Članom 158. Zakona o planiranju i izgradnji propisan je postupak izdavanja upotrebne dozvole. Uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole prilaže se: izveštaj komisije za tehnički pregled kojim se utvrđuje da je objekat podoban za upotrebu sa predlogom da se može izdati upotrebna dozvola, projekat izvedenog objekta izrađen u skladu sa pravilnikom kojim se bliže uređuje sadržina tehničke dokumentacije, odnosno projekat za izvođenje i izjava stručnog nadzora, izvođača radova i investitora da nije odstupljeno od projekta za izvođenje, specifikacija posebnih delova, rešenje o utvrđivanju kućnog broja, elaborat geodetskih radova za izvedeni objekat i posebne delove objekta i elaborat geodetskih radova za podzemne instalacije, sertifikat o energetskim svojstvima objekta, ako je za objekat propisana obaveza pribavljanja sertifikata o energetskim svojstvima, kao i drugi dokazi u skladu sa propisom kojim se bliže uređuje postupak sprovođenja objedinjene procedure. 

Nadležni organ neće izdati upotrebnu dozvolu za objekat za koji u skladu sa zakonom nisu podnete izjave o završetku temelja i završetku objekta u konstruktivnom smislu, do pribavljanja uredne dokumentacije. Upotrebna dozvola se izdaje na zahtev investitora na koga glasi građevinska dozvola, odnosno na zahtev finansijera ili lica na koje je u katastru nepokretnosti izvršena predbeležba sticanja objekta u izgradnji, odnosno lica na koja je izvršena predbeležba sticanja posebnog dela objekta u izgradnji.

Kako se uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole ne prilaže dokaz o vlasništvu na zemljištu na kome je objekat izgrađen, pretpostavka je da su imovinski odnosi na zemljištu rešeni u prethodnom postupku, tj prilikom izdavanja građevinske dozvole.

Zakonom o planiranju i izgradnji propisano je u članu 82, da  građevinsko zemljište jeste zemljište koje je određeno Zakonom ili planskim dokumentom za izgradnju i korišćenje objekata, kao i zemljište na kojem su izgrađeni objekti u skladu sa Zakonom. Član 83. istog Zakona dalje propisuje da se građevinsko zemljište koristi prema nameni određenoj planskim dokumentom, na način kojim se obezbeđuje njegovo racionalno korišćenje, u skladu sa zakonom. Stupanjem na snagu planskog dokumenta kojim je promenjena namena zemljišta u građevinsko zemljište, vlasnici tog zemljišta stiču prava i obaveze propisane ovim zakonom i podzakonskim aktima donetim na osnovu Zakona, bez obzira na činjenicu što organ nadležan za upis na nepokretnostima i pravima na njima nije sproveo promenu u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i prava. Građevinsko zemljište kome je namena promenjena u skladu sa stavom 2. ovog člana, može se koristiti i u druge svrhe, do privođenja zemljišta planiranoj nameni.

Zakonom o porezima na imovinu, članom 6a stav 4. propisano je da jedinica lokalne samouprave može odlukom propisati da se neizgrađeno građevinsko zemljište na njenoj teritoriji, koje se koristi isključivo za gajenje biljaka, odnosno sadnog materijala, odnosno šuma, za svrhu utvrđivanja osnovice poreza na imovinu razvrstava u poljoprivredno, odnosno u šumsko zemljište. Odluka iz stava 4. ovog člana primenjivaće se kod utvrđivanja poreza na imovinu za poresku godinu ako je doneta i objavljena do 30. novembra tekuće godine, na način na koji se objavljuju opšti akti jedinice lokalne samouprave koja ju je donela i na njenoj internet strani.

Članom 33. stav 3. Zakona o porezima na imovinu, propisano je da nadležni poreski organ utvrđivanje poreza vrši na osnovu podataka iz poreske prijave, poslovnih knjiga poreskog obveznika, podataka iz evidencija nadležnih organa i drugih podataka kojima taj organ raspolaže, a od značaja su za utvrđivanje poreske obaveze. Dalje,  stavom 4. istog člana je propisano da rešenje o utvrđivanju poreza na imovinu obvezniku koji ne vodi poslovne knjige, na osnovu podataka u poreskoj prijavi i drugih podataka kojima raspolaže, nadležni poreski organ može doneti neposrednim odlučivanjem, bez prethodnog izjašnjavanja obveznika o činjenicama koje su od značaja za odlučivanje.

U skladu s navedenim, proizilazi da se na osnovu planskog dokumenta može izvršiti promena vrste nepokretnosti (zemljišta) u bazi podataka, ali se pri tom mora voditi računa ukoliko je konkretna lokalna samouprava donela odluku da se neizgrađeno građevinsko zemljište može razvrstati u poljoprivredno ili šumsko.

Takođe je potrebno napomenuti da je Zakonom o porezima na imovinu (član 33. stav 5.) propisano da promene u toku godine od značaja za visinu obaveze, ne utiču na utvrđivanje poreske obaveze za tu godinu istom obvezniku. U tom smislu je promenu podataka u poreskim prijavama moguće vršiti tek naredne godine u odnosu na godinu kada je usvojen planski dokument.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Prema odredbama Zakona o ozakonjenju objekata, članom 10. stav 6 propisano je da kada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se i pismena saglasnost svih suvlasnika.

Dakle, saglasnost suvlasnika je neophodna za sprovodjenje postupka ozakonjenja.

Kako, u konkretnom slučaju, saglasnost suvlasnika u ovom trenutku ne postoji, jer su isti nepoznati organu koji postupak sprovodi, i kako ostavina još uvek nije završena prema našem mišljenju potrebno je da se postupak ozakonjenja prekine do dobijanja saglasnosti svih suvlasnika.

Činjenjica da su oni nepoznati organu, da ostavina nije rešena, da je suvlasnik preminuo još 1992. godine ne daje mogućnost da se postupak nastavi na bilo koji način. Iako je Zakonom o ozakonjenju objekata određeno da je ozakonjenje javni interes za Republiku Srbiju u ovim postupcima se ne mogu primenjivati odredbe Zakona o opštem upravnom postupku koje se odnose na privremenog zastupnika strankama, i organ je u obavezi da sačeka sa postupkom dok se ne pojave pravne sledbenici i saglase sa predlogom za ozakonjenje.

Saglasno čl.105. st.1. i 3. Zakona o planiranju i izgradnji, za ovaj objekat je moguće utvrditi ZRU.

Član 105. st. 1. kaže da vlasnik objekta, odnosno posebnog fizičkog dela objekta koji nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je taj objekat, odnosno deo objekta izgrađen, stiče pravo svojine na katastarskoj parceli na kome je taj objekat izgrađen, u cilju uspostavljanja jedinstva nepokretnosti iz člana 106. ovog zakona.

Stav 3. kaže upis prava svojine na građevinskom zemljištu iz st. 1. i 2. ovog člana vrši se na osnovu rešenja iz člana 70. ovog zakona. Organ nadležan za imovinsko-pravne poslove, po pravnosnažnosti, dostavlja to rešenje po službenoj dužnosti organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra.

Ovaj član govori da svaki vlasnik objekta, bez obzira na pravni status objekta, stiče pravo svojine na katastarskoj parceli na kojoj se taj objekat nalazi a radi upostavljanja pravnog jedinstava.

U skladu sa čl. 105. Stav 1. u cilju uspostavljanja jedinstva nepokretnosti iz čl.106. Zakona, potrebno je sprovesti postupak utvrđivanja zemljišta za redovnu upotrebu, s tim da je zemljište za redovnu upotrebu objekta, zemljište ispod objekta i zemljište oko objekta, a koje ispunjava uslove za građevinsku parcelu shodno čl. 70. stav 1.

Imajući u vidu da su kriterijumi reda prvenstva propisani Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada (dalje: Zakon), a merila po tim kriterijumima navedenim pravilnikom, kao i da ne postoji odredba koja bi omogućavala naknadno dodavanje nekog kriterijuma sa određenim merilima, to znači da to nije moguće na drugačiji način regulisati lokalnim aktom.

Inače, samo skupština lokalne samouprave može doneti opšti akt, a to svakako nije pravilnik. Pravilnik kao opšti akt može samo da donese ministar i to ukoliko ima jasan pravni osnov u zakonu koji je donela Narodna skupština RS kao zakonodavni organ.

Ključni opšti akt JLS u ovom slučaju može biti odluka i pravni osnov za odluku o raspolaganju stanovima u javnoj svojini u svrhu stambene podrške je u članu 121. stav 1. tačka 8) Zakona.

Lokalni akt koji bi mogao da posluži za fokusiranje na određenu ciljnu grupu, odnosno specifičnu podgrupu u okviru kategorija korisnika iz člana 89. Zakona ili na određeni obuhvat stanovništva u stambenoj potrebi (npr. mladi) koji bi se odnosio na jednu ili više kategorija (npr. socijalno ugroženi, profesije od interesa za JLS i sl.) je lokalni Program stambene podrške, a pravni osnov za taj akt je član 121. stav 1. tačka 1) Zakona.

Primeri lokalnih akata za stambenu podršku mogu se pronaći u Priručniku za pružanje stambene podrške u JLS.pdf (pogledaj/preuzmi)