Pravilnik o pedagoškom asistentu i andragoškom asistentu („Sl. glasnik RS“, br. 87/2019), članom 3. definiše institut pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom čija je uloga da pruža pomoć i dodatnu podršku grupi dece i učenika u ustanovi, u skladu sa njihovim razvojnim, obrazovnim i socijalnim potrebama i pomoć nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima u nastavnim i vannastavnim aktivnostima u cilju unapređivanja njihovog rada sa decom i učenicima kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška i sarađuje sa roditeljima.

Odredbe koje se odnose na pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom počeće da se primenjuju nakon izmene Uredbe o Katalogu radnih mesta u javnim službama i drugim organizacijama u javnom sektoru i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Ovi akti se trenutno nalaze u proceduri usvajanja. Po njihovom usvajanju stvoriće se uslovi za angažovanjem pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Angažovanje pedagoških asistenata nije u nadležnosti IRK. Kao članovi interresorne komisije, prilikom davanja mišljenja, mogu se koristiti preporuke iz treće grupe mera – ostale mere dodatne podrške iz sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite o kojima Komisija informiše roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika i odraslog i upućuje ih na nadležne institucije.

U ovom konkretnom slučaju može se informisati predškolska ustanova o proceduri koja je u toku i koja se odnosi na usvajanje akata Vlade kojima se uređuju katalog radnih mesta i koeficijenti za obračun i isplatu plata za pedagoškog asistenta.

Takođe, potrebno je da se ustanova informiše da pedagoški asistent nije personalizovana podrška, već se dodeljuje obrazovno-vaspitnoj ustanovi za grupu dece, što znači da će ustanova moći da podnese zahtev za angažovanjem pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u slučaju da je u ustanovi veći broj dece kojima je potrebna ova vrsta podrške.

Član 46. Zakona o inspekcijskom nadzoru („Sl. glasnik RS”, br. 36/2015, 44/2018 - dr. zakon i 95/2018) predviđa da poslove inspekcijskog nadzora nadležna inspekcija vrši preko inspektora. Inspekcijski nadzor može obavljati lice koje ima stečeno propisano obrazovanje, radno iskustvo u struci, položen državni stručni ispit i ispit za inspektora i koje ispunjava druge uslove propisane za rad u organima državne uprave:

• u zvanju višeg savetnika, samostalnog savetnika ili savetnika ili odgovarajućem zvanju inspektora utvrđenom posebnim propisom - za vođenje postupka i izricanje upravnih mera u inspekcijskom nadzoru;
• u zvanju mlađeg savetnika, saradnika ili mlađeg saradnika ili odgovarajućem zvanju inspektora utvrđenom posebnim propisom - za vođenje postupka ili preduzimanje radnji u inspekcijskom nadzoru.

Inspektor je dužan da u svom radu koristi funkcionalni jedinstveni informacioni sistem.

Dalje se u članu 47. istog zakona kaže da Ispit za inspektora sprovodi komisija, koju obrazuje ministar nadležan za poslove državne uprave. Program i način polaganja ispita za inspektora, sastav i način rada komisije za sprovođenje ispita za inspektora "naknade za rad članova komisije,". Izgled i sadržinu obrasca uverenja o položenom ispitu za inspektora, način izdavanja uverenja o položenom ispitu za inspektora i oblik, način upisa i vođenja evidencije o položenom ispitu za inspektora bliže uređuje ministar nadležan za poslove državne uprave. Lice na probnom radu koje je radni odnos zasnovalo na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme i lice koje je zasnovalo radni odnos na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme, a nema položen ispit za inspektora, polaže ispit za inspektora u roku od šest meseci od dana zasnivanja radnog odnosa. Lice koje je prvi put zasnovalo radni odnos u struci i osposobljava se za samostalan rad na poslovima radnog mesta inspektora polaže ispit za inspektora do okončanja pripravničkog staža. Ako lice iz st. 3. i 4. ovog člana ne položi ispit za inspektora u utvrđenim rokovima, prestaje mu radni odnos, odnosno ne može biti raspoređeno na radno mesto inspektora. Izuzetno, ispit za inspektora nije dužan da polaže inspektor koji je na dan stupanja na snagu ovog zakona imao najmanje sedam godina radnog iskustva na poslovima inspekcijskog nadzora i ispunjava uslove za obavljanje poslova inspekcijskog nadzora. Ispit za inspektora mogu polagati i druga lica koja su se osposobila za samostalan rad u struci, odnosno samostalno obavljanje poslova i imaju stečeno radno iskustvo u struci u trajanju koje je uslov za obavljanje poslova inspektora, a zainteresovana su za rad na poslovima inspektora. Organ u kome je kandidat zaposlen, odnosno podnosilac zahteva, dužan je da uplati troškove polaganja ispita za inspektora pre polaganja ispita. Troškovi polaganja ispita za inspektora utvrđuju se posebnim zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse. Ministarstvo nadležno za sistem državne uprave vodi evidenciju o položenom ispitu za inspektora, u koju se upisuje: ime i prezime kandidata; jedinstveni matični broj građana; naziv visokoškolske ustanove, nivo i vrsta stečenog obrazovanja i stručni naziv, odnosno naziv završene srednje škole i obrazovni profil; naziv državnog organa, imaoca javnih ovlašćenja, odnosno drugog poslodavca kod koga je kandidat zaposlen; broj i datum rešenja kojim je odobreno polaganje ispita za inspektora; datum polaganja ispita; podaci o opštem uspehu na ispitu i broj i datum izdatog uverenja o položenom ispitu za inspektora.

Takođe, i Pravilnik o ispitu za inspektore („Sl. glasnik RS“, br. 15/20) uređuje ko polaže ispit za inspektore i u članu 2. kaže da ispit za inspektora polaže lice na probnom radu koje je radni odnos zasnovalo na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme i lice koje je zasnovalo radni odnos na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme, a nema položen ispit za inspektora, u roku od šest meseci od dana zasnivanja radnog odnosa.

Dakle, licu koje je raspoređeno na radno mesto za koje je u uslovima predviđeno da ga mogu obavljati lica sa položenim ispitom za inspektora, će se obaveza polaganja ispita utvrditi na osnovu navedenih članova Zakona o inspekcijskom nadzoru i Pravilnika o ispitu za inspektore.

Zakonom o javnim nabavkama, u članu 15, propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju na nabavku:

• radova koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca, u slučaju kada ugovor uključuje radove iz Priloga 1. ovog zakona ili radove na izgradnji bolnica, objekata namenjenih za sport, rekreaciju i odmor, školskih i univerzitetskih zgrada i zgrada koje se koriste u administrativne svrhe;
• usluga koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca i koje su povezane sa ugovorom o radovima iz tačke 1) ovog stava.

Javni naručilac koji subvencioniše ili sufinansira ugovore iz stava 1. ovog člana dužan je da obezbedi primenu ovog zakona, ako on sam ne dodeljuje takav ugovor ili ako ugovor dodeljuje u ime i za račun drugog subjekta.

Predmetnim odredbama se utvrđuje obaveza sprovođenja postupka javne nabavke u situaciji kada je naručilac posla lice koje nije naručilac (niti javni niti sektorski) u smislu odredaba zakona. To su tzv. subvencionisane odnosno sufinansirane nabavke od strane javnog naručioca i to u iznosu koji je pretežni (preko 50% vrednosti posla). Iznos od preko 50% je ukupan iznos subvencija. To znači da će se, ukoliko se radovi (i povezane usluge) finansiraju od strane više naručilaca (npr. Ministarstvo i lokalna samouprava finansiraju izgradnju stadiona lokalnog fudbalskog kluba koji nema status naručioca), pri čemu oba naručioca učestvuju sa manje od 50%, ali je ukupno njihovo učešće veće od 50% (recimo 66%), za izbor izvođača tih radova sprovesti postupak javne nabavke.

Međutim, ova odredba se ne odnosi na dobra, već samo na radove i usluge, što znači da način postupanja u ovakvoj situaciji ne zavisi od procenta sufinansiranja, ali to svakako restriktivno tumačeći, podrazumeva sprovođenje postupka javne nabavke, pogotovo ako je samo deo sredstava vaš, a deo obezbeđuje drugi naručilac-zbrajaju se procenti.

Svakako da donacija jeste moguća, kao i finansiranje sa vaše strane, ali za detaljniji odgovor potrebne su informacije o načinu finansiranja, odnosno izvoru sredstava, procentu, ko bi bio drugi naručilac koji sufinansira i sl.

Zaključkom vlade 05 broj 131-2240/2022 preporučeno je poslodavcima na teritoriji Republike Srbije da zaposlenima koji, zbog prirode posla u vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti KOVID-19 ili zbog privremene sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti KOVID-19 ili zbog određivanja izolacije/kućne izolacije u skladu sa zakonom, nisu iskoristili pripadajući godišnji odmor za 2021. godinu omoguće da taj odmor započnu i iskoriste u 2022. godini ili da prvi deo, u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, iskoriste zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2023. godine.

Iz navedenog Zaključka proizilazi da su poslodavci trebali pojedinačno da odrede koji su to zaposleni ili grupe zaposlenih kojima će se omogućiti da godišnji odmor iz 2021. godine započnu i iskoriste u 2022. godini ili da prvi deo, u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, iskoriste zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2023. godine. U svakom slučaju ovakvo korišćenje godišnjeg odmora uslovljeno je vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti KOVID-19, prirodom posla zaposlenih, odnosno sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti ili određivanjem izolacije.

Kako do današnjeg dana Vlada Republike Srbije nije izašla sa novim preporukama u pogledu korišćenja godišnjeg odmora u okolnostima usled zarazne bolesti KOVID-19, smatramo da preostali odmor iz 2022. godine, kao i preostali odmor iz 2021. godine za zaposlene kojima je omogućeno korišćenje do kraja juna 2023. godine, zaposleni mogu da iskoriste do 30. juna 2023. godine.

Podsećamo da, u skladu sa članom 75. stav 1. Zakona o radu, u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog.

Stav Stručne službe SKGO po ovom pitanju je da zaposleni ne treba da primaju nakande za rad u komisijama čiji su poslovi ili zadaci u vezi sa poslovima koje obavlja taj zaposleni u organima, službama ili organizacijama JLS, dok je opravdano i moguće predvideti naknadu za rad službenika u radnom telu u slučaju kada rad nije obuhvaćen opisom posla njegovog radnog mesta, te njegova znanja i ekspertiza nevezano za poslove radnog mesta, predstavlja razlog za imenovanje za člana radne grupe. Kao što je navedeno, potrebno je navesti razloge za osnivanje i konkretne poslove/zadatke (merljive) koje treba da ispuni radno telo. Kada je dalje reč o angažovanju službenika u radnim telima, možemo konstatovati da je to donekle regulisano članom 52. Zakono o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/2007, 83/2014 – dr. zakon, 101/2016 – dr. zakon, 47/2018 i 111/2021 – dr. zakon) kojim je posao uprave da „obavlja stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe rada skupštine opštine, predsednika opštine i opštinskog veća“, te da su službenici, u skladu sa svojim opisom posla definisanim pravilnikom o sistematizaciji zaduženi za rad tih tela i u obavezi da im pruže podršku u okviru svog redovnog posla. 

Naveden stav proističe i iz stavova Ministarstva finansija i Državne revizorske institucije koje ide u pravcu smanjenja broja radnih tela, kao i naknada za njihov rad, a koje možemo naći u članu 18. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2023. godinu, koji kaže da se naknade za rad predsednika i članova komisija u drugih stalnih i privremenih radnih tela u javnom sektoru ne mogu povećati i u 2023. godini i da se zadužuju nadležni organi i korisnici javnih sredstava da preispitaju potrebu postojanja i visinu naknada iz stava 1. ovog člana, radi smanjenja izdataka po ovom osnovu i u tom cilju iniciraju izmene zakona, drugih propisa, opštih i drugih akata kojima je uređeno plaćanje ovih naknada.

Međutim, potrebno je razlikovati pojedina radna tela čije je osnivanje predviđeno zakonom, i u tom slučaju je nesporno da članovi tela primaju za svoj rad određenu naknadu (ili je samim zakonom definisana naknada članovima tih tela, npr. upravo Komisija za planove). U ovom konkretnom slučaju, Pravilnikom o načinu i postupku izbora članova komisije za stručnu kontrolu planskih dokumenata, komisije za kontrolu usklađenosti planskih dokumenata, komisije za planove jedinice lokalne samouprave i komisije za stručnu kontrolu urbanističkog projekta („Sl. glasnik RS“, br. 32/19) predviđa u članu 4. da predsatvniku i članovima komisija iz člana 1. ovog pravilnika za rad u komisiji pripada pravo na naknadu. Visina naknade predsedniku i članovima komisije iz člana 1. ovog pravilnika utvrđuje se aktom o obrazovanju komisije iz člana 1. ovog pravilnika. Dakle, s obzirom na to da, poseban propis predviđa naknadu predsedniku i članovima komisije, ovde je opravdano utvrditi pravo na naknadu predsedniku Komisije za planove. S obzirom na to, da kao glavni urbanista to lice već prima platu za posao koji radi na tom radnom mestu, preporuka je da se kao naknada za sednice Komisije za planove utvrdi naknada po održanoj sednici, što je i praksa u određenom broju odluka u JLS.