Питања и одговори

Одлагање пореског дуга прописано је Законом о пореском поступку и пореској администрацији и Уредбом о ближим условима за одлагање плаћања пореског дуга.

Одредбама члана 73. ст. 1−4. ZPPPA прописано је да надлежни орган јединице локалне самоуправе - локална пореска администрација - може, на образложени захтев пореског обвезника, у целости или делимично, одложити плаћање дугованог пореза, под условом да плаћање дугованог пореза:

1) за пореског обвезника представља непримерено велико оптерећење;

2) наноси битну економску штету пореском обвезнику.

О одлагању плаћања дугованог пореза, по испуњењу услова одлучује градоначелник, односно председник општине, односно лице које он овласти, јединице локалне самоуправе којој припадају изворни јавни приходи чија наплата се одлаже у складу са овим законом. Одлуком се може одобрити одлагање плаћања дугованог пореза на рате, али најдуже до 60 месеци, уз могућност коришћења одложеног плаћања до 12 месеци. Одлагање плаћања дугованог пореза врши се потписивањем споразума између локалне пореске администрације и пореског обвезника, односно решењем локалне пореске администрације.

Одредбама члана 74. ст. 1, 2, 6, 7. и 8. ZPPPA прописано је да у поступку одлучивања о одлагању плаћања дугованог пореза из члана 73. став 3. тог закона, од пореског обвезника се захтева давање средстава обезбеђења наплате, која не могу бити мања од висине дугованог пореза чије се плаћање одлаже.

Средства обезбеђења наплате су:

1) хипотека на непокретности пореског обвезника;

2) залога на покретним стварима пореског обвезника;

3) неопозива банкарска гаранција;

4) јемство другог лица које је власник имовине;

5) трасирана меница, акцептирана од стране два жиранта, из чијих се зарада, на којима се установљава административна забрана, порески дуг може наплатити;

6) меница авалирана од стране пословне банке.

Изузетно од пореског обвезника се не захтева испуњење услова које је прописала Влада актом из члана 73. став 2. овог закона, као ни давање средстава обезбеђења наплате − ако дуговани порез из члана 73. став 3. овог закона, по основу свих јавних прихода које наплаћује јединица локалне самоуправе на дан подношења захтева за одлагање његовог плаћања, износи, и то:

1) за правно лице и предузетника − до 1.500.000 динара;

2) за физичко лице − до 200.000 динара.

Одредбама члана 76. ст. 3. и 4. ZPPPA прописано је да се пореском обвезнику коме је у складу са одредбама чл. 73, 74, 74а и 74б тог закона, плаћање дугованог пореза одложено, а који редовно измирује рате доспелих обавеза које су одложене, укључујући и текуће обавезе у складу са законом - отписује 50% камате која се односи на тај дуг плаћен у том периоду, по истеку сваких 12 месеци, до измирења тог дуга у потпуности. Право на отпис 50% камате се не остварује за одлагање плаћања дугованог пореза, када је обавеза утврђена решењем у поступку пореске контроле.

Када порески обвезник и пре истека рока плаћања дугованог пореза на рате у складу са овим законом исплати дуговани порез у потпуности, пореском обвезнику се отписује 50% камате на тај дуг.

Међутим, уколико се порески обвезник не придржава рокова из споразума о одлагању плаћања дугованог пореза, или уколико у периоду за који је одложено плаћање дугованог пореза не измири текућу обавезу, осим у случају ако је поднео захтев за одлагање плаћања те текуће обавезе, надлежни порески орган ће по службеној дужности поништити споразум и доспели, а неплаћени порески дуг, водећи рачуна о ефикасности наплате, наплатити из средстава обезбеђења, односно у поступку принудне наплате пореског дуга.

Ако се доспели, а неплаћени порески дуг, наплаћује из средстава обезбеђења, локална пореска администрација не доноси решење о принудној наплати, већ само обавештава пореског обвезника да ће приступити принудној наплати доспелог, а неплаћеног дуга из датих средстава обезбеђења наплате у складу са законом.

У складу са наведеним, порески обвезник за кога је локална пореска администрација по службеној дужности поништила споразум, односно укинула решење, нема право да поново поднесе захтев за одлагање плаћања тог дугованог пореза.

Напомињемо да локална пореска администрација у сваком конкретном случају утврђује да ли су испуњени прописани услови и чињенице које су важне за доношење одлуке у вези са правом пореског обвезника да поднесе захтев за одлагање плаћања дуга.

У конкретној ситуацији, мишљења смо да није потребно водити поступак утврђивања земљишта за редовну употребу објекта, јер су имовински односи решени споразумно између власника земљишта и власника објекта. Након спровођења парцелације и потписивања купопродајног уговора, власник објекта оствариће јединство непокретности и постојаће правни основ за озакоњење.

Наша препорука је, ако је то изводљиво за ЈЛС, да постојећу верзију Стратегије развоја (тренутно у статусу нацрта како смо разумели) прилагодите форми Плана развоја општине у складу са Законом о планском систему ("Сл. гласник РС", бр. 30/18) и Уредбом о обавезним елементима Плана развоја аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 107/20). То би омогућило да се не мора накнадно ревидирати документ у складу са обавезама које је предвидео Закон и пратећа уредба.

Овде посебно указујемо да Закон о планском систему, већ од 2018. године од када је почео да се примењује (октобар 2018. године) - не предвиђа доношење нових Стратегија развоја као кровних планских докумената него - Планова развоја. А у чл. 55. предвиђа да чак ако се и само мењају важећи документи – треба да буду усклађени са Законом приликом првих измена и допуна. Значи и да је Ваша ЈЛС само приступила измени кровне стратегије, требало би да се том приликом преформатира у План развоја, а тим пре је то нужан приступ у ситуацији када идете на усвајање новог планског документа.

Понављамо стога да је наша препорука да се ЈЛС већ сада преоријентише на измену форме овог планског документа, за шта постоје сва законска утемељења и да се дакле не иде на усвајање Стратегије развоја, већ да се уложи колико буде потребно времена и документ постави као План развоја ЈЛС. Уколико би ово значило да се томе мора посветити и неко време почетком 2021. године, сматрамо да је ипак целисходније да се тако учини и да се документ припреми и усвоји у разумном року у 2021. години.  Препорука је да се има документован процес рада - до сада на нацрту Стратегије, а затим и евентуално одлуку Већа којом се образлаже потреба измене форме овог планског документа односно прилагођавање истог форми и захтевима израде Плана развоја ЈЛС.

Када је у питању практично прилагођавање вашег кровног планског документа са обавезама из Закона о планском систему, овде Вас подсећамо да се у Уредби као препорука добре праксе препоручују Смернице за израду Плана развоја ЈЛС.пдф.

Законом о угоститељству („Службени гласник РС“ број 17/19) прописане су две врсте утврђивања и обавезе плаћања  боравишне таксе.

У случају када услугу смештаја пружају привредна друштва, друга правна лица и предузетници, боравишну таксу плаћа корисник услуге смештаја за сваки дан боравка у угоститељском објекту за смештај.

Висину износа боравишне таксе утврђује јединица локалне самоуправе  одлуком, у зависности од категорије туристичког места или у различитој висини по  деловима општине, односно града у зависности од изграђености комуналне, саобраћајне и туристичке инфраструктуре, а у распону прописаном Уредбом о највишем и најнижем износу боравишне таксе ("Службени гласник РС", бр. 44/13 и 132/14).

Ако се објекат за смештај не налази на територији туристичког места, јединица локалне самоуправе утврдиће висину боравишне таксе за најнижу категорију туристичког места.

Изузетак од горе поменутог је, у складу са чланом 71. Закона о угоститељству, када физичко лице пружа услуге смештаја у објектима домаће радиности и сеоском туристичком домаћинству.

У овом случају је физичко лице обвезник плаћања боравишне таксе (не наплаћује је од корисника услуге смештаја).

Боравишну таксу физичко лице плаћа у утврђеном годишњем износу на прописан начин.

Висину износа боравишне таксе надлежни орган јединице локалне самоуправе утврђује за свако физичко лице које пружа услуге смештаја у домаћој радиности и сеоском туристичком домаћинству у року од 15 дана од правоснажности решења о категоризацији, а у складу са Уредбом о условима и начину утврђивања висине годишњег износа боравишне таксе за физичко лице које пружа угоститељске услуге смештаја у објектима домаће радиности и сеоском туристичком домаћинству, као и начин и рокови плаћања ("Службени гласник РС", бр. 47/19 и 51/19).

Према члану 3. наведене уредбе, висина годишњег износа боравишне таксе за физичко лице утврђује се тако што се број индивидуалних лежаја, односно камп парцела множи са износом боравишне таксе по индивидуалном лежају, односно камп парцели у зависности од територије на којој се угоститељски објекат налази, и то за:

1. И категорија туристичког места – 3.300,00 динара;
2. II категорија туристичког места – 2.600,00 динара;
3. III категорија туристичког места – 2.000,00 динара;
4. ИВ категорија туристичког места – 1.300,00 динара.

Ако се угоститељски објекат не налази у границама туристичког места, број индивидуалних лежаја и камп парцела се множи са износом од 1.000,00 динара.

Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) само посредно уређује питање односа државног стручног испита и правосудног испита. Наиме, чланом 131. наведеног закона је прописано да посебан стручни испит, осим правосудног испита, не замењује државни стручни испит. Одредба се односи на службенике, али се тиме не мења закључак у погледу тога да не постоји обавеза полагања државног стручног испита за лица која имају положен правосудни испит.

Најзад, Законом о државној управи ("Сл. гласник РС", бр. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 и 30/2018 - др. закон), који се не односи на локалну самоуправу, али посредно потврђује наведени закључак је прописано (члан 89.):

„Обавезе полагања стручног испита ослобођена су лица са положеним правосудним испитом, као и лица са положеним стручним испитом за рад у другим органима ако програм тог испита одговара програму стручног испита запослених у органима државне управе“.

Чланом 101. Закона о државним службеницима ("Сл. гласник РС", бр. 79/2005, 81/2005 - испр., 83/2005 - испр., 64/2007, 67/2007 - испр., 116/2008, 104/2009, 99/2014, 94/2017 и 95/2018) је предвиђено да државни стручни испит нису дужни да полажу државни службеници у судовима, јавним тужилаштвима и Државном правобранилаштву који су обавезни да полажу правосудни испит, државни службеници у осталим државним органима који су положили правосудни испит, државни службеници у дипломатском звању који су у обавези да полажу или су положили дипломатско-конзуларни испит у складу са законом којим се уређују спољни послови, као и државни службеници који су здравствени радници или здравствени сарадници у Управи за извршење кривичних санкција, који су у обавези да полажу или су положили стручни испит у области здравствене заштите.

Упркос недовољно конкретним одредбама које се односе на јединице локалне самоуправе, може да се изведе јасан закључак да не постоји обавеза полагања државног стручног испита за лица која имају положен правосудни испит.

Уколико новоформирана катастарска парцела представља искључиво земљиште под објектом, надлежни орган не мора да спроводи поступак одређивања земљишта за редовну употребу објекта, јер је парцела са посебним бројем већ формирана од стране РГЗ. Наиме, у поступку озакоњења, може се одредити земљиште под објектом као земљиште за редовну употребу објекта, и овај поступак води орган управе надлежан за послове озакоњења (чл. 70 ст. 2 и 7).

Што се тиче поступка прибављања земљишта у јавну својину, Закон о јавној својини (члан 29. став 4.) прописује један законски изузетак од правила да се непокретности прибављају у јавну својину у поступку јавног надметања или прикупљања писаних понуда.

Наиме, у поменутом ставу Закон даје могућност да се непокретност прибави и непосредном погодбом, али уз једно законско ограничење „не изнад процењене вредности“, уколико је такво прибављање једино могуће. Акт о оваквом располагању мора да има одговарајуће образложење.

Поступак прибављања непосредном погодбом регулисан је и Уредбом о условима прибављања и отуђења непокретности непосредном погодбом и давање у закуп ствари у јавној својини, односно прибављања и уступања и искоришћавања других имовинских права, као и поступцима јавног надметања и прикупљања писмених понуда („Сл. гласник РС“, број 16/18).

Овај конкретан пример отвара могућност да се размишља о непосредној погодби као начину прибављања (члан 3. став 1. тачка 1. Уредбе), јер то и јесте једино могуће решење, ако посматрамо потребу локалне самоуправе за озакоњењем неког објекта, али се прибављање мора спровести на начин како је прописано у Закону о јавној својини, дакле не изнад „процењене вредности непокретности“.

Друго је питање ко може вршити процену вредности непокретности, те с тим у вези, Закон прописује да то може бити:

• Орган ПУ
• Други надлежни орган (мисли се на надлежни орган ЛПА)
• Лиценцирани проценитељ

ЈЛС има могућност да се определи за начин утврђивања тржишне вредности непокретности и да касније према надлежностима прописаним Статутом, Одлуком о прибављању (уколико исту поседује) спроведе поступак прибављања у свему у складу са Законом и Уредбом.

Чланом 63. став 2.  Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) прописано је да за рад на пословима у звању млађег саветника службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету и завршен приправнички стаж или најмање пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст. 1. и 2. овог закона.

Према томе, на послове у звању млађи саветник може да се запосли лице које поред услова у погледу образовања испуњава и услов да има завршен приправнички стаж или најмање пет година проведених у радном односу код тог послодавца.

На основу члана 133е Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему.

Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се".

Руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар".

Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање.

Стога, службеник који је накнадно стекао одговарајуће високо образовање (240 ЕСПБ) и има најмање пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст.1. и 2. Закона може бити премештен, односно распоређен на радно место у звању млађег саветника уколико испуњава прописане услове за рад на том радном месту као и услове за напредовање из члана 133е Закона и под условом да је то радно место непосредно више извршилачко радно место у односу на радно место на ком је службеник радио до премештаја, односно распоређивања. 

С тим у вези, у конкретном случају, имајући у виду да се ради о запосленом који ради на радном месту са средњом школском спремом, а који је накнадно стекао одговарајуће високо образовање (240 ЕСПБ) и има најмање  пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст. 1. и 2. Закона, исти може да настави рад на радном месту на коме се обављају послови у звању млађег саветника, ако по основу јавног конкурса буде примљен на радно место на ком се обављају послови у том звању.

Чланом 11. Закона о заштити права и слобода националних мањина ("Сл. лист СРЈ", бр. 11/2002, "Сл. лист СЦГ", бр. 1/2003 - Уставна повеља и "Сл. гласник РС", бр. 72/2009 - др. закон, 97/2013 - одлука УС и 47/2018) је регулисана службена употреба језика и писма и овим чланом је прописано следеће. 

На територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби.

Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва. Јединица локалне самоуправе уводи језик и писмо националне мањине у службену употребу најкасније у року од 90 дана од утврђивања испуњености законом прописаних услова.

Службена употреба језика националних мањина подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине, употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки података о личности и података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима као пуноважних, употреба језика на гласачким листићима и бирачком материјалу, употреба језика у раду представничких тела.

У јединици локалне самоуправе, уколико проценат припадника конкретне националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва, имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују се и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису.

Припадници националних мањина чији број у укупном становништву Републике Србије не достиже 2% према последњем попису становништва могу се обратити републичким органима на свом језику и имају право да добију одговор на том језику преко јединице локалне самоуправе у којој је језик те националне мањине у службеној употреби, при чему јединица локалне самоуправе обезбеђује превођење и сноси трошкове превођења дописа упућеног републичком органу и одговора тог органа.

Наведеним законским одредбама није прописано обавезно систематизовање радног места лектор-преводилац, али је неопходно да јединица локалне самоуправе обезбеди вршење горе наведених радњи и послова, што, између осталог, може бити и кроз запошљавање преводиоца.

Пре свега, обавезе оснивача према здравственој установи су дефинисане чланом 262. Закона о здравственој заштити (Сл. гласник РС бр. 25/2019) и оне гласе:

У року од 45 дана од дана ступања на снагу овог закона, јединица локалне самоуправе дужна је да спроведе поступак контроле над радом и пословањем здравствене установе, чији је оснивач на дан ступања на снагу овог закона, и утврди да ли је код здравствене установе наступила трајнија неспособност плаћања, односно претећа неспособност плаћања, односно презадуженост под условима прописаним законом којим се уређује стечај, као и да о утврђеним чињеницама поднесе извештај Министарству здравља, односно надлежном органу аутономне покрајине, у року од пет радних дана од дана сачињавања тог извештаја.

За здравствену установу у јавној својини за коју се у поступку контроле из става 4. овог члана утврди да је наступила трајнија неспособност плаћања, односно претећа неспособност плаћања, односно презадуженост под условима прописаним законом којим се уређује стечај, јединица локалне самоуправе која врши оснивачка права над здравственом установом по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона, дужна је да као солидарни дужник у свом буџету обезбеди средства за извршавање обавеза здравствене установе према повериоцима које су преузете и које нису плаћене до дана ступања на снагу овог закона, односно до дана преузимања оснивачких права над здравственом установом од стране Републике Србије, односно аутономне покрајине, и да започне са плаћањем обавеза према повериоцима у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона, а уколико се плаћање врши у више месечних рата, да плаћање према повериоцима у целини изврши најкасније до 31. децембра 2021. године.

Изузетно од става 5. овог члана, ако се у буџету јединице локалне самоуправе као солидарног дужника за обавезе које су преузете и које нису плаћене до дана ступања на снагу овог закона, односно до дана преузимања оснивачких права над здравственом установом од стране Републике Србије, односно аутономне покрајине не може обезбедити довољан износ финансијских средства за извршавање обавеза према повериоцима у складу са ставом 5. овог члана, Министарство може предложити Влади да донесе одлуку о обезбеђивању недостајућег износа средстава оснивачу здравствене установе, као солидарном дужнику, из буџета Републике Србије, у складу са законом.

Јединица локалне самоуправе дужна је да обезбеди средства за вршење оснивачких права над здравственим установама чији је била оснивач до преузимања оснивачких права из става 1. овог члана, ради извршавања обавеза здравствених установа по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања или на други начин у складу са законом, а које су настале у периоду вршења оснивачких права од стране јединице локалне самоуправе.

Дакле, постоје (или су постојале) опције одлагања исплате дугованих износа до 31.12.2021. године и планирање овог буџетског расхода у наредној буџетској години.

Даље, питање промене или преусмерења апропријације је предмет који уређује члан 61. Закона о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019 и 72/2019) и он гласи:

„У случају да се у току године обим пословања или овлашћења директног, односно његовог индиректног корисника буџетских средстава промени, износ апропријација издвојених за активности тог корисника повећаће се, односно смањити.

Ако се обим пословања или овлашћења директног, односно његовог индиректног корисника буџетских средстава из става 1. овог члана повећа, средства ће се обезбедити из текуће буџетске резерве.

У случају оснивања новог директног, односно индиректног корисника буџетских средстава, средства за његово пословање или овлашћења обезбеђују се из текуће буџетске резерве.

Ако корисник буџетских средстава престане да постоји, а његови задаци нису пренети на другог корисника буџетских средстава, неискоришћена средства се преносе у текућу буџетску резерву и могу се користити за намене за које је предвиђено коришћење средстава сталне буџетске резерве.

Ако се у току године од једног директног, односно индиректног корисника буџетских средстава образује више директних, односно индиректних корисника, неискоришћена средства распоређена том кориснику преносе се у текућу буџетску резерву и распоређују новообразованим директним, односно индиректним корисницима буџетских средстава.

Одлуку о промени у апропријацијама из ст. 1-5. овог члана и о коришћењу средстава текуће буџетске резерве доноси Влада, односно надлежни извршни орган локалне власти.“

Директни корисник буџетских средстава, уз одобрење министра, односно локалног органа управе надлежног за финансије, може извршити преусмеравање апропријације одобрене на име одређеног расхода и издатка који се финансира из општих прихода буџета у износу до 10% вредности апропријације за расход и издатак чији се износ умањује, у оквиру раздела, као и између глава унутар раздела тог директног корисника буџетских средстава. 

Преусмеравање апропријација из става 7. односе се на апропријације из прихода из буџета, док се из осталих извора могу мењати без ограничења, с тим што корисник буџетских средстава, који оствари приходе и примања чији износи нису могли бити познати у поступку доношења буџета, подноси захтев органу управе надлежном за финансије за отварање, односно повећање одговарајуће апропријације за извршавање расхода и издатака из свих извора финансирања, осим из извора 01.

У случају да се у току године изврши повећање, односно смањење апропријације путем преусмеравања, та апропријација се накнадном променом не може смањити, односно повећати применом става 7. овог члана.

У случају ребаланса буџета, за износ извршене промене апропријације путем преусмеравања до ребаланса, умањује се укупан износ могуће промене вредности апропријације, утврђен применом процента из става 7. овог члана.

Ако у току године дође до промене околности која не угрожава утврђене приоритете унутар буџета, Влада, односно надлежни извршни орган локалне власти, доноси одлуку да се износ апропријације који није могуће искористити, пренесе у текућу буџетску резерву и може се користити за намене које нису предвиђене буџетом или за намене за које нису предвиђена средства у довољном обиму.

Укупан износ преусмеравања из става 12. овог члана закона, почев од буџета Републике Србије за 2015. годину, не може бити већи од износа разлике између максимално могућег износа средстава текуће буџетске резерве утврђеног овим законом и буџетом одобрених средстава текуће буџетске резерве.

У обрачун максимално могућег износа средстава текуће буџетске резерве утврђеног овим законом на годишњем нивоу не укључује се износ средстава настао као последица примене става 1, у делу који се односи на пренос овлашћења, и ст. 4. и 5. овог члана.

Дакле, могуће је вршити преусмеравања по правилима која су наведена у цитираном члану закона о буџетском систему. Наравно, потребне су и одговарајуће одлуке и образложења.

Обзиром да се у конкретном случају ради о ситуацији када је у решење укључена и стална буџетска резерва, напомињемо да је важно проучити одредбу члана 70. Закона о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019 и 72/2019) и сам буџет ЈЛС, како би се постигла пуна законитост одабраног решења и испоштовала ограничења која закон прописује.

Такође, препоручујемо да узмете у обзир и одредбе члана 56а Закона о буџетском систему јер обрађује технику принудне наплате коју спроводи Управа за трезор и једна опција решења лежи управо у садржају ове законске одредбе. С тим у вези, корисно би било темељно проучити и одредбу члана 300. Закона о извршењу и обезбеђењу, јер ће убудуће управо ово решење за директне и индиректне кориснике буџета бити од највеће могуће важности.

Законом о спорту (“Службени гласник РС”, број 10/2016.) јасно је наведено (како сте и сами констатовали) у члану 138. став 4.“Једној организацији у области спорта не може се одобрити више од 20% средстава од укупне суме средстава ЈЛС предвиђених за финансирање програма из области спорта, …” 

Ово се односи на предлоге годишњих програма организација из области спорта што је сагласно програмској активности из буџета Подршка локалним спортским организацијама, удружењима и савезима.

Треба имати у виду да са наведени годишњи програми морају односити на конкретне потребе и интересе грађана  наведене у члану 138. став 5. Закона, и оне које се односе на посебне програме - што је наведено у члану 137. Закона о спорту.

Јединице локалне самоуправе опредељују средства из буџета за годишње, и уколико су предвиделе, засебно и за посебне програме, те се ограничење максималног износа од 20% од укупних средстава односи на средства за годишње програме.

Наравно потребно је да се обрати посебна пажња да се у оквиру посебних програма (уколико су предвиђена средства у буџету   за ову намену) не појаве активности које се укључене у годишњи програм појединих спортских организација, односно да су “дуплирани” како би се “превазишло” ограничење од 20% и посебно да се  конкретно односе на тачке 4), 9), 11) и 15) члана 137. став 1. Закона  о спорту.

Носиоци програма који поднесу годишњи програм којим су обухваћени и посебни програми, не могу за исте активности да поднесу и посебан програм по јавном позиву.

Дакле, наведена одредба из члана 138. став 4. Закона о спорту да се једној организацији у области спорта не може одобрити више од 20% средстава односи се само на средства предвиђена одређеном програмском активношћу – конкретно: 1301-0001 Подршка локалним спортским организацијама, удружењима и савезима – (економска класификација 481000 – Дотације невладиним организацијама и односи се само на годишње програме и не обухвата посебне програме.

Посебно напоменемо да  је тумачење Закона о спорту искључиво у домену Министарства омладине и спорта.

Сходно члану 50. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) за начелника управе, која је образована као јединствени орган, може бити постављено лице које има стечено високо образовање из научне области правне науке на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету, положен државни стручни испит и најмање пет година радног искуства у струци. Заменик начелника управе се поставља на исти начин и под истим условима као начелник.

У складу са чланом 68а Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе под радним искуством у струци у смислу одредаба овог закона подразумева се радно искуство на пословима у оквиру захтеване врсте и степена стручне спреме, односно образовања које се захтева за радно место чије послове службеник обавља.

Пошто избор за члана општинског већа не изискује високу стручну спрему, прецизније избор за члана већа се не везује за стручну спрему, тиме се ни време проведено на месту члана општинског већа не може сматрати радним искуством у смислу одредаба Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.

Надлежни орган јединице локалне самоуправе може на основу регистра правних лица и предузетника, шифре регистроване делатности и шифара делатности које су наведене у Прилогу Уредбе о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину који настаје обављањем активности и износима накнада („Сл. гласник РС“, бр. 86/19 и 89/19), да формира базу података, обвезника накнаде. Поред тога, податке о обвезницима који послују на територији ЈЛС, ЛПА могу преузети из података за утврђивање таксе за истицање фирме на пословном простору.