Prilikom odlučivanja o troškovima postupka potrebno je voditi računa o sledećem: odluka o troškovima mora da bude posebna točka dispozitiva rešenja kojim prvostepeni organ usvaja žalbu i vrši izmenu rešenja. Pored toga obrazloženje tog rešenja treba da sadrži detaljno obrazloženje u vezi odluke o troškovima postupka. Pri oceni neophodnosti i opravdanosti troškova, moraju se uzeti u obzir činjenice koje se odnose na izdatke koje je stranka morala imati u svrhu stavljanja van pravnog prometa pojedinačnog pravnog akta. To znači da stranka kojoj se troškovi nadoknađuju (uvek je to poreski obveznik, a ne advokat), mora da dostavi dokaz o tome da li je imala troškove čiju naknadu zahteva. 

Odredbe člana 85. stav 7. Zakona o upravnom postupku, propisuje da lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom. To znači da treba utvrditi okolnosti koje ukazuju na to da li su troškovi zastupanja prouzrokovani nepravilnim radom prvostepenog organa ili obveznika (ako su u pitanju činjenice i podaci koje je po zakonu obveznik morao sam da dostavi nadležnom organu, a to nije učinio, u tom smislu troškovi angažovanja advokata nisu prouzrokovani nepravilnim radom poreskog organa već samo obveznika, odnosno kada su u pitanju činjenice od značaja za oporezivanje, sa kojima organ nije mogao biti upoznat u postupku pre donošenja rešenja). 

Znači, kod utvrđivanja prava na nadoknadu troškova za sastav žalbe, potrebno je utvrditi da li su troškovi zastupanja bili neophodni i opravdani, zatim poreskom obvezniku kome se vrši naknada troškova uputiti pisani zahtev po članu 44. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, za dostavljanje dokaza o tome da je imao troškove čiju naknadu zahteva (obračun troškova sačinjen između advokata i stranke sa dokazom da je obračun dostavljen obvezniku; izjašnjenje o tome da li su troškovi zastupanja isplaćeni punomoćniku i ako jesu dokaz o tome). 

Troškovi zastupanja od strane advokata se odmeravaju u skladu sa TARIFOM O NAGRADAMA I NAKNADAMA TROŠKOVA ZA RAD ADVOKATA (upravni postupak je obrađen Tarifnim brojevima 37-41, a uvezi sa njima je Tarifni broj 13, na čiju primenu se upućuje kada se radi o procenljivim stvarima). Vrednost spora i iznos nagrade u tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 30 dinara. Članom 12. Tarife uređeno je da „na zahtev stranke, advokat je dužan da sastavi pismeni obračun nagrade i troškova za izvršeni rad uz prikaz Tarife“.

Primer:

U vezi žalbe na rešenje kojim se utvrđuje porez a imovinu za 2022. godinu u iznosu od 15.000 dinara, stranka je podnela zahtev za nadoknadu troškova zastupanja na ime sastavljanja žalbe od strane advokata u iznosu od 60.000 dinara, a u vezi sa TB 38. Tarife koja se odnosi na neprocenljive predmete i u vezi sa TB 40. Tarife koji se odnosi na pravne lekove. 

Ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa TB 37. Tarife (a ne u neprocenjivim po TB 38). 

Znači, visina troškova postupka određena je advokatskom tarifom u zavisnosti od vrednosti spora, a ne od volje podnosioca zahteva, koja pravila se primenjuju i u upravnom postupku, pa je u svrhu zaštite javnog inetersa, troškove postupka neophodno ceniti prema visini utvrđenih poreskih obaveza koje su predmet ožalbenog postupka. 

Prema stavu 1. Tarifnog broja 37: „za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podnesaka kojima se pokreće upravni postupak i to u procenljivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade, u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz Tarifnog broja 13.“

Prema stavu 1. Tarifnog broja 40: „za sastavljanje pravnih lekova, redovnih i vanrednih, advokatu pripada nagrada uvećana za 100% od nagrade propisane za podneske kojima se pokreće postupak (predlozi) iz Tarifnog broja 37 i 38.“

Znači, prema stavu 1. Tarifnog broja 13, za vrednost spora do 25.000 poena, advokatu pripada nagrada od 300 poena, a imajući u vidu da vrednost jednog poena iznosi 30 dinara, za vrednost spora do 750.000 dinara, advokatu pripada nagrada od 9.000 dinara. 

Shodno navedenom, u konkretnom navedenom slučaju, vrednost predmeta spora iznosi 15.000 dinara (kao vrednost utvrđenog poreza), advokatu pripada nagrada od 9.000 dinara uvećana za 100% (u skladu Sa TB 40.), tako da naknada za sastavljanje žalbe u ovom slučaju ukupno iznosi 18.000 dinara.

Po pitanju cene rada u turističkim organizacijama i organima jedinice lokalne samouprave ukazujemo da su plate zaposlenih u javnom sektoru uređene Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru („Službeni glasnik RS”, broj 18/16, 108/16, 113/17, 95/18, 86/19, 157/20 и 123/21). Plate zaposlenih kod korisnika budžeta lokalne vlasti (direktni i indirektni korisnici) uređene su i u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS”, br. 34/01, 62/06...113/17 - dr.zakon), Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima („Službeni glasnik RS”, br. 44/08 - prečišćen tekst, 2/12, 113/17-dr.zakon i 23/18, 95/18 - dr. zakon, 86/19 - dr.zakon, 157/20 - dr.zakon i 123/21 - dr.zakon ). 

Članom 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kaže da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u organima i organizacijama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave utvrđuju na osnovu:

1) osnovice za obračun plata (u daljem tekstu: osnovica);

2) koeficijenta;

3) dodatka na platu;

4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom.

Osnovnu platu izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih čini proizvod osnovice i koeficijenta.

Po pitanju utvrđivanja osnovice za obračun plata, član 3. Zakona o o platama u državnim organima i javnim službama kaže da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije.

Dakle, Vlada Republike Srbije utvrđuje istu osnovicu za zaposlene u organima JLS i javnim službama koje se finansiraju iz budžeta JLS i pri tom nema razlike u osnovici prema razvijenosti jedinice lokalne samouprave.

Na kraju, po pitanju računanja minulog rada prilažemo izvod iz Mišljenja Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave br. 120-04-767/2014-04 od 17.11.2014. godine:

„Članom 5. stav 1. tačka 1) Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano je da dodatak za platu pripada za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) - u visini od 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, u smislu člana 1. Zakona. Stavom 2. istog člana propisano je da se sve ustanove u istoj delatnosti obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od istog nivoa vlasti smatraju istim poslodavcem u smislu prethodnog stava. 

U primeni ove odredbe treba poći od poslodavaca u smislu člana 1. Zakona i imati u vidu da promena poslodavca tj. promena u okviru nabrojanih organizacionih oblika načelno povlači za sobom gubitak prava na minuli rad. Na primer, zaposleni koji je radio u organima Autonomne Pokrajine, a sada radi u organu jedinice lokalne samouprave ili zaposleni koji je radio u organima dve različite jedinice lokalne samouprave (u organima različitih opština i grada), ili zaposleni koji je radio u ustanovama javnih službi koji obavljaju različite delatnosti, neće imati pravo na naknadu za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad), s obzirom da se ne radi o istom poslodavcu u smislu člana 1. Zakona.

Što se tiče norme u članu 5. stav 2. (odnosi se samo na ustanove kao poslodavca), da bi zaposleni ostvario pravo na minuli rad, potrebno je da uslovi budu alternativno ispunjeni, naime da se radi o ustanovama u istoj delatnosti obuhvaćenim istim planom mreže ili da se radi o ustanovama u istoj delatnosti osnovanim od istog nivoa vlasti. U delu zahteva u vezi sa pitanjem da li postoji plan mreže ili da li se radi o ustanovama kao poslodavcima u istoj delatnosti osnovanim od istog nivoa vlasti, obaveštavamo vas da prema mišljenju Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja broj 610-00-737/2014-02-1 od 6. novembra 2014. godine: isti plan mreže, radi obračuna minulog rada, čine predškolske ustanove, osnovne i srednje škole, visokoškolske ustanove (uključujući i naučne institute u sastavu univerziteta) i ustanove učeničkog i studentskog standarda na teritoriji Republike Srbije, i to kao ustanove koje su utvrđene odgovarajućom mrežom ustanova kao planskim aktom koji donosi osnivač, odnosno konkursom koji se raspisuje svake školske godine za upis, odnosno prijem u ove ustanove u skladu sa odgovarajućim zakonom, imajući u vidu jedinstveni sistem prosvete. Mrežu ustanova, odnosno konkurs treba posmatrati u kontinuitetu, odnosno u vezi sa svim ranije donetim odgovarajućim aktima (mreža ustanova, konkurs, akt o osnivanju, odnosno davanju saglasnosti za obavljanje odgovarajuće delatnosti i dr.).“

Dakle, imajući u vidu navedeno mišljenje i ovaj konkretni slučaj, smatramo da lice zaposleno u turističkoj organizaciji opštine ili grada neće imati pravo na minuli rad ostvaren u prosveti. Međutim, kako se kolektivnim ugovorom, opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. Zakona o radu), u odlučivanju o pravu na minuli rad u turističkoj organizaciji trebalo bi uzeti u obzir i eventualni kolektivni ugovor ili opšta akta koja eventualno na povoljniji način utvrđuju pravo na minuli rad. 

U skladu sa članom 22. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici, u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasledstva.

Ako ostavilac nema naslednika ili se nijedan od naslednika ne prihvati nasledstva, ostaviočeva poreska obaveza se otpisuje.

Poresku obavezu poslovno nesposobnog fizičkog lica ili odsutnog fizičkog lica kome se ne zna prebivalište ispunjava zastupnik iz imovine poreskog obveznika. Ako imovina lica iz stava 3. ovog člana nije dovoljna da se namiri dug po osnovu poreza i sporednih poreskih davanja, nenamireni deo duga se otpisuje. Ako prestanu razlozi iz stava 3. ovog člana zbog kojih je licu određen zastupnik, rešenje o otpisu poreskog duga će se ukinuti, ali se za period od dana kada je nenamireni poreski dug tog lica dospeo do dana kada su razlozi prestali, kamata ne obračunava. 

Prestanak poreske obaveze u skladu sa članom 23. prestaje naplatom poreza; zastarelošću poreza; otpisom poreza ili na drugi na drugi zakonom propisani način. 

Shodno zakonskim odredbama, poreskom obavezom ne može da se zadužuje preminulo lice, a poreski organ je u obavezi da kroz postupak kontrole utvrdi tačno činjeničko stanje, odnosno da li postoji naslednik imovine, da li se naslednici prihvataju nasledstva u skladu sa sudskim rešenjem, ukoliko je doneto, da li postoji obveznik koji je držalac ili korisnik imovine, a kako bi u konkretnom slučaju prestala poreska obaveza, a nastali dug se otpisao.

Pravo plodouživanja može se ustanoviti ugovorom. Ukoliko se plodouživanje ustanovljava ugovorom o poklonu, prodavac prenosi pravo svojine na poklonoprimca, a ugovorne strane ugovore pravo doživotnog ili ne plodouživanja za poklonodavca na poklonjenoj stvari. Nepokretnosti se mogu kоristiti i kada ona nije njihova, odnosno na njima može postojati pravo plodouživanja, upotrebe ili stanovanja. 

Obaveza po osnovu poreza na imovinu u skladu sa članom 10. Zakona o porezu na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način.

Poreska obaveza je nastala i ako postoje uslovi da se nepokretnost može koristiti, a obveznik je ne koristi. Naime, pravo je (ali ne i obaveza) obveznika poreza da objekat na kome je imalac prava koristi.

U skladu sa članom 13. Zakona o porezima na imovinu utvrđeni porez na kući za stanovanje ili stanu u kojem stanuje obveznik i u kojoj je prijavljeno njegovo prebivalište, u skladu sa zakonom kojim se uređuje prebivalište građana, umanjuje se za 50%, a najviše 20.000 dinara.

Ako na jednoj kući za stanovanje ili stanu ima više obveznika, pravo na umanjenje utvrđenog poreza ima svaki obveznik koji u toj kući za stanovanje ili stanu stanuje čije prebivalište je prijavljeno u toj kući ili stanu, u visini srazmernoj njegovom udelu u pravu na toj kući za stanovanje ili stanu u odnosu na iznos za koji se porez umanjuje, u skladu sa stavom 1. ovog člana. 

Domaćinstvom, u smislu ovog zakona, smatra se zajednica života, privređivanja i trošenja ostvarenih prihoda članova te zajednice. Ako su za istu kuću ili stan ispunjeni uslovi za umanjenje utvrđenog poreza po više osnova umanjenje se vrši po jednom osnovu koji je najpovoljniji za obveznika.

Shodno navedenom, ukoliko vlasnik stana ne stanuje u kući za stanovanje ili stanu koja je predmet poreza na imovinu i nema prijavljeno prebivalište u njoj u skladu sa zakonom kojim se uređuje prebivalište građana, nema pravo na poreski kredit.

U praksi, zahtev se podnosi Komisiji za kontrolu državne pomoći, s tim da se umanjenje po ovom osnovu ne vrši, imajući u vidu da se pomenuta Uredba iz 2015. godine odnosila samo na zahteve za konverziju koji su podneti do 31.12.2015. godine. 

Do donošenja nove Uredbe, mišljenje Stručne službe SKGO je da umanjenje ne treba vršiti po ovom osnovu.