U navedenom slučaju treba poči od toga da je obveznik pre donošenja rešenja kojim je utvrđena zastarelost u većem iznosu, a nakon žalbe obveznika, redovno izmirivao sve obaveze po rešenju o odlaganju plaćanja dugovanog poreza, jer ako nije, isto je trebalo ukinuti kod prvog neplaćanja, bez mogućnosti ponovnog odobravanja odlaganja plaćanja dugovanog poreza. 

Ako je obveznik redovno plaćao rate reprograma, smatramo da zbog novih činjenica (a to je dodatno izvršen otpis po žalbi i rešenju drugostepenog organa), treba doneti rešenje ukidanju rešenja o reprogramu (tehnički se radi kao da je platio sve preostale rate), ali se ne radi otpis preostale kamate (50%).

U obrazloženju treba navesti da se reprogram ukida zbog novih činjenica, odnosno izvršenog otpisa.

S obzirom da je izvršen otpis i da se na upitu vidi preostali dug po starom reprogramu, trebalo bi sačiniti zapisnik o usaglašenom stanju (ili da obveznik potpiše upit stanja kao saglasnost), i doneti novo rešenje o reprogramu kojim se zamenjuje prethodno rešenje. Broj rata u novom rešenju je jednak preostalom broju rata iz prvog rešenja, pri čemu će iznosi rata i kamate biti manji zbog otpisa dela duga.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Problem je napravila Uredba koja se menjala i stupila na snagu 27.7.2019. Tom izmenom je propisano da nadležni organ za utvrđivanje takse za fizička lica nije organ koji vrši kategorizaciju smeštaja već nadležni organ JLS, pri čemu nije precizirano koji ej to nadležni organ., što znači da se može tumačiti i da LPA nema pravo da utvrdi taksu samo za period od 1.7. do 27.7.2019. godine. 

Ali ako se ima u vidu da se boravišna taksa za fizička lica, u skaldu sa Uredbom, uvek utvrđuje za cela tromesečja, onda nema ni načina da se tromesečje od 1.7.do 30.9. deli na kraće periode.

Znači, za rešenja o kategorizaciji smeštaja koja važe i za period pre stupanja na snagu vase odluke o boravišnoj taksi (kojom je LPA određen kao nadležni organ), i za koja u skladu sa Uredbom treba da bude utvrđena boravišna taksa i za taj period (pre 17.10.2019), smatramo da nema osnova da boravišna taksa za taj period ne bude utvrđena.

Smatramo da je najcelishodnije da se od nadležnog organa opštine koji vrši kategorizaciju smeštaja dobije pisano obaveštenje za koji period treba da se utvrdi taksa. S obzirom da organ JLS koji vrši kategorizaciju smeštaja, nema tehničkih mogućnosti da izvrši obračun takse za period od 1.7. do 27.07. a ni do 17.10.2019, smatramo da je najcelishodnije i najracionalnije da se to pitanje nadležnosti reši na predloženi način (dogovorom), odnosno da LPA svojim rešenjem obuhvati ceo period, jer obveznik treba da plati taksu bez obzira koji organ je utvrdio. Smatramo da je veoma mala verovatnoća da se obveznik žali na rešenje LPA za ceo period, pozivajući se na to da LPA nije nadležna za utvrđivanje takse za period pre 17.10.2019. mada bi i to moglo da se brani time da je izmena Uredbe izvršena 27.7. i da se taksa utvrđuje po tromesečjima.

Ukoliko rešenja o kategorizaciji smeštaja ne sadrže sve elemente potrebne za obračun boravišne takse, LPA treba da se pisanim putem obrati nadležnom organu koji je doneo rešenje o kategorizaciji smeštaja I da zatraži sve elemente za utvrđivanej takse. Taj organ je nadležan za davanje svih podataka od značaja za utvrđivanje takse. 

To znači da i u slučaju žalbe poreskog obveznika, pre slanja spisa predmeta na drugi stepen, treba tražiti izjašnjenje tog organa na elemente za utvrđivanje takse na koje se obveznik žali.

U tom smislu, neophodno je da se ima dobra komunikacija sa kolegama koji donose rešenja o kategorizaciji i da im se predoči da u svakom trenutku poreskog postupka moraju da dostave podatke koji su neophodni za utvrđivanje boravišne takse za fizička lica, jer se po Uredbi taksa i utvrđuje isključivo na osnovu njihovih podataka i LPA nema nadležnost da u postupku kontrole ili po žalbi menja elemente koji su dobijeni od nadležnog organa.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Zakonom o prezima na imovinu propisano je da se prosečne cene kvadratnog metra na teritoriji jedinice lokalne samouprave utvrđuju aktom jedinice lokalne samouprave, za svaku vrstu odgovarajućih nepokretnosti u svakoj zoni, na osnovu cena ostvarenih u prometu odgovarajućih nepokretnosti po zonama u periodu od 1. januara do 30. septembra godine koja prethodi godini za koju se utvrđuje porez na imovinu (tekuća godina), uz uslov da je u zoni za koju se utvrđuje prosečna cena odgovarajućih nepokretnosti bilo najmanje tri prometa te vrste odgovarajućih nepokretnosti. Primera radi, ako je jedinica lokalne samouprave odredila prvu, drugu i treću zonu, prosečna cena kvadratnog metra građevinskog zemljišta u drugoj zoni utvrđuje se na osnovu cena ostvarenih u prometu građevinskog zemljišta u drugoj zoni u periodu od 1. januara do 30. septembra tekuće godine - uz uslov da je u tom periodu  u drugoj zoni bilo najmanje tri prometa građevinskog zemljišta.

U zoni u kojoj nije bilo najmanje tri prometa odgovarajućih nepokretnosti u periodu od 1. januara do 30. septembra tekuće godine, prosečna cena za te nepokretnosti utvrđuje se na osnovu proseka prosečnih cena ostvarenih u graničnim zonama u kojima je u tom periodu bilo najmanje tri prometa odgovarajućih nepokretnosti. 

Granične zone su zone čije se teritorije graniče sa zonom u kojoj nije bilo najmanje tri prometa odgovarajućih nepokretnosti, koje pripadaju toj jedinici lokalne samouprave. Primera radi, ako se druga zona konkretne jedinice lokalne samouprave graniči sa prvom i trećom zonom u toj jedinici lokalne samouprave, pri čemu je u periodu od  1. januara do 30. septembra tekuće godine u prvoj zoni bilo dva prometa građevinskog zemljišta, dok je u trećoj zoni te jedinice lokalne samouprave bilo više od tri prometa građevinskog zemljišta, prosečna cena kvadratnog metra građevinskog zemljišta u drugoj zoni utvrđuje se na osnovu proseka prosečnih cena građevinskog zemljišta ostvarenog u trećoj zoni te jedinice lokalne samouprave.

Zakonom o prezima na imovinu nije određeno lice od koga se isključivo pribavljaju podaci o cenama ostvarenim u prometu nepokretnosti za potrebe utvrđivanja prosečne cene kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti u zoni, kao elementa za utvrđivanje osnovice poreza na imovinu, ali to moraju da budu cene ostvarene u prometu, a ne procene veštaka i dr.

Znači, jedinica lokalne samouprave te podatke može da pribavlja iz svih raspoloživih izvora (na primer, od sudova koji su vršili overu ugovora o prometu nepokretnosti, od javnih beležnika, od Poreske uprave).

U konkretnom slučaju, dobijeni podaci iz katastra u kojima je navedeno da postoji poljoprivredno I šumsko zemljište, nisu sami po sebi osnov da se utvrdi prosečna cena poljoprivrednog I šumskog zemljišta. Potrebno je da se iz kupoprodajnih ugovora formiraju tabele, na osnovu kojih će se izvršiti razvrstavanje podataka o površini, vrsti nepokretnosti po zonama i tako utvrditi prosečne cene.

Vrsta zemljišta koja je u prometu je navedena ugovoru, a na osnovu cene i planskih dokumenata može se proveriti da li je u ugovoru pravilno navedena vrsta nepokretnosti i da li podatke iz tog ugovora treba uneti u tabelu za građevinsko ili poljoprivredno zemljište. Naime, može se desiti da u katastru nisu sprovedene sve promene i da faktičko stanje često ne odgovara podacima iz katastra i iz ugovora, naročito kada se radi o podacima o nameni zemljišta (mnoge parcele su izgrađene i privedene nameni, a u katastru možda još uvek stoji da je namena zemljišta njiva). To pokazuje i cena iz ugovora, jer je nelogično razvrstati zemljište u građevinsko a da je cena u ugovoru par dinara po m2. 

Znači, bez obzira na procene veštaka, podatke iz katastra i osnovicu za promenu namene poljoprivrednog zemljišta, mora se poći od podataka o cenama ostvarenim u prometu i tako utvrditi prosečne cene po vrstama nepokretnosti i zonama u skladu sa zakonom.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Zakonom o strancima propisano je da je stranac svako lice koje nema državljanstvo Republike Srbije.

Članom 102. stav 1. ovog zakona propisano je da se lična karta za stranca izdaje strancu kome je odobreno stalno nastanjenje, kao i strancu koji nema važeću putnu ispravu, a privremeni boravak mu je odobren rešenjem. 

Dalje, članom 103. je propisano da obrazac lične karte za stranca i privremene lične karte za strance sadrži sledeće podatke o strancu: prezime, ime, dan, mesec i godinu rođenja, pol, evidencijski broj stranca, državu rođenja, državljanstvo. 

U članu 104. navedeno je da stranac iz člana 102. stava (1) ovog zakona, dužan je da u roku od 30 dana od dana ostvarivanja prava na osnovu kog se izdaje lična karta za strance, nadležnom organu lično podnese zahtev za izdavanje lične karte za stranca.

Znači, evidencijski broj za strance se izdaje u MUP-u i zahtev podnosi i taj broj dobija strano lice koje je trajno nastanjeno u Republici Srbiji. Taj EBS broj je  identifikacioni broj fizičkog lica i on sadrži isto 13 cifara kao JMBG.

Iz navedenog proizilazi zahtev za dodeljivanje EBS broja strancu koji ima stalno nastanjenje podnosi stranac MUP-u. 

Ukoliko stranac nije dobio EBS broj, moguće je da je u pitanju stranac nerezident, koji nije stalno nastanjen u Srbiji, odnosno koji samo ima imovinu ovde. U tom slučaju, to lice treba da dobije PIB za stranca nerezidenta. To je devetocifreni PIB (kao za pravna lica i preduzetnike) koji se dobija u Centrali Poreske uprave, Beograd, Save Maškovića 3-5.

ZPPPA u članu 14. propisuje da poreski obveznik fizičko, odnosno pravno lice - nerezident Republike (u daljem tekstu: nerezident) koji nema stalnu poslovnu jedinicu na teritoriji Republike, odnosno koji ostvaruje prihode ili stiče imovinu na teritoriji Republike van poslovanja svoje stalne poslovne jedinice, dužan je da u roku od deset dana od dana početka ostvarivanja prihoda, odnosno sticanja imovine podložne oporezivanju na teritoriji Republike, obavesti Poresku upravu u sedištu o licu koje je njegov poreski punomoćnik.

Prema članu 5. Pravilnika o PIB-u, Centrala Poreske uprave poreskim obveznicima za čiju registraciju nije nadležna Agencija određuje i dodeljuje PIB i vrši registraciju poreskih obveznika na osnovu prijave za registraciju ili po službenoj dužnosti na Obrascu PR-3 - Prijava za registraciju fizičkog lica nerezidenta. 

Prijavu za registraciju na Obrascu PR-3 podnosi nerezidentno fizičko lice.

Centrala Poreske uprave određuje i dodeljuje PIB, po službenoj dužnosti, na osnovu prijave za registraciju iz stava 1. ovog člana koju podnosi nadležna organizaciona jedinica Poreske uprave na osnovu raspoloživih podataka, odnosno faktičkih okolnosti.

U skladu sa navedenim odredbama, ako se radi o strancu nerezidentu koji nije odredio punomoćnika i dobio PIB, a poseduje imovinu na teritoriji Republike Srbije za koju je obveznik poreza, može se podneti zahtev Centrali poreske uprave da po službenoj dužnosti tom licu dodeli PIB. Uz zahtev treba dostaviti dokaz – ugovor o sticanju nepokretnosti, na osnovu koga se utvrđuje da je to lice obveznik poreza na imovinu. 

Bilo bi najispravnije da svako nerezidentno fizičko lice koje je poreski obveznik, odredi punomoćnika koji je rezident Republike Srbije kome bi se dostavljala rešenja i druga poreska akta, ali u praksi su vrlo česti slučajevi da stranci ne odrede punomoćnika.

S obzirom da ne postojidrugi način da se dobije PIB poreskog obveznika, a treba  utvrditi porez, jedini način za postupanje je da se dostavi zahtev Centrali Poreske uprave za dodelu PIB-a po službenoj dužnosti, što se u praksi i čini.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Zakon o porezima na imovinu propisao je u članu 6. stav 10. da ako ni u graničnim zonama nije bilo prometa odgovarajućih nepokretnosti u periodu januar – septembar tekuće godine, odnosno ako se vrednost drugog zemljišta ne može utvrditi u skladu sa stavom 8. ovog člana, osnovica poreza na imovinu za te nepokretnosti u zoni u kojoj nije bilo prometa jednaka je osnovici poreza na imovinu te, odnosno odgovarajuće nepokretnosti u toj zoni obveznika koji ne vodi poslovne knjige za tekuću godinu.

Znači, prosečne cene u ovim slučajevima ne mogu se utvrditi ako nema tri prometa u zoni i ako nije utvrđena prosečna cena u bilo kojoj graničnoj zoni koja pripada određenoj jedinici lokalne samouprave. Jedino na zakonu zasnovano rešenje je da se kod fizičkih lica koriste poreske osnovice iz prethodne godine, jer ne postoji nikakav drugi zakonski osnov za drugačije postupanje. 

Bitno je da za one vrste nepokretnosti i zone za koje postoje podaci utvrde prosečne cene i da se donese i objavi akt o prosečnim cenama u propisanom roku (do 30.11.2019.), pri čemu se u tom aktu ne utvrđuju prosečne cene za one nepokretnsoti i zone za koje ne postoje podaci (prazna polja u tabeli po vrstama nepokretnosti i zonama).

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.