Zakonom o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US) određen je pojam troškova postupka, tako što je u članu 84. propisano da su troškovi postupka izdaci za takse, lični troškovi stranke (troškovi dolaska i gubitka vremena i zarade), neophodni i opravdani troškovi zastupanja stranke i troškovi usmene rasprave i izvođenja dokaza (stvarni troškovi svedoka i stvarni troškovi i nagrade veštaka, tumača, prevodilaca i privremenih zastupnika, troškovi uviđaja i sl.), kao i posebni izdaci u gotovom novcu organa koji vodi postupak (putni troškovi službenih lica, oglasi i sl.).

Zakon pravi razliku između redovnih troškova i posebnih troškova i propisuje da redovne troškove postupka snosi organ, a obaveza snošenja posebnih troškova zavisi od toga po čijem zahtevu je postupak pokrenut i kako je okončan. Zakon, između ostalog, propisuje da organ snosi troškove postupka koji je pokrenut po službenoj dužnosti i povoljno okončan po stranku, ako zakonom nije drukčije predviđeno, kao i da ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac, a da ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu.

Da bi stranka ostvarila svoje pravo na naknadu troškova postupka, mora prvo blagovremeno podneti zahtev za naknadu troškova, u kom tačno navodi na koje troškove se zahtev odnosi i koji je iznos učinjenih troškova.

Stranka zahtev za naknadu troškova može da podnese do okončanja postupka, a to znači do donošenja prvostepenog rešenja, protiv koga nije izjavljena žalba, ili do donošenja drugostepenog rešenja. Ukoliko je drugostepenim rešenjem poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, tj. drugostepeni organ nije sam rešio upravnu stvar, sve se smatra jednim postupkom i stranka opet može podneti zahtev za naknadu troškova do donošenja prvostepenog rešenja, protiv koga nije izjavljena žalba, ili do donošenja drugostepenog rešenja, a ukupni troškovi se obračunavaju u odnosu na ceo postupak, do donošenja rešenja kojim se okončava postupak.

O troškovima postupka odlučuje prvostepeni organ rešenjem kojim odlučuje o upravnoj stvari, drugostepeni organ, ako sam reši upravnu stvar, u kom slučaju odlučuje i o troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka, a ukoliko prvostepeno rešenje bude poništeno i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, odluku o troškovima celog postupka, rešenjem kojim odlučuje o upravnoj stvari, donosi prvostepeni organ.

Organ koji odlučuje o podnetom zahtevu nije dužan da prizna sve troškove. U svakom konkretnom slučaju se ceni da li su učinjeni troškovi bili stvarni, opravdani i neohodni i u zavisnosti od toga donosi odluku o njihovom priznavanju.

Izuzetno, odluka o troškovima postupka se može doneti i dopunskim rešenjem, u skladu sa odredbama člana 139. stav 2. Zakon o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da kad rešenjem nije odlučeno o svim pitanjima organ može, na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti, doneti rešenje o pitanjima o kojima nije odlučeno (dopunsko rešenje). U tom slučaju je važno da u dispozitivu rešenja kojim se odlučuje o glavnoj stvari bude napomenuto da pitanje troškova postupka nije sazrelo da o njemu bude odlučeno u tom trenutku, te da će se o njima odlučiti dopunskim rešenjem. Ovo, naravno, mora biti i posebno obrazloženo.

Zakon o opštem upravnom postupku predvideo je nekoliko vanrednih pravnih sredstava kojima se mogu pobijati konačna, odnosno pravnosnažna rešenja.

Odredbe iz člana 176. PONAVALJANJE POSTUPKA, definišu razloge za ponavljanje postupka navodeći i nove činjenice ili/i nove dokaze.

Naime, odredbe iz čl. 176. Zakona o opštem upravnom postupku glase:

(1) Postupak koji je okončan rešenjem protiv kojeg ne može da se izjavi žalba ( konačno rešenje) ponavlja se:

1. Ako se sazna za nove činjenice ili stekne mogućnost da se izvedu novi dokazu koji bi, sami ili u vezi sa ranije iznetim činjenicama ili izvedenim dokazima mogli da dovedu do drukčijeg rešenja;
2. Ako se rešenje povoljno po stranku zasniva na neistinitim tvrdnjama stranke kojima je ovlašćeno službeno lice dovedeno u zabludu;
3. Ako je rešenje donelo neovlašćeno lice, ili je postupak vodilo ili u njemu odlučivalo neovlašćeno lice ili lice koje je moralo biti izuzeto;
4. Ako kolegijalni organ nije odlučivao u propisanom sastavu ili ako je za rešenje nije glasala propisana većina kolegijalnog organa; 
5. Ako licu koje je moglo da ima svojstvo stranke nije pružena prilika da učestvuje u postupku;
6. Ako stranka nije bila zastupana saglasno zakonu;
7. Ako stranci ili drugom učesniku u postupku nije omogućena da prati tok postupka saglasno članu 55. ovog zakona;
8. Ako je rešenje doneto na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka ili kao posledica drugog krivičnog dela;
9. Ako se rešenje zasniva na presudi suda ili odluci drugog organa koja je kasnije pravnosnažno preinačena, ukinuta ili poništena;
10. Ako je nadležni organ naknadno i u bitnim tačkama drukčije pravnosnažno odlučio o prethodnom pitanju na kome je rešenje zasnovano;
11. Ako je Ustavni sud u istoj upravnoj stvari, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavnom, a istovremeno nije poništio osporeno rešenje;

(2) Razlozi iz stava 1 tač. 1), 3), 5) i 7) ovog člana mogu biti razlog za ponavljanje postupka na zahtev stranke samo ako nije bez svoje krivice mogla da ih iznese u ranijem postupku.

(3) Razlozi iz stava 1 tač. 3)-7) ovog člana ne mogu biti razlozi za ponavljanje postupka ako ih je stranka bez uspeha iznela u ranijem postupku. 

Odredbe iz člana 177. Zakona o opštem upravnom postupku ukazuju da se postupak može ponoviti iz razloga navedenih u čl. 176 po zahtevu stranke kao i po službenoj dužnosti (inicijativa za ponavljanje postupka).

U odredbama iz čl. 178. definisani su subjektivni i objektivni rok za ponavljanje postupka:

1. Stranka može da zahteva ponavljanje postupka u roku od 90 dana od saznanja za razlog za ponavljanje, odnosno u roku od šest meseci od objavljivanja odluke Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava u Službenom glasniku Republike Srbije.
2. Isti rokovi važe i ako se postupka ponavlja po službenoj dužnosti.
3. Kada istekne pet godina od kada je stranka obaveštena o konačnom rešenju, više ne može da se zahteva ponavljanje postupka, niti organ može da ponovi postupak po službenoj dužnosti.

U odredbama iz čl. 182. obuhvaćeno je postupanje prvostepenog i/ili drugostepenog organa u ponovljenom postupku.

1. Radnje u ponovljenom postupku preduzima organ koji je dozvolio ponavljanje postupka.
2. Izuzetno, drugostepeni organ može naložiti prvostepenom organu da umesto njega preduzme radnje u ponovljenom postupku ako prvostepeni organ može da ih brže i ekonomičnije preduzme. Pri tome, drugostepeni organ određuje rok u kome je prvostepeni organ dužan da preduzme radnje i dostavi mu spise.
3. Po ponavljanju postupka, nadležni organ može ostaviti na snazi konačno rešenja ili doneti novo rešenje kojim se, s obzirom na okolnosti slučaja, konačno rešenje poništava ili ukida.

U odgovoru na konkretno pitanje, mogu se razlikovati pravni odgovori u zavisnosti od prirode „novih činjenica i okolnosti“. Imajući u vidu da se radi o vanrednom pravnom sredstvu – ponavljanje (prethodno sprovedenog) postupka, neophodno je da se radi o činjenicama, odnosno okolnostima koje su postojale u vreme donošenja upravnog akta, a koje nisu bile poznate organu koji je odlučivao u postupku ili stranci, odnosno stranka bez svoje krivice nije mogla da ih iznese u ranijem postupku. Novi dokazi takođe moraju da se vezuju za činjenice i okolnosti koje su postojale u vreme vođenja postupka, s tim što sami dokazi mogu nastati i nakon donošenja konačnog/pravnosnažnog rešenja.

Posebno napominjemo da je potrebno da se radi o činjenicama i okolnostima koji mogu da dovedu do drugačijeg rešenja/odluke.

Kada su rokovi u pitanju, Zakon o opštem upravnom postupku definisao je subjektivni rok od 90 dana od saznanja za razlog za ponavljanje postupka, u konkretnom pitanju – za nove činjenice i okolnosti. Objektivni rok je znatno duži – pet godina od kada je stranka obaveštena o konačnom rešenju, odnosno kada je dostavljeno rešenje. Isti rokovi važe i za postupanje organa po službenoj dužnosti.

Članom 30. Zakona o javnim preduzećima ("Sl. glasnik RS", br. 15/2016 i 88/2019) predviđeno je da se direktor javnog preduzeća imenuje nakon sprovedenog javnog konkursa. Član 31. istog Zakona predvideo je da javni konkurs sprovodi Komisija za sprovođenje konkursa za izbor direktora, koja može biti: 1) Komisija Vlade, 2) Komisija autonomne pokrajine ili 3) Komisija jedinice lokalne samouprave. Komisija jedinice lokalne samouprave ima pet članova, od kojih je jedan predsednik i obrazuje je organ koji je statutom jedinice lokalne samouprave određen kao nadležan za imenovanje direktora (član 34. Zakona). Predsednik i članovi komisije ne mogu biti narodni poslanici, poslanici u skupštini autonomne pokrajine, odbornici u skupštinama jedinica lokalne samouprave, kao ni postavljena lica u organima državne uprave, organima autonomne pokrajine ili organima jedinica lokalne samouprave (član 35. Zakona).

Imajući navedene odredbe u vidu, a naročito uzimajući u obzir navedena ograničenja za imenovanja u komisiju za izbor direktora javnog preduzeća predviđena članom 35. Zakona, mišljenje Stručne službe SKGO je da predsednik Nadzornog odbora tog javnog preduzeća može biti član komisije.

Član 92. Zakona o javnim nabavkama propisuje da postupak javne nabavke sprovodi komisija za javnu nabavku koju imenuje naručilac. 

U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude lice koje ima stečeno visoko obrazovanje iz pravne naučne oblasti na studijama drugog stepena (diplomske akademske studije – master, specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije), odnosno visoko obrazovanje koje je zakonom izjednačeno sa akademskim nazivom master na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili službenik za javne nabavke sa visokim obrazovanjem na studijama drugog stepena (diplomske akademske studije – master, specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije), odnosno visoko obrazovanje koje je zakonom izjednačeno sa akademskim nazivom master na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Za člana komisije imenuje se lice koje ima odgovarajuća stručna znanja iz oblasti koja je predmet javne nabavke, kada je to potrebno.

Nije neophodno da su članovi komisije posebno stručni za svaki predmet javne nabavke, jer to nije ni moguće u potpunosti postići, ali je poželjno da su ta stručna znanja koje komisija za javnu nabavku ima dovoljna za lakše razumevanje i kontrolu nad postupkom nabavke, izradom tehničkih specifikacija i načinom dokazivanja (npr. poznavanje posebnih propisa i procedura, specifičnosti i sl.).

Prema Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina („Sl. glasnik RS“, br. 72/09, 20/14 - US, 55/14 i 47/18), nacionalni savet je organizacija kojoj se zakonom poveravaju određena javna ovlašćenja da učestvuje u odlučivanju ili da samostalno odlučuje o pojedinim pitanjima iz oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma u cilju ostvarivanja kolektivnih prava nacionalne manjine na samoupravu u tim oblastima.

Članom 7. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisano je da nacionalni savet bira predsednika i članove izvršnog odbora iz reda članova nacionalnog saveta, na predlog predsednika nacionalnog saveta. 

Izvršni odbor: 

1. neposredno izvršava i stara se o izvršavanju odluka i drugih akata nacionalnog saveta;
2. stara se o izvršavanju javnih ovlašćenja koja su poverena nacionalnom savetu; 
3. vrši i druge poslove utvrđene zakonom, statutom i opštim aktima nacionalnog saveta.

Imajuću u vidu nadležnost Izvršnog odbora nacionalnog saveta, kao i činjenicu da je funkcioner izabrano, postavljeno ili imenovano lice, mišljenja smo da je član Izvršnog odbora javna funkcija. 

U prilog tome su i odredbe o nespojivosti funkcija, te je tako odredbom čl. 7a. st. 2. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisano da predsednik nacionalnog saveta i član izvršnog odbora ne može biti izabrano ili postavljeno lice u državnom organu, pokrajinskom organu, odnosno organu jedinice lokalne samouprave koji u okvirima svojih nadležnosti odlučuje o pitanjima koja se tiču rada nacionalnih saveta.

Prema mišljenju Agencije za borbu protiv korupcije (br. 014-011-00-0323/18-11 od 18.12.2018. godine) ne postoje zakonske smetnje da se lice, koje vrši javnu funkciju direktora javnog preduzeća sa teritorije jedinice lokalne samouprave u kojoj deluje Nacionalni savet, kandiduje i bude izabrano za predsednika ili za člana izvršnog odbora Nacionalnog saveta, uz saglasnost Agencije, osim u situaciji kada se radi o javnom preduzeću iz oblasti kulture, obaveštavanja ili službene upotrebe jezika i pisma, u vezi sa čijim radom postoje ovlašćenja Nacionalnog saveta, prema Zakonu o nacionalnim savetima. Takođe, ne postoje zakonske smetnje da se lice, koje vrši javnu funkciju direktora osnovne škole, kandiduje i bude izabrano za predsednika ili za člana izvršnog odbora Nacionalnog saveta, pod uslovom da se ne radi o osnovnoj školi u kojoj se obrazovno-vaspitni rad izvodi i na jeziku nacionalne manjine, u odnosu na koje škole postoji nadležnost Nacionalnog saveta u vezi sa imenovanjem organa upravljanja i izborom i imenovanjem direktora škole.