Nije u skladu sa zakonskim propisima da građani svojim sredstvima, potpuno ili u saradnji sa jedinicom lokalne samouprave, finansiraju asfaltiranje ulica i seoskih puteva koji su imovina jedinice lokalnih samouprava na način što će sredstva direktno uplaćivati izvođačima radova. Građani svojim sredstvima, potpuno ili u saradnji sa jedinicom lokalne samouprave, mogu da finansiraju asfaltiranje ulica i seoskih puteva koji su imovina jedinice lokalnih samouprava na sledeće načine:

- kroz mesni kroz samodoprinos, koji se uplaćuje u budžet opštine, kroz evidencioni podračun i predstavlja izvorni prihod opštine;

- putem uplate dobrovoljnih transfera od fizičkih i pravnih lica, uz regulisanje međusobnih prava i obaveza zaključivanjem pojedinačnih tipskih ugovora, sve sa ciljem obezbeđivanja normativno-pravne pozadine ove transakcije i namenskog utroška predmetnih uplata u konkretne svrhe. Na ovu temu raspoloživi su još neki odgovori na ranije postavljena pitanja kroz bazu SKGO, tako da upućujemo da iste pogledate pod linkom: https://www.skgo.org/pitanja-i-odgovori?search=samodoprinos&thematic=&publication=&page=1

Smatramo da sredstva namenjena za realizaciju inicijativa, odnosno finansiranje projekata i aktivnosti koje građani podnose u formi peticija i zahteva ne treba planirati i knjižiti u okviru glave Mesne zajednice na programskoj aktivnosti Funkcionisanje mesnih zajednica unutar programske strukture budžeta JLS - već na drugim odgovarajućim pozicijama u budžetu JLS tj., u razdelu kod nadležnog direktnog budžetskog korisnika. Ovo stoga što namena predmetnih sredstava nije funkcionisanje mesnih zajednica, već finansiranje projekata i aktivnosti koje građani podnose u formi peticija i zahteva (ukoliko o je ovim predlozima pozitivno rešeno u redovnom procesu planiranja budžeta). Ovakav pristup treba i inače primenjivati u okviru redovnog funkcionisanja i mandata saveta mesnih zajednica, kada mesna zajednica donosi finansijski plan na koji saglasnost daje nadležni organ opštine, odnosno grada, u skladu sa odlukom o budžetu (član 75. stav 2. Zakona o lokalnoj samoupravi).

Članom 20. ZPPPA propisano je da je ispunjenje poreske obaveze u slučaju stečaja poreskog obveznika koji se sprovodi bankrotstvom uređeno zakonom kojim se uređuje stečaj, a da u slučaju stečaja poreskog obveznika koji se sprovodi reorganizacijom, način namirenja poreskog potraživanja i mere realizacije plana reorganizacije, odnosno unapred pripremljenog plana reorganizacije, ne mogu biti predviđeni suprotno odredbama ovog zakona i drugih poreskih propisa.

Stečaj se, u smislu Zakona o stečaju, sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom.

U Mišljenju Ministarstva finansija broj 430-00-00809/2017-04 od 8.12.2017. godine navedeno je:

»Imajući u vidu da privredno društvo u likvidaciji, odnosno nad kojim je otvoren stečaj, zadržava svojstvo pravnog lica sve do okončanja postupka likvidacije i brisanja iz registra privrednih subjekata, odnosno do pravosnažnosti rešenja o zaključenju stečajnog postupka i brisanja iz registra privrednih subjekata, u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata, pokretanje postupka likvidacije, odnosno otvaranje stečajnog postupka nad obveznikom poreza na imovinu − privrednim društvom nije zakonski osnov za prestanak poreske obaveze po osnovu poreza na imovinu, niti predstavlja pravnu smetnju da nadležni organ jedinice lokalne samouprave u postupku kontrole utvrdi obavezu tom društvu po osnovu poreza na imovinu (ako tu obavezu obveznik nije utvrdio samooporezivanjem, odnosno ako je utvrđivanje poreske obaveze po osnovu poreza na imovinu izvršio netačno ili nepotpuno).

Zakonom o porezima na imovinu nije propisano poresko oslobođenje za nepokretnosti obveznika nad kojim je pokrenut postupak likvidacije ili je otvoren postupak stečaja.

Napominjemo da se, prema mišljenju Ministarstva privrede broj: 011-00-331/2014-05 od 4.11.2014. godine, „poreske obaveze koje su nastale pre otvaranja stečajnog postupka moraju prijaviti u postupku stečaja i nije ih moguće prinudno naplatiti. Međutim, obaveze nastale po osnovu poreza u toku trajanja stečajnog postupka predstavljaju troškove stečajnog postupka, odnosno obaveze stečajne mase, pa se iste mogu, u smislu odredbe člana 93. stav 1. Zakona o stečaju i prinudno naplatiti.

Dakle, za potraživanja koja su dospela za naplatu pre otvaranja stečajnog postupka Poreska uprava ima status stečajnog poverioca i u obavezi je da blagovremeno podnese prijavu potraživanja (ukoliko nije podneta prijava potraživanja, ili ukoliko nije podneta blagovremeno, Poreska uprava je, kao i svaki drugi poverilac, prekludirana u pravu da traži naplatu istog).

Za potraživanja koja su nastala nakon otvaranja stečajnog postupka, status Poreske uprave je status poverioca troškova stečajnog postupka, odnosno obaveza stečajne mase, a ne stečajnog poverioca, pa se za takva potraživanja može tražiti prinudna naplata.

Na osnovu navedenog, mišljenja smo da Poreska uprava ima pravo da nakon otvaranja stečajnog postupka vrši kontrolu plaćanja onih poreskih obaveza koje su nastale nakon otvaranja stečajnog postupka.“

Privrednom društvu u likvidaciji, odnosno privrednom društvu nad kojim je otvoren stečaj, prestaje obaveza po osnovu poreza na imovinu danom kojim to lice za tu imovinu prestaje da bude poreski obveznik (na primer, danom njene prodaje radi unovčenja imovine, danom brisanja tog društva iz registra privrednih subjekata…).»

Član 54. Zakona o stečaju uređuje redosled namirenja i ovim odredbama propisano je da se iz stečajne mase prioritetno namiruju troškovi stečajnog postupka, a po njihovom punom namirenju obaveze stečajne mase.

Stečajni poverioci se, u zavisnosti od njihovih potraživanja, svrstavaju u isplatne redove. Stečajni poverioci nižeg isplatnog reda mogu se namiriti tek pošto se namire stečajni poverioci višeg isplatnog reda.

Stečajni poverioci istog isplatnog reda namiruju se srazmerno visini njihovih potraživanja.

Član 103. Zakona o stečaju propisuje da troškovi stečajnog postupka obuhvataju:

1) sudske troškove stečajnog postupka;

2) nagrade i naknade stečajnom upravniku i/ili privremenom stečajnom upravniku;

3) druge izdatke za koje je zakonom predviđeno da se namiruju kao troškovi stečajnog postupka.

Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca iz vrednosti celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica. Članom 132. Zakona o stečaju propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine, imovinske celine ili pojedinačne imovine stečajnog

dužnika, odnosno prodaju stečajnog dužnika kao pravnog lica (način unovčenja), u skladu sa ovim zakonom i nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom.

Odredbama člana 160. stav 7. Zakona o stečaju propisano je da obaveze nastale od dana podnošenja unapred pripremljenog plana reorganizacije do dana održavanja ročišta za odlučivanje o predlogu, u slučaju usvajanja plana, smatraju se troškom stečajnog postupka, ako planom reorganizacije nije drugačije predviđeno.

U vezi pitanja da li obaveze nastale po osnovu poreza u toku trajanja stečajnog postupka, koje predstavljaju troškove stečajnog postupka, mogu biti predmet odlaganja plaćanja u skladu sa odredbama člana 73. i 74. ZPPPA (sa 50% otpisa kamate) , u prilogu dostavljamo Mišljenje MF broj: 011-00 - 593/2020-04 od 02. jul 2021. godine u kome je navedeno da troškovi stečajnog postupka ne mogu biti predmet odlaganja plaćanja dugovanog poreza.prilog uz 2743 Misljenje MF trosak stecajnog postupka 02072021.pdf

Prilikom otuđenja pokretnih stvari u javnoj svojini opštine/grada primenjuju se odredbe člana 33. stav 2. Zakona o javnoj svojini koje glase:

„Otuđenje pokretnih stvari iz javne svojine vrši se, po pravilu, u postupku javnog oglašavanja, odnosno prikupljanjem pismenih ponuda, na način kojim se obezbeđuje interes nosioca prava javne svojine.“

Istim članom zakona samo stavom 5. propisano je da predlog akta, odnosno akt o otuđenju pokretnih stvari iz javne svojine mora da sadrži obrazloženje iz koga se može utvrditi postojanje razloga iz stava 4. ovog člana.

Međutim, Zakon o javnoj svojini se ne bavi pitanjem procene vrednosti pokretnih stvari.

U vašem konkretnom slučaju ukoliko se radi o automobilima koji nemaju knjigovodstvenu a imaju određenu tržišnu vrednost najbolje bi bilo da se na nivou opštine formira jedna Komisija sa zadatkom da da procenu vrednosti automobila. Ukoliko nemate mogućnosti da takvu Komisiju formirate ili nemate dovoljno podataka kako bi se dala objektivna procena uvek možete da zatražite procenu od ovlašćenih prodavaca automobila.

Dalje, kada se utvrdi početna vrednost automobila može se pristupiti sprovođenju postupka u skladu sa odredbama člana 33. stav 2. Zakona o javnoj svojini.

Članom 85a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji uređeno je ustanovljavanje prethodne mere obezbeđenja naplate poreza koji je dospeo za naplatu.

Radi obezbeđenja naplate poreza koji je dospeo za naplatu, rešenjem poreskog organa može se ustanoviti prethodna mera obezbeđenja naplate poreza i to:

· zabrana raspolaganja novčanim sredstvima;

· zabrana raspolaganja i opterećenja na novčanim sredstvima na poslovnim računima poreskog obveznika, novčanim i nenovčanim potraživanjima;

· zabrana raspolaganja i opterećenja sredstava na tekućim računima i štednim ulozima;

· zabrana raspolaganja, otuđenja i opterećenja pokretnih stvari;

· zabrana raspolaganja, otuđenja i opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnosti upisanih u javnu knjigu

· zabrana izvršenja od strane trećih lica.

Rešenje kojim se ustanovljava prethodna mera obezbeđenja naplate poreza koji je dospeo na naplatu istovremeno se dostavlja poreskom obvezniku i nadležnim registrima, čime postaje izvršno.

Prethodna mera obezbeđenja naplate poreza traje do donošenja rešenja o prinudnoj naplati iz novčanih sredstava poreskog obveznika i upisa u registar blokiranih računa koji vodi nadležna organizacija, upisa založnog prava u registar pokretnih stvari, odnosno registar nepokretnosti, odnosno do naplate poreza u celosti.

Prema navedenom, zabrana raspolaganja, otuđenja i opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnosti upisanih u javnu knjigu je jedna od prethodnih mera obezbeđenja naplate poreza koji je dospeo za naplatu, ali nije pokrenut postupak prinudne naplate i traje dok se ne donese rešenje o prinudnoj naplati odnosno do naplate poreza u celosti.

Obaveza po osnovu javnih prihoda koja je dospela za naplatu, a nije plaćena podrazumeva veliki stepen verovatnoće da neće biti ni plaćena. Poreski organ, donošenjem rešenja o ustanovljavanju prethodne mere, obezbedjuje naplatu svog dospelog potraživanja. Na taj način se onemogućava poreskom obvezniku da osujeti namirenje svoje obaveze iz predmeta na kojima se može ustanoviti prethodna mera, a kasnije i pokrenuti postupak prinudne naplate (npr. otudjenjem nepokretnosti).

Smatramo da je prethodna mera zabrane raspolaganja, otuđenja i opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnosti upisanih u javnu knjigu, kao i sve druge prethodne mere, koje se mogu ustanoviti u svrhu obezbedjenja naplate, opšteg karaktera, što znači da ne zahteva izričito navođenje iznosa poreza dospelog za naplatu u dispozitivu

rešenja kojim se ustanovljava prethodna mera, ali takođe se taj iznos može navesti u dispozitivu rešenja.

Imajući u vidu da prethodna mera traje dok se poreska obaveza ne plati ili dok se ne donese rešenje o prinudnoj naplati, ustanovljavanjem prethodne mere daje se još jedna mogućnost poreskom obvezniku da izmiri svoju dospelu poresku obavezu pre pokretanja postupka prinudne naplate.

U skladu sa navedenim smatramo da iznos dugovane poreske obaveze na dan donošenja rešenja o prethodnoj meri može i ne mora biti deo dispozitiva rešenja.