Pošto se radi o poslovnoj zgradi sa posebnim delovima u svojini više lica, u tom slučaju su, u skladu sa članom 15. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (u daljem tektu: Zakon), za upravljanje zajedničkim delovima zgrade nadležni svi vlasnici posebnih delova. U cilju ostvarivanja nadležnosti upravljanja, što pre svega obuhvata odlučivanje o održavanju zgrade, u skladu sa istim članom stav 2, vlasnici posebnih delova osnivaju udruženje na koje se odredbe Zakona o nadležnostima, pravima i obavezama skupštine i upravnika stambene zajednice shodno primenjuju na nadležnosti skupštine i zastupnika tog udruženja.

Problem predstavlja činjenica da je članstvo u udruženju neobavezujuće, pa možda neki od vlasnika posebnih delova neće hteti da bude član udruženja. Bez obzira na to, na svakog vlasnika posebnog dela se odnose obaveze propisane članom 14. stav 1. tačka 4) Zakona, što znači da je dužan da ''učestvuje u troškovima održavanja i upotrebe zajedničkih delova zgrade i katastarske parcele na kojoj se nalazi zgrada, u meri i na način određen ovim zakonom''. To znači da u slučaju da neko ne želi da se udruži on sam sebe lišava svojih prava u odlučivanju, ali ne i obaveza, koje su njegova zakonska obaveza. Na to bi trebalo ukazati svim vlasnicima koji ne žele da pristupe udruženju.

Pomoć u pribavljanju informacija vlasnicima posebnih delova je primena Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, na osnovu kojeg se u Agenciji za privredne vodi registar vlasnika stvari kao pravnih lica, sa njihovim identifikacionim podacima, kao i podacima zastupnika tih pravnih lica.

S druge strane, kada se radi o javnim entitetima (RS, APV, JLS) koji su vlasnici posebnih delova, oni ne mogu biti članovi udruženja. U tom slučaju,mišljenja smo da se taj problem može prevaziđi zaključivanjem ugovora o zakupu između korisnika posebnog dela i vlasnika, kojim bi se dalo ovlašćenja zakupcu da učestvuje na sednicama udruženja i utvrđuje njegova prava i obaveze u vezi sa upravljanjem i održavanjem zgrade.

Pravilnik o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u osnovnoj školi i Pravilnik o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u srednjoj školi („Službeni glasnik RS“, broj 30/2019) propisuju da se izbor agencije za realizaciju nastave u prirodi i ekskurzije sprovodi se u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke. Nastavu u prirodi, odnosno ekskurziju, može da realizuje isključivo agencija koja poseduje zakonom propisanu licencu za organizovanje turističkog putovanja.

Jedinstvena turistička usluga podrazumeva onu uslugu koju pruža turistička agencija a koja u sebi sadrži nekoliko prethodnih turističkih usluga (kao što su  usluge prevoza, smeštaja, ishrane, organizovanja izleta, angažovanje turističkog vodiča i sl.).

U slučaju kada turistička organizacija pruža jedinstvenu turističku uslugu, PDV se ne može obračunavati po uobičajenom standardnom postupku, već se obračunava po posebnom postupku iz čl. 35. Zakona o PDV-u. Ukoliko turistička agencija nema prethodne turističke usluge (ako pruža uslugu isključivo iz svojih sredstava, a to znači da ima sopstveni prevoz, sopstveni smeštaj, sopstvena ishrana i dr.), onda se oporezivanje ne vrši po posebnom postupku, nego na uobičajeni način koji važi za sve ostale delatnosti.

Opšte pravilo je da se na đačke ekskurzije i obračunavanje PDV-a turističkih agencija primenjuje odredba člana 35. Zakona o PDV-u.

U tom smislu, bilo bi potrebno uputiti svim ponuđačima zahtev za dodatnim pojašnjenjem ponude u smislu člana 142. ZJN i tražiti pojašnjenje i uređenje iskazanog PDV-a, sve radi uporedivosti ponuda i adekvatne realizacije ugovora i pravila plaćanja, a imajući u vidu specifičnost usluga, kao i činjenicu da se ponude upoređuju prema vrednošću bez PDV-a.

Zakonom o javnim nabavkama, u članu 15, propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju na nabavku:

• radova koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca, u slučaju kada ugovor uključuje radove iz Priloga 1. ovog zakona ili radove na izgradnji bolnica, objekata namenjenih za sport, rekreaciju i odmor, školskih i univerzitetskih zgrada i zgrada koje se koriste u administrativne svrhe;
• usluga koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca i koje su povezane sa ugovorom o radovima iz tačke 1) ovog stava.

Javni naručilac koji subvencioniše ili sufinansira ugovore iz stava 1. ovog člana dužan je da obezbedi primenu ovog zakona, ako on sam ne dodeljuje takav ugovor ili ako ugovor dodeljuje u ime i za račun drugog subjekta.

Predmetnim odredbama se utvrđuje obaveza sprovođenja postupka javne nabavke u situaciji kada je naručilac posla lice koje nije naručilac (niti javni niti sektorski) u smislu odredaba zakona. To su tzv. subvencionisane odnosno sufinansirane nabavke od strane javnog naručioca i to u iznosu koji je pretežni (preko 50% vrednosti posla). Iznos od preko 50% je ukupan iznos subvencija. To znači da će se, ukoliko se radovi (i povezane usluge) finansiraju od strane više naručilaca (npr. Ministarstvo i lokalna samouprava finansiraju izgradnju stadiona lokalnog fudbalskog kluba koji nema status naručioca), pri čemu oba naručioca učestvuju sa manje od 50%, ali je ukupno njihovo učešće veće od 50% (recimo 66%), za izbor izvođača tih radova sprovesti postupak javne nabavke.

Međutim, ova odredba se ne odnosi na dobra, već samo na radove i usluge, što znači da način postupanja u ovakvoj situaciji ne zavisi od procenta sufinansiranja, ali to svakako restriktivno tumačeći, podrazumeva sprovođenje postupka javne nabavke, pogotovo ako je samo deo sredstava vaš, a deo obezbeđuje drugi naručilac-zbrajaju se procenti.

Svakako da donacija jeste moguća, kao i finansiranje sa vaše strane, ali za detaljniji odgovor potrebne su informacije o načinu finansiranja, odnosno izvoru sredstava, procentu, ko bi bio drugi naručilac koji sufinansira i sl.

Po prijemu zahteva za povraćaj ili preknjižavanje više ili pogrešno uplaćenih sredstava sa računa javnih prihoda za koje lokalna poreska administracija vodi evidenciju u poreskom računovodstvu, proveravaju se svi navodi i činjenice navedene u zahtevu kao i verodostojnost dokaza podnetih uz zahtev.

Nakon provere osnovanosti zahteva za preknjižavanje, u poreskom računovodstvu, proverava se ispravnost stanja na računima javnih prihoda, odnosno proverava se da li je preplata javnog prihoda postoji, da li su izvršena sva potrebna knjiženja i da li postoji potreba za dodatnim proveravam u postupku poreske kontrole.

U postupku obrade zahteva neophodno je voditi računa o zastarelosti prava na povraćaj ili preknjižavanje. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjiženje, što znači da je potrebno posmatratiti datum kada je nastala preplata, a ne kada je izvršena uplata. Ukoliko se utvrdi da je nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjiženje, vrši se prenos preplate za koju koju je nastupila zastarelost u vanbilansnu evidenciju.

Ukoliko se utvrdi da preplata postoji, da nije nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjižavanje i da je zahtev osnovan, donosi se rešenje o povraćaju ili preknjižavanju bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva.  

Shodno navedenom, najpre je potrebno utvrditi da li ima zastarelosti, a zatim doneti rešenje kojim se odobrava preknjižavanje nezastarele preplate.

Smatramo da je u konkretnom slučaju potrebno doneti dva rešenja, i to: jedno rešenje kojim se utvrđuje zastarelost i vrši prenos u vanbilansnu evidenciju i drugo rešenje kojim se odobrava preplata.

Zastarelost prava na povraćaj i preknjižavanje poreza propisana je odredbama člana 114a. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo poreskog obveznika na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja, zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja. Lokalna poreska administracija kod postupanja po zahtevu za povraćaj ili preknjižavanje, obavezno mora da vodi računa o zastarelosti, pri čemu je važno imati u vidu da se zastarelost ne posmatra bezuslovno u odnosu na godinu kada je izvršena uplata po osnovu koje se traži povraćaj ili preknjižavanje, već u odnosu na godinu kada je obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjižavanje, što znači u odnosu  na godinu kada je nastala preplata.

Članom 114d. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kojim je uređen prekid roka  zastarelosti, propisano je da se zastarelost prekida svakom radnjom poreskog obveznika preduzetom u cilju ostvarivanja prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju ili refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja i povraćaj sporednih poreskih davanja.

Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u rok za zastarelost. Apsolutna zastarelost uređena je odredbama člana 114ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je izvršena preplata,osim ako zakonom nije drukčije propisano.

Poreska uprava, po isteku nevedenog roka uprava, po službenoj dužnosti donosi rešenje o prestanku prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza, zbog zastarelosti.

Napominjemo da se odredbe o zastoju zastarelosti odnose samo na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih davanja, a ne i na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaja sporednih poreskih davanja. Članom 163a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji  propisano je da se u vanbilansnom poreskom računovodstvu vode preplate poreskih obveznika za koje je nastupila zastarelost u skladu sa ovim zakonom.

Prenos zastarelih preplata u vanbilansnu evidenciju se vrši sa danom nastupanja zastarelosti, a ako je zastarelost nastupila u prethodnim godinama, prenos u vanbilansnu evidenciju se vrši pod 01.01. tekuće godine.

Član 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu, koji se primenjuje od 1.1.2021. godine, propisuje poresko oslobođenje za objekte obveznika koji ne vodi poslovne knjige, odnosno obveznika koji vodi poslovne knjige kome je poljoprivreda pretežna registrovana delatnost, koji su namenjeni i koriste se isključivo za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Prema ovoj odredbi kumulativni uslovi koji moraju biti ispunjeni za poresko oslobođenje za obveznika koji ne vodi poslovne knjige su sledeći:

• da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju
• da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje u skladu sa članom 12. stav 4. i stav 5. Zakona o porezima na imovinu.

Članom 12b Zakona o porezima na imovinu propisano je da su objekti namenjeni za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 10) ovog zakona, objekti za smeštaj mehanizacije za poljoprivredu, repromaterijala, smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda, staje za gajenje stoke, objekti za potrebe gajenja i prikazivanje starih autohtonih sorti biljnih kultura i rasa domaćih životinja i objekti za gajenje pečurki, puževa i riba. Ispunjenost uslova za ostvarivanje prava na poresko oslobođenje utvrđuje se na osnovu dokaza. Prema članu 6b stav 8. Zakona o porezima na imovinu "pomoćnim objektima” smatraju se i ekonomski objekti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, članom 2. stav 1. tačka 24a propisano je da se pod ekonomskim objektima podrazumevaju  objekti za gajenje životinja (staje za gajenje konja, štale za gajenje goveda, objekti za gajenje živine, koza, ovaca i svinja, kao i objekti za gajenje golubova, kunića, ukrasne živine i ptica); prateći objekti za gajenje domaćih životinja (ispusti za stoku, betonske piste za odlaganje čvrstog stajnjaka, objekti za skladištenje stoke); objekti za skladištenje stočne hrane (senici, magacini za skladištenje koncentrovane stočne hrane, betonirane silo jame i silo trenčevi), objekti za skladištenje poljoprivrednih proizvoda (ambari, koševi), ribnjaci, krečane, ćumurane i drugi slični objekti na poljoprivrednom gazdinstvu (objekti za mašine i vozila, pušnice, sušionice i sl.). Obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranije od sledećih dana:

• danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona,
• danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka koriščenja,
• danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način u skladu sa članom 10. stav 1. Zakona o porezima na imovinu.

Odredbom člana 10a, obaveza po osnovu poreza na imovinu prestaje najranijim od sledećih dana:

1. danom kojim poreskom obvezniku prestaje pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na nepokretnosti, na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona;
2. danom prestanka postojanja nepokretnosti;
3. danom početka primene zakona u skladu sa kojim je pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaćao prestalo biti predmet oporezivanja;
4. danom kojim na nepokretnosti na koju se porez plaća na pravo svojine drugo lice stekne pravo, državinu ili korišćenje iz člana 2. stav 1. tač. 2)-8) ovog zakona na koje se porez plaća u skladu sa članom 2a i članom 10. stav 7. ovog zakona.

Shodno navedenom, mogućnost korišćenja poreskog oslobođenja po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu za obveznika koji ne vodi poslovne knjige, se može koristiti samo pod uslovom koji su napred navedeni, dakle da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje (član12. stav 4. i stav 5. Zakona). Imajući u vidu da, se objekti ne koriste (osim silosa) mišljenja smo da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za poresko oslobođenje po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu i da je poreska obaveza nastala saglasno članu 10. Zakona o porezima na imovinu. U slučaju silosa, s obzirom da se u objektu skladišti žito (smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda čl.12b Zakona o porezima na imovinu), uslov za poresko oslobođenje je da se skladište sopstveni proizvoda (žito), odnosno da se silos ne ustupa drugom licu za skladištenje, koje u toku 12 meseci, neprekidno ili sa prekidima, traje duže od 183 dana.