Državna pomoć može se dodeliti kroz sledeće instrumente:

1. subvencija (bespovratna sredstva) ili subvencionisana kamatna stopa na kredite,
2. fiskalna olakšica (umanjenje ili oslobođenje od plaćanja poreza, doprinosa, carina i drugih fiskalnih dažbina),
3. garancija države, svakog pravnog lica koje raspolaže i/ili upravlja javnim sredstvima ili drugog davaoca državne pomoći, data po uslovima povoljnijim od tržišnih,
4. odricanje od dobiti i/ili dividende države, lokalne samouprave ili pravnog lica koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
5. otpis duga prema državi, lokalnoj samoupravi ili pravnom licu koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
6. prodaja ili korišćenje imovine u javnoj svojini po ceni nižoj o tržišne,
7. kupovina ili korišćenje imovine po ceni višoj od tržišne od strane države, lokalne samouprave ili pravnog lica koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
8. druge instrumente u skladu sa ovim zakonom.

Klasteri, kao mreže međusobno povezanih preduzeća u lancu vrednosti i pružaoca usluga, obrazovnih, naučno-istraživačkih i drugih institucija i agencija podrške, su efikasan mehanizam za unapređenje konkurentnosti, produktivnosti, inovativnosti i zaposlenosti na određenom području. 

Klasteri doprinose lokalnom ekonomskom razvoju kreirajući okruženje u kojem mala i srednja preduzeća ostvaruju bolje poslovne performanse, kreiraju više novih radnih mesta, izvršavaju veće poreske uplate i isplaćuju veće zarade zaposlenima. Klasteri podstiču preduzetništvo i osnivanje novih preduzeća kroz kreiranje uslova za lakše iskorišćavanje novih poslovnih šansi i efekata ekonomije obima i širine, smanjivanje ulaznih barijera za nova preduzeća, uspostavljanje bliskih odnosa saradnje i poverenja između preduzeća što omogućava brži i lakši pronalazak kupaca za proizvode i usluge preduzeća; usku specijalizaciju i snižavanje troškova itd. 

Inicijative za razvoj klastera predstavljaju važne instrumente regionalnih i lokalnih politika ekonomskog razvoja.

U analizi lokalne privrede mogu se koristiti primarni i sekundarni, kvalitativni i kvantitativni podaci. Primarni podaci su oni koje sami prikupljamo koristeći različite metode prikupljanja podataka kao što su ankete, intervjui i fokus grupe. Sekundarni podaci su oni koji su već raspoloživi, odnosno dostupni u različitim statističkim i drugim bazama, izveštajima i publikacijama kao npr. u publikacijama Republičkog zavoda za statistiku. Kvantitativni podaci su objektivni, numerički, dok su kvalitativni podaci subjektivni i deskriptivni. Određene manjkavosti kvantitativnih podataka su uslovile potrebu za primenom kvalitativnih metoda, odnosno prikupljanje podataka metodama kao što su intervjui, posmatranje, upitnici. Odabir vrste i metoda za prikupljanje podataka zavisiće od predmeta i cilja istraživanja koji se želi sprovesti.

Upravljanje podacima se odnosi na obradu podataka za vreme i nakon istraživačkog procesa i ono obuhvata dokumentovanje, formatiranje, skladištenje, poverljivost, etiku i deljenje podataka. Dokumentovanje se odnosi na način na koji ćemo organizovati podatke kako bi drugi mogli da ih razumeju i koriste; formatiranje se odnosi na odluku o formatu u kojem ćemo čuvati podatke; skladištenje podrazumeva čuvanje podataka na više sigurnih lokacija, odnosno tzv. ,,back-up"; poverljivost i etičnost treba obezbediti kada podaci sadrže osetljive informacije, kada je potrebno obezbediti pisani pristanak ispitanika ili kada ih je neophodno učiniti anonimnim; deljenje podrazumeva mogućnost korišćenja podataka od strane drugih lica. Za efikasno upravljanje podacima je neophodno utvrditi ko je odgovoran za koju aktivnost upravljanja podacima; obezbediti raspolaganje svim potrebnim veštinama; obezbediti sve potrebne resurse (ljudi, vreme, novac); planirati troškove skladištenja.

Efikasnost instrumenata i mera lokalnih politika u značajnoj meri je uslovljena njihovom zasnovanošću na podacima. Da bi se donele ispravne odluke, npr. u pogledu odabira prioritetnog sektora čiji će se razvoj posebno podržavati, tokom planiranja lokalnog ekonomskog razvoja treba koristiti određene analitičke tehnike i metode. Rezultati istraživanja i analiza se koriste da bi se unapredio proces donošenja odluka i bolje koristila već postojeća znanja i prikupile nove informacije za buduće odluke. Donošenje odluka i kreiranje politika na bazi dokaza (podataka, rezultata analiza) je važan alat za ostvarivanje ciljeva lokalnog ekonomskog razvoja. Analize lokalne privrede pružaju odgovore na sledeća pitanja: kakvo je trenutno stanje lokalne ekonomije; koji sektori (delatnosti) su najznačajniji, odnosno koji imaju najjaču konkurentsku poziciju u lokalnoj ekonomiji; koji sektori čine tzv. ekonomsku bazu lokalne privrede u smislu da kreiraju najveći broj radnih mesta ili najviše doprinose vrednosti proizvodnje; koji sektori u lokalnoj ekonomiji rastu najbrže, kreirajući rastući broj novih radnih mesta i razvojnih šansi; da li u lokalnoj ekonomiji postoje klasteri i u kojim delatnostima; kakve su performanse lokalne ekonomije u poređenju sa drugim područjima.

Cirkularna ekonomija predstavlja regenerativni ekonomski sistem u okviru kojeg se proizvodni resursi, otpad, emisija otpada i energetski odliv bitno umanjuju usporavanjem, zaokruživanjem i produžavanjem energetskih i materijalnih ciklusa (životnih ciklusa proizvoda). To se ostvaruje pre svega osmišljavanjem i stvaranjem proizvoda na takav način da im se maksimalno produži životni vek, ali i održavanjem, servisiranjem i reciklažom.

Model cirkularne ekonomije u potpunoj je suprotnosti u odnosu na trenutno dominantnu linearnu ekonomiju koja promoviše koncept proizvodnje nazvan “uzmi (iz prirode), napravi (u procesu proizvodnje), iskoristi, odbaci (na otpad)”.