Na osnovu primera iz prakse u postupanju drugostepenog organa u vezi troškova postupka, ističemo da drugostepeni organ smatra da nije propisana obaveza stranke da obračun naknade troškova dostavi upravnom organu, da je organ dužan da ceni nužnost i opravdanost opredeljenih troškova zastupanja, a ne okolnost da li su isti isplaćeni punomoćniku ili ne, da o o osnovanosti zahteva za naknadu troškova žalbenog postupka organ odlučuje zavisno od uspeha stranke u postupku i sve to iz razloga što je odnos advokata i klijenta koga zastupa obligacioni odnos i momenat isplate je stvar dogovora advokata i klijenta. Iako je Zakonom o advokaturi propisano da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje, istim nije propisan rok u kojem se od stranke zahteva da plati advokatske nagrade i naknade, a odredbom člana 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata je propisano da se nagrada i naknada troškova mogu plaćati unapred ili nakon izvršene radnje i nastalih troškova. Na osnovu navedenog smatramo da za odobravanje troškova postupka nije potrebno da bude dokumentovano da je izvršen obračun troškova od strane advokata, kao ni da postoji dokaz o uplati troškova.

Prilikom donošenja odluke o troškovima postupka za koje je podnet zahtev (podnetim zahtevom se smatra i troškovnik naveden na kraju žalbe ili podneska), treba naročito imati u vidu član 85. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je, između ostalog, navedeno da : -Kad je prvostepeni postupak pokrenut zahtevom stranke, ona snosi troškove postupka(stav 3); -Ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac. Ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu (stav 6); -Lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom (stav 7). U vezi navedenog stava 7. člana 85. Zakona o opštem upravnom postupku, prilikom odlučivanja o troškovima postupka treba obratiti pažnju na propisane obaveze prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje (npr. skladu sa članom 33, 33b, 33v, 33g Zakona o porezima na imovinu; u skladu sa članom 137. i 138. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i dr.). To znači da ukoliko se tek u žalbi prijavljuju podaci i promene od značaja za oporezivanje iz kojih razloga se žalba u prvostepenom postupku usvaja, a postoji propisana obaveza prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje, treba smatrati da su troškovi sastavljanja žalbe prouzrokovani krivicom obveznika, iz kojih razloga obveznik snosi troškove postupka. Pored navedenog ističemo da se na poreski postupak kao specifičan upravni postupak primenjuju odredbe Tarifnih brojeva 37. – 41. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a u vezi sa Tarifnim brojem 13. predmetne Tarife koja propisuje da advokatima pripada nagrada prema vrednosti spora za podneske u procenjivim stvarima. Vrednost spora i iznos nagrade u Tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara. Znači, ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa Tarifnim brojem 37. Tarife. Prema stavu 1 Tarifnog broja 37: „Za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podnesaka u pismenom ili elektronskom obliku, kojima se pokreće upravni postupak i to u procenjivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade, u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz Tarifnog broja 13.“

Prema stavu 1. Tarifnog broja 40: „Za sastavljanje pravnih lekova, redovnih i vanrednih, kao i za sastavljanje odgovora na iste, advokatu pripada nagrada uvećana za 100% od nagrade propisane za podneske kojima se pokreće postupak iz Tarifnog broja 37 i 38.” 2. U vezi pitanja na čiji račun se uplaćuju troškovi ističemo da pravo na nadoknadu neophodnih i opravdanih troškova zastupanja i drugih troškova u upravnom postupku ima stranka, tako da se rešenje u vezi troškova donosi obvezniku, a ne zastupniku (iako se dešava da advokat u svoje ime podnese zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, sa zahtevom da se troškovi isplate na njegov račun). Izuzetno, isplata odobrenih troškova zastupanja se može vršiti na račun punomoćnika samo ako priloži specijalno, overeno punomoćje za tu svrhu (generalno punomoćje o zastupanju nije dovoljno). I u tom slučaju rešenje glasi na ime obveznika, samo se u delu koji se odnosi na podatke o računu na koji se vrši plaćanje troškova navode podaci advokata sa specijalnim punomoćjem.

Članom 29. stav 3. Zakona o javnim nabavkama propisano je da naručilac određuje predmet javne nabavke na način da predstavlja tehničku, tehnološku, funkcionalnu i drugu objektivno odredivu celinu.

U važećem Zakonu je izostalo uređenje pojmova istovrsnosti dobara, usluga i radova, koji su od značaja za utvrđivanje vrednosti javne nabavke na godišnjem nivou i sprečavanje izbegavanja primene Zakona tzv. usitnjavanje nabavki.

Ovo ne znači da naručioci mogu deliti javnu nabavku na više njih u cilju izbegavanja primene (određenih) odredaba Zakona, i tu pre svega treba imati u vidu odredbu člana 29. stav 2. Zakona kojom je propisano da određivanje procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ne može da se vrši na način koji ima za cilj izbegavanje primene ovog zakona, niti u tom cilju može da se vrši podela predmeta javne nabavke na više nabavki.

U konkretnom slučaju moramo posmatrati da li police za odlaganje dokumentacije i detektor vrata u ulazu objekta radi bezbednosti imaju tehničku, tehnološku, funkcionalnu povezanost, bez obzira na to što će se plaćati sa iste ekonomske klasifikacije (pozicija plaćanja nije relevantna za određivanje „istovrsnosti“). Dakle, predmet javne nabavke mora da bude srodan, da služi istoj svrsi, da ima istu ili sličnu funkciju, da je tehnički povezan odnosno sličan i tehnološki srodan. Dakle, moramo posmatrati kroz prizmu stare, nepostojeće definicije istovrsnosti i postojećeg opisa u Zakonu ove predmete nabavki.

U tom smislu, detektor za vrata ima svrhu bezbedonosne zaštite i tehnički, elektronski je uređaj, dok su police za arhivu i odlaganje dokumentacije deo nameštaja naručioca gde se odlažu registratori, odnosno čuva dokumentacija, nije tehnički odnosno elektronski uređaj. Primera radi, srodni predmeti detektorima za vrata bi bili određeni alarmi, sistem za nadzor i slični predmeti koji imaju svrhu čuvanja bezbednosti objekta naručioca, dok su police za dokumentaciju srodne sa ormanima, kasetama, stolovima i sl. jer je u pitanju nameštaj koji služi za odlaganje i čuvanje dokumentacije.

Smatramo da se ova dva predmeta ne mogu smatrati istovrsnim, jer nisu objektivno odrediva celina, niti predstavljaju tehničku, tehnološku ili funkcionalnu celinu.

U skladu sa članom 8. stav 2. Pravilnika o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem („Službeni glasnik RS“, br. 16/16, 49/16, ... 83/23, 118/23, 105/24 i 12/25), izvori finansiranja su propisno klasifikovani. Izvor 13 – Neraspoređeni višak prihoda i primanja iz ranijih godina odnosi se na opšte prihode i primanja budžeta ostvarenih u prethodnim godinama, a koji nisu bili utrošeni i mogu biti raspoređeni u narednom budžetskom periodu. Ova sredstva predstavljaju deo utvrđenog finansijskog rezultata iz prethodne godine, odnosno fiskalnog suficita utvrđenog završnim računom budžeta. Međutim, u skladu sa članom 30. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu, ukupni iznos fiskalnog suficita i način njegovog raspoređivanja mora biti utvrđen odlukom o budžetu.

Dakle, uvećanje izvora finansiranja 13 zahteva izmene i dopune odluke o budžetu, odnosno rebalans, jer predstavlja promenu u planiranim prihodima i rashodima budžeta. Zato nije moguće samo rešenjem izvršne vlasti (npr. predsednika opštine ili gradonačelnika) uvećati ovaj izvor u toku budžetske godine – takva izmena zahteva odluku skupštine, odnosno sprovođenje postupka rebalansa budžeta, kako bi bila u skladu sa zakonom i principima budžetskog sistema.

U mišljenju Ministarstva finansija, br. 011-00-00700/2018-04 od 28.02.2019. godine navedeno je: "S tim u vezi, ako je u konkretnoj situaciji opomenu za plaćanje dospelih obaveza po osnovu poreza na imovinu preminulog lica primio sin preminulog lica i ako je u momentu prijema opomene rešenjem nadležnog organa bio oglašen za naslednika preminulog lica, tada se prijem opomene može smatrati i prekidom roka zastarelosti prava na naplatu dospelih poreskih obaveza po osnovu poreza na imovinu od strane nadležnog poreskog organa, imajući u vidu da zastarelost prekida svakom radnjom tog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreske obaveze. Napominjemo da nadležni poreski organ u svakom konkretnom slučaju proverava i utvrđuje činjenično stanje, utvrđuje postojanje rešenja nadležnog organa o oglašavanju naslednika, da li je bilo prekida zastarelosti i da li je, u vezi sa tim, došlo do zastarelosti poreske obaveze."

Član 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje da se poreski akt iz člana 34. ovog zakona, kao i akta iz člana 2a ovog zakona dostavljaju poreskom obvezniku slanjem preporučene pošiljke, obične pošiljke ili preko službenog lica poreskog organa, odnosno na adresu elektronske pošte poreskog obveznika, preko portala Poreske uprave, na način propisan ovim zakonom, odnosno preko jedinstvenog elektronskog sandučića. Poreski akt smatra se dostavljenim poreskom obvezniku kada se uruči poreskom obvezniku, njegovom zakonskom zastupniku, njegovom punomoćniku, njegovom poreskom punomoćniku ili njegovom zastupniku po službenoj dužnosti.

Dostavljanje poreskog akta poreskom obvezniku - fizičkom licu vrši se na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta. Imajući u vidu da se opomena, kao poreski akt, u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji dostavlja na adresu prebivališta, odnosno boravišta poreskog obveznika, u slučaju kada je opomena izdata na ime preminulog lica i dostavljanje je izvršeno na ime tog lica koje više ne postoji i nema adresu prebivališta ili boravišna, mišljenja smo da se ta opomena koju je primio naslednik, čije ime se ne pominje kod dostavljanja, ne može smatrati opomenem koja je dostavljena u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i koja je prekinula zastarelost prava poreskog organa na naplatu.

Da je opomena prilikom dostavljanja naslovljena na ime naslednika i njegovu adresu prebivališta, a da pritom ista sadrži dospele obaveze po osnovu poreza na imovinu preminulog lica, tada bi se ista mogla smatrati dostavljenom u skladu sa ZPPPA i radnjom poreskog organa koja je prekinula zastarelost prava na naplatu tih obaveza. Navedeno znači da i u slučaju kada postoji više naslednika, ne može se pravilnim dostavljanjem smatrati izdavanje opomene upućene preminulom licu sa ukupnim dugom, a koju je primio jedan od naslednika.

Mišljenje Stručne službe SKGO je da je za pravilnu naplatu obaveza preminulog lica nastalih do dana smrti, potrebno u skladu sa članom 22. ZPPPA izvršiti prenos duga na naslednike, pri čemu je bitno da je dug u okviru vrednosti nasleđene imovine, a svakom nasledniku se prenosi srazmerni deo duga u skladu sa udelom u nasleđivanju. Nakon toga se opomena izdaje na ime naslednika i dostavlja na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta i time prekida zastarelost prava na naplatu.

Član 19. stav 1. tačka 5) Zakona o republičkim administrativnim taksama propisuje da se taksa ne plaća za prijave i priloge uz njih za utvrđivanje javnih prihoda, spise i radnje u postupku za utvrđivanje smanjenja katastarskog prihoda zbog elementarnih nepogoda, biljnih bolesti, štetočina i drugih vanrednih događaja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na podsticaje koji se isplaćuju u funkciji ostvarivanja ciljeva poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na IPARD podsticaje, spise i radnje u postupcima za sprovođenje pravila i mera uređenja tržišta poljoprivrednih proizvoda, spise i radnje u postupcima vođenja registra poljoprivrednih gazdinstava, spise i radnje u postupcima ostvarivanja prava na refakciju plaćene akcize na derivate nafte koje se kao motorno gorivo koristi u poljoprivredne svrhe, kao i spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda.

Članom 9. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano je da skupština jedinice lokalne samouprave može uvoditi lokalne administrativne takse za spise i radnje u upravnim stvarima, kao i za druge spise i radnje koje organi jedinice lokalne samouprave izdaju, odnosno obavljaju u okviru poslova iz svoje izvorne nadležnosti. Jedinica lokalne samouprave ne može uvesti lokalnu administrativnu taksu za spise i radnje iz nadležnosti organa za koje je zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse propisano plaćanje republičkih administrativnih taksi.

Član 10. istog zakona propisuje da akt iz člana 9. stav 1. ovog zakona sadrži sledeće elemente: 1) spise i radnje za koje se uvodi lokalna administrativna taksa; 2) nastanak taksene obaveze; 3) obveznike takse; 4) način plaćanja takse; 5) oslobađanja od plaćanja takse; 6) visina takse. Visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju.

Imajući u vidu navedene odredbe, odnosno da je članom 19. Zakona o republičkim administrativnim taksama propisano da se taksa ne plaća za spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda, kao i da je članom 10. stav 2. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano da visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju, proizilazi da nema osnova da se aktom skupštine jedinice lokalne samouprave propiše plaćanje lokalne administrativne takse za izdavanje uverenja za oslobođenje od plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava za kupovinu prvog stana, kao ni za izdavanje uverenja za ostvarivanje prava na povraćaj PDV.