Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeDa li je poslodavac dužan da na zahtev i priložen poziv državnog organa donese Rešenje o odsustvu sa rada radi odazivanja na poziv državnog organa i to naravno plati zaposlenom kao jednu vrstu plaćenog odsustva koja je predviđena Zakonom, a ne Posebnim kolektivnim ugovorom za JLS ili može odgovarati obaveštenjima ili uopšte ne odgovarati zaposlenom?
Članom 114. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) je propisano:
„Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.
Poslodavac ima pravo na refundiranje isplaćene naknade zarade iz stava 1. ovog člana u slučaju odsustvovanja zaposlenog sa rada zbog vojne vežbe ili odazivanja na poziv državnog organa, od organa na čiji se poziv zaposleni odazvao, ako zakonom nije drukčije određeno“.
Shodno navedenim odredbama, zaposleni ostvaruje naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada, između ostalog, i zbog odazivanja na poziv državnog organa. Pored navedenog, poslodavac ima pravo na refundiranje isplaćene naknade zarade a u slučaju odsustvovanja zaposlenog sa rada. Pored citiranih odredbi, ukazujemo na dva mišljenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-730/2006-02 od 25.8.2006. godine glasi:
„U članu 114. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005 i 61/2005 - dalje: Zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade za prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalih slučajeva i za vreme odsustvovanja sa rada zbog odazivanja na poziv organa, na čiji se poziv zaposleni odazvao. U članu 114. stavu 2. Zakona utvrđeno je pravo poslodavca na refundiranje isplaćene naknade zarade zaposlenom od organa na čiji poziv se zaposleni odazvao, ako zakonom nije drugačije određeno.“
Relevantno je i mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-00421/2008-02 od 4.5.2008. godine koje glasi:
„Prema tome, u osnov za utvrđivanje visine naknade zarade u slučajevima navedenim u članu 114. Zakona o radu, uzimaju se sva primanja koja čine zaradu, u skladu sa članom 105. stav 3. Zakona, a koja su u prethodna tri meseca, pre meseca u kome je zaposleni započeo da koristi odsustvo sa rada, isplaćena zaposlenom.
Imajući u vidu navedeno zaposleni koji nije radio na dan državnog praznika koji je neradni dan ima pravo samo na naknadu zarade, a ne i na zaradu.
U slučaju da je zaposleni radio na dan državnog praznika koji je neradni dan ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. stav 1. tačka 1) Zakona, bez obzira na ugovorenu fiksnu mesečnu zaradu."
U konkretnom slučaju, zaposleni koji smatra da su mu povređena prava može da izjavi žalbu žalbenoj komisiji, a čija nadležnost je utvrđena članom 174. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - dr. zakon i 95/2018 - dr. zakon). Žalbena komisija je dužna, shodno članu 175. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema.
Da li zaposleni koji su raspoređeni na radno mesto vozača u JLS imaju pravo na terenski dodatak? Ukoliko ima pravo, na koji način se vrši obračun visine terenskog dodatka? Da li se terenski dodatak računa dnevno u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade u privredi RS ili mesečno? Da li zaposleni koji su raspoređeni na radno mesto vozača u JLS imaju pravo na dnevnicu za službeni put?
Članom 40. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS ("Sl. glasnik RS", br. 38/2019) je propisano:
„Zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u skladu sa aktom Vlade“.
Članom 48. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS se predviđa:
„Zaposleni ostvaruju pravo na naknadu troškova službenog puta u zemlji, službenog puta u inostranstvo, troškove rada i boravka na terenu i druge troškove shodnom primenom akta Vlade iz člana 46. ovog ugovora“.
Gore navedeni akt Vlade je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ("Sl. glasnik RS", br. 98/2007, 84/2014, 84/2015), čijim članom 44. je predviđeno:
„Državnom službeniku i namešteniku isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koja iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate.
Ako za rad i boravak na terenu nisu obezbeđeni besplatni smeštaj i ishrana, terenski dodatak uvećava se za troškove smeštaja i ishrane: za troškove smeštaja - najviše do iznosa naknade za troškove smeštaja na službenom putovanju u zemlji (član 8. ove uredbe), a za troškove ishrane - najviše za dnevnicu za službeno putovanje u zemlji (član 9. ove uredbe)“.
Shodno članu 43. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika rad na terenu jeste rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao.
Terenski dodatak bi se utvrdio zbog toga što zaposleni duže vreme boravi van svog mesta rada i stanovanja, usled čega je duže odvojen od porodice odnosno utvrdio bi se radi podmirenja nekih dodatnih, nepredviđenih, troškova koje bi zaposleni mogao da ima. Terenski dodatak čini zaradu zaposlenog i podleže obavezi plaćanja poreza i doprinosa na zarade. Terenski dodatak se utvrđuje kao drugo primanje zaposlenog, a u skladu sa članom 120. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, pa stoga i čini zaradu zaposlenog, a u smislu člana 105. stav 3. Zakona o radu.
S obzirom na opisanu prirodu i razloge za utvrđivanje terenskog dodatka vozači, imajući u vidu opis i suštinu njihovog posla, ne ostvaruju pravo na trenski dodatak, a svakako ostvaruju pravo na naknadu troškova službenog puta.
U slučaju predloga za razrešenje direktora, da li je obavezno ostaviti rok od 20 dana za odgovor direktora da se izjasni o razlozima zbog kojih se predlaže razrešenje?
Pomenuta obaveza je predviđena članom 48 stav 4. Zakona o javnim preduzećima, ali obzirom da se pomenuti zakon primenjuje isključivo na javna preduzeća ovakva obaveza ne postoji za ustanove.
Međutim, smatramo da je značajno za legitimnost odluke pružiti priliku direktoru Turističke organiza da se izjasni o razlozima zbog kojih se predlaže njegovo razrešenje.
Da li odluka Skupštine da se ne usvaja izveštaj ustanove tj. turističke organizacije mora biti obrazložena?
Iako takva zakonska obaveza nije predviđena Zakonom o turozmi i Zakonom o javnim službama, smatramo logičnim i opravdanim da se navedu razlozi zbog kojih nije usvojen izveštaj i istaknu nedostaci u radu koji su takvog značaja da je Skupština opštine odlučila da ne usvoji godišnji izveštaj Turističke organizacije. Sa druge strane, moguće je da statutom opštine ili u osnivačkom aktu ustanove kojim su regulisani odnosi osnivača i ustanove postoje odredbe u tom pogledu.
Ko podnosi inicijativu za razrešenje direktora Turističke organizacije? Da li je podnosi Upravni odbor?
Što se tiče pokretanja postupka razrešenja od strane Upravnog odbora, čl. 36 Zakona o turizmu nije prevideo takvo ovlašćenje Upravnog odbora, a nije ga predvideo ni čl. 21 Zakona o javnim službama. Međutim, obzirom da su oba pomenuta zakona predvidela mogućnost da Upravni odbor „vrši i druge poslove utvrđene aktom o osnivanju i statutom” smatramo da je neophodno napraviti uvid u osnivački akt ustanove, odnosno statut kojim je moguće predvideti i druga ovlašćenja tj. poslove Upravnog odbora.
Ukoliko Upravni odbor nije ovlašćen za pokretanje postupka razrešenja direktora TO, smatramo da se primenjuju opšta pravila predviđena Zakonom o lokalnoj samoupravi koji predviđa da sve predloge akata Skupštini opštine podnosi Opštinsko veće (čl. 46).