Питања и одговори

Члан 83. став 1. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 92/2023) предвиђа да се ради попуњавања извршилачког радног места спроводи интерни конкурс. Даље се у члану 84. истог закона каже да на интерном конкурсу могу да учествују службеници запослени на неодређено време у свим органима, службама и организацијама из члана 1. ст. 1. и 2. овог закона код послодавца који оглашава интерни конкурс. Право учешћа на интерном конкурсу имају службеници у истом звању или службеници који испуњавају услове за напредовање у звање у које је разврстано радно место које се попуњава.
Дакле, на интерном конкурсу могу да учествују искључиво службеници у радном односу на неодређено време.
Члан 73. Уредбе о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 107/2023) предвиђа да се јавни конкурс спроводи ради попуњавања радних места намештеника на неодређено време.
Дакле, попуњавање радног места намештеника врши се спровођењем јавног конкурса, без претходно спроведеног интерног конкурса.

Чланом 32. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017 ... 92/2023) предвиђено је да је службеник дужан да прихвати одговарајуће радно место на које је према одредбама овог закона трајно или привремено премештен.
Одговарајуће радно место јесте оно радно место чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кога се службеник премешта и за које службеник испуњава све услове (члан 113. истог закона).
Дакле, уколико службеник испуњава услове одређеног радног места и руководилац органа одлучи да га премести на то радно место, службеник је дужан да тај премештај прихвати.

У контексту правног система Републике Србије, одборник има више правних и политичко-правних механизама када скупштина јединице локалне самоуправе не доноси одлуке у законским роковима или доноси одлуке супротно закону.

Постоје одређени механизми унутар скупштине ЈЛС, као што су одборничка питања и захтеви за објашњење. Правни основ за то даје Закон о локалној самоуправи и Пословник Скупштине ЈЛС. Стога, одборник може поставити одборничко питање председнику скупштине, председнику општине/градоначелнику или општинском већу, захтевати писано образложење зашто одлука није донета у законском року, на основу ког правног основа се исто лице више пута именује за вршиоца дужности и сл.  Поред одборничког питања, један од механизама унутар скупштине ЈЛС је и иницијатива за стављање тачке на дневни ред, при чему одборник (или група одборника) може: поднети предлог одлуке или захтевати допуну дневног реда (нпр. избор локалне изборне комисије, завршни рачун, буџет). Ако се председник скупштине оглуши то је релевантна чињеница за надзор виших органа.

Могући су и надзорни механизми изван ЈЛС, пре свега обраћање Министарству државне управе и локалне самоуправе. Правни основ за то даје Закон о локалној самоуправи (надзор над законитошћу рада органа ЈЛС), те одборник може поднети иницијативу за вршење надзора над законитошћу рада скупштине. У том случају, надлежно министарство може: упозорити скупштину, наложити отклањање незаконитости, предложити Влади даље мере. Овај механизам је посебно релевантан код неизбора органа у законским роковима и понављаних в. д. именовања без законског основа.

Ако скупштина дуже време не обавља законом поверене послове (буџет, завршни рачун, избор органа), могуће је обраћање Влади Републике Србије, при чему Влада може упозорити скупштину или распустити скупштину и именовати привремени орган (крајња мера). Правни основ даје Закон о локалној самоуправи – мере Владе према ЈЛС. Овај механизам се користи у тежим и трајним повредама законитости.

Постоји и судска заштита законитости, која се огледа у покретању управног спора пред Управним судом, те одборник може поднети иницијативу или тужбу (зависно од правног акта) против: појединачне одлуке (нпр. одлука о именовању в. д.), или због „ћутања управе“ ако одлука није донета у законском року. Правни основ даје Закон о управним споровима и ово је посебно снажно средство код вишеструког именовања истог лица за в. д. директора, што је у супротности са законима који уређују ЈП и установе. Такође, ако је проблем у статуту, одлуци о оснивању ЈП/установе, или акту којим се „заобилази“ закон, може се покренути поступак за оцену законитости пред Управним судом.

Присутни су и контролни и антикорупцијски механизми. Наиме, ако се ради о недоношење завршног рачуна, ако постоје сазнања о буџетским неправилностима, незаконита именовања која производе финансијске последице, одборник се може обратити Државној ревизорској институцији и поднети иницијативу за ревизију.

Ако се понављаним в.д. именовањима изиграва закон, омогућава трајно задржавање функције, може се поднети пријава Агенцији за sprrečavanje корупције због повреде принципа законитости и одговорности.

Ако незаконит рад скупштине утиче на права грађана, производи правну сигурност постоји могућност да се одборник обрати Заштитнику грађана (омбудсману), а Заштитник грађана може дати препоруку и јавно упозорити на незаконитост.

Измене и допуне Закона о државним службеницима ("Сл. гласник РС", бр. 109/2025), које су усвојене крајем 2025. године се односе искључиво на уређење права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, тако да се не односи на запослене у органима АП и ЈЛС.

Чланом 22 Закона о пореском поступку и пореској администрацији (ZPPPA) прописано је да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Ове одредбе се не примењују на Републику као последњег законског наследника у смислу закона којим се уређује наслеђивање.

Чланом 2. став 1. тачка 6) Закона о порезима на имовину прописано је да се порез на имовину плаћа на државину на непокретности на којој ималац права својине није познат или није одређен.

Чланом 10. став 7. тачка 3) Закона о порезима на имовину прописано је да кад је основ стицања правоснажни акт којим су оглашени наследници заоставштине, за сврху опорезивања даном стицања права сматра се дан смрти оставиоца.

Према члану 2а истог закона кад на непокретности, поред права својине, постоји неко од права, односно коришћење или државина, из члана 2. став 1. тачка 2) до 5) и тачка 7) и 8) овог закона,

односно у случају из тачке 6) тог члана, порез на имовину плаћа се на то право, односно на коришћење или државину, а не на право својине.

Даном смрти пореског обвезника то лице је престало да буде порески обвезник и ималац права својине, а имајући у виду да од тог дана за предметну непокретност ималац права својине није одређен, пореска обавеза се од дана смрти пореског обвезника треба утврдити лицу које има државину на предметној непокретности, ако такво лице постоји.

Ако до дана правоснажности решења о наслеђивању није утврђен држалац непокретности, тада се у складу са чланом 10. став 7. тачка 3) обавеза утврђује наследнику од дана смрти оставиоца.

Чланом 114. ZPPPA прописано је да право Пореске управе на утврђивање и наплату пореза и споредних пореских давања застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече. Застарелост права на утврђивање пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез, односно споредно пореско давање.

Чланом 114д ZPPPA прописано је да се застарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза и споредних пореских давања. После прекида застарелост почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у рок за застарелост.

Имајући у виду наведене одредбе о застарелости права на утврђивање, у случају када је оставилац преминуо пре наведеног рока застарелости права на утврђивање пореске обавезе, а није било прекида застарелости права на утврђивање, пореска обавеза се наследнику утврђује 5 година уназад (у 2025. години није застарело право на утврђивање обавезе почев од 1.1.2020. године).

Према члану 2. став 1. Закона о инспекцијском надзору, инспекцијски надзор је посао државне управе који, поред органа државне управе, могу вршити и органи аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, када им је то поверено законом. Из ове одредбе произлази да је инспекцијски надзор по својој правној природи државни посао, без обзира на то који га орган фактички обавља.

Према члану 4. став 3. Закона, овај закон се непосредно примењује и на инспекцијски надзор који, као поверени посао државне управе, врше органи јединица локалне самоуправе. Тиме се јасно прави разлика између: изворне надлежности града И поверене надлежности, у којој град не поступа као самосталан носилац власти, већ као продужена рука државе. Поверавање посла не значи пренос сувереног овлашћења, већ само делегирање извршења.

Кључна одредба за предметно питање је члан 12. став 12. Закона о инспекцијском надзору, којим је прописано: „Координацију послова инспекцијског надзора из делокруга републичке инспекције поверених аутономној покрајини и јединици локалне самоуправе, применом овлашћења у вршењу надзора над радом прописаних законом којим се уређује државна управа, врши републичка инспекција.“ То значи да Република задржава хијерархијски и функционални однос према инспекцијским пословима који су поверени граду; републичка инспекција има право да надзире законитост, стручност и целисходност рада градске инспекције; поверавање послова не искључује надлежност Републике, већ само уводи додатни ниво вршења посла.

Према члану 49. став 1. Закона, инспектор је самосталан у раду у границама овлашћења утврђених законом. Међутим, ова самосталност односи се на појединачне управне радње, не искључује надзор Републике над повереним пословима и не може се тумачити као искључење права Републике да интервенише када је то потребно ради законите и јединствене примене прописа.

На основу наведених одредаба Закона о инспекцијском надзору, мишљење Стручне службе СКГО је да су инспекцијски послови по својој правној природи послови државне управе, без обзира на то да ли их непосредно врши републички орган или су поверени граду. Поверавање обављања инспекцијских послова граду не искључује надлежност Републике Србије, нити значи да Република губи право да се стара о извршавању тих послова. Република Србија, путем надлежног министарства и републичке инспекције, задржава право да врши инспекцијски надзор и на територији града, и то: кроз стручни и хијерархијски надзор над радом градске инспекције, кроз давање обавезних упутстава и инструкција, као и кроз непосредно поступање у складу са законом, нарочито у случајевима незаконитог или неефикасног поступања градских инспектора. Стога, поверавање инспекцијских послова граду не искључује нити суспендује право Републике да и сама обавља инспекцијске послове, већ представља модел подељеног вршења државне надлежности, уз задржавање крајње одговорности Републике за закониту и јединствену примену прописа.

Члан 68а. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе предвиђа да се под радним искуством у струци у смислу одредаба овог закона подразумева радно искуство на пословима у оквиру захтеване врсте и степена стручне спреме, односно образовања које се захтева за радно место чије послове службеник обавља.

Пословник Скупштине општине представља интерни акт представничког тела којим се уређују организација и начин рада Скупштине општине, одборника, председника Скупштине и радних тела Скупштине. Сагласно правној природи овог акта и систему поделе надлежности органа локалне самоуправе, предлог Пословника не спада у акте које утврђује Општинско веће као извршни орган.

У складу са Законом о локалној самоуправи и Статутом општине Кладово, право подношења предлога Пословника Скупштине општине имају одборници, група одборника, председник Скупштине општине, односно надлежно радно тело Скупштине (најчешће одбор надлежан за прописе или нормативна питања), у складу са одредбама Статута.

Општинско веће нема обавезу нити овлашћење да утврђује предлог Пословника Скупштине општине, нити је његово претходно разматрање или сагласност услов за упућивање предлога на разматрање и одлучивање Скупштини општине.

За све непокретности за које немате изражену вредност у овом тренутку можете да формирате Комисију на нивоу вашег града која би урадила процену вредности пре евидентирања имовине у пословним књигама.

Од краја 2024. године у примени су Измене и допуне Закона о јавној својини које су основ за развијање одређене методологије процене вредности непокретности.

Наиме, чланом 64в прописано је да:

Дирекција развија методологију, сагласно међународним стандардима за процену вредности, заснованим на дефиницији тржишне вредности (енгл. "Маркет валуе") Међународног комитета за стандарде процене вредности (енгл. "ИВСЦ - Интернатионал Валуатион Стандардс Цоунцил"), примени тржишног приступа (енгл. "Маркет approach"), трошковног приступа (енгл. "Цост approach") и приносног приступа (енгл. "Инцоме approach"), који ће бити саставни део Регистра непокретности у јавној својини, а чијом применом ће се омогућити оквирна процена вредности појединачних непокретности у јавној својини.

Дирекција у Регистру непокретности у јавној својини не примењује оквирну процену вредности на непокретностима које су предмет масовне процене вредности непокретности, а која је предвиђена одредбама закона којим се уређују послови државног премера и катастра, док ће за непокретности за које постоје упоредиви подаци са тржишта због њихових специфичности, применити методологију у складу са међународним стандардима процене, а која ће за резултат имати њихову оквирну процењену вредност.

Оквирно процењену вредност непокретности у јавној својини Дирекција води у Регистру непокретности у јавној својини.

Дирекција преузима од Републичког геодетског завода податке о вредности непокретности за непокретности на које није примењена оквирна процена вредности из става 2. овог члана.

Дакле, док се методологија не установи најбоље је да се процена вредности имовине у јавној својини ЈЛС врши уз подршку Комисија интерно формираних у оквиру ваше ЈЛС.

Приликом отуђења имовине увек можете да ангажујете и овлашћеног проценитеља.

Одредбама члана 114. Закона о пореском поступку и пореској администрацији (у даљем тексту: ZPPPA) прописано је да право Пореске управе на утврђивање и наплату пореза и споредних пореских давања застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече. Застарелост права на наплату пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је обавеза пореског дужника доспела за плаћање.

Чланом 114б ZPPPA прописано је да прекршајни поступак за који у складу са законом Пореска управа подноси захтев за покретање, односно издаје прекршајне налоге, не може се покренути ни водити ако протекне пет година од дана када је прекршај учињен.

Члан 114д ZPPPA прописује да се застарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза и споредних пореских давања, односно радњом пореског обвезника предузетом у циљу остваривања права на повраћај, порески кредит, рефакцију и рефундацију, као и намирење доспелих обавеза путем прекњижавања и повраћај споредних пореских давања.

После прекида застарелост почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у рок за застарелост.

Сагласно наведеном, право надлежног пореског органа на наплату пореске обавезе застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече, тј. од првог дана наредне године од године у којој је та обавеза пореског дужника доспела за плаћање.

Уколико је надлежно порески орган против пореског дужника предузимао радње у циљу наплате пореске обавезе, рок застарелости права на наплату се прекидао сваком радњом пореског органа предузетом против пореског дужника у циљу наплате и после прекида почињао да тече изнова, а време које је протекло пре прекида није се рачунало у законом одређен рок за застарелост.

У Мишљењу Министарства финансија број 413-00-28/2018-04 од 15.5.2018. године наведено је:

„Према томе, прекид рока застарелости права надлежног порескога органа јединице локалне самоуправе на наплату изворног прихода те јединице може наступити сваком радњом тог органа предузетом против пореског дужника у циљу наплате изворног прихода и у вези којих су донета пореска акта (према томе, и опомена).“

Члан 34. ZPPPA прописује да је порески акт пореско решење, закључак, налог за пореску контролу, позив за пореску контролу, записник о пореској контроли и други акт којим се покреће, допуњује, мења или довршава нека радња у пореском поступку.

Имајући у виду наведено, сматрамо да подношење захтева за покретање прекршајног поступка који ЛПА доставља надлежном прекршајном суду, као ни покретање прекршајног поступка од стране суда, не представља радњу пореског органа предузету против пореског дужника у циљу наплате, с обзиром да су то радње предузете у прекршајном поступку, а не у пореском поступку, односно поступку наплате.

Поступак за утврђивање престанка важења грађевинске дозволе не води се у систему ЦЕОП већ ван њега и тада се води управни поступак у складу са ЗУП-ом И уз примену члана 140. Закона о планирању И изградњи.

Законодавац није прописао како се иницира поступак за утврђивање престанка важности решења о грађевинској дозволи, те стога преостаје да тај поступак покреће надлежни орган по службеној дужности.

Оно што је битно је да се решење о утврђивању престанка важења решења о грађевинској дозволи ван ЦЕОП-а доноси само ако су испуњени услови из става 1, 2 И 4 члана 140. ЗПИ.

Када су испуњени услови утврђени чланом 140 став 1, 2 И 4. Закона о планирању И изградњи, надлежни орган доноси решење о утврђивању престанка важења грађевинске дозволе И правноснажно решење доставља надлежној Пореској управи стога што је предвиђено да у том слућају инвеститор плаћа порез на имовину као да је објекат изграђен.

Законодавац је утврдио да грађевинска дозвола престаје да важи ако инвеститор не изврши пријаву радова у року од 3 године од дана правноснажности решења (осим у лсучају изузетака који су наведнеи у члану 140. Став 2 ЗПИ).

Други рок је ако се у року од 5 година од дана правноснажности решења о грађевинској дозволи не прибави употребна дозвола.

У случају који се наводи у постављеном питању извршена је пријава радова али не И пријава темеља И пријава завршетка објекат у конструктивном смислу. У том случају се дакле нису стекли услови за утврђење престанка важења грађевинске дозволе сходно члану 140. став 1. ЗПИ.

То значи да се прати други рок: не може се издати употребна дозвола уколико је од дана правноснажности грађевинске дозволе протекао рок од 5 година.

Уколико нисте по службеној дужности покренули поступак за утврђивање престанка важења решења о грађевинској дозволи ни по једном ни по другом основу, тада можете одлучивати о томе и у евентуално покренутом поступку за издавање решење о употребној дозволи у систему ЦЕОП.

Не знамо када је наступила правноснажност грађевинске дозволе у конкретном случају који је наведен у питању, али ако например, још није истекао рок од 5 година, па инвеститор поднесе у систему ЦЕОП пријаву темеља и пријаву завршетка објекта у конструктивном смислу, дужни сте да поступите по тим пријавама. Али уколико би инвеститор поднео те пријаве или нпр. захтев за употребну дозволу после истека рока од 5 година од дана у правноснажности решења о грађевинској дозволи, тада бисте били у обавези да у тој процедуру у систему ЦЕОП донесете решење којим одбацујете захтев као недозвољен због протека рока из члана 140. став 4 ЗПИ (осим уколико пре истека тог рока инвеститор сходно члану 140 став 5 ЗПИ не поднесе захтев за продужење важности издате грађевинске дозволе јођ за две године).

Извод из мишљења Министарства финансија број: 011-00-00059/2021-03 од 27. јануара 2021. године:

Полазећи од тога да је простор од 70% опредељен на нивоу појединачног корисника јавних средстава, сматрамо да се у исти рачунају сва лица која заснивају радни однос, односно настављају да раде на неодређено време код другог корисника јавних средстава, без обзира на начин попуњавања радног места. То практично значи да се у смислу цитираног члана Закона о буџетском систему новозапосленим код одређеног корисника сматрају и државни службеници који су премештени из другог државног органа по спроведеном интерном конкурсу. С друге стране, код корисника јавних средстава, у конкретном случају код државног органа из којег је државни службеник премештен, ова ситуација ће се третирати као одлив и узимаће се у обзир приликом опредељивања простора од 70% на нивоу тог корисника у наредној календарској години.

Исто важи и када је у питању премештај по основу споразума о преузимању и премештај из другог државног органа по спроведеном јавном конкурсу.

Из наведеног мишљења се закључује да је у смислу Закона о буџетском систему прилив и одлив рачуна на нивоу корисника буџетских средстава, што значи да у случају више управа које имају различите јединствене бројеве корисника буџетских средстава се прилив и одлив посматрају у случају када службеник пређе из једне управе у другу.