Preporuka je da za ovaj program nema Izveštaja o učinku, dakle nije obavezna, međutim ako se imaju ciljevi i indikatori koji se odnose na stvaranje preduslova, za koji se želi izvestiti, onda se može izvestiti o njima u Izveštaju o učinku. Po onim ciljevima i indikatorima po kojima se neće izvestiti, oni se ne stavljaju u budžet, a sve što se stavlja u programske smernice o tome će se izvestiti.

Odeljenje finansija je odgovorno zato što po zakonu donosi Plan, odeljenju je dodeljen posao da koordinira ceo proces da poziva budžetske korisnike. U sastavu radne grupe se nalaze zaposleni iz Odeljenja finansija, ali i profesionalci iz sektora koji ukazuju na ključne probleme koje treba rešavati, oni su odgovorni za sadržinski deo.

Zakonska mogućnost za isplatu jednokratne novčane pomoći sredstvima iz budžeta JLS postoji, s tim da bi pravni osnov bio zahtev lica kojem je pomoć potrebna uz dostavu medicinske dokumentacije koja je potrebna za ostvarivanje prava na pomoć. Generalno, medicinska dokumentacija podrazumeva prethodni uslov da se radi o bolestima koje po propisima o zdravstvenom osiguranju spadaju u teške i trajne bolesti  (Lista teških i trajnih bolesti), kao i mišljenje lekara specijaliste da u konkretnoj situaciji preporučena terapija nema alternative ili se radi o terapiji koju ne finansira RFZO.

Generalno ovakve postupke vodi Centar za socijalni rad i sredstva su ograničena na nivo prosečne zarade u RS.

Izuzetno, postupak po ovakvom zahtevu može biti realizovan i direktno u JLS, s tim da u tom slučaju postupak podrazumeva i mišljenje Interresorne komisije.

Moguće je dakle da postupak vodi gradska uprava, a da odluku donese Gradsko veće, nakon pribavljenog mišljenja Interresorne komisije.

Izvor sredstava bi bio razdeo 0001 Jednokratne pomoći i drugi oblici pomoći, a pravni osnov bi bio član 209. Zakona o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011). Ukoliko je planiranje ove programske aktivnosti (razdela) takvo da ne postoji dovoljan iznos sredstava, moguće je privremeno finansirati ovakvu pomoć iz razdela, odnosno aktivnosti 0009 Tekuća budžetska rezerva.

Napred opisana situacija je “ad hoc” rešenje i odnosi se na eventualno hitne slučajeve.

U pogledu normativnog osnova koji bi trajnije obezbedio isplatu ovakvih vidova pomoći i opredelio jasno definisanu budžetsku poziciju, mišljenja smo da je član 11. stav 3. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ("Sl. glasnik RS", br. 113/2017 i 50/2018) zapravo prostor za formulisanje rešenja za navedenu situaciju. Naime, navedena zakonska odredba glasi “AP Vojvodina, opština, odnosno grad mogu, ako su obezbedili sredstva, da utvrde i druga prava, veći obim prava od prava utvrđenih ovim zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje”.

Činjenično, opisana situacija i egzistencijalno i materijalno ugrožava porodicu, pa u tom pogledu novčano davanje u cilju otklanjanja očigledne opasnosti za opstanak porodične zajednice jeste opravdano i u skladu sa definisanim ciljem poboljšanja materijalnog položaja porodica sa decom, navedenim u članu 1. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

S druge strane, zakonskog ograničenja u pogledu godišta obolelog člana porodice kome je finansijska podrška u procedure lečenja neophodna, nema, pa nema smetnji da se Vaša Odluka u tom pogledu dopuni i izmeni odredbom koja bi etablirala i finansijsku podršku roditelju u porodici sa decom za potrebe lečenja  teških i trajnih bolesti sa Liste teških i trajnih bolesti u cilju održanja porodične zajednice i pravilnog razvoja dece u porodici.

Zahtev za refundaciju ovih troškova može obuhvatiti neposredno troškove lečenja koje nije i ne pokriva RFZO, putne i troškove smeštaja obolelog i jednog pratioca i troškove lekova, ukoliko isti nisu pokriveni iz sredstava RFZO. Zahtev se može podneti samo jednom u toku kalendarske godine. Ponovljeni zahtev u toku iste kalendarske godine se ne može finansirati iz sredstava opredeljenih programskom pozicijom sa koje se finansiraju oblici podrške obuhvaćeni ovim Pravilnikom.

Rešenje koje bi podrazumevalo finansijsku podršku za nabavku lekova bi moglo biti definisano na način da se podrška realizuje tako što bi se davanja odobravala u vrednosti definisanoj predračunom apotekarske ustanove za tačno definisani lek ili grupu lekova u zavisnosti od potreba korisnika i mogućnosti JLS. U ovakvoj situaciji izvor sredstava bi bio razdeo 0006 podrška deci i porodici sa decom.

U svakom slučaju, koje će se rešenje primeniti, zavisi od projekcije potreba i odluke zasnovane na indikatorima koji su dostupni u okviru ustanova zdravstvenog sistema sa teritorije JLS, kao i u evidencijama Centra za socijalni rad i stvarnim mogućnostima budžeta.

Zakonom o porezu na dodatu vrednost u članu 25. koji propisuje poreska oslobođenja za promet dobara i usluga bez prava na odbitak prethodnog poreza, u stavu 2.  tački 11) stoji da se PDV ne plaća u prometu usluga socijalnog staranja i zaštite, dečje zaštite i zaštite mladih, usluga ustanova socijalne zaštite, kao i sa njima neposredno povezanog prometa dobara i usluga od strane lica registrovanih za obavljanje tih delatnosti.

Članom 17. Zakona o socijalnoj zaštiti precizirano je ko su drugi subjekti u socijalnoj zaštiti: “Delatnost u oblasti socijalne zaštite, odnosno pojedine usluge socijalne zaštite može, u skladu sa ovim zakonom, pružati i udruženje, preduzetnik, privredno društvo i drugi oblik organizovanja utvrđen zakonom (u daljem tekstu: pružalac usluga socijalne zaštite).”

U skladu sa članom 64. Zakona o socijalnoj zaštiti, usluge socijalne zaštite iz člana 40. tač. 2-5. koje obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, za kojima postoji potreba, a ne mogu ih obezbediti u potrebnom obimu ustanove socijalne zaštite koje je osnovala Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, nabavljaju se od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran kroz postupak javne nabavke usluga socijalne zaštite, u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke, ovim zakonom i propisima donetim za njihovo sprovođenje. Član 40. navodi grupe usluga socijalne zaštite i to su sledeće grupe :

1) usluge procene i planiranja - procena stanja, potreba, snaga i rizika korisnika i drugih značajnih osoba u njegovom okruženju; procena staratelja, hranitelja i usvojitelja; izrada individualnog ili porodičnog plana pružanja usluga i mera pravne zaštite i drugih procena i planova;

2) dnevne usluge u zajednici - dnevni boravak; pomoć u kući; svratište i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju;

3) usluge podrške za samostalan život - stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu;

4) savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge - intenzivne usluge podrške porodici koja je u krizi; savetovanje i podrška roditelja, hranitelja i usvojitelja; podrška porodici koja se stara o svom detetu ili odraslom članu porodice sa smetnjama u razvoju; održavanje porodičnih odnosa i ponovno spajanje porodice; savetovanje i podrška u slučajevima nasilja; porodična terapija; medijacija; SOS telefoni; aktivacija i druge savetodavne i edukativne usluge i aktivnosti;

5) usluge smeštaja - smeštaj u srodničku, hraniteljsku ili drugu porodicu za odrasle i starije; domski smeštaj; smeštaj u prihvatilište i druge vrste smeštaja.

U skladu sa navedenim zaključuje se ugovor o javnoj nabavci, pružalac usluga ima status ovlašćenog pružaoca usluge socijalne zaštite, koji je dobio licencu za pružanje usluge socijalne zaštite.

Pravilnikom o utvrđivanju pojedinih dobara i usluga iz člana 25. Zakona o porezu na dodatu vrednost (“Sl. glasnik” br. 120/12, 86/15) u članu 5. propisano je da se uslugama, u smislu člana 25. stav 2. tačka 11) Zakona, smatraju usluge koje pružaju ustanove socijalne zaštite: centri za socijalni rad, ustanove za smeštaj korisnika i ustanove za dnevni boravak i pomoć u kući, u skladu sa propisima koji uređuju socijalnu zaštitu i socijalnu sigurnost građana, registrovane za obavljanje tih delatnosti, nezavisno od toga da li su ove ustanove usmerene ka ostvarivanju dobiti.

Dobrima, odnosno uslugama čiji je promet neposredno povezan sa uslugama iz stava 1. ovog člana smatraju se naročito lekovi, hrana, piće, usluge pranja i čišćenja.

Neposredna povezanost između usluga iz stava 1. i dobara i usluga iz stava 2. ovog člana postoji samo u slučaju kada isporuku dobara, odnosno pružanje usluga vrši isto lice.

Dakle, Pravilnikom nije utvrđeno da se oslobođenje od PDV-a odnosi na pružanje licenciranih usluga socijalne zaštite od strane drugih pružalaca koji nisu ustanove socijalne zaštite (centri za socijalni rad i ustanove za smeštaj korisnika i ustanove za dnevni boravak i pomoć u kući) iz čega proizlazi da kada je pružalac usluge socijalne zaštite privredno društvo, ono jeste obveznik PDV-a na koga se primenjuje opšta zakonska stopa.

Kada je reč o određivanju procenjene vrednosti javne nabavke, ukazujemo na to da se vrednosti u postupcima javnih nabavki iskazuju bez PDV-a. Članom 30. stav 1. Zakona o javnim nabavkama propisano je da se procenjena vrednost predmeta javne nabavke iskazuje u dinarima, bez poreza na dodatu vrednost, a obuhvata procenu ukupnih plaćanja koje će izvršiti naručilac, uključujući sve opcije ugovora i moguće produženje ugovora, ukoliko je predviđeno u konkursnoj dokumentaciji. Naručioci, odnosno u ovom slučaju, jedinice lokalne samouprave (JLS), na odgovarajućim aproprijacijama u budžetu moraju da planiraju i trošak PDV-a, ukoliko se on plaća za promet konkretnih dobara, usluga ili radova koji su predmet javne nabavke, odnosno ukoliko je pružalac usluga obveznik PDV u skladu sa Zakonom o PDV.  Shodno tome, trošak PDV-a planira se u okviru pojedinačnih aproprijacija u budžetu i za usluge socijalne zaštite JLS.

S tim u vezi posebno ukazujemo na Mišljenje Ministarstva finansija, br. 011-00-448/2020-04 od 9.2.2021. godine koje se tiče poreskog tretmana prometa usluga – pomoć u kući i lični pratilac deteta koje pruža obveznik PDV-a – privredni subjekt registrovan kao društvo sa ograničenom odgovornošću:

„Zakonom o porezu na dodatu vrednost (,,Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 86/04 − ispravka, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 68/14 −dr. zakon, 142/14, 83/15, 108/16, 113/17, 30/18, 72/19 i 153/20, u daljem tekstu: Zakon) propisano je poresko oslobođenje bez prava na odbitak prethodnog poreza za promet usluga socijalnog staranja i zaštite, dečje zaštite i zaštite mladih, usluga ustanova socijalne zaštite, kao i sa njima neposredno povezanog prometa dobara i usluga odstrane lica registrovanih za obavljanje tih delatnosti. Navedenim uslugama, u smislu Zakona, smatraju se usluge koje pružaju ustanove socijalne zaštite: centri za socijalni rad, ustanove za smeštaj korisnika i ustanove za dnevni boravak i pomoć u kući, u skladu sa propisima koji uređuju socijalnu zaštitu i socijalnu sigurnost građana, registrovane za obavljanje tih delatnosti, nezavisno od toga da li su ove ustanove usmerene ka ostvarivanju dobiti. U skladu sa navedenim, na promet usluga socijalne zaštite – pomoću kući i lični pratilac deteta, koje pružaju ustanove socijalne zaštite u skladu sa zakonom, PDV se ne obračunava i ne plaća, a po osnovu prometa tih usluga obveznik PDV nema pravo na odbitak prethodnog poreza. Međutim, kada predmetne usluge − pomoć u kući i lični pratilac deteta pruža obveznik PDV − privredni subjekt registrovan kao društvo sa ograničenom odgovornošću, PDV se obračunava i plaća u skladu sa Zakonom, pri čemu obveznik PDV− pružalac usluga ima pravo na odbitak prethodnog poreza po tom osnovu, ako su ispunjeni svi Zakonom propisani uslovi.

***

Odredbama člana 3. Zakona propisano je da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga (u daljem tekstu: promet dobara i usluga) koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, kao i uvoz dobara u Republiku.

U skladu sa odredbom člana 5. stav 1. Zakona, promet usluga, u smislu ovog zakona, su svi poslovi i radnje u okviru obavljanja delatnosti koji nisu promet dobara iz člana 4. ovog zakona.

Odredbom člana 25. stav 2. tačka 11) Zakona propisano je poresko oslobođenje bez prava na odbitak prethodnog poreza, tj. dase PDV ne plaća na promet usluga socijalnog staranja i zaštite, dečje zaštite i zaštite mladih, usluga ustanova socijalne zaštite, kao i sa njima neposredno povezanog prometa dobara i usluga odstrane lica registrovanih za obavljanje tih delatnosti.

Prema odredbi člana 5. stav 1. Pravilnika o utvrđivanju pojedinih dobara i usluga iz člana 25. Zakona o porezu na dodatu vrednost (,,Službeni glasnik RS“, br. 120/12 i 86/15), uslugama, u smislu člana 25. stav 2. tačka 11) Zakona, smatraju se usluge koje pružaju ustanove socijalne zaštite: centri za socijalni rad, ustanove za smeštaj korisnika i ustanove za dnevni boravak i pomoć u kući, u skladu sa propisima koji uređuju socijalnu zaštitu i socijalnu sigurnost građana, registrovane za obavljanje tih delatnosti, nezavisno od toga da li su ove ustanove usmerene ka ostvarivanju dobiti.

U skladu sa odredbom člana 10. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti (,,Službeni glasnik RS“, br. 24/11), ustanovu socijalne zaštite može osnovati Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo pravno i fizičko lice.

Odredbom člana 40. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da su usluge socijalne zaštite podeljene u sledeće grupe:

1) usluge procene i planiranja − procena stanja, potreba, snaga i rizika korisnika i drugih značajnih osoba u njegovom okruženju; procena staratelja, hranitelja i usvojitelja; izrada individualnog ili porodičnog plana pružanja usluga i mera pravne zaštite i drugih procena i planova;

2) dnevne usluge u zajednici − dnevni boravak; pomoć u kući; svratište i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju;

3) usluge podrške za samostalan život − stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu;

4) savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge −intenzivne usluge podrške porodici koja je u krizi; savetovanje i podrška roditelja, hranitelja i usvojitelja; podrška porodici koja se stara o svom detetu ili odraslom članu porodice sa smetnjama u razvoju; održavanje porodičnih odnosa i ponovno spajanje porodice; savetovanje i podrška u slučajevima nasilja; porodična terapija; medijacija; SOS telefoni; aktivacija i druge savetodavne i edukativne usluge i aktivnosti;

5) usluge smeštaja − smeštaj u srodničku, hraniteljsku ili drugu porodicu za odrasle i starije; domski smeštaj; smeštaj u prihvatilište i druge vrste smeštaja.

Prema članu 42. Zakona o socijalnoj zaštiti, usluge socijalne zaštite organizuju se kao usluge za decu, mlade i porodicu i usluge za odrasle i starije korisnike, uz uvažavanje integriteta, stabilnosti veza i okruženja korisnika i porodice. Usluge socijalne zaštite pružaju se privremeno, povremeno i kontinuirano, u skladu s potrebama i najboljim interesom korisnika.“

Položaj savetnika za zaštitu prava pacijenata, uslovi za obavljanje poslova savetnika pacijenata i poslovi koje obavlja savetnik su regulisani članom 39. i 40. Zakona, pa je tako propisano da poslove savetnika za zaštitu prava pacijenata (u daljem tekstu: savetnik pacijenata) obavlja diplomirani pravnik sa položenim stručnim ispitom za rad u organima državne uprave, sa najmanje tri godine radnog iskustva u struci i poznavanjem propisa iz oblasti zdravstva. Savetnik pacijenata obavlja poslove zaštite prava pacijenata po podnetim prigovorima i pruža potrebne informacije i savete u vezi sa pravima pacijenata. Savetnik pacijenata može obavljati poslove za više jedinica lokalne samouprave. Odluku o organizovanju, finansiranju i uslovima rada savetnika pacijenata, u skladu sa potrebama pacijenata i kapacitetima zdravstvene službe na teritoriji jedinice lokalne samouprave, donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave. Dalje je regulisano da savetnik pacijenata ima službenu legitimaciju, kojom se identifikuje prilikom dolaska u zdravstvenu ustanovu, privatnu praksu, organizacionu jedinicu visokoškolske ustanove zdravstvene struke koja obavlja zdravstvenu delatnost i drugo pravno lice koje obavlja određene poslove iz zdravstvene delatnosti. Obaveze zdravstvenih ustanova, privatne prakse i drugih pravnih lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost u odnosu na savetnika za zaštitu prava pacijenata su regulisane članom 40. Zakona. 

Član 42. Zakona utvrđuje, položaj, nadležnost, poslove i sastav Savet za zdravlje JLS i to tako što, između ostalog u stavu 1. propisuje da Savet za zdravlje obrazovan u jedinici lokalne samouprave, u skladu sa zakonom kojim se uređuju jedinice lokalne samouprave, pored zadataka utvrđenih statutom, odnosno odlukom jedinice lokalne samouprave, obavlja i određene zadatke iz oblasti zaštite prava pacijenata, i to:

razmatra prigovore o povredi pojedinačnih prava pacijenata na osnovu dostavljenih i prikupljenih dokaza i utvrđenih činjenica;

o utvrđenim činjenicama obaveštava podnosioca prigovora i direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse na koju se prigovor odnosi i daje odgovarajuće preporuke;

razmatra izveštaje savetnika pacijenata, prati ostvarivanje prava pacijenata na teritoriji jedinice lokalne samouprave i predlaže mere za zaštitu i promociju prava pacijenata;

podnosi godišnji izveštaj o svom radu i preduzetim merama za zaštitu prava pacijenata nadležnom organu jedinice lokalne samouprave, kao i ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja, a na teritoriji Autonomne pokrajine i organu uprave nadležnom za poslove zdravlja.

Dalje, Zakon utvrđuje sastav Saveta za zdravlje tako što propisuje da pored predstavnika lokalne samouprave, Savet čine i predstavnici udruženja građana iz reda pacijenata, zdravstvenih ustanova sa teritorije jedinice lokalne samouprave, kao i nadležne filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Ovo pitanje dodatno reguliše i Zakon o javnom zdravlju („Sl. glasnik RS“, br. 15/2016) i to tako što u članu 15. utvrđuje da Savet za zdravlje, osnovan u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata u svom sastavu, pored članova utvrđenih zakonom kojim se uređuje oblast prava pacijenata, mora imati najmanje jednog predstavnika nadležnog instituta ili zavoda za javno zdravlje. Savet za zdravlje može imati i druge predstavnike učesnika u sistemu javnog zdravlja.

Shodno gore navedenom, može se zaključiti da je zakonodavac funkcionalno i organizaciono razdvojio institute savetnika za zaštitu prava pacijenata i saveta za zdravlje. Dakle, ni Zakon o pravima pacijenata, kao ni Zakon o javnom zdravlju formalno ni na koji način ne prepoznaju Savetnika za zaštitu prava pacijenata kao člana Saveta za zdravlje, već isključivo kao jednog od aktera javnog zdravlja na teritoriji JLS.

Savet za zdravlje po prigovoru pacijenta koji nije zadovoljan Izveštajem savetnika, odlučuje na osnovu dostavljenih i prikupljenih dokaza i utvrđenih činjenica. Zakonodavac ovim ne ograničava Savet na dokaze i činjenice koje je prikupio i utvrdio Savetnik za zaštitu prava pacijenata, pa iz navedenog proizilazi da Savet može da vodi poseban postupak nezavisno od postupka koji je vodio Savetnik za zaštitu prava pacijenata. Savet postupak okončava tako što donosi preporuku zdravstvenoj ustanovi radi otklanjanja utvrđenih povreda prava pacijenata. Ovim je jasno naglašeno da su postupci pred savetnikom i savetom nezavisni jedan od drugog i da se ne moraju voditi na osnovu istih dokaza i činjenica, odnosno da i savetnik i savet samostalno postupaju po prigovorima pacijenata, što je u skladu sa odredbom člana 38. Zakona o pravima pacijenata.

Postupci koji referiraju na prava pacijenata se, dakle, vode pred savetnikom i savetom i ne podrazumevaju istovetnost činjeničnog stanja i dokaza, a ni ishod ova dva postupka nije istovetan. Savetnik štiti pojedinačno pravo pacijenta, a savet daje preporuke kojima unapređuje rad zdravstvene ustanove. Možemo zaključiti da savetnik za zaštitu prava pacijenata nije i ne bi trebalo da bude član saveta za zdravlje.

Funkcionalno, Savet za zdravlje ima potrebu za izvršiocem koji će obavljati tehničko-administrativne poslove, pripremu sednica, materijala za sednice, kreiranje zapisnika, odluka i mišljenja Saveta i slično. Kako se radi o kolektivnom telu Skupštine JLS, praksa je pokazala da ovu vrstu poslova najracionalnije i najefikasnije obavljaju zaposleni u jedinici lokalne samouprave. Najčešće su to izvršioci iz organizacione jedinice koja se bavi skupštinskim poslovima, pre svega stoga što je struktura poslova slična ili gotovo identična, ali i iz razloga što ova lica gotovo po pravilu jesu i članovi Saveta za zdravlje.

Formalno pravna situacija dovodi izvršioca koji bi istovremeno vršio poslove savetnika za zaštitu prava pacijenata i sekretara Saveta za javno zdravlje u poziciju da, s jedne strane, vrši poverene poslove zaštite prava pacijenata, a s druge strane da obavlja tehničko administrativne poslove za aktere javnog zdravlja čije, ponekad sukobljene interese, zastupa, odnosno čiji rad kontroliše. Takođe, sekretar Saveta formuliše i predloge odluka Saveta, a neke od njih direktno referiraju ili na pojedinačna akta Savetnika ili na njegove Izveštaje.

Iz svih napred navedenih razloga poslovi savetnika za zaštitu prava pacijenata su i funkcionalno i organizaciono nespojivi sa poslovima sekretara saveta za zdravlje JLS, jer bi se ovakvim spajanjem poslova značajno uticalo na dostupnost mehanizama za zaštitu prava pacijenata i nezavisnost postupaka pred savetnikom i savetom, što bi svakako išlo na štetu prava pacijenata.