Član 262. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019) propisuje postupak prenosa osnivačkih prava, rokove i radnje koje je potrebno sprovesti u ovom postupku. U tom smislu, načela prenosa su regulisana stavovima 1 do 4, dok stavovi 5 do 12 regulišu finansijski aspekt prenosa i obaveze aktera – zdravstvenih ustanova i osnivača JLS, odnosno Republike Srbije kao preuzimaoca osnivačkih prava. Stav 5. glasi:

„Za zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini za koju se u postupku kontrole iz stava 4. ovog člana utvrdi da je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, odnosno preteća nesposobnost plaćanja, odnosno prezaduženost pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje stečaj, jedinica lokalne samouprave koja vrši osnivačka prava nad zdravstvenom ustanovom po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, dužna je da kao solidarni dužnik u svom budžetu obezbedi sredstva za izvršavanje obaveza zdravstvene ustanove prema poveriocima koje su preuzete i koje nisu plaćene do dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno do dana preuzimanja osnivačkih prava nad zdravstvenom ustanovom od strane Republike Srbije, odnosno autonomne pokrajine, i da započne sa plaćanjem obaveza prema poveriocima u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, a ukoliko se plaćanje vrši u više mesečnih rata, da plaćanje prema poveriocima u celini izvrši najkasnije do 31. decembra 2021. godine.“

Dakle zakonodavac je predvideo obavezu izmirenja dugovanja za zdravstvene ustanove koje su u skladu sa zakonskim propisima prezadužene i u tom smislu uredio dinamiku i način izmirenja neizmirenih obaveza za ovu kategoriju zdravstvenih ustanova, a na teret JLS kao osnivača. Stavom 6. je predviđena mogućnost da se u slučaju nedostatka sredstava odlukom Vlade odobri obezbeđenje nedostajućeg iznosa. Ovaj izuzetak se odnosi isključivo na ustanove koje su prezadužene.

Zakonodavac je regulisao i pitanje odgovornosti za obaveze u periodu prenosa osnivačkih prava i to tako što u stavu 7. propisuje da za ove obaveze solidarno odgovara jedinica lokalne samouprave koja vrši osnivačka prava na dan stupanja na snagu zakona. Stavom 8. zakonodavac ograničava ustanovama kod kojih je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, odnosno preteća nesposobnost plaćanja, odnosno prezaduženost pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje stečaj, pravo da preuzimaju nove obaveze od dobavljača, do momenta dok se ne obezbedi izvršavanje ranije preuzetih i dospelih obaveza, na način kako je to uređeno članom 262. Zakona.

Zaključak je da se stavovi 5, 6. i 7. odnose na kategoriju zdravstvenih ustanova kod kojih je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja ili prezaduženost.

Što se tiče obaveza JLS prema zdravstvenim ustanovama koje ne spadaju u napred navedene kategorije one su regulisane na sledeći način:

Stav 10. člana 262. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisuje da je: 

„Jedinica lokalne samouprave dužna je da obezbedi sredstva za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je bila osnivač do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, radi izvršavanja obaveza zdravstvenih ustanova po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave.“

Stav 11. propisuje:

„Jedinica lokalne samouprave dužna je da obezbedi sredstva i za izvršavanje obaveza prema poveriocima zdravstvenih ustanova čiji je bila osnivač do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave, a koje zdravstvena ustanova ne može u celini ispuniti iz svojih sredstava, u skladu sa ovim zakonom.“

Formalno pravno postoji obaveza JLS da obezbedi sredstbva za izmirenje obaveza zdravstvenih ustanova po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave.

Takođe, formalno pravno stoji i činjenica da je zdravstvena ustanova po osnovu odredbe čl. 144. i 145. Zakona o zdravstvenoj zaštiti bila obavezna da obračuna, fkaturiše i naplati troškove koji se navode kao osnov izvršnog potraživanja na teret RFZO. Ovo pitanje je regulisano odredbama članova 194.-196. Zakona o zdrvstvenom osiguranju i ugovorom Zdravstvene ustanove i RFZO.

Dakle, obaveza JLS da obezbedi sredstva za pokriće troškova zdrvstvene ustanove po osnovu izvršnih sudskih odluka postoji ukoliko su uspunjeni određeni uslovi. Ovakva obaveza je bezuslovna samo i jedino ako je u postupku propisanom stavom 4. člana 262. Zakona o zdravstvenom osiguranju utvrđeno da je u određenoj zdravstvenoj ustanovi nastupla prezaduženost, trajnija nesposobnost plaćanja ili preteća nesposobnost plaćanja. U svakom drugom slučaju obaveza JLS postoji samo ukoliko su ispunjeni propisani uslovi:

• prvi je da je obaveza u postupku propisanom stavom 4. člana 262. Zakona takva obaveza evidentirana u zakonskom roku od 45 dana;
• drugi je da se obaveza koja je predmet izvršne sudske odluke ne finansira iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili drugih zakonom propisanih izvora;
• treći je da je obaveza nastala u peirodu kada je osnivačka prava nad zdravstvenom ustanovom vršila JLS;
• četvrti uslov je da je obaveza evidentirana u izveštajima zdravstvene ustanove, da je JLS kao osnivač bio upoznat sa određenom obavezom i da je bio u mogućnosti da planira sredstva za namirenje iste, odnosno da obavezu reguliše u skladu sa svojim mogućnostima i u rokovima propisanim Zakonom, putem poravnanja ili na drugi zakonom dopušten način.

Važno je razumeti da su u krajnjoj liniji u pitanju oblligacioni odnosi dva pravna entiteta koji su u jednom vremenskom periodu imali status povezanih lica u smislu Zakona. U tom pogledu naravno, kako procesno pravno, tako i materijalno pravno, nije bez značaja i sam sadržaj obaveze, odnosno sudske odluke i činjeničnog stanja koje je u postupku utvrđeno, naročito stoga što je vrsta troškova u vezi sa kojima je izvršna sudska odluka doneta takva da otvara mnoga pitanja u vezi sa postupanjem aktera radno pravnog odnosa koji je do spora doveo. 

Usvajanje posebnih mera u okviru godišnjih planova ili programa rada obaveza je organa javne vlasti koji imaju više od 50 zaposlenih, što je izričito propisano u članu 16. stav 1. Zakona o rodnoj ravnopravnosti („Sl. glasnik RS“, br. 52/21). Imajući u vidu broj zaposlenih u upravi gradske opštine Kostolac, zaključujemo da ona nema obavezu da usvaja ove posebne mere. 

Mišljenje Stručne službe SKGO je da u duhu zakona o rodnoj ravnopravnosti, obavezu usvajanja plana upravljanja rizicima od povrede principa rodne ravnopravnosti, utvrđenu članom 19. Zakona, imaju i gradske opštine, nezavisno od broja zaposlenih. Plan upravljanja rizicima donosi načelnik/ca uprave gradske opštine. 

Obavezu obrazovanja tela za rodnu ravnopravnost, Komisije za rodnu ravnopravnost i Saveta za rodnu ravnopravnost, propisanu članom 63. Zakona, imaju i gradske opštine. Ne postoji pravilo da obrazovanje ovih tela u gradskim opštinama treba vremenski da sledi nakon što se tela za rodnu ravnopravnost obrazuju u gradu na čijoj su teritoriji formirane gradske opštine. Saglasno članu 73. stav 1. Zakona, obveznici obrazovanja tela za rodnu ravnopravnost koji u vreme stupanja na snagu Zakona o rodnoj ravnopravnosti nisu imali tela za rodnu ravnopravnost bili su dužni da ih obrazuju do novembra 2021. godine, odnosno šest meseci nakon donošenja zakona. 

Obaveza određivanja lica zaduženog za rodnu ravnopravnost uslovljena je brojem zaposlenih i radno angažovanih lica. Naime, ovoj obavezi podležu samo oni organi javne vlasti koji imaju više od 50 zaposlenih i radno angažovanih lica, što je propisano u članu 64. stav 1. Zakona. Imajući u vidu broj zaposlenih u upravi  gradske opštine Kostolac, ne postoji obaveza za gradsku opštinu da odredi lice zaduženo za rodnu ravnopravnost. 

Mišljenja smo da ne postoje prepreke da odbornice koje su do sada bile članice komisije za rodnu ravnopravnost, budu razrešene ove dužnosti i imenovane za članice saveta za rodnu ravnopravnost, kao predstavnice ustanova. 

S obzirom na to da je komisija za rodnu ravnopravnost stalno telo skupštine, kao opšteg predstavnika građana i građanki, a da je savet za rodnu ravnopravnost telo pri izvršnoj vlasti, da su njihov status i nadležnosti različiti, te da međusobno treba da sarađuju, jedno lice ne može istovremeno biti član/članica oba tela.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti ne propisuje sastav i proceduru izbora konkretnih lica za članove/članice saveta za rodnu ravnopravnost, već instruktivnom normom samo upućuje da članovi/članice budu imenovana ili postavljena lica iz onih ustanova, organa i organizacija koje deluju u oblastima koja su od značaja za rodnu ravnopravnost i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja. Zato je potrebno da se u JLS u kojima nije obrazovan savet za rodnu ravnopravnost propisom koji donosi JLS regulisati način izbora članova/članica saveta, kao i nadležnosti i način rada saveta i formirati ovo telo. Prilikom regulisanja načina izbora članova/članica saveta, trebalo bi imati u vidu da savet nije „predstavničko telo“, već telo koje čine lica čiji je radni angažman vezan za oblasti koje su od značaja za rodnu ravnopravnost i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja. To, međutim, ne znači , da je potrebno propisivati pravila kojima bi se regulisao način „prethodne provere stručnosti“ tih lica u oblasti rodne ravnopravnosti, niti je njihovu stručnost potrebno proveravati.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti (u daljem tekstu: ZRR) propisuje obavezu organa javne vlasti i poslodavaca da svojim godišnjim planovima/programima utvrde mere za ostvarivanje rodne ravnopravnosti (član 16. ZRR). 

Kada je reč o izveštavanju o realizaciji mera za ostvarivanje rodne ravnopravnosti utvrđenih godišnjim planom/programom, ZRR propisuje da je taj izveštaj sastavni deo godišnjeg izveštaja o realizacija plana/programa rada (čl. 18. st. 1. ZRR).  U pogledu dužnosti obaveštavanja nadležnog ministarstva, ZRR zakon propisuje dve opcije: prava opcija odnosi se na način obaveštavanja ministarstva u situaciji kada je godišnji izveštaj o realizaciji plana/programa učinjen dostupnim javnosti (objavljivanjem u službenom glasilu ili na internet stranici). U tom slučaju nadležnom ministarstvu dostavlja se obaveštenje o usvajanju izveštaja i o glasilu, odnosno internet stranici na kojoj je izveštaj objavljen. Druga opcija odnosi se na način obaveštavanja ministarstva kada godišnji izveštaji o realizaciji plana/programa nije javno dostupan. U tom slučaju ministarstvu se upućuje obaveštenje o usvajanju izveštaja o realizaciji godišnjeg plana/ programa, uz koje se dostavlja i izvod iz godišnjeg izveštaja o realizaciji plana/programa, u delu koji se odnosi na ostvarivanje rodne ravnopravnosti. I u jednom i u drugom slučaju rok za dostavljanje obaveštenja nadležnom ministarstvu je 30 dana od dana usvajanja godišnjeg izveštaja.

Obaveštenje o realizaciji mera za ostvarivanje rodne ravnopravnosti, koje su sastavni deo godišnjih planova/programa rada, treba dostaviti nadležnom ministarstvu nakon što je godišnji plan/program realizovan. Imajući u vidu datum stupanja na snagu ZRR, kao i zakonske rokove za usvajanje godišnjih planova/programa, može se očekivati da će se prvi izveštaj odnositi na realizaciju mera utvrđenih planom/programom za 2022. godinu.