Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeDa li postoji mogućnost davanja u zakup prostorija osnovne škole? Imovina je državna, korisnik Ministarstvo prosvete, odnosno osnovna škola, ali su prostorije u seoskom naselju gde nema učenika. Ako dođe do eventualnog ugvora sa zainteresovanim zakupcem, da li se može ugovoriti eventualno održavanje objekta i njegova sanacija, a bez za određeni period i bez uplate finansijskih sredstava?
Prema članu 20. stav 3. Zakona o javnoj svojini Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu neposredno, preko nadležnog organa, davati u zakup, odnosno na korišćenje nepokretnosti iz stava 2. ovog člana (tzv. komercijalne nepokretnosti - poslovni prostor, stanovi, garaže, garažna mesta i dr.) ili za ove namene osnovati javno preduzeće ili društvo kapitala.
Pitanje prava korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini regulisano je članom 22. Zakona o javnoj svojini.
Naime, stavom 1. pomenutog člana Zakona propisano je da: "Nosioci prava korišćenja iz člana 18. ovog zakona (izmedju ostalih misli se i na ustanove: škole) imaju pravo da stvar drže i da je koriste u skladu sa prirodom i namenom tih stvari, da je daju na korišćenje drugom nosiocu prava korišćenja ili u zakup i da njome upravljaju u skladu sa ovim i drugim zakonom.
Stavom 2. istog člana Zakona propisano je da se davanje na korišćenje ili u zakup stvari u svojini Republike Srbije iz stava 1. ovog člana, osim stvari koje koristi Narodna banka Srbije, vrši po prethodno pribavljenoj saglasnosti Direkcije.
S tim u vezi, obzirom da je predmetna nepokretnost u javnoj svojini RS, a da škola ima pravo korišćenja, za davanje u zakup te nepokretnosti potrebno je obratiti se Republičkoj direkciji za imovinu RS, odnosno da od Direkcije zatražiti saglasnost da se objekat izda u zakup. Za promenu namene objekta takođe je neophodna saglasnost Direkcije.
S tim u vezi, ostaje mogućnost da se na Skupština opštine donese Odluka da se školski objekat pribavi u svojinu opštine, i da se nakon toga pred Direkcijom za imovinu započne postupak prenosa prema članu 26. stav 1. tačka 3. Zakona o javnoj svojini (prenos sa jednog na drugog imaoca prava javne svojine, bez naknade).
Nakon prenosa u svojinu opštine dobija se mogućnost da opština samostalno odlučuje o davanju na korišćenje/u zakup predmetnog objekta.
Ukoliko je ostavilac preminuo npr. u junu 2012. godine, a ostavinska rasprava završena u junu 2020. godine, šta se radi sa do tada važećim rešenjima za porez na imovinu za 2012. godinu? Da li se ukida u junu 2012. godine, i da li i ko se zadužuje za period jul 2012-2020. godine?
Potrebno je proveriti niz prethodnih pitanja i utvrditi faktičko stanje u pogledu imalaca prava nad odnosnom imovinom.
U skladu sa članom 19 st. 1, 2. ZPPPA ispunjenje poreske obaveze sastoji se u plaćanju, o dospelosti, dugovanog iznosa poreza, a poresku obavezu ispunjava poreski obveznik neposredno ili je ispunjava drugo lice kada je ovim zakonom ili drugim poreskim zakonom propisano da je odgovorno za ispunjenje poreske obaveze poreskog obveznika, kao i drugo lice koje prema poreskom zakonu nije odgovorno za ispunjenje poreske obaveze.
U skladu sa članom 4. Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice (koje vodi, odnosno koje ne vodi poslovne knjige), koje je na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije imalac prava, korisnik ili držalac, iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona.
Sa druge strane, za utvrđivanje obveznika poreza na imovinu za period od 2012. do 2020. godine, relevantno je ko je imao imovinska prava, da li je to naslednik koji je živeo (ako je živeo) u nepokretnosti, da li je plaćao račune, ili je bio samo korisnik od 2012. godine, ili ništa od navedenog. Naime, na osnovu Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza je i lice koje samo plaćalo npr. račun za struju nepokretnosti, čak imao i ključ od stana, za period od kada je vlasnik preminuo pa do okončanja ostavinske rasprave.
Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o porezu na imovinu propisano je da obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način. Prema tome, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu, danom sticanja prava smatra se i: kada se pravo stiče na nepokretnosti kao budućoj stvari, dan primopredaje, odnosno dan stupanja u posed te nepokretnosti; kad je osnov sticanja pojedinačni akt nadležnog organa uprave ili drugog organa ili lica sa javnim ovlašćenjem, odnosno odluka suda (uključujući odluku kojom se utvrđuje da je pravo stečeno održajem) - dan pravosnažnosti tog akta, odnosno te odluke, osim u slučaju iz tačke 3) ovog stava; ) kad je osnov sticanja pravosnažni akt kojim su oglašeni naslednici zaostavštine - dan smrti ostavioca; kod sticanja prava po samom zakonu na dan određen zakonom - dan određen zakonom po osnovu koga se pravo stiče.
Znači da, poreska obaveza nije prestajala zbog vođenja sudskog spora/ostavinske rasprave i zbog što nije upisano nasleđeno pravo u katastar a lice je naknadno steklo pravo svojine pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju. Danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju, lica koja su nasledila predmetnu nepokretnost postala su obveznici poreza na imovinu za nasleđenu nepokretnost.
Ako nadležni organ za period do podnošenja nove poreske prijave nije utvrđivao porez (jer nije imao saznanja o nastanku poreske obaveze tom licu – nasledniku za tu imovinu – u primeru ostavinska rasprava koja je trajala u periodu od 2012 do 2020 godine), ovlašćen je i dužan da tom licu za tu imovinu poresku obavezu utvrdi za period od nastanka poreske obaveze za koji pravo na utvrđivanje poreza nije zastarelo. Dug po osnovu poreza na imovinu poreskog obveznika – čijeg nasleđa se prihvatio njegov naslednik, nema zakonsku osnovu da se otpiše u delu do visine vrednosti nasleđene imovine, osim ako je nastupila zastarelost prava na naplatu utvrđenog poreza.
Novu poresku prijavu naslednik podnosi za deo perioda kada je postao poreski obveznik rešenjem o nasleđivanju, vodeći računa o zastarelosti (relativna zastarelost 5 godina). Znači 01.01.2015. godine, te stoga napominjemo da se u postupku kontrole mora utvrditi zastarelost.
Naime, saglasno odredbi člana 23. stav 1. tačka 2) ZPPPA, poreska obaveza prestaje zastarelošću. U svakom konkretnom slučaju, nadležni poreski organ, a u ovom primeru vaša lokalna samouprava, utvrđuje da li je bilo prekida ili zastoja zastarelosti i da li je, saglasno tome, poreska obaveza zastarela, poštujući i odredbe člana 114. ZPPPA u kojem se kaže da zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje i u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela na plaćanje.
Pored navedenog, potrebno je razmotriti i korišćenje zakonske regulative u vezi sa mogućim olakšicama, razmotriti odloženo plaćanje, kao i otpis kamate.
U slučaju pripisa duga sa ostavioca na naslednika, imajući u vidu odredbe zakona da naslednik odgovara za dug ostavioca do vrednosti nasleđene imovine, koliki iznos duga sme da se pripiše rešenjem o pripisu duga, ako se tvrdi npr. da je vrednost duga veća od vrednosti nasleđene imovine?
Potrebno je da LPA sravni evidenciju kojom raspolaže u pogledu predmetne imovine na koju se odnosi poreski dug (poreska prijava, rešenje o utvrđivanju obaveze, stanje na računu) sa Rešenjem o zaostavštini i zaključi da li je iznos duga zaista veći od vrednosti nasleđene imovine (i na taj način proveri tvrdnju naslednika koja je navedena).
Član 22. stav 1. i 2. ZPPPA reguliše da poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici, u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasledstva. Takođe, odgovornost naslednika za dugove ostaviočeve/preminulog lica prema članu 222. Zakona o nasleđivanju je u tome da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.
Sva prava ostavioca - fizičkog lica – obveznika poreza na imovinu, prelaze na njegove naslednike, a dugove tog lica do visine vrednosti nasleđene imovine, uključujući i neizmirenu obavezu po osnovu poreza na imovinu (i sporedna poreska davanja po tom osnovu), ispunjavaju njegovi naslednici (bilo da je reč o zakonskim ili o testamentalnim naslednicima), u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasleđa i to glavni dug i pripadajuću kamatu na taj glavni dug.
Obim odgovornosti svakog pojedinog naslednika za obaveze po osnovu poreza na imovinu ostavioca utvrđuje se prema vrednosti koju je zaostavština imala u momentu prihvatanja nasleđa. Naslednik može ispuniti poresku obavezu poreskog obveznika – ostavioca i u iznosu većem od vrednosti njegovog naslednog dela.
U koju grupu se svrstavaju menjačnice prilikom obračuna lokalne komunalne takse za isticanje firme na poslovnom prostoru? Kako svrstati one menjačnice koje obavljaju još neke delatnosti pored menjačkih poslova? Na osnovu člana 15a Zakona o finansiranju lokalne samouprave (“Sl. glasnik RS”, br. 62/06, 47/11, 93/12, 99/13 – usklađeni din. izn., 95/15 - usklađeni din. izn.,83/16, 91/16 - usklađeni din. izn., 104/16 – dr. zakon, 96/17 - usklađeni din. izn., 89/18 - usklađeni din. izn., 95/18 – dr. zakon i 86/19 - usklađeni din. izn.) su definsiane grupe ali s obzirom da menjačnice obavljaju poslove platnog prometa kao i banke, da li se one mogu svrstati u grupu sa bankama ili ipak ostaju po kriterijumu godišnjeg prihoda i razvrstavanja na osnovu Zakona o računovodstvu, jer su to u ovom slučaju sve mikro preduzeća sa malim godišnjim prihodom? Da li menjačnice koje imaju manji prhod osloboditi od plaćanja ili ih ipak svrstati u neku grupu?
Zakonom o finansiranju lokalne samouprave propisano je da se za obavljanje delatnosti bankarstva plaća firmarina na godišnjem nivou najviše do 10 prosečnih zarada.
U Zakonu o klasifikaciji delatnosti i Uredbi o klasifikaciji delatnosti ne postoji šifra delatnosti „bankarstvo“. Najpribližnija šifra u koju bi se mogla svrstati delatnost „bankarstva“ je u Sektoru K – Finansijske delatnosti i delatnosti osiguranja, grupi 64.1 Monetarno posredovanje, u okviru koje delatnost 64.19. Ostalo monetarno posredovanje za koje je propisano sledeće: „Obuhvata primanje depozita i/ili bliskih supstituta za depozite i, s druge strane, obezbeđivanje kreditnih ili zajmovnih fondova korisnicima.
Kreditiranje se, pored uobičajenih bankarskih kredita, može javiti u različitim oblicima, kao što su: hipotekarni krediti, zajmovi po kreditnim karticama itd. Ove delatnosti obavljaju monetarne institucije, osim centralne banke, kao što su:
Takođe se obuhvataju usluge koje pružaju:
Ne obuhvata:
Kao što se može videti, zaista je nejasno šta se sve može svrstati u delatnost „bankarstvo“.
Odlukom o lokalnim komunalnim taksama bi trebalo da je uređeno da li se firmarina plaća na pretežnu šifru delatnosti ili na šifru delatnosti koja se faktički obavlja u poslovnom prostoru (a koja može biti različita od pretežne). To je osnovno od čega se mora poći kada se posmatra delatnost na koju se plaća firmarina.
Zakonom o finansiranju lokalne samouprave propisano je da se za obavljanje delatnosti bankarstva plaća firmarina na godišnjem nivou najviše do 10 prosečnih zarada.
Ako je u odluci navedeno da se taksa plaća po pretežnoj (registrovanoj) šifri delatnosti, onda se obveznicima kojima je pretežna šifra delatnosti 64.19 – ostalo monetarno posredovanje, u koju spadaju i banke, može se utvrditi firmarina po najvišoj tarifi (do 10 prosečnih zarada), a u skladu sa odlukom.
Za menjačnice (koje imaju šifru delatnosti 66.12), prodavnice, agencije i sl. koje uz svoju osnovnu-pretežnu delatnost obavljaju i platni promet, utvrđivanje firmarine za delatnost „bankarstvo“ bi se mogla utvrditi samo ako u odluci o lokalnim komunalnim taksama piše da se firmarina plaća na osnovu delatnosti koja se obavlja u poslovnom prostoru (a ne po pretežnoj šifri delatnosti).
Pri tom posebno ističemo da još uvek ne postoji jasan stav Ministarstva finansija da li se delatnost platnog prometa svrstava u delatnost „bankarstva“, pa je naša preporuka da se ovim obveznicima ne utvrđuje firmarina za ovu delatnost, da ne bi imali žalbeni postupak, troškove advokata i druge komplikacije.
Ako u planu javnih nabavki za 2020. godinu stoji: Rekonstrukcija trotoara i platoa u određenoj JLS/procenjena vrednost XX miliona – otvoreni postupak, da li može da se obriše i dodaju dve partije na istom kontu: 1) Rekonstrukcija trotoara i platoa, 1. Faza/procenjena vrednost XX miliona, javna nabavka male vrednosti; 2) Rekonstrukcija pešačke staze i platoa u tvrđavi /procenjena vrednost XX miliona – javna nabavka male vrednosti (član 64. ZJN)?
Zakonom o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 124/2012, 14/2015 i 68/2015, u daljem tekstu: Zakon), propisano je:
- u članu 39. stav 1. da je javna nabavka male vrednosti, u smislu ovog zakona, nabavka čija procenjena vrednost nije veća od 5.000.000 dinara, pri čemu ni ukupna procenjena vrednost istovrsnih nabavki na godišnjem nivou nije veća od 5.000.000 dinara;
- u članu 64. stav 4. da naručilac ne može određivati procenjenu vrednost javne nabavke, niti može deliti istovrsnu javnu nabavku na više nabavki s namerom izbegavanja primene ovog zakona ili pravila određivanja vrste postupka u odnosu na procenjenu vrednost javne nabavke, dok je istovrsna javna nabavka ona nabavka koja ima istu ili sličnu namenu, pri čemu isti ponuđači u odnosu na prirodu delatnosti koju obavljaju mogu da je ispune;
- u članu 68. st. 2. i 3. da procenjena vrednost javne nabavke oblikovane po partijama uključuje procenjenu vrednost svih partija, za period za koji se zaključuje ugovor, dok naručioci ne mogu primenjivati postupak javne nabavke male vrednosti, odnosno izbeći primenu ovog zakona, za pojedinu partiju, ako je zbir vrednosti svih partija veći od iznosa iz člana 39. stav 1. ovog zakona;
- u članu 51. da Plan javnih nabavki sadrži, između ostalog, podatak o vrsti postupka javne nabavke.
U konkretnom slučaju, izmena Plana javnih nabavki podrazmevala bi da se obe faze ove istovrsne javne nabavke sprovedu u 2020. godini, ali kroz dva postupka javne nabavke male vrednosti.
Odredbama Zakona nije zabranjeno deljenje jedne javne nabavke na način da se sprovede u dva postupka javne nabavke ukoliko je to opravdano objektivnim okolnostima (kako se ne bi postupilo protivno načelu efikasnosti), s tim da je naručilac dužan da oba postupka sprovede uzimajući u obzir zbirnu procenjenu vrednost oba postupka javne nabavke. U protivnom bi naručilac povredio odredbu člana 64. stav 4. Zakona, u skladu sa kojom ne može deliti istovrsnu javnu nabavku na više nabavki s namerom izbegavanja pravila određivanja vrste postupka u odnosu na procenjenu vrednost javne nabavke (umesto dva otvorena postupka, sprovode se dva postupka javne nabavke male vrednosti), ali i odredbu člana 39. stav 1. Zakona jer bi sproveo postupak javne nabavke male vrednosti iako je procenjena vrednost istovrsnih nabavki na godišnjem nivou veća od 5.000.000 dinara.
Dalje, mišljenja smo da nije protivno propisima planirati i sprovesti dva postupka javne nabavke sa istog konta finansijskog plana, ali bi se na način predložen u pitanju postupilo i protivno prethodno navedenim odredbama člana 68. Zakona, jer procenjena vrednost javne nabavke oblikovane po partijama uključuje procenjenu vrednost svih partija, te naručioci ne mogu primenjivati postupak javne nabavke male vrednosti, ako je zbir vrednosti svih partija veći od 5.000.000 dinara, bez PDV-a.
Imajući u vidu sve navedeno, mišljenja smo da bi naručilac bio dužan da predložene radove na rekonstrukciji trotoara (pešačke staze) i platoa realizuje u otvorenom, odnosno otvorenim postupcima javnih nabavki, koji može biti podeljen po partijama.