - Биолошка средства, након чега је руководство обвезника донело одлуку да их отуђи. Са друге стране обвезници који примењују комплетне МСФИ или Правилник за микро и друга правна лица (почев од финансијских извештаја за 2021. годину), књижења на рачунима групе 14 врше у случају када рекласификују стална средства (имовину) која су коришћена, а за која је донета одлука о продаји. Али када су у питању средства (имовина) која су иницијално набављена ради даље продаје, новина која је прописана Правилником о Контном оквиру јесте да се на рачунима групе 14 више не исказује стална имовина која је стечена искључиво у циљу њене даље продаје у редовном току пословања, што значи да се ова имовина, почев од састављања финансијских извештаја за 2021. годину, независно од рачуноводствене регултиве која се примењује (комплетни МСФИ, МСФИ за МСП или Правилник за микро и друга правна лица) исказује на рачунима групе 13 - Роба, што је приступ који су многи обвезници и раније примењивали у пракси. С тим у вези, обвезници који су стална средства (имовину) набавили искључиво ради даље продаје у редовном пословању и евидентирали их на рачунима групе 14, а која средства до краја 2020. године нису продата, у 2021. години су морала да буду рекласификована у почетном стању са рачуна групе 14 на рачуне групе 13. У Мишљењу Министарства финансија број 011-00-169/2022-16 од 07.03.2022. године (у Билтену 3/22 у делу Рачуноводство), дато је наведено објашњење исказивања сталних средстава (имовине) која је иницијално набављена ради даље продаје, независно од рачуноводствене регулативе која се примењује (комплетни МСФИ, МСФИ за МСП или Правилник за микро и друга правна лица). Сходно наведеном, за признавање права на пореско ослобођење, није довољно да обвезник приложи одлуку да је непокретност за даљу продају, већ је неопходно да буду кумулативно испуњени следећи услови у складу са чланом 12. став 7. Закона: 1. да је та непокретност од настанка пореске обавезе евидентирана у његовим пословним књигама, у складу са рачуноводственим правилима као имовина намењена даљој продаји - као доказ од обвезника се може захтевати књиговодствена картица за одговарајући конто; 2. да се непокретност није користила и не користи се од дана настанка пореске обавезе - може се проверити увиђајем на лицу места и на све друге расположиве начине; 3. правно лице и предузетник (даље: правно лице) класификује сталну имовину (или групу за отуђење), сагласно одредбама параграфа 6. МСФИ 5. Ова класификација се односи на имовину која се држи за продају – односно ради се средствима која више нису редовној функцији и за која се очекује да ће се њихова књиговодствена вредност повратити продајом, а не кроз редовно пословање. Да би имовина (или група за отуђење) била класификована као имовина намењена продаји, мора бити одмах доступна за продају у свом тренутном стању, под условима који су уобичајени за продају такве врсте имовине. Такође, продаја мора бити веома вероватна.

4. да би продаја била вероватна, правно лице мора да планира продају имовине и да стално проналази купца. Имовина мора да буде активно присутна на тржишту по цени која је разумна у односу на њену садашњу фер вредност и требало би да се очекује продаја у року од једне године од датума признавања имовине за продају, односно од датума доношења одлуке о квалификовању средстава за ту намену.

Према одредбама чланова 197. и 198. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са:

1) незапосленим лицем;

2) запосленим који ради непуно радно време - до пуног радног времена;

3) корисником старосне пензије.

Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику. Даље се каже да послодавац може за обављање привремених и повремених послова да закључи уговор са лицем које је члан омладинске или студентске задруге у складу са прописима о задругама.

Овај тип ангажовања је рад ван радног односа те с тим у вези ангажовано лице не заснива радни однос код послодавца. У погледу права, обавеза и одговорности уговорних страна, имају се применити одредбе закљученог уговора о обављању привремених и повремених  послове. Лицу које ради по уговору о привременим и повременим пословима исплаћује се уговорена накнада за рад (а не зарада) која се, по правилу, рачуна само за дане када је ово лице долазило на рад и обављало уговорене послове, сем уколико је другачије уговорено.

У мишљењу Министарства финансија, бр. 011-00-00700/2018-04 од 28.02.2019. године наведено је: "С тим у вези, ако је у конкретној ситуацији опомену за плаћање доспелих обавеза по основу пореза на имовину преминулог лица примио син преминулог лица и ако је у моменту пријема опомене решењем надлежног органа био оглашен за наследника преминулог лица, тада се пријем опомене може сматрати и прекидом рока застарелости права на наплату доспелих пореских обавеза по основу пореза на имовину од стране надлежног пореског органа, имајући у виду да застарелост прекида сваком радњом тог органа предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореске обавезе. Напомињемо да надлежни порески орган у сваком конкретном случају проверава и утврђује чињенично стање, утврђује постојање решења надлежног органа о оглашавању наследника, да ли је било прекида застарелости и да ли је, у вези са тим, дошло до застарелости пореске обавезе."

Члан 36. Закона о пореском поступку и пореској администрацији прописује да се порески акт из члана 34. овог закона, као и акта из члана 2а овог закона достављају пореском обвезнику слањем препоручене пошиљке, обичне пошиљке или преко службеног лица пореског органа, односно на адресу електронске поште пореског обвезника, преко портала Пореске управе, на начин прописан овим законом, односно преко јединственог електронског сандучића. Порески акт сматра се достављеним пореском обвезнику када се уручи пореском обвезнику, његовом законском заступнику, његовом пуномоћнику, његовом пореском пуномоћнику или његовом заступнику по службеној дужности.

Достављање пореског акта пореском обвезнику - физичком лицу врши се на адресу његовог пребивалишта, односно боравишта. Имајући у виду да се опомена, као порески акт, у складу са чланом 36. Закона о пореском поступку и пореској администрацији доставља на адресу пребивалишта, односно боравишта пореског обвезника, у случају када је опомена издата на име преминулог лица и достављање је извршено на име тог лица које више не постоји и нема адресу пребивалишта или боравишна, мишљења смо да се та опомена коју је примио наследник, чије име се не помиње код достављања, не може сматрати опоменем која је достављена у складу са чланом 36. Закона о пореском поступку и пореској администрацији и која је прекинула застарелост права пореског органа на наплату.

Да је опомена приликом достављања насловљена на име наследника и његову адресу пребивалишта, а да притом иста садржи доспеле обавезе по основу пореза на имовину преминулог лица, тада би се иста могла сматрати достављеном у складу са ZPPPA и радњом пореског органа која је прекинула застарелост права на наплату тих обавеза. Наведено значи да и у случају када постоји више наследника, не може се правилним достављањем сматрати издавање опомене упућене преминулом лицу са укупним дугом, а коју је примио један од наследника.

Мишљење Стручне службе СКГО је да је за правилну наплату обавеза преминулог лица насталих до дана смрти, потребно у складу са чланом 22. ZPPPA извршити пренос дуга на наследнике, при чему је битно да је дуг у оквиру вредности наслеђене имовине, а сваком наследнику се преноси сразмерни део дуга у складу са уделом у наслеђивању. Након тога се опомена издаје на име наследника и доставља на адресу његовог пребивалишта, односно боравишта и тиме прекида застарелост права на наплату.

Члан 19. став 1. тачка 5) Закона о републичким административним таксама прописује да се такса не плаћа за пријаве и прилоге уз њих за утврђивање јавних прихода, списе и радње у поступку за утврђивање смањења катастарског прихода због елементарних непогода, биљних болести, штеточина и других ванредних догађаја, списе и радње у поступцима за остваривање права на подстицаје који се исплаћују у функцији остваривања циљева пољопривредне политике и политике руралног развоја, списе и радње у поступцима за остваривање права на ИПАРД подстицаје, списе и радње у поступцима за спровођење правила и мера уређења тржишта пољопривредних производа, списе и радње у поступцима вођења регистра пољопривредних газдинстава, списе и радње у поступцима остваривања права на рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте које се као моторно гориво користи у пољопривредне сврхе, као и списе и радње за остваривање законом прописаних пореских подстицаја и ослобођења код плаћања јавних прихода.

Чланом 9. Закона о финансирању локалне самоуправе прописано је да скупштина јединице локалне самоуправе може уводити локалне административне таксе за списе и радње у управним стварима, као и за друге списе и радње које органи јединице локалне самоуправе издају, односно обављају у оквиру послова из своје изворне надлежности. Јединица локалне самоуправе не може увести локалну административну таксу за списе и радње из надлежности органа за које је законом којим се уређују републичке административне таксе прописано плаћање републичких административних такси.

Члан 10. истог закона прописује да акт из члана 9. став 1. овог закона садржи следеће елементе: 1) списе и радње за које се уводи локална административна такса; 2) настанак таксене обавезе; 3) обвезнике таксе; 4) начин плаћања таксе; 5) ослобађања од плаћања таксе; 6) висина таксе. Висина таксе не може бити већа од износа републичке административне таксе прописане за одговарајући, односно сличан спис или радњу.

Имајући у виду наведене одредбе, односно да је чланом 19. Закона о републичким административним таксама прописано да се такса не плаћа за списе и радње за остваривање законом прописаних пореских подстицаја и ослобођења код плаћања јавних прихода, као и да је чланом 10. став 2. Закона о финансирању локалне самоуправе прописано да висина таксе не може бити већа од износа републичке административне таксе прописане за одговарајући, односно сличан спис или радњу, произилази да нема основа да се актом скупштине јединице локалне самоуправе пропише плаћање локалне административне таксе за издавање уверења за ослобођење од плаћања пореза на пренос апсолутних права за куповину првог стана, као ни за издавање уверења за остваривање права на повраћај ПДВ.

Чланом 92. став 2. и 4. Закона о јавним набавкама прописано је да ако процењена вредност јавне набавке не прелази износ од 3.000.000 динара, наручилац није дужан да именује комисију за јавну набавку, у ком случају поступак јавне набавке спроводи лице које наручилац именује.

У комисији за јавну набавку један члан мора да буде службеник за јавне набавке са стеченим високим образовањем на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова или мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету или лице које је стекло сертификат за службеника за јавне набавке до дана ступања на снагу овог закона.

Дакле, преко вредности поступка од 3.000.000 динара наручилац мора да именује комисију за јавну набавку, где један члан обавезно мора да буде службеник за јавне набавке, под условима описаним у члану 92. став 4. Закона.

Дипломирани правник може да буде део комисије, али не може да замени службеника за јавне набавке.

Наручилац може ангажовати службеника за јавну набавку који је запослен код другог послодавца. Дакле, тај службеник, односно чланови комисије за јавну набавку, не морају да буду запослени код наручиоца и то ангажовање се обавља применом Закона о раду у смислу закључивања уговора о допунском раду . Што се уговора о допунском раду тиче, према члану 202. Закона о раду овај уговор се може закључити са запосленим који ради са пуним радним временом код другог послодавца највише до једне трећине пуног радног времена. Специфичност за службенике у органима јединица локалне самоуправе је та што службеник може, уз писмену сагласност послодавца, ван радног времена да ради за другог послодавца ако додатни рад није забрањен посебним законом или другим прописом, ако не ствара могућност сукоба интереса или не утиче на непристрасност рада службеника. Дакле, да би радио додатно код другог послодавца службеник мора имати сагласност послодавца. Што се тиче органа јединице локалне самоуправе који има потребу да додатно ангажује службеника за тај орган је важно да има простора за додатно радно ангажовање у оквиру ограничења које је предвиђено Законом о буџетском систему, тј. да има простора у оквиру 10% укупног броја

запослених на неодређено време или да има сагласност тела Владе за додатно радно ангажовање уколико је попуњен број од 10%.

Уговор о делу овде није примењив начин ангажовања (за закључивање уговора о делу се спроводи поступак јавне набавке), јер би сваки наручилац морао да има службеника за јавне набавке, будући да му је у опису делатности да спроводи јавне набавке.

Што се уговора о обављању привремених и повремених послова тиче, тај модалитет ангажовања би био могућ уколико је службеник за јавне набавке незапослено лице, јер се уговор може закључити искључиво са незапосленим лицем.

У вези првог питања, указујемо да је сходно члану 140. став 3. Закона о планирању и израдњи потребно донети решење којим се утврђује престанак важности грађевинске дозволе у слућајевима који су утврђени у члану 140. став 1. и 2. Закона о планирању и изградњи. Ово је нарочито битно у ситуацији када инвеститор планира покретање новог поступка за издавање грађевинске дозволе зато што у правном промету не могу егзистирати два разлићита акта која имају исто дејство.

У вези другог питања, за сваки управни акт којим се усваја захтев а који се доноси у току редовног поступка издавања грађевинске дозволе/одобрења за извођење радова, осим за локацијске услове, пријаву радова, пријаву темеља И пријаву конструкције, мора се издати клаузула правноснажности.

Дакле, клаузула правноснажнсоти се издаје на решење о одобрењу извођења радова и на решење о употребној дозволи за те изведене радове, као и на решење о грађевинској дозволи и решење о употребној дозволи. Стављањем клаузуле потврђује се да је тај акт правноснажан и извршан, и да тај акт производи своје одговарајуће дејство.

Уколико инвеститор пропусти у електронском систему ЦЕОП да поднесе нпр. захтев за клаузулу, на решење о грађевиснкој дозволи/решење о одобрењу извођења радова нема никаквих сметњи да све до подношења захтева за употребну дозволу то и учини.

Указујемо да се без издате клаузуле правноснажности на решење о грађевинској дозволи не може извршити предбележба издате грађевинске дозволе и објекта у изградњи нити се без издате клаузуле правноснажности на решење о употребној дозволи може извршити упис објекта на име инвеститора нити било која друга промена код РГЗ.