Тroškove navedene u vašem pitanju planirate o okviru projekta manifestacije kojoj navedena lica prisustvuju i to na funkciji 820. Za određivanje ekonomske klasifikacije neophodno je da dobijete dokumentaciju od strane nosioca projekta koja će vam biti i pravni osnov za registrovanje i odobravanje ovih troškova.

Članom 22. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji(u daljem tekstu : ZPPPA) propisano je da poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici, u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasledstva. Mere naplate, kao i rešenje o odlaganju plaćanja ne mogu se doneti na ime preminulog lica, jer to lice više ne može da bude poreski obveznik. U tom smislu za poresku obavezu - dugovani porez preminulog lica nastalo do dana smrti, sa pripadajućom kamatom do dana prenosa (za koji nije nastupila apsolutna zastarelost), treba svakom nasledniku posebno, doneti rešenje o prenosu srazmernog dela tog duga u skladu sa naslednim rešenjem, sa preminulog lica na naslednika. Formu rešenja o prenosu duga sa preminulog lica dostavljemo u prilogu. Knjiženje rešenja o prenosu salda duga i kamate sa preminulog poreskog obveznika na poreskog obveznika - naslednika u IS LPA se sprovodi putem R-naloga, sa sledećim šiframa prometa.

ŠP Naziv Storno ŠP Naziv storno šifre prometa 11 Preneti saldo dug 21 Storno preneti saldo dug 13 Preneti saldo kamata 23 Storno preneti saldo kamata Treba voditi računa o sledećem: datum dospeća i iznos knjiženja sa šifrom prometa 11 (preneti saldo dug) mora biti jednak datumu dospeća i iznosu knjiženja sa šifrom prometa 21 (storno preneti saldo dug), datum dospeća i iznos knjiženja sa šifrom prometa 13 (preneti saldo kamata) mora biti jednak datumu dospeća i iznosu knjiženja sa šifrom prometa 23 (storno preneti saldo kamata), prenos salda duga i kamate može da se vrši samo u okviru istog računa, kod knjiženja R nalozima ne koristiti šifre prometa za početno stanje po završnom računu: 10 (saldo dug) i 30 (storno saldo dug).

Članom 73. ZPPPA propisano je da poreski organ, na obrazloženi zahtev poreskog obveznika, u celosti ili delimično, odlaže plaćanje dugovanog poreza, osim godišnjeg poreza na dohodak građana, pod uslovom da plaćanje dugovanog poreza: 1) za poreskog obveznika predstavlja neprimereno veliko opterećenje; 2) nanosi bitnu ekonomsku štetu poreskom obvezniku.

Članom 18. ZPPPA propisano je da obaveza plaćanja poreza iz člana 10. stav 1. tačka 1) ovog zakona (u daljem tekstu: poreska obaveza) predstavlja dužnost poreskog obveznika da plati utvrđeni porez, pod uslovima propisanim ovim zakonom ili drugim poreskim zakonom. Poreski obveznik odgovara za ispunjenje poreske obaveze od momenta kada su nastale činjenice za koje je poreskim zakonom propisano da stvaraju poresku obavezu. Odredbe o poreskoj obavezi primenjuju se i na obavezu plaćanja sporednih poreskih davanja, osim ako je ovim zakonom drukčije propisano. Iznos utvrđenog poreza iz stava 1. ovog člana smatra se dugovanim porezom.

Prema tome, naslednik kao poreski obveznik ima pravo da za dug koji je prenet na njegovo ime po osnovu pravosnažnog naslednog rešenja, kao i svaki drugi dug koji može imati na svom imenu, podnese zahtev za odlaganje plaćanja u skladu sa odredbama člana 73. i 74. ZPPPA.

Članom 7a stav 1. i 2. Zakona o porezima na imovinu propisano je da je jedinica lokalne samouprave dužna da objavi akt kojim se utvrđuju prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u zonama u skladu sa članom 6. st. 5, 7. i 11. ovog zakona do 30. novembra svake tekuće godine, na način na koji se objavljuju njeni opšti akti. Kad jedinica lokalne samouprave nije u propisanom roku objavila prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u odgovarajućoj zoni, jedinica lokalne samouprave dužna je da, do isteka roka iz stava 1. ovog člana, objavi prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti na osnovu kojih je za tekuću godinu utvrđena osnovica poreza na imovinu za nepokretnosti obveznika koji ne vode poslovne knjige i to u zoni koja je, prema odluci nadležnog organa te jedinice lokalne samouprave, utvrđena kao najopremljenija u smislu člana 6. stav 3. ovog zakona (u daljem tekstu: najopremljenija zona). Stavom 6. tačka 1) istog člana propisano je da osnovica poreza na imovinu za nepokretnosti obveznika koji vodi poslovne knjige je knjigovodstvena vrednost nepokretnosti iskazana na poslednji dan poslovne godine obveznika u tekućoj godini, kad jedinica lokalne samouprave do 30. novembra tekuće godine ne objavi akt kojim utvrđuje prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u zonama, odnosno prosečne cene odgovarajućih nepokretnosti u najopremljenijoj zoni u slučaju iz stava 2. ovog člana. U skladu sa navedenim za vrstu nepokretnosti u određenoj zoni za koji u odluci o prosečnim cenama nije utvrđena prosečna cena, pri čemu do propisanog roka nije objavljena ni prosečna cena te vrste nepokretnosti u najopremljenijoj zoni za prethodnu godinu, poreska osnovica je knjigovodstvena vrednost te nepokretnosti na poslednji dan prethodne godine (član 7a stav 6. Zakona o porezima na imovinu). Napominjemo da je odredbama člana 7a stav 7. i 8. Zakona o porezima na imovinu propisano kako se u ovom slučaju utvrđuje poreska osnovica kad obveznik u poslovnim knjigama nije posebno iskazao vrednost objekta od vrednosti pripadajućeg zemljišta (stav 7.) i kad se vrednost nepokretnosti ne iskazuje u poslovnim knjigama obveznika (stav 8.):

(7) U slučaju iz stava 6. ovog člana, kad obveznik u poslovnim knjigama nije posebno iskazao vrednost objekta od vrednosti pripadajućeg zemljišta, pri čemu: 1) za objekat ili za zemljište, odnosno njegov deo, ne postoji poreska obaveza, vrednost nepokretnosti za koju poreska obaveza postoji čini knjigovodstvena vrednost u kojoj je sadržana vrednost te nepokretnosti iskazana na poslednji dan poslovne godine obveznika u tekućoj godini; 2) se vrednost objekta ili objekata na tom zemljištu utvrđuje u skladu sa članom 7. stav 6. ovog zakona, vrednost zemljišta i ostalih objekata za koje poreska obaveza postoji čini knjigovodstvena vrednost u kojoj je sadržana njihova vrednost iskazana na poslednji dan poslovne godine obveznika u tekućoj godini. (8) Kad se porez plaća na nepokretnost čija se vrednost ne iskazuje u poslovnim knjigama obveznika, u slučaju iz st. 6. i 7. ovog člana utvrđuje se u skladu sa članom 6. st. 13. i 14. ovog zakona.

Članom 92. stav 2. i 4. Zakona o javnim nabavkama propisano je da ako procenjena vrednost javne nabavke ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, naručilac nije dužan da imenuje komisiju za javnu nabavku, u kom slučaju postupak javne nabavke sprovodi lice koje naručilac imenuje. Ovo lice ne mora biti službenik za javne nabavke.

Preko vrednosti postupka od 3.000.000 dinara naručilac mora da imenuje komisiju za javnu nabavku, gde jedan član obavezno mora da bude službenik za javne nabavke, pod uslovima opisanim u članu 92. stav 4. Zakona.

U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude službenik za javne nabavke sa stečenim visokim obrazovanjem na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova ili master akademskim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Diplomirani pravnik može da bude deo komisije, ali ne može da zameni službenika za javne nabavke.

Imajući u vidu navedeno, smatramo da ukoliko se naručilac opredeli da ipak imenuje Komisiju i za postupak u kome procenjena vrednost ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, dužan je da poštuje uslove propisane članom 92. stav 4. Zakona i imenuje člana koji je službenik za javne nabavke.

Na osnovu primera iz prakse u postupanju drugostepenog organa u vezi troškova postupka, ističemo da drugostepeni organ smatra da nije propisana obaveza stranke da obračun naknade troškova dostavi upravnom organu, da je organ dužan da ceni nužnost i opravdanost opredeljenih troškova zastupanja, a ne okolnost da li su isti isplaćeni punomoćniku ili ne, da o o osnovanosti zahteva za naknadu troškova žalbenog postupka organ odlučuje zavisno od uspeha stranke u postupku i sve to iz razloga što je odnos advokata i klijenta koga zastupa obligacioni odnos i momenat isplate je stvar dogovora advokata i klijenta. Iako je Zakonom o advokaturi propisano da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje, istim nije propisan rok u kojem se od stranke zahteva da plati advokatske nagrade i naknade, a odredbom člana 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata je propisano da se nagrada i naknada troškova mogu plaćati unapred ili nakon izvršene radnje i nastalih troškova. Na osnovu navedenog smatramo da za odobravanje troškova postupka nije potrebno da bude dokumentovano da je izvršen obračun troškova od strane advokata, kao ni da postoji dokaz o uplati troškova.

Prilikom donošenja odluke o troškovima postupka za koje je podnet zahtev (podnetim zahtevom se smatra i troškovnik naveden na kraju žalbe ili podneska), treba naročito imati u vidu član 85. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je, između ostalog, navedeno da : -Kad je prvostepeni postupak pokrenut zahtevom stranke, ona snosi troškove postupka(stav 3); -Ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac. Ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu (stav 6); -Lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom (stav 7). U vezi navedenog stava 7. člana 85. Zakona o opštem upravnom postupku, prilikom odlučivanja o troškovima postupka treba obratiti pažnju na propisane obaveze prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje (npr. skladu sa članom 33, 33b, 33v, 33g Zakona o porezima na imovinu; u skladu sa članom 137. i 138. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i dr.). To znači da ukoliko se tek u žalbi prijavljuju podaci i promene od značaja za oporezivanje iz kojih razloga se žalba u prvostepenom postupku usvaja, a postoji propisana obaveza prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje, treba smatrati da su troškovi sastavljanja žalbe prouzrokovani krivicom obveznika, iz kojih razloga obveznik snosi troškove postupka. Pored navedenog ističemo da se na poreski postupak kao specifičan upravni postupak primenjuju odredbe Tarifnih brojeva 37. – 41. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a u vezi sa Tarifnim brojem 13. predmetne Tarife koja propisuje da advokatima pripada nagrada prema vrednosti spora za podneske u procenjivim stvarima. Vrednost spora i iznos nagrade u Tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara. Znači, ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa Tarifnim brojem 37. Tarife. Prema stavu 1 Tarifnog broja 37: „Za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podnesaka u pismenom ili elektronskom obliku, kojima se pokreće upravni postupak i to u procenjivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade, u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz Tarifnog broja 13.“

Prema stavu 1. Tarifnog broja 40: „Za sastavljanje pravnih lekova, redovnih i vanrednih, kao i za sastavljanje odgovora na iste, advokatu pripada nagrada uvećana za 100% od nagrade propisane za podneske kojima se pokreće postupak iz Tarifnog broja 37 i 38.” 2. U vezi pitanja na čiji račun se uplaćuju troškovi ističemo da pravo na nadoknadu neophodnih i opravdanih troškova zastupanja i drugih troškova u upravnom postupku ima stranka, tako da se rešenje u vezi troškova donosi obvezniku, a ne zastupniku (iako se dešava da advokat u svoje ime podnese zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, sa zahtevom da se troškovi isplate na njegov račun). Izuzetno, isplata odobrenih troškova zastupanja se može vršiti na račun punomoćnika samo ako priloži specijalno, overeno punomoćje za tu svrhu (generalno punomoćje o zastupanju nije dovoljno). I u tom slučaju rešenje glasi na ime obveznika, samo se u delu koji se odnosi na podatke o računu na koji se vrši plaćanje troškova navode podaci advokata sa specijalnim punomoćjem.