Pogledaj/preuzmi:

Bilten 10/2014.pdf (mišljenje po tačkom 2.)

Bilten 1/2016.pdf (mišljenje pod tačkom 2.)

Na osnovu navedenih mišljenja Ministarstva finansija, proizilazi da se podaci o cenama ostvarenim u prometu mogu dobiti od Poreske uprave (a ne i gotove prosečne cene). Svakako, nije preporuka tražiti od Poreske uprave da lokalu dostavi gotove prosečne cene bez podataka na koji način se do njih došlo, odnosno po osnovu kojih prometa i cena su one izračunate. Ukoliko lokalni poreski organ ipak ostane pri tome da traži od Poreske uprave da ona obračuna prosečne cene (uz napomenu da ovo nigde nije propisano), potrebno je tražiti i tabelarne podatke sa svim cenama u prometu, po zonama i vrstama nepokretnosti, na osnovu kojih bi bile izračunate konkretne prosečne cene.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Članom 7. stav 1. Zakona o porezima na imovinu propisano je da je fer vrednost iskazana na poslednji dan poslovne godine obveznika u tekućoj godini osnovica poreza na imovinu za nepokretnosti obveznika koji vodi poslovne knjige i čiju vrednost u poslovnim knjigama iskazuje po metodu fer vrednosti u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima (MRS), odnosno međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja (MSFI) i usvojenim računovodstvenim politikama. Članom 110. Zakona o stečaju propisano je da poslovne knjige stečajnog dužnika posle otvaranja stečajnog postupka vodi stečajni upravnik ili lice koje on odredi. Otvaranjem stečajnog postupka smatra se da je počela nova poslovna godina. Stečajni sudija može da postavi ovlašćenog revizora za ocenu završnog računa odnosno početnog stečajnog bilansa. Član 4. stav 4. Zakona o računovodstvu propisuje da se odredbe ovog zakona koje se odnose na pravna lica shodno primenjuju na pravna lica u stečaju sa stečajnim masama iz člana 2. tačka 29) ovog Zakona.

Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom u okviru Nacionalnog standarda broj 2 propisuje Procenu vrednosti na sledeći način:

Stečajni upravnik izrađuje potpun i sveobuhvatan popis imovine stečajnog dužnika u rokovima koje propisuje Zakon, koji obuhvata i:

1) listu dužnika stečajnog dužnika;

2) listu poverilaca stečajnog dužnika;

3) utvrđuje procenjenu vrednost imovine stečajnog dužnika u cilju izrade početnog stečajnog bilansa.

Stečajni upravnik prilikom popisa imovine vrši i procenu likvidacione vrednosti svakog pojedinačnog dela imovine, osim u slučaju kada je priroda imovine takva da se ne može prodavati pojedinačno, već samo zajedno sa drugom imovinom stečajnog dužnika, u kom slučaju se likvidaciona vrednost takve imovine procenjuje kao celina. Likvidaciona vrednost predstavlja novčani iznos koji bi se ostvario prodajom imovine na datom tržištu u razumnom roku. Knjigovodstvena vrednost imovine stečajnog dužnika ne uzima se u obzir, osim u slučaju kada je ta vrednost od značaja za utvrđivanje likvidacione vrednosti. Procena likvidacione vrednosti treba da bude zasnovana na najpouzdanijim raspoloživim podacima u trenutku procene. Imovini kojom se ne trguje na predmetnom tržištu i za koju se ne očekuje da se za nju može naći zainteresovani kupac može se dodeliti vrednost nula.

Posle imenovanja, stečajni upravnik može za potrebe procene vrednosti pokretne imovine stečajnog dužnika angažovati stručno lice, uz saglasnost stečajnog sudije, rukovodeći se kriterijumom njihove stručnosti i pouzdanosti. Stečajni upravnik za potrebe procene vrednosti nepokretne imovine stečajnog dužnika angažuje ovlašćeno stručno lice (procenitelja), uz saglasnost stečajnog sudije.

Ukoliko je delatnost stečajnog dužnika takva da bi prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, omogućila povoljnije namirenje poverilaca, za potrebe izrade Izveštaja o ekonomsko-finansijskom položaju stečajnog dužnika, pored procene pojedinačnih delova imovine, vrši se i procena stečajnog dužnika kao pravnog lica. U ovom slučaju, za potrebe procene koristi se prenosni metod (metod diskontovanih novčanih tokova), kao i druge metode koje su u skladu sa Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja. Na osnovu procene vrednosti imovine stečajnog dužnika, stečajni upravnik izrađuje izveštaj o ekonomsko-­finansijskom položaju stečajnog dužnika za potrebe prvog poverilačkog ročišta, u cilju izjašnjavanja poverilaca o načinu okončanja postupka bankrotstvom ili reorganizacijom u skladu sa Nacionalnim standardom broj 3. Prema MRS 16 koji reguliše vrednovanje nekretnina, postrojenja I opreme po MSFI, ne pominje se mogućnost vrednovanja nekretnina po likvidacionoj vrednosti, već samo po nabavnoj ili fer vrednosti. U ovom standardu je navedeno da fer vrednost jeste cena koja bi se naplatila za prodaju sredstva ili platila za prenos obaveze u redovnoj transakciji između učesnika na tržištu na datum odmeravanja i upućuje na IFRS 13: Odmeravanje fer vrednosti.

U skladu sa navedenim, u Napomenama uz finansijski izveštaj sačinjen na poslednji dan poslovne godine, u delu koji se odnosi na Računovodstvene politike i način vrednovanja nekretnina i investicionih nekretnina, ne bi trebalo da stoji da se iste vrednuju po likvidacionoj vrednosti nepokretnosti jer to nije navedeno u MSFI. Pored toga, likvidaciona vrednost imovine se utvrđuje prilikom popisa u cilju izrade početnog stečajnog bilansa, a ne za izradu redovnog godišnjeg finansijskog izveštaja.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

U konkretnoj situaciji, rešenjem iz 2011. godine utvrđena je zastarelost prava na naplatu duga na dan 31.12.2005. godine, pa se u skladu sa navedenim to rešenje ne bi moglo smatrati radnjom poreskog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju naplate duga nastalog u periodu 2006-2011 godine, jer se rešenje odnosi na period do 2005 godine.

U svakom slučaju, zahtev obveznika iz 2020. godine treba posmatrati na sledeći način:

- 01.01.2020. godine, ukoliko nije bilo zastoja zastarelosti, nastupila je apsolutna zastarelost prava na naplatu duga nastalog zaključno sa 31.12.2009. godine I lokalna poreska administracija prestanak utvrđuje po službenoj dužnosti.

- Čak i pod pretpostavkom da rešenje o zastarelosti iz 2011. godine prekida zastarelost prava na naplatu duga nastalog do dana donošenja tog rešenja, ono produžava pravo na naplatu samo do 31.12.2016.g. (jer na osnovu radnje preduzete u 2011. zastarelost prava na naplatu počinje da teče iznova od 01.01.2012.g. i teče pet godina, do 31.12.2016.g.). Ako u periodu 2011-2016 nije bilo drugog prekida ili zastoja zastarelosti onda je taj dug svakako zastareo za naplatu pre 2020. godine.

- Ako u celom periodu 2011-2020. nije bilo drugih prekida ili zastoja zastarelosti, 2020. godine je zastareo za naplatu dug nastao zaključno sa 31.12.2015. godine (njega je trebalo naplatiti ili prekinuti zastarelost u narednih pet godina: 2016, 2017, 2018, 2019, 2020 godine).

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

U konkretnoj situaciji je obaveza povodom eko takse utvrđena u skladu s podacima iskazanim u podnetoj prijavi, u kojoj je obveznik iskazao podatke od značaja za utvrđivanje naknade, a pri čemu podatak o broju lokalnih samouprava nije bio takav da je zahtevao dodatno proveravanje.

U skladu s članom 40. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA), ukoliko poreski obveznik ustanovi da poreska prijava, koju je podneo poreskom organu, sadrži grešku koja za posledicu ima pogrešno utvrđenu visinu poreske obaveze, odnosno propust druge vrste, dužan je da odmah, a najkasnije do isteka roka zastarelosti, podnese poresku prijavu u kojoj su greška ili propust otklonjeni (u daljem tekstu: izmenjena poreska prijava), ali da izuzetno poreski obveznik ne može podneti izmenjenu poresku prijavu posle pokretanja postupka poreske kontrole za kontrolisani poreski period, odnosno nakon donošenja rešenja o utvrđivanju poreza iz člana 54. stav 2. tačka 2 podtačka 2 ovog Zakona.

U skladu s navedenim, nema osnova za podnošenje nove prijave jer je obaveza po prethodno podnetoj prijavi utvrđena i obveznik se nije žalio u pomenutom roku. Obzirom da obveznik nije podneo novu, izmenjenu poresku prijavu, već zahtev za izmenu rešenja, isti se mora drugačije posmatrati.

Potrebno je poreskog obveznika uputiti da uredi svoj zahtev, tako što će navesti da li traži ponavljanje postupka i, ukoliko da, navesti razlog za ponavljanje i odredbu Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP) koja isti propisuje.

Članom 59. ZUP-a propisano je da je podnesak neuredan ako ima nedostatke koji organ sprečavaju da postupa po njemu, ako nije razumljiv ili ako nije potpun. U tom slučaju organ u roku od osam dana od prijema podneska obaveštava podnosioca na koji način da uredi podnesak i to u roku koji ne može biti kraći od osam dana, uz upozorenje na pravne posledice ako ne uredi podnesak u roku.

Ako podnesak ne bude uređen u roku, organ rešenjem odbacuje podnesak.

Ako podnesak bude uređen u roku, smatra se da je od početka bio uredan, ako zakonom nije drukčije predviđeno.

Ako podnese uredan zahtev potrebno ga je dalje razmatrati vodeći računa o odredbama čl. 176-182. ZUP-a kojima su propisani uslovi kada se I u kom roku postupak može ponoviti I ko odlučuje o zahtevu.

Član 176. ZUP propisuje da se postupak koji je okončan rešenjem protiv kojeg ne može da se izjavi žalba (konačno rešenje) ponavlja :

1) ako se sazna za nove činjenice ili stekne mogućnost da se izvedu novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa ranije iznetim činjenicama ili izvedenim dokazima, mogli da dovedu do drukčijeg rešenja;

2) ako se rešenje povoljno po stranku zasniva na neistinitim tvrdnjama stranke kojima je ovlašćeno službeno lice dovedeno u zabludu;

3) ako je rešenje donelo neovlašćeno lice, ili je postupak vodilo ili u njemu odlučivalo neovlašćeno lice ili lice koje je moralo biti izuzeto;

4) ako kolegijalni organ nije odlučivao u propisanom sastavu ili ako za rešenje nije glasala propisana većina članova kolegijalnog organa;

5) ako licu koje je moglo da ima svojstvo stranke nije pružena prilika da učestvuje u postupku;

6) ako stranka nije bila zastupana saglasno zakonu;

7) ako stranci ili drugom učesniku u postupku nije omogućeno da prati tok postupka saglasno članu 55. ovog zakona;

8) ako je rešenje doneto na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka ili kao posledica drugog krivičnog dela;

9) ako se rešenje zasniva na presudi suda ili odluci drugog organa koja je kasnije pravnosnažno preinačena, ukinuta ili poništena;

10) ako je nadležni organ naknadno i u bitnim tačkama drukčije pravnosnažno odlučio o prethodnom pitanju na kome je rešenje zasnovano;

11) ako je Ustavni sud u istoj upravnoj stvari, u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom, a istovremeno nije poništio osporeno rešenje;

12) ako je Evropski sud za ljudska prava u istoj upravnoj stvari naknadno utvrdio da su prava ili slobode podnosioca predstavke povređena ili uskraćena.

Član 178. ZUP-a  propisuje da stranka može da zahteva ponavljanje postupka u roku od 90 dana od saznanja za razlog za ponavljanje.

Prema članu 179. ZUP-a, o zahtevu za ponavljanje postupka odlučuje organ koji je doneo konačno rešenje. Isti organ ponavlja postupak po službenoj dužnosti.

Nadležni organ rešenjem odbacuje zahtev koji nije blagovremen, nije dozvoljen ili koji je izjavljen od neovlašćenog lica ili u kome razlog za ponavljanje postupka nije učinjen verovatnim. Ako ne odbaci zahtev, dalje ispituje da li je razlog za ponavljanje postupka mogao da dovede do drukčijeg rešenja i, ako nađe da nije, rešenjem odbija zahtev.

Ako nadležni organ ne odbaci, niti odbije zahtev za ponavljanje postupka, rešenjem dozvoljava ponavljanje postupka i određuje obim ponavljanja.

Rešenje kojim se dozvoljava ponavljanje postupka odlaže izvršenje konačnog rešenja.

U skladu s navedenim i uzimajući u obzir činjenicu da je lokalni poreski organ taj koji je doneo konačno rešenje, isti će rešenjem odlučiti o podnetom urednom zahtevu za ponavljanje postupka.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, linijski infrastrukturni objekat jeste javni put, javna železnička infrastruktura, metro, vazdušna saobraćajna infrastruktura (poletno-sletna staza, rulna staza, platforma i sl., kao i objekti u njihovoj funkciji), operativna obala u lučkom području, elektroenergetski vod, naftovod, produktovod, gasovod, derivacioni cevovod, objekat visinskog prevoza, linijska infrastruktura elektronskih komunikacija, vodovodna i kanalizaciona infrastruktura i sl. koji može biti nadzemni ili podzemni, čija izgradnja je predviđena odgovarajućim planskim dokumentom, kao i objekti u njihovoj funkciji.

Članom 7. stav 8. Zakona o porezima na imovinu propisano je da je osnovica poreza na imovinu za žičare, puteve, pruge i druge infrastrukturne objekte (osim zgrada i drugih objekata visokogradnje), kao i za kablovsku kanalizaciju i druge podzemne građevinske objekte u koje su smeštene mreže namenjene protoku vode (za piće, atmosferske, otpadne i dr.), vodene pare, tople ili vrele vode za potrebe grejanja i druge potrebe korisnika, gasa, nafte i naftnih derivata, telekomunikacija i slično, knjigovodstvena vrednost objekata na poslednji dan poslovne godine obveznika u tekućoj godini.

U skladu s navedenim, i obzirom da je antenski stub objekat u funkciji linijske infrastrukture elektronskih komunikacija, isti spada u druge infrastrukturne objekte navedene u članu 7. stav 8. Zakona o porezima na imovinu i oporezuje se po knjigovodstvenoj vrednosti.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.