Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeDa li poreski obveznik ima pravo na prigovor zastarelosti za utvrđivanje poreske obaveze u skladu sa članom 114. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) u sledećoj situaciji: naime, poreskom obvezniku su 2017. godine doneta rešenja o poreskoj obavezi za pet godina unazad (odnosno za 2012, 2013, 2014, 2015. i 2016. godinu) na osnovu raspoloživih dokumenata, odnosno rešenja o ozakonjenju. Poreski obveznik je iskazao žalbu na pomenuta rešenja po kojoj je drugostepeni organ odlučivao tek 2020. godine kada je i poništio rešenja i naložio da je potrebno da se poreski obveznik uključi u postupak pre donošenja rešenja. U međuvremenu je poreski obveznik potpisao reprogram i otpočeo plaćanja po ratama, ali je obzirom na odluku drugostepenog organa prekinuo plaćanje. Odeljenje za administriranje izvornih prihoda lokalne samouprave je pokrenulo postupak prinudne naplate, a zatim je i upis prethodne mere pokrenut kod Službe za katastar nepokretnosti, nakon čega je obveznik isplatio celokupan dug, kako banka ne bi naplatila svoja potraživanja. Postupajući po nalogu drugostepenog organa, donet je zapisnik o poreskoj kontroli gde je poreski obveznik istakao prigovor zastarelosti za utvrđivanje obaveze u skladu sa članom 114. ZPPPA.
Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) članom 114. propisuje da pravo poreskog organa na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče. Zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje. Članom 114d istog zakona propisano je da se zastarelost prekida svakom radnjom poreskog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja poreza i sporednih poreskih davanja. Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida, ne računa se u rok za zastarelost.
U konkretnom slučaju je utvrđivanje poreske obaveze za period 2012-2016. izvršeno u 2017. godini, odnosno pre nastupanja zastarelosti prava na utvrđivanje. Utvrđivanje obaveze predstavlja radnju poreskog organa preduzetu protiv poreskog dužnika, što znači da je donošenjem i uručenjem rešenja o utvrđivanju poreza na imovinu za 2012, 2013, 2014, 2015. i 2016. godinu, prekinuta zastarelost. U skladu sa navedenom odredbom ZPPPA zastarelost je nakon prekida počela da teče iznova, što znači da je novi rok za zastarelost počeo da teče od 1.1.2018 godine i traje još pet godina (odnosno od 2018. do 2022. godine).
Apsolutni rok za zastarelost prava na utvrđivanje obaveze za 2012. godinu je 31.12.2022 godine, dok se utvrđivanje za 2013. godinu može izvršiti do 31.12.2023, ali samo ako u periodu od 2018. do 2022. godine dođe ponovo do prekida zastarelosti. Isto se primenjuje i za 2014, 2015. i 2016. godinu. Prema tome, po nalogu drugostepenog organa može se utvrditi obaveza poreza na imovinu za period 2012-2016. godine, pri čemu zahtev obveznika za zastarelost treba odbiti kao neosnovan.
Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.
Da li može da se precizira u čijoj nadležnosti je utvrđivanje predmetne naknade u skladu sa članom 140. Zakona o planiranju i izgradnji; odnosno da li je utvrđivanje ove naknade u nadležnosti Odeljenja koje izdaje građevinske dozvole ili Odeljenja lokalne poreske administracije po osnovu dostavljenih građevinskih dozvola i/ili druge dokumentacije?
U skladu sa odredbom člana 140. Zakona o planiranju i izgradnji (u daljem tekstu: Zakon), kojom je propisano da: “Posle isteka roka iz stava 4. ovog člana, investitor plaća na račun Poreske uprave naknadu u visini poreza na imovinu, koji bi se plaćao u skladu sa zakonom kojim se uređuje porez na imovinu za ceo objekat, da je isti izgrađen u skladu sa građevinskom dozvolom, sve dok se za tu lokaciju ne izda nova građevinska dozvola” konstatujemo da se ista nikada nije primenjivala, niti se može primeniti, jer nije precizna i nije potpuna, odnosno, ne može se znati koja naknada se plaća, na koji uplatni račun (račun Poreske uprave za uplatu javnih prihode mora biti uređen Pravilnikom o uplatnim računima javnih prihoda), niti kojoj Poreskoj upravi se plaća (republičkoj Poreskoj uprave ili lokalnom odeljenju za administriranje izvornih prihoda lokalne samouprave). Iako je pomenuta odredba uneta u Zakon pre više od 15 godina, ista se nikada nije primenjivala, ali isto tako nije izuzeta iz Zakona.
U skladu s navedenim, proizilazi da ne postoji osnov za utvrđivanje naknade po osnovu člana 140. Zakona, niti od strane Odeljenja koje izdaje građevinsku dozvolu niti od strane lokalne poreske administracije. U Zakonu jeste navedeno da se naknada plaća na račun Poreske uprave, ali nije navedeno niti da se plaća lokalnom poreskom organu, niti nekom drugom nadležnom organu jedinice lokalne samouprave.
Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.
U slučaju ukidanja reprograma usled neplaćanja, kome se podnosi na naplatu trasirana menica gde je isto lice i trasant i trasat? Ili menica u ovom slučaju služi samo kao sredstvo obezbeđenja u postupku prinudne naplate? Ako je trasant fizičko lice, može li trasat da bude pravno lice? U situaciji kad je isto lice i trasant i trasat, da li može jemac da bude pravno lice?
Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, članom 74. propisana su sredstva obezbeđenja naplate. Kao sredstvo obezbeđenja može se ponuditi i trasirana menica, akceptirana od strane dva žiranta, iz čijih se zarada, na kojima se ustanovljava administrativna zabrana, poreski dug može naplatiti.
Menica je hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac (trasant) izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remitentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti tu isplatu.
U prvom slučaju radi se o trasiranoj menici, a u drugom o sopstvenoj menici.
Suštinska razlika između trasirane i sopstvene menice je u tome što kod sopstvene menice postoji izjava o neopozivoj isplati dok kod trasirane postoji naredba o neopozivoj isplati.
Sopstvena menica postoji u onom slučaju kada se njen izdavalac sam obavezao na plaćanje svote na koju menica glasi.
U skladu sa Zakonom o menici trasirana menica obavezno sadrži:
1) označenje da je menica, napisano u samom slogu isprave, na jeziku na kome je ona sastavljena;
2) bezuslovni uput da se plati određena svota novca;
3) ime onoga koji treba da plati (trasat);
4) označenje dospelosti;
5) mesto gde plaćanje treba da se izvrši;
6) ime onoga kome se ili po čijoj naredbi mora platiti (remitent);
7) označenje dana i mesta izdanja menice;
8) potpis onoga koji je menicu izdao (trasant).
Akceptiranje menice predstavlja menično pravnu radnju gde se neko lice, najčešće trasat, svojom voljom i potpisom obavezuje da prihvati meničnu obavezu i da će meničnu svotu isplatiti onako kako ona glasi. Akcept je izjava lica na koje se vuče menica, da će u roku dospeća menice na naplatu isplatiti menični dug u celini ili delimično. Ime akceptanta (lica koje isplaćuje menični dug) se nalazi na licu menice. Pre same naplate meničnog duga imalac menice podnosi je akceptantu na akceptiranje, tj. potrebno je da akceptant na licu menice napiše ''prihvatam'' ili ''priznajem'' i da se potpiše. Ovo je bitno zato što, neretko, menicu izdaje jedan pravni subjekat, a drugi pravni subjekt izmiruje obavezu iz te menice. Od tog momenta se menja i glavni dužnik u menici, jer tada glavnog dužnika trasanta zamenjuje akceptant. Dakle, akcept predstavlja izjavu koju određeno lice stavlja na meničnu ispravu kojom potvrđuje trasantov nalog za isplatu menične sume. Sa akceptiranjem menice, daje se meničnom poveriocu povećana sigurnost da će menična svota biti isplaćena.
U konkretnom slučaju ako su trasant i trasat ista lica u pitanju je sopstvena a ne trasirana menica, koja prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) ne može biti sredstvo obezbeđenja plaćanja. Kod trasirane menice trasant i trasat ne može biti isto lice. Sopstvena menica nije propisana ZPPPA kao predmet prinudne naplate, pa u tom smislu nije jasno šta se podrazumeva pod izjavom da takva menica može biti „sredstvo obezbeđenja u postupku prinudne naplate“.
Pored toga, Zakon o menici u slučaju trasirane menice pojmovno razlikuje “trasanta”, “trasata” i “remitenta” a ne fizička i pravna lica. Menica mora da bude izdata u skladu sa Zakonom o menici.
I na kraju skrećemo pažnju da sredstvo obezbeđenja plaćanja može biti samo menica avalirana od strane poslovne banke, što znači da je garant na menici (jemac) poslovna banka a ne pravno lice. U slučaju sopstvene menice, Zakonu o menici definiše samo izjavu izdavaoca menice da će izvršiti određenu isplatu. Prema članu 74. ZPPPA kao sredstvo obezbeđenja plaćanja prihvata se trasirana menica, sa izjavom dva žiranta da će se u slučaju nepoštovanja rokova u postupku odlaganja plaćanja dugovanja, dugovani porez naplatiti iz njihovih zarada na kojima je ustanovljena administrativna zabrana. Takođe podsećamo da se u postupku odlaganja plaćanja dugovanog poreza na rate prihvata sredstvo obezbeđenja iz koga će se najefikasnije izvršiti naplata dugovanog poreza.
Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.
Može li obveznik – fizičko lice da bude i trasant i trasat?
U slučaju da može, radilo bi se o sopstvenoj trasiranoj menici koja se u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne navodi kao sredstvo obezbeđenja.
Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.
Ko je poreski obveznik u slucaju interno raseljenih lica, da li opstina kao vlasnik, ili oni kao držaoci nepokretnosti, obzirom da ova lica nemaju prava otkupa i/ili zakupa stanova?
Prema članu 2. Zakona o porezima na imovinu, porez na imovinu plaća se na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, i to na:
1) pravo svojine, odnosno na pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari;
2) pravo zakupa, odnosno korišćenja, stana ili kuće za stanovanje, konstituisano u korist fizičkog lica;
3) pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni režim građevinskog zemljišta;
4) pravo korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini od strane imaoca prava korišćenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;
5) korišćenje nepokretnosti u javnoj svojini od strane korisnika nepokretnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;
6) državinu nepokretnosti na kojoj imalac prava svojine nije poznat ili nije određen;
7) državinu nepokretnosti u javnoj svojini, bez pravnog osnova;
8) državinu i korišćenje nepokretnosti po osnovu ugovora o finansijskom lizingu.
Pravom zakupa stana ili kuće za stanovanje konstituisanim u korist fizičkog lica, u smislu stava 1. tačka 2) ovog člana Zakona o porezima na imovinu, smatra se pravo zakupa za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme, za koji je propisano plaćanje neprofitne zakupnine ili zakupnine koja se obračunava primenom propisanih kriterijuma i merila, u skladu sa zakonima kojima se uređuju:
(1) stanovanje i održavanje zgrada, odnosno u skladu sa posebnim propisima kojima je bilo uređeno stanovanje koji su prestali da važe danom početka primene zakona kojim je uređeno stanovanje i održavanje zgrada;
(2) javna svojina;
(3) prava boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca;
(4) zbrinjavanje izbeglica.
Pravom korišćenja stana ili kuće za stanovanje konstituisanim u korist fizičkog lica, u smislu stava 1. tačka 2) navedenog člana Zakona o porezima na imovinu, smatra se pravo korišćenja za period iz stava 4. ovog člana, u skladu sa Zakonom kojim se uređuje zbrinjavanje izbeglica.
Prema navedenom, za stanove koje koriste interno raseljena lica, pre svega treba proveriti da li postoji pravni osnov za njihovo korišćenje.
Ako je pravni osnov ugovor, treba proveriti u skladu s kojim zakonom je ugovor sačinjen, da li je to jedan od navedenih zakona po kojima se vrši oporezivanje u skladu sa tačkom 2. člana 2. Zakona o porezima na imovinu. Ako je to zakup po nekoj od stavki ovog Zakona ili korišćenje u skladu sa Zakonom o izbeglicama, onda su fizička lica obveznici poreza na imovinu.
Ako stanove koji su u vlasništvu opštine, fizička lica koriste bez pravnog osnova, tada su oni poreski obveznici po tački 7. člana 2. Zakona o porezima na imovinu.
Ako između fizičkog lica I opštine postoji ugovor o korišćenju (koji nije zakup) u skladu sa nekim od zakona (sem po Zakonu o izbeglicama), to korišćenje nije oporezivo pravo, pa je u tom slučaju obveznik poreza na imovinu opština, koja svakako kao budžetski korisnik ima pravo na poresko oslobođenje.
Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.