Pravilo je da se pokretne stvari iz javne svojine otuđuju u postupku javnog oglašavanja ili prikupljanja pismenih ponuda, na način i u postupku kojim se štiti interes nosioca prava javne svojine. 

Međutim, Zakon o javnoj svojini ima i jedan izuzetak (član 33. stavovi 3. i 4.) kada se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđiti i neposrednom pogodbom, čak i bez naknade ako postoji interes za takvim raspolaganjem (elementarne nepogode i drugim slučajevima propisanim aktom Vlade).

Postupak otuđenja neposrednom pogodbom regulisan je, još uvek važećom Uredbom o određivanju opreme veće vrednosti i utvrđivanju slučajeva i uslova pod kojima se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđivati neposrednom pogodbom („Sl. glasnik RS“ br. 53/12).

U članu 1. Uredbe definisano je šta se smatra opremom veće vrednosti, te s tim u vezi potrebno je da se najpre utvrdi koja je vrednost kancelarijskog nameštaja i kancelarijske opreme koja bi se otuđila vojsci. Ovo se odnosi na pitanje raspolaganja neposrednom pogodbom, ali ne i na pitanje raspolaganja bez naknade.

Raspolaganje bez naknade, za sada, moguće je jedino u slučaju otklanjanja posledica elementarnih nepogoda.

Takođe, moguća je i primena čl. 31a Zakona o javnoj svojini, koji ovde ima shodnu primenu i na otuđenje pokretnih stvari, gde se cena može umanjiti na do 60% procenjene vrednosti nakon dve neuspešne prodaje. Ovo su poslednje izmene Zakona o javnoj svojini.

Postoji mogućnost da se pokretne stvari daju na korišćenje (revers) vojsci, ali ne i u svojinu bez naknade, ako nema pokrića da se radi o situacijama iz člana 33. stav 4. Zakona o javnoj svojini.

Članom 14. Zakona o finansiranju lokalne samouprave, propisano je da se lokalne komunalne takse mogu uvoditi za isticanje firme na poslovnom prostoru.

Članom  16. ovog zakona propisano je da firma, u smislu ovog zakona, jeste svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost.

Ako se na jednom poslovnom objektu nalazi više istaknutih firmi istog obveznika, taksa se plaća samo za jednu firmu.

Za svaku firmu istaknutu van poslovnog objekta plaća se taksa za svaku istaknutu firmu.

Prema navedenim odredbama, firmarina se plaća u skladu sa Zakonom i odlukom jedinice lokalne samouprave, samo ako je firma faktički istaknuta, bez obzira da li je obveznik pravno lice ili preduzetnik.

Pri tom se pod firmom smatra svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja delatnost. To može da bude i nalepnica na poštanskom sandučetu, istaknuti naziv na objektu, na ulaznim vratima ili bilo kom drugom mestu na poslovnom prostoru u kom se obavlja delatnost.

Komunalna taksa za isticanje firme na poslovnom prostoru može se utvrditi u skladu sa propisima samo obvezniku koji je podneo prijavu (ako je podnošenje prijave propisano odlukom jedinice lokalne samouprave) ili ako je LPA utvrdila činjenice od značaja za postojanje obaveze (fotografija, službena beleška sa terena i sl.), koje može pružiti kao dokaz u eventualnom žalbenom postupku.

Drugim zakonima može da bude regulisana obaveza isticanja naziva pravnog ili fizičkog lica koje obavlja delatnost na nekom poslovnom prostoru, ali sama zakonska obaveza za pojedine kategorije pravnih i fizičkih lica nije dovoljan uslov za utvrđivanje firmarine, već se mora utvrditi i faktičko isticanje firme. Za proveru poštovanja tih zakona odgovarajuće službe vrše inspekcijski nadzor, a za nepoštovanje tih zakona propisane su kaznene odredbe.

Ti zakoni su:

• Zakon o privrednim društvima, koji u članu 87. propisuje da je preduzetnik dužan da istakne svoje poslovno ime u svom sedištu, kao i na svakom izdvojenom mestu poslovanja, osim u slučaju kada preduzetnik obavlja delatnost i van određenog prostora (po pozivu stranke, od mesta do mesta i sl.), kada je po prirodi same delatnosti takvo obavljanje delatnosti jedino moguće ili uobičajeno;
• Zakon o trgovini – čl. 16. i 32. - obaveza vidnog isticanja poslovnog imena, odnosno naziva za trgovce i pružaoce usluga;
• Zakon o turizmu - obaveza vidnog isticanja naziva za turističke organizacije, pružaoci usluga rent-a-car.

Zakonom o porezima na imovinu propisano je da se porez na imovinu plaća, između ostalog, na pravo svojine na nepokretnosti.

Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, u članu 7. propisano je da se pravo svojine na nepokretnosti upisuje kao:

     1) svojina;

     2) susvojina;

     3) zajednička svojina (a zajednička svojina je jedna vrsta prava svojine).

Članom 4. Zakona o porezima na imovinu propisano je da kada su na istoj nepokretnosti više lica obveznici, obveznik je svako od tih lica srazmerno svom udelu u odnosu na celu nepokretnost. Kada udeli obveznika na istoj nepokretnosti nisu određeni, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu smatraće se da su jednaki.

Prema navedenim zakonskim odredbama, a u konkretnom slučaju, poreske prijave treba da podnesu oba supružnika, pri čemu će svakom od njih porez na imovinu biti utvrđen za 1/2 nepokretnosti.

Zakon o opštem upravnom postupku propisuje posebne slučajeve uklanjanja i menjanja rešenja koji se odnose na postupanja kada su rešenja pravnosnažna i konačna.

Ponavljanje postupka ima značaj vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku, jer se može tražiti, odnosno ostvariti tek po nastupanju konačnosti rešenja. Ovo vanredno pravno sredstvo propisano je odredbama čl. 176-182. Zakona o opštem upravnom postupku. Za ponavljanje postupka nije prepreka ako je rešenje postalo i pravnosnažno.

Nadležnost za rešavanje pripada organu koji je doneo konačno rešenje.

Po ponavljanju postupka, nadležni organ može ostaviti na snazi konačno rešenje ili doneti novo rešenje kojim se, s obzirom na okolnosti slučaja, konačno rešenje poništava ili ukida.

Postupak se ponavlja na zahtev stranke ili ga organ koji je doneo konačno rešenje ponavlja po službenoj dužnosti.

Zakon o opštem upravnom postupku propisuje subjektivni i objektivni rok za ponavljanje postupka. (čl. 178.).

Rešenjem se odbacuje zahtev koji je neblagovremen, nije izjavljen od ovlašćenog lica ili u kome razlog za ponavljanje postupka nije učinjen verovatnim. Rešenjem se odbija zahtev ako razlog koji je naveden ne bi doveo do drugačijeg rešavanja upravne stvari. Ako se ne odbaci, niti odbije zahtev za ponavljanje postupka, rešenjem se dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja.

Ukoliko se radi ponavljanje postupka po službenoj dužnosti takođe se rešenjem dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja.

Po ponavljanju postupka nadležni organ može ostaviti na snazi konačno rešenje ili doneti novo rešenje kojim se, s obzirom na okolnosti slučaja, konačno rešenje poništava ili ukida.

Poništavanjem rešenja uklanjaju se sve pravne posledice koje je rešenje proizvelo, a ukidanjem rešenja ne uklanjaju se pravne posledice koje je rešenje već proizvelo, već se rešenje onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice.

U postupku se donose dva rešenja: jedno, kojim se dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja, a drugo kojim se poništava ili ukida već doneto rešenje u zavisnosti od poreskopravne situacije i utvrđuje nova obaveza.

Na osnovu navedenog smatramo da (ukoliko je ispunjeno napred navedeno), u konkretnom slučaju, može se ponoviti postupak po službenoj dužnosti jer je činjenica (koja će se dokazati uvidom u predmetni ugovor o zakupu) poslovnog prostora postojala i u vreme vođenja ranijeg postupka, ali nije uzeta u razmatranje i kao takva je od uticaja na drugačije rešenje stvari.

Ukidanjem već donetih rešenja (u kojima je utvrđen porez i za kuću i za poslovni prostor) za svaku godinu pojedinačno ne uklanjaju se pravne posledice koje su rešenja već proizvela, već se rešenje onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice.

Tehnički ćete zatvoriti prijavu za poslovni prostor i izvršiti obračun poreza samo za kuću donošenjem rešenja za svaku godinu pojedinačno u ponovljenom postupku utvrđivanja obaveze.

Na sistemu bi treabalo stornirati “R nalogom” utvrđene obaveze (za kuću i poslovni prostor) sa datumom dospeća novih rešenja, pri čemu treba voditi računa da li ima neosnovano obračunate kamate ako poreski obveznik nije redovno izmirivao svoje obaveze.

Postupak se može i pojednostaviti tako što će se doneti jedno rešenje čiji dispozitiv osim uobičajenih tačaka o žalbi i rokovima treba da glasi:

1. Dozvoljava se ponavljanje postupaka (po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti)

2. Ukida se rešenje broj_____________od_____________

3. Utvrđuje se obaveza______________________________

Posebno naglašavamo da obrazloženje rešenja mora da sadrži detaljno obrazložene sve tačke dispozitiva. Dakle, u obrazloženju treba dati opis razloga za ponavljanje postupka i utvrđivanja obaveze.

Pre svega napominjemo da legalizacija objekta ne opredeljuje nastanak poreske obaveze, već je dan nastanka poreske obaveze uređen članom 10. Zakona o porezima na imovinu. Prema odredbama stava 1.  ovog člana Zakona koji se primenjivao do 31.12.2018. godine, poreska obaveza nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način.

Prema važećim odredbama člana 10. stav 1. Zakona o porezima na imovinu obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način. Stavom 2. istog člana zakona propisano ej da kad je pravo iz stava 1. ovog člana stečeno na objektu u izgradnji koji nije osposobljen za korišćenje, ne koristi se i za koji nije izdata upotrebna dozvola, obaveza po osnovu poreza na imovinu za taj objekat nastaje najranijim od sledećih dana: danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja objekta na drugi način (uključujući uspostavljanje državine), osim u slučaju iz st. 3. i 4. ovog člana. Prema tome, poresku obavezu za predmetni objekat treba utvrditi u skladu sa navedenim odredbama Zakona o porezima na imovinu, uzimajući u obzir zastarelost prava na utvrđivanje.

U vezi ostvarivanja prava na boravište, na osnovu dokaza o posedovanju nepokretnosti, poresko rešenje nije dokaz o vlasništvu nad objektom, već za to obveznik može koristiti druge raspoložive dokaze (rešenje o kućnom broju, akta iz postupka legalizacije i dr.). Naime, članom 4. stav 7. Zakona o porezima na imovinu propisano je da status obveznika poreza na imovinu ne može biti osnov za sticanje bilo kog prava na nepokretnosti.

U svakom slučaju, obveznik treba da dobije PIB kako bi bio evidentiran u poreskom računovodstvu, pri čemu je bitno utvrditi da li je to lice rezident Republike Srbije ili nerezident, jer na taj način će biti opredeljen i njegov PIB.

Član 26. stav 11. ZPPPA propisuje da je PIB jedinstveni i jedini broj fizičkog lica za sve javne prihode i zadržava se do prestanka postojanja, odnosno smrti tog lica.

Prema članu 2. Pravilnika o PIB-u, PIB za rezidentna fizička lica koja nisu preduzetnici, sastoji se od 13 cifara i predstavlja jedinstveni matični broj građana (u daljem tekstu: JMBG) dodeljen od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, u skladu sa zakonom.

Prema istom pravilniku, PIB za poreske obveznike - nerezidentna fizička lica, sastoji se od devet cifara i ovaj broj se dodeljuje u Centrali Poreske uprave.

Članom 2. Zakona o prebivalištu i boravištu građana propisano je da pravo na prebivalište u Republici Srbiji, u smislu ovog zakona, imaju svi građani Republike Srbije koji stalno žive na teritoriji Republike Srbije. U skladu sa članom 3. istog zakona, prebivalište je mesto u kome se građanin (državljanin Republike Srbije) nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio.

Dalje je članom 4. propisano da su punoletni građani dužni da prijave i odjave svoje prebivalište, prijave i odjave boravište, kao i da prijave privremeni boravak u inostranstvu i povratak iz inostranstva, kada je to određeno ovim zakonom, a članom 5. da se prijava i odjava prebivališta i boravišta, kao i prijava privremenog boravka u inostranstvu i povratka iz inostranstva podnosi nadležnom organu u mestu u kome se prijavljuje ili iz koga se odjavljuje prebivalište ili boravište.

Prema članu 14. ovog zakona građanin je dužan da odjavi prebivalište ako se iseljava iz Republike Srbije u inostranstvo. Licu koje odjavljuje prebivališta izdaje se odgovarajuća potvrda.

Prijava privremenog boravka u inostranstvu i povratka iz inostranstva uređena je članom 19. zakona i prema ovim odredbama građani koji odlaze u inostranstvo s namerom da neprekidno borave u inostranstvu duže od 90 dana dužni su da, pre odlaska, nadležnom organu prijave privremeni boravak u inostranstvu. Građani koji odu u inostranstvo s namerom da neprekidno borave u inostranstvu ne duže od 90 dana, a svoj boravak produže, dužni su da privremeni boravak u inostranstvu duži od 90 dana prijave nadležnom organu, preko diplomatsko-konzularnog predstavništva.

Građani iz st. 1. i 2. ovog člana dužni su da prijave povratak u zemlju u roku od osam dana od dana povratka u mesto prebivališta.

Podnosiocu prijave privremenog boravka u inostranstvu i povratka iz inostranstva izdaje se odgovarajuća potvrda.

Prema članu 24. istog zakona evidencije prebivališta, boravišta i privremenog boravka u inostranstvu vodi ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, u elektronskom obliku.

Prebivalište građana evidentira se u evidenciji o izdatim ličnim kartama, koja ujedno služi i kao evidencija prebivališta, ili se o tome vodi posebna evidencija.

Evidencija privremenog boravka u inostranstvu je sastavni deo evidencije prebivališta.