Shodno članu 11. Zakona o matičnim knjigama („Sl. glasnik RS“, br. 20/2009, 145/2014 i 47/2018) matičar, odnosno zamenik matičara može biti lice koje ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 180 ESPB bodova, osnovnim strukovnim studijama, odnosno na studijama u trajanju do tri godine, položen poseban stručni ispit za matičara i ovlašćenje za obavljanje poslova matičara. Dalje je članom 89. istog zakona predviđeno da matičari i zamenici matičara koji na dan stupanja na snagu ovog zakona nemaju visoko obrazovanje stečeno na studijama drugog stepena (diplomske akademske studije – master, specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije) u obrazovno-naučnom polju Društveno-humanističkih nauka, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine društvenog smera, nastavljaju da obavljaju poslove ako polože poseban stručni ispit za matičara u roku od tri godine od dana početka primene ovog zakona.

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave je u Mišljenju br. 112-01-00192/2017-20 od 3.2.2017. godine dalo sledeća stanovišta:

„U skladu sa članom 80. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 21/2016) uslovi za zaposlenje, odnosno za rad na određenom radnom mestu utvrđuju se zakonom, drugim propisom i aktom o sistematizaciji radnih mesta (Pravilnikom). Članom 58. ovog zakona propisano je da se radna mesta i njihovo razvrstavanje po zvanjima uređuju Pravilnikom. Pravilnikom se utvrđuju opisi radnih mesta, zvanja u kojima su radna mesta razvrstana, potreban broj izvršilaca za svako radno mesto, vrsta i stepen obrazovanja, radno iskustvo i drugi uslovi za rad na svakom radnom mestu.

Članovima 60-65. navedenog zakona su utvrđeni uslovi u pogledu obrazovanja potrebnog za rad na poslovima u zvanjima, kojima je propisano da za rad na poslovima u zvanju saradnika i mlađeg saradnika službenik mora da ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 180 ESPB bodova, osnovnim strukovnim studijama, odnosno na studijama u trajanju do tri godine i položen državni stručni ispit, dok za rad na poslovima u zvanju viši savetnik, samostalni savetnik, savetnik i mlađi savetnik, službenik mora da ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovni studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu. 

Imajući u vidu da je konkretan stepen obrazovanja određen kao neophodan uslov za obavljanje poslova u pojedinačnim zvanjima, to proizilazi da zakonom nije ostavljena mogućnost da se na istom radnom mestu kao uslov za obavljanje poslova tog radnog mesta navedu dva ili više stepena obrazovanja.

Zakon o matičnim knjigama („Sl. glasnik RS“, br. 20/2009 i 145/2014) u članu 11. je propisano da matičar, odnosno zamenik matičara (dalje: matičar) može biti lice koje ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 180 ESPB bodova, osnovnim strukovnim studijama u trajanju do tri godine, položen poseban stručni ispit za matičara i ovlašćenje za obavljanje poslova matičara.

Sada, kada se Pravilnikom poslodavac uređuje obavljanje poslova matičara na odgovarajućem radnom mestu, to radno mesto u skladu sa članom 11. Zakona o matičnim knjigama, može da bude razvrstano u zvanje saradnika, mlađeg saradnika, višeg savetnika, samostalnog savetnika, savetnika ili mlađeg savetnika. Koje zvanje će biti određeno na tom radnom mestu zavisi od opisa poslova na tom radnom mestu i njihove složenosti, odgovornosti, potrebnih znanja i sposobnosti i uslova za rad, koje poslodavac ceni pri razvrstavanju poslova u zvanja primenom merila iz Uredbe o kriterijumima za razvrstavanje radnih mesta i merilima za opis radnog mesta službenika u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 88/2016). Prilikom određivanja stepena obrazovanja potrebnog na radnom mestu na koje se obavljaju poslovi matičara, navešće se onaj stepen obrazovanja koji je zakonom zahtevan za obavljanje psolova matičara, tj. u ovom slučaju najmanje onaj stepen obrazovanja koji je zahtevan u članu 11. Zakona o matičnim knjigama, pri čemu u skladu sa prethodno navedenim, to može biti samo jedan stepen obrazovanja.

Imajući u vidu da se Pravilnikom određuju uslovi za zaposlenje na svakom radnom mestu, to se u slučaju popunjavanja radnog mesta na kojem se obavljaju poslovi matičara novo zaposlenim licima, mora zahtevati ispunjenost uslova iz člana 11. Zakona o matičnim knjigama, odnosno ispunjenost uslova iz Pravilnika koji mora biti usklađen sa tim zakonom.

Kada su u pitanju matičari koji su bili u radnom odnosu kod poslodavca na dan stupanja na snagu izmenjene odredbe Zakona o matičarima koja se odnosi na uslov u pogledu stepena obrazovanja zahtevanog za obavljanje poslova matičara, te su zbog te promene prestali da ispunjavaju zakonske uslove za rad na tim poslovima (znali imaju manji stepen obrazovanja), njima je Zakon o matičnim knjigama u prelaznoj odredbi člana 89. dozvolio da mogu da nastave da obavljaju poslove matičara ako polože poseban stručni ispit za matičar au roku od tri godine. 

To konkretno znači da je izmena propisa kojim se reguliše zahtevani stepen obrazovanja za obavljanje poslova matičara, nalagala da se izmeni taj zahtev u Pravilniku i da se na radnim mestima matičara navede onaj stepen obrazovanja koji je propisan članom 11. Zakona.

Nakon izmene Pravilnika zbog usklađivanja sa zakonom, ali i u slučaju kasnijih donošenja novih Pravilnika, treba doneti nova rešenja o raspoređivanu zaposlenih matičara, tako što će se na njih rasporediti oni zaposleni koji imaju zahtevani stepen obrazovanja za matičara ili oni zaposleni kojima je dozvoljeno da nastave da rade na radnim mestima matičara bez obzira što nemaju zahtevani stepen obrazovanja. U uvodu rešenja o raspoređivanu zaposlenih u ovom drugom slučaju, potrebno je pozvati se na član 89. Zakona o matičnim knjigama koji je osnov da se samo zatečeni zaposleni sa nižim obrazovanjem, po samoj zakonskoj odredbi i mimo uslova utvrđenih Pravilnikom, rasporede na radno mesto matičara.  

Smatramo da ne bi bilo u skladu sa Zakonom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave da se zbog tako definisane odredbe člana 89. Zakona o matičnim knjigama, u samom Pravilniku na radnim mestima matičara navode alternativni uslovi u pogledu stepena obrazovanja (tj. navodi više različitih stepena obrazovanja kao uslov za obavljanje istih poslova) ili da se utvrde dva radna mesta matičara sa istim opisima, a različitim zahtevima u pogledu stepena obrazovanja.

Smatramo da je napred navedeno postupanje ispravno iz više razloga. Naime, Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave ne dozvoljava navođenje dva ili više stepena obrazovanja za obavljanje poslova istog radnog mesta jer zvanja određena u tom zakonu imaju konkretno definisan stepen obrazovanja koji se zahteva za poslove koji se obavljaju u tom zvanju. Takođe, poslovi istog opisa moraju imati iste uslove za njihovo obavljanje, te nije moguće za iste poslove pod istim nazivom zahtevati različite stepene obrazovanja. Drugi bitan razlog je što se Pravilnik o sistematizaciji sačinjava prema potrebama i zahtevima za obavljanje polova n određenim radnim mestima a ne prema licima koja su zaposlena kod poslodavca koji donosi Pravilnik. U slučaju da je poslodavac prilagodio Pravilnik zatečenim matičarima iz člana 89. Zakona o matičnim knjigama (bilo kroz navođenje dva stepena obrazovanja na istom radnom mestu, bilo kroz dva radna mesta matičara sa različitim uslovima za rad na njima), a da to radno mesto ostane upražnjeno, poslodavac ne bi mogao da primi novo lice na t radno mesto prema uslovima iz Pravilnika, već bi morao da menja Pravilnik i usklađuje ga sa zakonom, a tek onda da vrši njegovo popunjavanje.“

Iako ovo mišljenje ne pominje određivanje koeficijenata za obračun i isplatu plate licima koja su u skladu sa članom 89. Zakona o matičnim knjigama raspoređeni na radno mesto matičara za koje ne ispunjavaju uslove u pogledu stručne spreme, smatra se da su oni zadržali platu koju su imali pre tog raspoređivanja (u skladu sa ranijim zvanjem), te otuda razlika u plati u odnosu na lica koja su raspoređena na poslove matičara u zvanje za koje ispunjavaju uslove. 

Što se tiče službenika koji rade na pripremi i izvršenju budžeta ili finansijskog plana, na vođenju poslovnih knjiga i sastavljanju računovodstvenih izveštaja, Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima („Sl. glasnik RS“, br. 44/2008 – prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 – dr. zakon, 23/2018, 95/2018 – dr. zakon, 86/2019 – dr. zakon, 157/2020 – dr. zakon i 123/2021 – dr. zakon) je u članu 5. stav 2. predvidela da se osnovni i dodatni koeficijent iz ove uredbe može uvećati zaposlenom koji radi na pripremi i izvršenju budžeta ili finansijskog plana, vođenju poslovnih knjiga i sastavljanju računovodstvenih izveštaja – najviše do 10%.

Članom 36. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS”, broj 38/19) je propisano:

“Zaposleni ima pravo na dodatak na osnovnu platu u visini od 0,4% osnovne plate za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu (minuli rad) u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno organu lokalne samouprave, nezavisno od toga u kom organu je radio i da li je organ u kome je zaposleni radio u međuvremenu promenio naziv, oblik organizovanja ili je prestao da postoji.

Pravo na minuli rad ostvaruje se i za godine rada kod poslodavca od koga je organ, odnosno poslodavac preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.

Zaposleni ostvaruje pravo na minuli rad i za godine rada provedene u organima ranijih saveznih država čiji je pravni sledbenik Republika Srbija, a koji su usled promene državnog uređenja prestali da postoje.

Pravo na minuli rad u skladu sa ovim članom, ostvaruju zaposleni počev od 22. marta 2019. godine”.

S obzirom na navedeno, za ostvarivanje prava na minuli rad i za godine rada kod prethodnog poslodavca potrebno je da su kumulativno ispunjeni uslovi u pogledu preuzimanja nadležnosti, poslove i zaposlenih od strane organa u kome se ostvaruje to pravo, što će rukovodilac tog organa ceniti u svakom konkretnom slučaju.

Na radno-pravni status zaposlenih u javnim komunalnim preduzećima primenjuje se Zakon o radu. Isti propis ne predviđa institut premeštaja na neodređeno vreme na osnovu sporazuma između dva poslodavca. Da bi jedno lice zasnovalo radni odnos na neodređeno vreme u osnovnoj školi morao bi da prekine radni odnos kod prethodnog poslodavca.

Potrebno je spomenuti i da je članom 174. stav 1. Zakona o radu predviđeno da zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući posao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje, a najduže godinu dana. Takođe, zaposleni može, uz svoju saglasnost, u slučajevima iz stava 1. ovog člana i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca i duže od godinu dana, dok traju razlozi za njegovo upućivanje. Zaposleni sa poslodavcem kod koga je upućen na rad zaključuje ugovor o radu na određeno vreme i po isteku roka na koji je upućen na rad kod drugog poslodavca zaposleni ima pravo da se vrati na rad kod poslodavca koji ga je uputio.

Način evidentiranja odbornika u skupštini jedinice lokalne samouprave nije predmet uređivanja zakona (Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o lokalnim izborima). Statusna pitanja odbornika koja nisu uređena zakonom, treba da budu uređena aktima jedinice lokalne samouprave, pre svega poslovnikom skupština.

Ono što je bitno ukazati, jeste to da Zakon o lokalnoj samoupravi odbornike tretira nezavisno od izborne liste sa koje su izabrani i nezavisno od toga da li su samostalni ili pripadaju nekoj odborničkoj grupi.

Predlog novog zakona o lokalnim izborima uređuje određena pitanja koja su od značaja za same odbornike, pre svega pitanja u vezi sa učešćem u predlaganju lica u organe za sprovođenje lokalnih izbora. Novim zakonom će biti jasno definisani uslovi pod kojim odbornik ostvaruje određena prava, ali se i tu zakon prevashodno bavi okolnošću da li je odbornik samostalan ili član neke odborničke grupe i sa koje je izborne liste izabran, ali se ne dotiče pitanja postojanja bilo kakvih koalicija u lokalnom parlamentu, niti načina na koji se odbornik identifikuje u svom radu.

Imajući navedeno u vidu, ukazujemo i na to da postojanje, pa ni raskid, bilo kakvih koalicija nije zakonom predviđeno kao okolnost od bilo kakvog značaja za status bilo kog odbornika. Takođe, izjava da odbornik neće više nastupati kao „odbornik izborne liste kojoj su (…) dodeljena 2 mandata“ nema zakonskog značaja, s obzirom na to da je odbornik vlasnik svog mandata a ne izborna lista i da se, u skladu sa zakonom, mandati ne dodeljuju izbornim listama već kandidatima sa izbornih lista.

Sledstveno svemu navedenom, ne postoji pravni značaj pitanja o predmetnom zahtevu odbornika vezanom za način evidentiranja, u smislu zakonskih odredbi, osim eventualno u smislu odredbi poslovnika vaše lokalne skupštine, čija primena je u isključivoj nadležnosti same skupštine.

U skladu sa odredbama člana 86. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 25/19) osnov za obračun naknade zarade (u daljem tekstu: osnov za naknadu zarade) za zaposlene koju isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava, utvrđuje se u skladu sa propisima kojima se uređuje rad.

Član 115. Zakona o radu kaže da zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, ako zakonom nije drukčije određeno. Takođe, Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u JLS („Sl. glasnik RS“, br. 38/2019 i 55/2020) u članu 43. kaže da zaposleni koji ne radi do 30 dana zbog bolesti ili povrede (privremena sprečenost za rad) ima pravo na naknadu plate koja iznosi: 1) 65% prosečne plate u prethodnih 12 meseci pre meseca u kome je nastupila privremena sprečenost za rad, prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, te da naknada plate ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene opštim propisima o radu.

U zaradu na osnovu koje se obračunava prosek za prethodnih 12 meseci ulaze sva primanja koja u smislu člana 105. stav 3. Zakona čine zaradu: isplaćena zarada, odnosno plata za efektivne sate rada u prethodnih dvanaest meseci, deo zarade po osnovu radnog učinka (stimulacija i destimulacija); uvećanje zarada, odnosno plata isplaćenih u prethodnih dvanaest meseci po osnovu rada na dan praznika, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, "minulog rada" i drugih uvećanja propisanih opštim aktom poslodavca i druga primanja koja imaju karakter zarade, a koja su u prethodnih dvanaest meseci isplaćena (topli obrok, regres, terenski dodatak, dodatak za odvojen život i druga davanja zaposlenima koja imaju karakter zarade).

Dalje se u članu 87. Zakona o zdravstvenom osiguranju uređuje osnov za naknadu zarade koja se isplaćuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za zaposlene. Prema tim odredbama osnov za naknadu zarade čini prosečna zarada koju je osiguranik ostvario u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad. Zaradu u tom smislu čini zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, utvrđena u skladu sa propisima o radu, i to: 1) osnovna zarada zaposlenog; 2) deo zarade za radni učinak; 3) uvećana zarada (u koju ulazi i “minuli rad”).

Imajući sve ovo u vidu, može se konstatovati da u oba slučaja, i u slučaju bolovanja do 30 dana na teret poslodavca i u slučaju bolovanja na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, “minuli rad” ulazi u osnovicu za obračun naknade zarade.