Informacije o imenima advokata koja su zastupali osobe kojima su isplaćene odštete za ujede pasa lutalica (npr. za neki određeni period, ukoliko je to traženo) u sudskim i vansudski poravnanjima, kao i visini nakande koja im je isplaćena, treba da budu dostupne javnosti.  Ovo iz razloga što se tražene informacije odnose na advokate i u vezi su sa obavljanjem advokatske službe, odnosno sa bavljenjem advokaturom, koja je nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima.  Takođe se radi o naknadama isplaćenim na ime pružene pravne pomoći koja sredstva su isplaćena iz javnih sredstava tj. iz budžeta opštine, pa tražene informacije treba da budu dostupne javnosti, a ispunjen je uslov iz odredbe člana 14. tačka 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja za izuzetak od prava na privatnost. 

Međutim, informacije o licima kojima su isplaćene odštete za ujede pasa lutalica u sudskim i vansudskim poravnanjima treba uskratiti. 

Naime, članom 2. stav 1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja  propisano je da je informacija od javnog značaja, u smislu ovog zakona, infromacija kojim raspolaže organ javne valsti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određeno dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. 

Odredbom člana 5. Zakona propisano je da svako ima pravo da mu se infromacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način. 

Članom 8. stav 1. navedenog zakona propisano je da se prava iz ovog zakona mogu izuzetno podvrći ograničenjima propisanim ovim zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na ustavu i zakonu, dok je stavom 2. istog člana propisano da se nijedna odredba ovog zakona ne sme tumačiti na način koji bi doveo do ukidanja nekog prava koje ovaj zakon priznaje ili do njegovog ograničenja u većoj meri od one koja je propisana u stavu 1. ovog člana. 

Odredbom člana 14. istog zakona predviđeno je da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako bi time povredio pravo na privatnost, pravo na ugled ili koje drugo pravo nekog lica, osim u slučajevima iz tač. 1, 2. i 3. navedenog člana, odnosno ako se radi o slučaju da je lice u odnosu na koje se traži infromacija na to pristalo; ako se radi o ličnosti, pojavi i događaju od interesa za javnost, a naročito ako se radi o nosiocu državne ili političke funkcije i ako je informacija važna s obzirom na funkciju  koje to lice vrši; ili ako se radi o licu koje je svojim ponašanjem, naročito u vezi s privatnim životom, dalo povoda za traženje informacije.  

Dakle, na osnovu svih ovih odredbi zakona, možemo zaključiti da, nije neophodno štititi imena advokata imajući u vidu da je obim privatnosti tih lica uži u odnosu na „obične građane“. Dostupnost ostalih podataka o ovim licima (npr. privatne adrese, JMBG i sl.) bi bilo protivno Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, zbog čega ti podaci treba prethodno da se zaštite pre nego što se imena učine dostupnim. Takođe, dostupnost informacija o licima kojima su isplaćene odštete za ujede pasa, ne može biti opšteg karaktera, jer bi njihova dostupnost u svojstvu informacije od javnog značaja, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, mogla ozbiljno ugroziti pravo na privatnost, odnosno zaštitu ličnih podataka tih lica, na koje se odnosi, pri čemu nisu ispunjeni uslovi za primenu izuzetaka propisani članom 14. istog zakona.

U slučaju kada je tražilac podneo zahtev za informacijama od javnog značaja i organ vlasti je u skladu sa zakonom postupio po tom zahtevu, a nakon toga je tražilac uložio žalbu Povereniku koji je povodom toga doneo negativno konačno rešenje tj, odbio je žalbu kao neosnovanu i potvrdio da je organ vlasti javne vlasti dobro radio posao i poštovao zakon, nakon toga, tražilac ne može ponovo da podnese zahtev Povereniku za pokretanje prekršajne prijave po ovom pitanju. 

Međutim, može se desiti situacija da tražilac, nakon donošenja konačnog rešenja Poverenika kojim je odbio žalbu tražioca kao neosnovanu, da ponovo podnese zahtev za pristup istim informacijama koje je već tražio. U tom slučaju se to vodi kao novi zahtev tj. postupak i organ javne vlasti je dužan da u propisanim rokovima odgovori na traženi zahtev. U slučaju da propusti to da uradi (rukovodeći se da je već odgovorio), tražilac informacije može da uloži žalbu Povereniku. 

Dakle, neophodno je da ovlašćeno lice za postupanje po informacijama od javnog značaja, ukoliko dobije ponovo isti zahtev od istog tražioca, postupi u skladu sa zakonom, jer se to smatra novim zahtevom.

U skladu sa članom 26. stav. 1 tačka 1) Zakona o javnim preduzećima direktor javnog preduzeća predstavlja i zastupa javno preduzeće.

U skladu sa članom 126. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 88/2017, 27/2018 - dr. zakon, 10/2019, 27/2018 - dr. zakon, 6/2020 i 129/2021) zakonski zastupnik ustanove je direktor te ustanove. 

U skladu sa članom 11. stav 2. Zakona o pravobranilaštvu  („Sl. glasnik RS“, br. 55/2014) državno pravobranilaštvo pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima zastupa državne organe i posebne organizacije koji nemaju svojstvo pravnog lica, državne organe i posebne organizacije koji imaju svojstvo pravnog lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije i javne ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, u pravnim postupcima u kojima ovi subjekti učestvuju kao stranke ili umešači o čijim imovinskim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku.

Takođe, mišljenje Stručne službe SKGO je da se odredbe čl. 11. st. 2. Zakona o pravobranilaštvu (zastupnik i punomoćnik), mogu shodno primeniti i na javna preduzeća, te u skladu sa navedenim je moguće zastupanje pravobranilaštva lokalne samouprave koja je osnovala javno preduzeće, ali isključivo na osnovu punomoćja koje bi bilo dato od strane zastupanog javnog preduzeća.

Članom 39. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Sl. glasnik RS“, br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010 i 105/2021) propisana je obaveza objavljivanja informatora o radu za organe vlasti iz člana 3. tač. 1) do 7) ovog zakona. S obzirom na to, da je u smislu ovog zakona definisano da se, između ostalog, pod organom vlasti podrazumeva organ opštine, grada, gradske opštine i grada Beograda, kao i da je članom 27. Zakona o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, broj 129/2007, 83/2014 – dr. zakon, 101/2016 – dr- zakon, 47/2018 i 111/2021 – dr. zakon) propisano da su organi opštine: skupština opštine, predsednik opštine, opštinsko veće i opštinska uprava, te shodno tome, informator o radu se izrađuje i objavljuje za svaki organ posebno, uključujući tu i pravobranilaštvo ako je osnovano kao organ.       

Takođe, dalje članom 39. stav 1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja određeno je šta sve od podataka treba da sadrži informator o radu koji izrađuje svaki organ opštine posebno. Informator se izrađuje u elektronskom i mašinski čitljivom obliku, a objavljuje se putem jedinstvenog informacionog sistema informatora o radu, koji vodi i održava Poverenik, u skladu sa uputstvom Poverenika. Organ vlasti redovno vrši proveru tačnosti i potpunosti podataka objavljenih u informatoru i, najkasnije 30 dana od nastanka promene, ažurira informator vršenjem odgovarajućih promena. 

Jedinstvenom informacionom sistemu informatora o radu možete pristupiti preko linka https://informator.poverenik.rs/pristup

Rok za objavljivanje informatora o radu organa vlasti na novoj platformi tj. preko jedinstvenog informacionog sistema je 17. novembar 2022. godine. 

Posebno napominjemo da u slučaju da organ vlasti propusti da izradi i ažurira informator o svom radu, u skladu sa odredbama ovog zakona, Poverenik je ovlašćen da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka za prekršaj iz člana 46. stav 1. tačka 6) ovog zakona za koji odgovara rukovodilac organa.

Članom 22. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS“, br. 135/2004 i 36/2009) propisano je ko sve može biti imenovan za člana Tehničke komisije, a ko ne može. 

Shodno tome, stavom 1. navedenog člana propisano je da nadležni organ najkasnije u roku od deset dana od dana prijema zahteva za saglasnost obrazuje tehničku komisiju za ocenu studije o proceni uticaja. 

Predsednik tehničke komisije imenuje se iz reda zaposlenih ili postavljenih lica u nadležnom organu, dok se za članove tehničke komisije mogu imenovati lica sa visokom stručnom spremom odgovarajuće struke, odnosno smera i odgovarajućim stručnim rezultatima, iz reda:

1) zaposlenih ili postavljenih lica u nadležnom organu;

2) zaposlenih ili postavljenih lica u zainteresovanim organima i organizacijama;

3) nezavisnih stručnjaka. 

Stavom 2. navedenog člana propisano je da članovi tehničke komisije ne mogu biti lica koja su: 

1) učestvovala u izradi studije o proceni uticaja koja je predmet ocene;

2) osnivači pravnog lica ili preduzetnik koji je izradio studiju o proceni uticaja ili zaposleni kod tih lica;

3) osnivači ili zaposleni kod nosioca projekta;

4) bračni drugovi, krvni srodnici do četvrtog stepena srodstva i srodnici po tazbini do drugog stepena srodstva lica navedenih u tač. 1) do 3);

4a) zaposlena kao inspektori, odnosno lica koja vrše inspekcijski nadzor nad projektom za koji je izrađena studija o proceni uticaja.

Dakle, imajući u vidu odredbe člana 22. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, lice koje je zaposleno kao inspektor zaštite životne sredine, ne može biti imenovano za člana Tehničke komisije.