ZLS je predvideo da se aktom o osnivanju MZ utvrđuju poslovi koje vrši mesna zajednica, organi i organizacija rada organa, način odlučivanja kao i postupak izbora saveta i drugih organa mesne samouprave, zaštita prava u toku izbora i druga pitanja od značaja za rad mesne zajednice, odnosno drugog oblika mesne samouprave.

ZLS u članu 75. predviđa da “mesna zajednica, odnosno drugi oblik mesne samouprave donosi finansijski plan na koji saglasnost daje nadležni organ opštine, odnosno grada, u skladu sa odlukom o budžetu”. Dakle, MZ nije samostalna u određivanju broja zaposlenih koje se finansiraju iz budžetskih sredstava i neophodna je saglasnost nadležnog organa na finansijski plan MZ kako bi bilo moguće planiranje i finansiranje zaposlenih u MZ. Nadležni organ je određen statutom opštine/grada i prema našim saznanjima, najčešće je to gradonačelnik/predsednik opštine.

Takođe, član 76a je detaljno uredio nadzor nad zakonitošću rada i akata MZ i predvideo mogućnost da nadležni organ poništi akt MZ koji nije u saglasnosti sa statutom, aktom o osnivanju MZ ili drugim opštinskim propisom. Takođe, ZLS predviđa da “organ opštine, odnosno grada određen statutom opštine, odnosno grada, koji vrši nadzor nad zakonitošću rada i akata mesne zajednice predlaže predsedniku opštine, odnosno gradonačelniku obustavljanje finansiranja aktivnosti mesne zajednice u kojima se finansijska sredstva ne koriste u skladu sa finansijskim planom mesne zajednice, odlukom o budžetu ili zakonom”.

Obzirom da ZLS ostavlja mogućnost da se ovim aktom o osnivanju MZ propišu i druga pitanja vezana za rad MZ, mišljenja smo da je moguće da se pomenutim aktom predvide i saglasnosti nadležnih organa JLS na akte mesne zajednice.

Dakle, ukoliko se zaposleni finansiraju usled poveravanja određenih poslova MZ mišljenja smo da nije neophodno predvideti obavezu davanja saglasnosti nadležnog organa na Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta u MZ, posebno uzevši u obzir već pomenute oblike kontrole, a posebno obaveznu saglasnost nadležnog organa opštine/grada na finansijski plan MZ.

Takođe, pod pretpostavkom koja bi bila raritet, moguće je i da sama MZ obezbedi sredstva za finansiranje jednog ili više zaposlenih iz donacija ili na drugi zakonom dozvoljen način, te u tom slučaju ne bi ni bilo potrebe da se traži saglasnost nadležnog organa JLS.

Članom 51. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave propisano je da zaposleni ima pravo na solidarnu pomoć, za slučaj: 

1. duže ili teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice ili teže povrede zaposlenog,
2. nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice,
3. zdravstvene rehabilitacije zaposlenog,
4. nastanka teže invalidnosti zaposlenog,
5. nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice,
6. pomoć porodici za slučaj smrti zaposlenog i zaposlenom za slučaj smrti člana uže porodice,
7. mesečnu stipendiju tokom redovnog školovanja za decu zaposlenog čija je smrt nastupila kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja - do visine mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, a ukoliko deca borave u predškolskoj ustanovi poslodavac je dužan da nadoknadi troškove boravka u predškolskoj ustanovi,
8. pomoć zbog uništenja ili oštećenja imovine, elementarnih i drugih vanrednih događaja - do visine neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana,
9. rođenja deteta zaposlenog - u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike,
10. pomoć zaposlenoj za vantelesnu oplodnju - najviše do tri prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, a na osnovu uredne dokumentacije,
11. drugu solidarnu pomoć za poboljšanje materijalnog i socijalnog položaja zaposlenog u skladu sa merilima propisanim opštim aktom poslodavca i raspoloživim finansijskim sredstvima.

Stavom 5. istog člana propisano je da pravo iz stava 1. ovog člana zaposleni ne ostvaruje za članove uže porodice koji ostvaruju primanja iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada u trenutku podnošenja zahteva, odnosno koji primaju novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili primaju penziju koja je veća od najnižeg iznosa penzije.

S tim u vezi, pravo na solidarnu pomoć zaposleni može da ostvari za slučaj utvrđen u članu 51. stav 1. tačka 6) PKU za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, odnosno za slučaj smrti člana uže porodice, imajući u vidu da se ograničenje za ostvarivanje ovog prava propisano stavom 5. navedenog člana, odnosi na članove uže porodice koji u momentu podnošenja zahteva, ostvaruju primanja iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, odnosno koji primaju novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili primaju penziju koja je veća od najnižeg iznosa penzije i to su slučajevi duže ili teže člana uže porodice zaposlenog (tačka 1), nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju člana uže porodice zaposlenog (tačka 2), nabavke lekova za člana uže porodice (tačka 5).

S obzirom da se u slučaju iz tačke 6) stava 1. člana 51. PKU za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, radi o pomoći po osnovu činjenice smrti člana uže porodice, koji u momentu kada zaposleni podnosi zahtev za ostvarivanje prava na solidarnu pomoć, više ne ostvaruje prava po osnovu radnog odnosa, odnosno ne prima novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili penziju, mišljenja smo da nema smetnji da zaposleni ostvari pravo na solidarnu pomoć za slučaj smrti člana uže porodice.

Obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređena su Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) i posebnim zakonima, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu, samo kada je to zakonom određeno.

Iako Zakon o radu predviđa slučajeve u kojima zaposleni ima pravo da odsustvuje sa rada uz naknadu zarade (na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa) to nije slučaj i sa odbornikom koji je dužan da prisustvuje sednicama Skupštine i sednicama radnih tela Skupštine u koje je biran. U slučaju kada odbornik mora da odsustvuje sa posla zbog prisustvovanja sednicama Skupštine ili sednicama radnih tela Skupštine u koje je biran, odbornik može prema Zakonu o radu da koristi godišnji odmor ili neplaćeno odsustvo.

Korišćenje godišnjeg odmora regulisano je čl. 68-75. Zakona o radu, dok je neplaćeno odsustvo regulisano članom 78. Zakona o radu.

Poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo). Za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno. Zakon o radu ne propisuje slučajeve kada poslodavac može zaposlenom da odobri neplaćeno odsustvo, tako da se sve svodi na volju poslodavca da isto odobri zaposlenom.

Kako zakonom nije ništa precizno predviđeno, neplaćena odsustva su različito rešavana i tretirana u kolektivnim ugovorima, a najčešći slučaj je da se samo ponavljaju odredbe Zakona o radu, da poslodavac može zaposlenom odobriti odsustvo bez naknade zarade, uz eventualnu ogradu, da to ne remeti proces i organizaciju rada kod poslodavca. Pravo zaposlenog na neplaćeno odsustvo i dužina njegovog trajanja utvrđuje se rešenjem, na pismeni zahtev zaposlenog, pod uslovom da je zaposleni priložio odgovarajuću dokumentaciju (dokaz o postojanju pravnog osnova za korišćenje neplaćenog odsustva). Zaposleni na neplaćenom odsustvu je i dalje u radnom odnosu kod istog poslodavca, i ne može da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca. 

Dakle, na osnovu svega navedenog, odbornik koji odsustvuje sa posla zbog prisustvovanja sednicama Skupštine ili sednicama radnih tela Skupštine u koje je biran ima po Zakonu o radu dve mogućnosti: 1) da koristi godišnji odmor ili da 2) podnese zahtev za neplaćeno odsustvo uz podnošenje odgovarajuće dokumentacije (dokaz o postojanju pravnog osnova za korišćenje neplaćenog odsustva – npr. potvrdu da je odbornik Skupštine i poziv na sednicu). Ako odbornik koristi neplaćeno odsustvo, u tom slučaju ima pravo na naknadu troškova od strane JLS, tj. JLS može da nadoknadi odborniku izgubljenu dobit.

Shodno članu 69. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana.

Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu.

Članom 72. istog zakona je propisano da zaposleni ima pravo na dvanaestinu godišnjeg odmora iz člana 69. ovog zakona (srazmerni deo) za svaki mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos.

Shodno članu 73. godišnji odmor koristi se jednokratno ili u dva ili više delova, u skladu sa ovim zakonom. Ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. Zaposleni ima pravo da godišnji odmor koristi u dva dela, osim ako se sa poslodavcem sporazume da godišnji odmor koristi u više delova. Zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta - ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine.

Konačno, članom 76. Zakona o radu je propisano da je u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac  dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

U konkretnom slučaju je od značaja da je lice imalo odobrenje da koristi srazmerni deo godišnjeg odmora za 2020. godinu odnosno da utvrđeni srazmerni deo godišnjeg odmora nije iskoristilo zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Ukoliko je postojalo odobrenje za korišćenje godišnjeg odmora, kao i da razlozi za nekorišćenje godišnjeg odmora nisu prethodno navedeni razlozi, tom licu prestaje pravo da se tako utvrđeni odmor iskoristi do 30. juna 2021. godine.

Shodno navedenom, ovo lice ne može ostvariti novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora za srazmerni deo godišnjeg odmora za 2020. godinu, pod uslovom da je imalo odobrenje da ga koristi odnosno pod uslovom da to nije činilo iz razloga opisanih u članu 73. stav 4. Zakona o radu.

Zastarelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupka uređena je članom 84. Zakona o prekršajima, a zastarelost izvršenja kazne, članom 85. istog zakona.

Prema članu 84. st. 1. i 7. ZOP, prekršajni postupak ne može se pokrenuti niti voditi ako protekne jedna godina od dana kada je prekršaj učinjen, kao i da pokretanje i vođenje prekršajnog postupka zastareva u svakom slučaju kad protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost. Stavom 8. istog člana je propisano da se ove odredbe shodno primenjuju na zastarelost pokretanja i vođenja postupka za izdavanje prekršajnog naloga. 

Prema članu  85. st. 1. i 6., izrečena kazna i zaštitna mera ne mogu se izvršiti ako je od dana pravnosnažnosti presude protekla jedna godina, kao i da izvršenje kazne odnosno zaštitne mere zastareva u svakom slučaju kad protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za izvršenje kazne, odnosno zaštitne mere. Navedenim članom Zakona, nije predviđena shodna primena odredbi tog zakona na zastarelost izvršenja prekršajnog naloga, kao što je to slučaj sa zastareloću pokretanja i vođenja postupka za izdavanje prekršajnog naloga, ali se prema stavu Odeljenja sudske prakse Prekršajnog apelacionog suda, odredba člana 85. stav 1. ZOP treba analogno primenjivati i na izvršenje kazni izrečenih konačnim i izvršnim prekršajnim nalozima, jer bi u suprotnom ova kažnjena lica bila dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na lica kojima su kazne izrečene pravnosnažnim presudama.

Neplaćeni prekršajni nalog, po proteku roka od osam dana, inspektor odmah dostavlja prekršajnom sudu da izrečenu novčanu kaznu unese u registar i sprovede postupak izvršenja u skladu sa zakonom, pri čemu je dužan nalog snabdeti konstatacijom konačnosti i zabeleškom da novčana kazna nije plaćena (član 328). U ovom trenutku inspektor ne konstatuje činjenicu izvršnosti, jer nema saznanje da li je ta činjenica nastupila, budući da se zahtev za sudsko odlučivanje podnosi neposredno prekršajnom sudu.

Kako od dana izvršnosti prekršajnog naloga počinju da teku rokovi zastarelosti izvršenja prekršajnog naloga, inspektor se ne može rukovoditi računanjem roka zastarelosti od izvršnosti prekršajnog naloga, jer mu je taj podatak nepoznat.

Stoga, budući da je nepoznato da li je podnet zahtev za sudsko odlučivanje (u kom slučaju može doći do pokretanja prekršajnog postupka), odnosno da li je nalog izvršan, nalog treba dostaviti sudu, bez odlaganja, a najkasnije pre isteka godinu dana, opreza radi, od dana učinjenog prekršaja.