Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 96/2019 i 58/2020 - Aneks I) pitanje kolektivnog osiguranja zaposlenih tretira u poglavlju 6. Kolektivno osiguranje zaposlenih, tako što članom 90. predviđa da je poslodavac dužan da, na svoj teret, kolektivno osigura zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu, profesionalne bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i da im obezbedi korišćenje preventivno rekreativnih odmora. Poslodavac je dužan da, pored osiguranja iz stava 1. ovog člana, osigura zaposlene koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom, u uvećanom iznosu, utvrđenim kolektivnim ugovorom kod poslodavca, od povreda na radu i profesionalnih oboljenja. Učesnici ovog ugovora sporazumom utvrđuju način realizacije osiguranja iz st. 1. i 2. ovog člana.

Isti Kolektivni ugovor dalje u poglavlju 5. Druga primanja u članu 105. stav 1. propisuje da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju u visini tri prosečne plate zaposlenog u poslednjih 12 meseci, s tim što tako isplaćena otpremnina ne može biti niža od tri prosečne plate kod poslodavca u poslednjih 12 meseci, odnosno tri prosečne zarade isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to za zaposlenog povoljnije, zatim naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog, u visini troškova pogrebnih usluga, do visine neoporezivog iznosa, koji priznaje Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje i naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja u skladu sa ovim, odnosno kolektivnim ugovorom kod poslodavca.

Dalje u članu 106. PKU propisano je da poslodavac može, iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove da uplati premiju zaposlenom za dobrovoljno penzijsko osiguranje, uplati premiju zaposlenom za kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija i isplati nagradu zaposlenim ženama povodom 8. marta.

I na kraju, član 107. kolektivnog ugovora propisuje da zaposleni ima pravo na solidarnu pomoć u slučaju duže ili teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice, nabavke medicinsko-tehničkih pomagala za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice, zdravstvene rehabilitacije zaposlenog, nastanka teže invalidnosti zaposlenog i nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice.

Dakle, kada je u pitanju kolektivno osiguranje zaposlenih ono obuhvata smrt koja je nastupila na radu, povrede na radu i profesionalne bolesti povezane sa obavljanjem poslova zaposlenog kod poslodavca, kao i posledice u vidu delimičnog ili potpunog gubitka radne sposobnosti izazvane profesionalnim oboljenjem nastalim zbog obavljanja poslova zaposlenog kod poslodavca – član 90. Kolektivnog ugovora.

Osim navedene obaveze poslodavac odgovara za štetu zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja u skladu sa kolektivnim ugovorom – član 105 Kolektivnog ugovora.

Zaposleni u ovom korpusu prava ostvaruje i pravo na solidarnu pomoć u slučaju duže i teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice, nabavke medicinsko tehničkih pomagala za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice, zdravstvene rehabilitacije zaposlenog, nastanka invalidnosti zaposlenog i nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice – član 106. Kolektivnog ugovora.

I to bi bila sva prava zaposlenog po ovom osnovu, odnosno sve na šta je obavezan poslodavac po Zakonu o radu u Posebnom kolektivnom ugovoru za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i Jedinica lokalne samouprave (“Sl. glasnik RS” br. 96/2019 i 58/2020 – Aneks I).

Prava zaposlenog u vezi sa naknadom štete i naplatom štete po osnovu smanjenja ili gubitka radne sposobnosti se odnose samo i isključivo na smanjenje ili gubitak radne sposobnosti do koje je došlo usled povrede na radu ili profesionalnog oboljenja neposredno povezanog sa vrstom poslova i uslovima rada kod poslodavca. Preduslov za uspeh u parnici ove vrste je nalaz kvalifikovanog sudskog veštaka koji bi potvrdio da je do gubitka ili smanjenja radne sposobnosti kod zaposlenog došlo usled profesionalnog oboljenja neposredno povezanog sa obavljanjem poslova zaposlenog kod poslodavca. Sama činjenica da poslodavac nije zaključio polisu kolektivnog osiguranja zaposlenih, pa samim tim nije osigurao zaposlenog od rizika smrti na radu, povrede na radu, profesionalne bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti, nije dovoljan argument za pokretanje i uspešno okončanje parničnog postupka.

Član 106. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i Jedinica lokalne samouprave (“Sl. glasnik RS” br. 96/2019 i 58/2020 – Aneks I) predviđa mogućnost da poslodavac iz sopstvenih prihoda uplati zaposlenom premiju za kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija. Ovaj oblik osiguranja se odnosi na svaku nezgodu bila ona povezana sa radom kod poslodavca ili ne, oboljevanje od težih bolesti koje ne spadaju u profesionalna oboljenja, niti su u bilo kakvog vezi sa radom zaposlenog kod poslodavca, odnosno obuhvata sve hirurške intervencije bez obzira na vrstu ili način i razloge zbog kojih je došlo do potrebe za hirurškom intervencijom. Važno je ovde napomenuti da elemenat obaveznosti u ovom slučaju ne postoji, već je u pitanju fakultativna mogućnost uslovljena visinom sopstvenih prihoda poslodavca i voljom organa upravljanja kod poslodavca. Izostanak polise osiguranja koja pokriva događaje navedene u članu 106. PKU ne generiše nikakvu odgovornost poslodavca jer odredba nije obavezujuća niti garantuje pravo zaposlenog na ove vidove osiguranja. Ovakvi vidovi osiguranja su dostupni svakom građaninu Republike Srbije i nisu uslovljeni radnim odnosom.

Ne bi trebalo mešati dve vrste polisa osiguranja niti pogrešno zaključiti da osiguranje iz člana 90. PKU kao obavezan oblik kolektivnog osiguranja obuhvata smanjenje ili gubitak radne sposobnosti do kog je došlo bez uticaja poslodavca na okolnosti koje su uzrokovale smanjenje ili gubitak radne sposobnosti zaposlenog. Ovaj oblik obaveznog osiguranja ne podrazumeva pravo zaposlenog da bez obzira na okolnosti pod kojima je oboleo zahteva isplatu osigurane sume. Postojanje direktne uzročno posledične veze između propuštanja poslodavca da ugovori obavezno osiguranje i štete koju trpi zaposleni zbog gubitka ili smanjenja radne sposobnosti je predmet dokazivanja, a upravo ova veza je odlučujući argument za dokazivanje osnovanosti potraživanja naknade štete od poslodavca. Ta veza se uspostavlja tako što tužilac dokazuje da je u pitanju smanjenje ili gubitak radne sposobnosti koji je nastao na radu ili u vezi sa radom kod poslodavca. Tek kumuliranjem odgovornosti poslodavca po oba osnova, stiču se uslovi za naplatu štete od poslodavca.

U skladu sa članom 32. Zakona o zaposlenima u AP i JLS službenik je dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten. Dalje, članom 112. istog zakona predviđeno je da službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto. Za premeštaj službenika zbog potrebe rada nije potrebna njegova saglasnost.

Pod odgovarajućim radnim mestom smatra se ono radno mesto čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga se službenik premešta i za koje službenik ispunjava sve uslove (član 113).

Član 168. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave uredio je Donošenje novog Pravilnika i promena Pravilnika

U slučaju donošenja novog pravilnika propisano je da se svi službenici raspoređuju na odgovarajuća radna mesta u istom zvanju.

Ako novim pravilnikom neka radna mesta budu ukinuta ili broj službenika smanjen, prekobrojni službenici raspoređuju se na druga odgovarajuća radna mesta u istom zvanju, a prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednja tri uzastopna ocenjivanja.

U slučaju promene pravilnika, ako neka radna mesta budu ukinuta ili broj službenika smanjen, prekobrojni službenici premeštaju se na druga odgovarajuća radna mesta u istom zvanju, a prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednja tri uzastopna ocenjivanja.

Ako odgovarajuće radno mesto ne postoji, u slučaju donošenja novog, odnosno promene pravilnika, prekobrojni službenik može, uz njegovu saglasnost, biti raspoređen, odnosno premešten na niže radno mesto koje odgovara njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme, odnosno obrazovanja, a ako takvo radno mesto ne postoji, postaje neraspoređen.

Ako se službenik iz stava 4. ovog člana ne saglasi sa raspoređivanjem, odnosno premeštajem rukovodilac donosi rešenje o prestanku radnog odnosa. Službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa.

Žalba ne odlaže izvršenje rešenja o raspoređivanju, odnosno premeštaju i rešenja kojim se utvrđuje da je službenik neraspoređen.

U slučaju donošenja novog, odnosno izmene pravilnika, službenik može biti raspoređen, odnosno premešten na radno mesto u neposredno višem zvanju ako ispunjava uslove za napredovanje iz člana 133e ovog zakona i druge uslove za rad na tom radnom mestu.

U postupku pripreme pravilnika, poslodavac pribavlja mišljenje reprezentativnog sindikata.

U slučaju donošenja novog pravilnika ili njegove izmene, a pre raspoređivanja ili premeštaja službenika na odgovarajuća radna mesta, može se sprovesti prethodna provera stručne osposobljenosti, znanja i veština.

Dakle, raspoređivanje službenika u niže zvanje od utvrđenog moguće je samo u slučaju i na način propisan članom 168. Zakona o zaposlenima u AP i JLS.

Ono što je zajedničko za sve ustanove je da se u radno-pravnom smislu primenjuje Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje). Odredbe navedenog zakona, naravno, ne sadrže odredbu kojom se daje mogućnost da imenovano lice nakon razrešenja ostaje u radnom odnosu u ustanovi na neodređeno ili određeno vreme.

Članom 39. Zakona o kulturi ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 13/2016, 30/2016 - ispr. i 6/2020) se navodi da dužnost direktora ustanove prestaje istekom mandata i razrešenjem.

Osnivač ustanove razrešiće direktora pre isteka mandata:

1) na lični zahtev;

2) ako obavlja dužnost suprotno odredbama zakona;

3) ako nestručnim, nepravilnim i nesavesnim radom prouzrokuje veću štetu ustanovi ili tako zanemaruje ili nesavesno izvršava svoje obaveze da su nastale ili mogu nastati veće smetnje u radu ustanove;

4) ako je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora, odnosno ako je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora ustanove;

5) iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom ustanove.

Dakle, ni odredbama ovog zakona nije predviđena mogućnost da imenovano lice nakon razrešenja ostaje u radnom odnosu u ustanovi.

Najzad, navedena mogućnost nije predviđena ni odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 106/2018 i 144/2020).

Na osnovu odredbi Zakona o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011) osnivač centra za socijalni rad razrešiće direktora centra za socijalni rad pre isteka mandata:

1) na lični zahtev;

2) ako obavlja poslove direktora suprotno odredbama zakona;

3) ako nestručnim i nesavesnim radom prouzrokuje štetu centru za socijalni rad ili svoje obaveze izvršava na način koji može prouzrokovati veće smetnje u radu centra za socijalni rad;

4) ako na bilo koji način onemogućava ostvarivanje prava i usluga iz nadležnosti centra za socijalni rad;

5) ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv života i tela, protiv sloboda i prava čoveka i građanina, protiv prava po osnovu rada, protiv časti i ugleda, protiv polne slobode, protiv braka i porodice, protiv službene dužnosti, kao i protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije;

6) iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom centra za socijalni rad.

Ni odredbama ovog zakona nije data mogućnost da imenovano lice nakon razrešenja ostaje u radnom odnosu u ustanovi, a takve odredbe ne sadrži ni Poseban kolektivni ugovor o socijalnoj zaštiti u Republici Srbiji ("Sl. glasnik RS", br. 29/2019 i 60/2020).

Članom 76. Zakona o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 – dr. zakon i 47/18) je propisano da mesna zajednica, odnosno drugi oblik mesne samouprave ima svojstvo pravnog lica u okviru prava i dužnosti utvrđenih statutom i odlukom o osnivanju.

Članom 77. istog zakona se propisuje da opština, odnosno grad pruža pomoć mesnoj zajednici u obavljanju administrativno-tehničkih i finansijsko-materijalnih poslova. Za obavljanje određenih poslova iz nadležnosti opštinske uprave, odnosno gradskih uprava, posebno u vezi sa ostvarivanjem prava građana, može se organizovati rad opštinske uprave u mesnim zajednicama, a poslove, način i mesto njihovog vršenja određuje predsednik opštine na predlog načelnika opštinske uprave, odnosno načelnika gradskih uprava.

Dakle, mesna zajednica je posebno pravno lice. Jedinica lokalne samouprave pruža pomoć mesnoj zajednici u obavljanju administrativno-tehničkih i finansijsko-materijalnih poslova, a lica koja su zasnovala radni odnos u mesnoj zajednici nisu zaposleni u opštinskoj odnosno gradskoj upravi.

Najzad, članom 1. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je konkretno propisano da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na zaposlene u privrednim društvima, preduzećima, ustanovama, javnim agencijama, mesnim zajednicama, fondovima i fondacijama koje osniva nadležni organ autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i gradske opštine, prema posebnom propisu. 

Shodno svemu gore navedenom, zaposleni u mesnoj zajednici ostvaruju svoju zaradu od sredstava mesne zajednice kao poslodavca, uz primenu Zakona o radu i uslova koji su predviđeni konkretnim ugovorom o radu, odlukama Opštine i finansijskom planu mesne zajednice, a to nije predmet propisa kojim se uređuju plate zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave odnosno podzakonskih akata i time utvrđenih osnovica za obračun i isplatu plate. Konkretan propis koji uređuje osnovicu za obračun zarade u mesnim zajednicama ne postoji već se primenjuju navedeni propisi.

Zakonom o ozakonjenju objekata („Sl. glasnik RS“ br.96/15, 83/18 i 81/20-odluka US), u članu 5, stav 1, tačka 3 eksplicitno se navodi da predmet ozakonjenja ne može biti objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene.

Shodno činjenici da se u vašem pitanju navodi da objekat jednim svojim manjim delom izlazi na javnu površinu, može se konstatovati da isti u navedenom obuhvatu nije moguće ozakoniti.

Ozakonjenje je moguće izuzimanjem dela javne površine iz koridora ulice, a navedeni postupak se uređuje kroz postupak izmene i dopune važećeg planskog dokumenta za konkretan prostor. Ispravka granice parcele nije institut kojim se može korigovati površina javne namene pošto je ista definisana odgovarajućim planskim dokumentom koji ima svoju proceduru donošenja.

Tek nakon usvojenih izmena predmetnog planskog dokumenta (ukoliko je izmena moguća u skladu sa eksploatacionim karakteristikama javne saobraćajnice i drugim urbanističkim parametrima kojima se definiše predmetna javna površina), moguće je pristupiti rešavanju imovinskih odnosa kroz otuđenje dela parcele koji je bio na javnoj površini (njegovim izdvajanjem u posebnu parcelu sa odgovarajućim pod brojem) i posledično ozakonjenju objekta.

Zakonom o ozakonjenju objekata („Sl. glasnik RS“ br. 96/15, 83/18 i 81/20-odluka US), u članu 5, stav 3 navodi se da izuzetno nadležni organ može izdati rešenje o ozakonjenju, ako u postupku bude pribavljena saglasnost upravljača javnog dobra (u konkretnom slučaju upravljača ulice). Napominjemo da se u ovom slučaju ozakonjenje odnosi samo na objekat, dok je vlasništvo nad delom parcele ispod objekta i dalje nepromenjena.

Zakonom o ozakonjenju objekata („Sl. glasnik RS“ br. 96/15, 83/18 i 81/20-odluka US), u članu 11, stav 6 navodi se da kada je predmet ozakonjenja objekat koji je sagrađen u zaštitnoj zoni objekta javne namene, pre donošenja rešenja o ozakonjenju, vlasnik nezakonito izgrađenog objekta neophodno je da dostavi i izjavu da se odriče prava na pokretanje sudskog spora za naknadu štete po bilo kom osnovu u vezi sa uticajem tog javnog objekta na korišćenje ozakonjenog objekta, što ne isključuje mogućnost zaštite prava po drugim pravnim osnovima.''

Prema svemu gore navedenom, postupajući prvostepeni organ po službenoj dužnosti pribavlja saglasnost upravljača javnog puta, i ukoliko se saglasnost dobije donosi rešenje o ozakonjenju, u suprotnom odbija zahtev za ozakonjenje. Pravosnažno rešenje o ozakonjenju je osnov za upis prava svojine na objektu, dok svojina na delu zemljišta koje je javne namene ostaje nepromenjena.

Dakle, nema otuđenja tog dela zemljišta bez izmene planskog akta, jer dobra u opštoj upotrebi (ulice, putevi) ne mogu biti predmet otuđenja iz javne svojine.