Питања и одговори

Чланом 193. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон) предвиђено је да надзор над применом овог закона врши орган државне управе надлежан за локалну самоуправу. Инспекцијски надзор врши орган државне управе надлежан за послове управне инспекције – преко управних инспектора.

Чланом 19. Закона о управној инспекцији ("Сл. гласник РС", бр. 87/2011) прописано је да управна инспекција у обављању инспекцијског надзора над применом прописа у органима јединица локалне самоуправе надзире нарочито:

1) усклађеност унутрашње организације са законом, другим прописом и општим актом;

2) законитост распоређивања, премештаја, преузимања и напредовања запослених и друга питања везана за радне односе;

3) обезбеђење јавности рада органа и тела;

4) поступање по притужбама на рад.

Начин рада управних инспектора утврђен је истим законом, члановима 21-37. У овом конкретном случају важно је споменути да је чланом 29. истог Закона предвиђено да управни инспектор сачињава записник о спроведеном инспекцијском надзору у који се обавезно уносе:

1) налаз чињеничног стања са описом утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду;

2) предлог мера за отклањање утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду;

3) обавеза извештавања управног инспектора о предузетим мерама и рок за достављање извештаја.

Записник се по правилу сачињава у службеним просторијама управне инспекције, најкасније у року три дана од дана завршеног инспекцијског надзора. Записник се доставља руководиоцу надзираног органа, обавезно се доставља и државном органу који врши надзор над радом надзираног органа, односно коме надзирани орган одговара за рад.

Чланом 30. је даље предвиђено да руководилац надзираног органа има право да стави примедбе у писаном облику на записник о обављеном инспекцијском надзору у року од три дана од дана достављања записника. Ако се записник саставља на месту и у току обављања инспекцијског надзора, примедбе се стављају истовремено са сачињавањем записника. Примедбе на записник, односно изјава надзираног органа да нема примедби, уносе се у записник. Управни инспектор је дужан да размотри примедбе на записник о обављеном инспекцијском надзору и да, према потреби, допуни инспекцијске радње на које се примедбе односе, односно да измени или одустане од предложене мере. О примедбама на записник управни инспектор не одлучује посебно, већ их цени све заједно и сваку посебно у образложењу решења донетог у предмету инспекцијског надзора.

Члан 31. даље каже да ако надзирани орган у остављеном року није отклонио записником утврђене незаконитости, неправилности и недостатке, управни инспектор је дужан да донесе решење којим налаже мере и одређује рок за њихово отклањање. Решење се доноси ако се у контролном инспекцијском надзору утврди да незаконитости, неправилности и недостаци нису отклоњени - у року од осам дана од дана окончања контролног инспекцијског надзора. Поменутим решењем може се, зависно од предмета надзора и природе утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду:

1) наложити доношење, стављање ван снаге или одлагање извршења одговарајућег акта и предузимање других одговарајућих мера и радњи потребних ради отклањања утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду;

2) забранити предузимање радњи које су у супротности са законом или другим прописом;

3) забранити предузимање радњи службеном лицу које не испуњава прописане услове за вођење управног поступка и доношење решења у управном поступку;

4) предложити покретање поступка због повреде радне дужности; привремено удаљење са рада, односно престанак радног односа лица затеченог у обављању службеничких послова без законитог акта о пријему у радни однос или акта о распоређивању на радно место или које не испуњава услове прописане законом или другим прописом; поступка за укидање овлашћења за вођење управног поступка и доношење решења у управном поступку или другог поступка ради отклањања утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду.

На ово решење може се уложити жалба главном управном инспектору која не одлаже извршење решења (члан 32. истог Закона).

Дакле, имајући све у виду, руководилац у надзираном органу је дужан да поступи по предложеним мерама за отклањање утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду, нарочито имају у виду да непоступање по решењу управног инспектора повлачи прекршајну одговорност руководиоца надзираног органа.

Члан 69. Закона о планирању и изградњи (ЗПИ) регулише одступања од општих правила прописаних Законом о планирању и изградњи који се тичу: 

• доказа о праву на земљишту за изградњу објеката из члана 2. тач. 20г), 26), 26б), 27) и 44) ЗПИ
• потребе формирања/неформирања грађевинске парцеле на којој се планира изградња објеката из члана 69. став 1. ЗПИ и алтернативних могућности решавања приступа тим објектима (није неопходан услов да грађевинска парцела на којима се граде објекти из члана 69 ст. 1. ЗПИ има приступ јавној саобраћајној површини, већ се приступ објектима може решити и путем службености пролаза).

Соларна електрана спада у категорију објеката дефинисаних у члану 2. тач. 44) ЗПИ.

Члан 69. став 2. и став 4. одређује да се не формира посебна грађевинска парцела само за објекте набројане у тим одредбама члана 69. ЗПИ али не и за објекте из члана 2. тач. 44) ЗПИ, дакле не и за соларне електране.

За све друге објекте, међу којима су и објекти из члана 2. тачка 44) ЗПИ, постоји обавеза формирања грађевинске парцеле али та грађевинска парцела може одступати од општих правила за парцелацију утврђених ЗПИ (члан 65. став 1. ЗПИ) и то одступање може бити у погледу површине или положаја парцеле који је прописан важећим планским документом само под условом да постоји приступ планираном објекту односно уређајима на други начин а не директним приступом на јавну саобраћајну површину: уговор о службености, решење о непотпуној експропријацији или решење суда о установљавању службености пролаза.  

Дакле, у конкретном случају, ради изградње соларне електране од две постојеће кат. парцеле у власништву различитих лица треба формирати грађевинску парцелу, с тим што је потребно, уколико та грађевинска парцела нема директан приступ јавној саобраћајној површини, да се приступ планираним објектима обезбеди путем службености пролаза.

Истовремено, уколико уговор о закупу закључен са власницима кат. парцела у приватној својини не садржи изричиту сагласност власника за формирање грађевинске парцеле на основу пројекта препарцелације нити сагласност  за издавање решења о одобрењу извођења радова закупцу, онда нису испуњени услови у смислу члана 66. став 2. ЗПИ за спровођење пројекта препарцелације нити су испуњени услови из члана 135. ЗПИ за издавање одобрења за изградњу објекта. Наравно, ова сагласност може бити дата и у форми посебне изјаве на којој су потписи власника две кат. парцеле оверени од стране јавног бележника. 

Поред напред наведених услова, пре издавања решења о одобрењу извођења радова на изградњи соларне електране потребно је да инвеститор у смислу члана 135. став 10. ЗПИ прибави енергетску дозволу у складу са Законом о енергетици.

Члан 189. Закона о основама васпитања и образовања дефинише да се из буџета јединице локалне самоуправе обезбеђују и средства за превоз деце и ученика и то:

„Превоз деце и њихових пратилаца ради похађања припремног предшколског програма на удаљености већој од два километра, ученика основне школе на удаљености већој од четири километра од седишта школе; превоз, смештај и исхрану деце и ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом и њихових пратилаца, без обзира на удаљеност места становања од школе; превоз деце и ученика који имају пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе на удаљености већој од четири километра од седишта школе и у случајевима када ученици основне школе похађају школу на територији друге јединице локалне самоуправе - ако је школа коју похађају најближа месту пребивалишта ученика; превоз ученика на републичка и међународна такмичења;

У буџету јединице локалне самоуправе могу да се обезбеде средства за превоз ученика средњих школа и ученика који похађају наставу у дуалном образовању који имају пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе на удаљености већој од четири километра од школе,односно од просторија послодавца код којег обављају учење кроз рад, као и у случајевима када су школа, односно просторије послодавца код којег ученици обављају учење кроз рад на територији друге јединице локалне самоуправе.”

Како овим чланом Закона није дефинисана врста превоза свака јединица локалне самоуправе може својим актима да ближе дефинише и критеријуме. Има примера где поједине општине одлуком Општинског већа доносе решења о исплати средстава из буџета јединице локалне самоуправе директно родитељима ако се утврди да не постоји ни један јавни превоз који може да обезбеди превоз ученика до школе. Општнско веће ову одлуку доноси на основу правилника који је сачињен за територију своје надлежности па то нпр. може да буде Правилник о превозу ученика или Правилник о финансијској подршци породици. Такође, за доношење одлуке Општинског већа постоји и законски основ у Закону о финансијској подршци родитељу.

Закон о општем управном поступку предвидео је неколико ванредних правних средстава којима се могу побијати коначна, односно правноснажна решења.

Одредбе из члана 176. ПОНАВАЉАЊЕ ПОСТУПКА, дефинишу разлоге за понављање поступка наводећи и нове чињенице или/и нове доказе.

Наиме, одредбе из чл. 176. Закона о општем управном поступку гласе:

(1) Поступак који је окончан решењем против којег не може да се изјави жалба ( коначно решење) понавља се:

1. Ако се сазна за нове чињенице или стекне могућност да се изведу нови доказу који би, сами или у вези са раније изнетим чињеницама или изведеним доказима могли да доведу до друкчијег решења;
2. Ако се решење повољно по странку заснива на неистинитим тврдњама странке којима је овлашћено службено лице доведено у заблуду;
3. Ако је решење донело неовлашћено лице, или је поступак водило или у њему одлучивало неовлашћено лице или лице које је морало бити изузето;
4. Ако колегијални орган није одлучивао у прописаном саставу или ако је за решење није гласала прописана већина колегијалног органа; 
5. Ако лицу које је могло да има својство странке није пружена прилика да учествује у поступку;
6. Ако странка није била заступана сагласно закону;
7. Ако странци или другом учеснику у поступку није омогућена да прати ток поступка сагласно члану 55. овог закона;
8. Ако је решење донето на основу лажне исправе или лажног исказа сведока или вештака или као последица другог кривичног дела;
9. Ако се решење заснива на пресуди суда или одлуци другог органа која је касније правноснажно преиначена, укинута или поништена;
10. Ако је надлежни орган накнадно и у битним тачкама друкчије правноснажно одлучио о претходном питању на коме је решење засновано;
11. Ако је Уставни суд у истој управној ствари, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставном, а истовремено није поништио оспорено решење;

(2) Разлози из става 1 тач. 1), 3), 5) и 7) овог члана могу бити разлог за понављање поступка на захтев странке само ако није без своје кривице могла да их изнесе у ранијем поступку.

(3) Разлози из става 1 тач. 3)-7) овог члана не могу бити разлози за понављање поступка ако их је странка без успеха изнела у ранијем поступку. 

Одредбе из члана 177. Закона о општем управном поступку указују да се поступак може поновити из разлога наведених у чл. 176 по захтеву странке као и по службеној дужности (иницијатива за понављање поступка).

У одредбама из чл. 178. дефинисани су субјективни и објективни рок за понављање поступка:

1. Странка може да захтева понављање поступка у року од 90 дана од сазнања за разлог за понављање, односно у року од шест месеци од објављивања одлуке Уставног суда или Европског суда за људска права у Службеном гласнику Републике Србије.
2. Исти рокови важе и ако се поступка понавља по службеној дужности.
3. Када истекне пет година од када је странка обавештена о коначном решењу, више не може да се захтева понављање поступка, нити орган може да понови поступак по службеној дужности.

У одредбама из чл. 182. обухваћено је поступање првостепеног и/или другостепеног органа у поновљеном поступку.

1. Радње у поновљеном поступку предузима орган који је дозволио понављање поступка.
2. Изузетно, другостепени орган може наложити првостепеном органу да уместо њега предузме радње у поновљеном поступку ако првостепени орган може да их брже и економичније предузме. При томе, другостепени орган одређује рок у коме је првостепени орган дужан да предузме радње и достави му списе.
3. По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решења или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.

У одговору на конкретно питање, могу се разликовати правни одговори у зависности од природе „нових чињеница и околности“. Имајући у виду да се ради о ванредном правном средству – понављање (prethodno спроведеног) поступка, неопходно је да се ради о чињеницама, односно околностима које су постојале у време доношења управног акта, а које нису биле познате органу који је одлучивао у поступку или странци, односно странка без своје кривице није могла да их изнесе у ранијем поступку. Нови докази такође морају да се везују за чињенице и околности које су постојале у време вођења поступка, с тим што сами докази могу настати и након доношења коначног/правноснажног решења.

Посебно напомињемо да је потребно да се ради о чињеницама и околностима који могу да доведу до другачијег решења/одлуке.

Када су рокови у питању, Закон о општем управном поступку дефинисао је субјективни рок од 90 дана од сазнања за разлог за понављање поступка, у конкретном питању – за нове чињенице и околности. Објективни рок је знатно дужи – пет година од када је странка обавештена о коначном решењу, односно када је достављено решење. Исти рокови важе и за поступање органа по службеној дужности.

Основни пропис којим је уређена плата, увећана плата, наканада плате, накнада трошкова и друга примања службеника и намештеника у органима аутнономне покрајине и јединице локалне самоуправе је Закон о платама у службеника и намештеника у органима аутномне покрајине и јединице локалне самоуправе ("Сл. гласник РС" број 113/2017, 95/2018, 86/2019, 157/2020 и 123/2021). Наведеним Законом, поред осталог, утврђени су платне групе, платни разреди и почетни коефицијенти звања за службенике, платне групе, платни разреди и коефицијенти положаја, док је за радна места намештеника предвиђено да се сврставање радних места у платне групе и платне разреде и одређивање почетног коефицијента утврђује актом Владе.

Међутим, чланом 42. наведног Закона, предвиђено је да његова примена почиње од 1. јануара 2025. године, изузев одредби чл. 21. и 24. (које се односе на напредовање службеника у истом звању и увећану плату намештеника по основу остварених резултата рада и оствареног учинака), који почињу да се примењују од 1. јануара 2026. године и одредби чланова 32., 34., 35. и 39, које се примењују од дана ступања Закона на снагу. 

Сходно томе, тренутно су плате запослених у једницама локалне самоуправе уређене низом законских и подзаконских прописа. На основу Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Сл. гласник РС" број 34/2001, 62/2006 - др. закон, 116/2008 - др. закон, 92/2011, 99/2011 - др. закон, 10/2013, 55/2013 и 99/2014), плата за запослене у јавном сектору (укључујући и запослене у ЈЛС) утврђује се на основу основице за обрачун плата, која се утврђује закључком Владе и кофецијента који се утврђују подзаконским актом - уредбом. Коефецијенти за обрачун и исплату плата именованих, постављених и запослених лица у органима јединицама локалне самоуправе утврђени су članovmma 2. и 4. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених и запослених лица у државним органима ("Сл. гласник РС" број 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон), док се у члану 5. утврђује максимилани износ коефицијената из чланова 2. и 4., увећан на основу сложености и одговорности послова. Максималани износ коефецијента за именована, поставњена и запослена лица у органима територијалне аутономије и локалне самоураве различито је утврђен за запослене у органима аутономне покрајине и града Београда, за органе ЈЛС са статусом града и за органе ЈЛС са статусом општине. У ставу 2. члана 5. Уредбе утврђена је и максимални процент увећења кофецијената појединим категоријама запослених у АП и ЈЛС (именованим и запосленим лицима, запосленом који координира најсложеније активности, руководиоцу унутрашње организационе јединице, запосленима који раде на пословим припремер и извршавања буџета или фининасијског плана, вођењу пословних књига или састављању рачуноводствених извештаја, запосленог који ради на пословима комуналног полицијаца, запосленом који ради на пословима вуџетског инспектора и запосленом на пословима инспекцијског теренског надзора у непосредном конктакту са субјектима надзора).

Што се тиче коефицијената за обрачун плате изабраних лица у ЈЛС, максимални коефицијенти утврђени су чланом 9. поменутог Закона у коме се каже да се коефицијенти за обрачун и исплату плата изабраних лица у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују највише до коефицијената утврђених овим законом, и то:

1) за изабрана лица у органима територијалне аутономије и граду Београду - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате потпредседника Народне скупштине;

2) за изабрана лица у градовима - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате председника сталног радног тела Народне скупштине;

3) за изабрана лица у општинама са преко 60.000 становника - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини;

4) за изабрана лица у осталим општинама - највише до 90% коефицијента за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини.

Коефицијенти за обрачун и исплату плата постављених лица у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују се највише до коефицијената утврђених актом Владе из члана 8. овог закона, и то:

1) за постављена лица у органима територијалне аутономије и граду Београду - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате функционера који руководи посебном организацијом;

2) за постављена лица у градовима највише до коефицијента за обрачун и исплату плате секретара министарства;

3) за постављена лица у општинама са преко 60.000 становника - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате начелника округа;

4) за постављена лица у осталим општинама - највише до 90% коефицијента за обрачун и исплату плате начелника округа.

Коефицијенти за обрачун и исплату плата запослених у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују се највише до коефицијента утврђеног актом Владе из члана 8. овог закона за самосталног стручног сарадника у државним органима.

Будући да је законодавац прописао максималне основне кофецијенте за изабрана и постављена лица у органима ЈЛС, као и максималне додатне коефицијенте за именована и постављена лица и запослене, јединице локалне самоуправе могу својим посебним актима утврдити њихову висину, која не може бити виша од утврђеног максимума. Такође, при утврђивању висине коефицијента, мора се водити рачуна да се укупна маса средстава за плате креће у оквиру чија је висина утврђена законским прописима.

Када се ради о акату којим се утврђују коефицијенти за обрачун и исплату плата у ЈЛС, опште акте (оне који имају карактер прописа) може да доноси искључиво скупштина општине и то право се не може пренети на друге органе ЈЛС.

Као одговор на ово питање наводимо мишљење Министарства државне управе и локалне самоуправе бр. 011-00-00371/2017-20 од 25.11.2016. године, које каже:

"Чланом 70. став. 1. тачка 1) Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016 - даље: Закон) прописано је да се радни однос може засновати и за време чије трајање је унапред одређено (радни однос на одређено време) ради замене одсутног запосленог до његовог повратка.

Чланом 79. став 1. тачка 4) Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014) прописано је да запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом, односно уговором о раду друкчије одређено, ако одсуствује са рада због избора, односно именовања на функцију у државном органу, синдикату, политичкој организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца.

Такође, указујемо да је чланом 12. Закона, прописано да даном избора, именовања, односно постављења, функционеру мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада код послодавца код кога је био у радном односу до избора, именовања, односно постављења на функцију. Функционер коме мирују права и обавезе из става 1. овог члана, има право да се у року од 15 дана од дана престанка функције, врати на рад код послодавца. Ставом 3. истог члана, прописано је да уколико је функционеру пре избора, именовања, односно постављења, послодавац била аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, права и обавезе из става 1. овог члана, мирују у органу, служби или организацији у којој је био распоређен на извршилачком радном месту, до избора, именовања, односно постављења на функцију. Ставом 4. утврђено је да уколико функционер није у могућности да се врати на рад код послодавца због укидања органа, службе или организације, функционер из става 3. овог члана, има право да се врати на рад код послодавца у орган, службу, односно организацију која је преузела послове укинутог органа, службе, односно организације.

Напомињемо да је чланом 48. Закона, прописано да је положај радно место на коме службеник има овлашћења и одговорности у вези са руковођењем и усклађивањем рада органа, службе или организације аутономне покрајине, односно градске, општинске управе или управе градске општине. Према ставу 3. овог члана утврђено је да су положаји у јединици локалне самоуправе и градској општини радна места начелника градске, општинске, односно управе градске општине и њихових заменика.

Чланом 54. Закона је прописано да службеник коме је престао рад на положају из разлога утврђених чланом 51. тач. 1), 2) и 10) овог закона има право да код послодавца буде распоређен на друго радно место за које испуњава услове. Уколико не постоји радно место на које може бити распоређен, службеник има право на накнаду плате у трајању од три месеца у висини коју је имао у време престанка рада на положају, из разлога утврђених чланом 51. тач. 1) и 10) овог закона. Према томе, службенику на положају не мирује радни однос који је имао пре постављења на положај, већ у складу са чланом 54. Закона има право да у случају престанка рада на положају из разлога утврђених Законом, настави радни однос у истом органу тако што ће бити распоређен на друго радно место за које испуњава услове.

Запосленом коме мирује радни однос у складу са законом, значи да му мирују права и обавезе на раду и по основу рада код послодавца, чиме се обезбеђује да по престанку разлога за мировање може да се врати код послодавца, како би наставио радни однос на одговарајућем радном месту. Према томе, мировање радног односа не везује се за одређено радно место на коме је запослени радио до одласка на функцију, већ се односи на радни однос код послодавца, с тога по повратку на рад код послодавца може бити распоређен на било које радно место за које испуњава услове рада. Радно место запосленог коме је одобрено мировање радног односа сматра се упражњеним радним местом и може се попунити на начин утврђен Законом.

Имајући у виду наведено, мишљења смо да запослени који је именован или изабран на функцију није одсутни запослени на одређеном радном месту, па се ни то радно место не може попунити заснивањем радног односа на одређено време са другим лицем због замене одсутног запосленог. Такође указујемо да на радном месту на коме је радио запослени коме мирује радни однос због одласка на функцију, може да се са другим лицем заснује радни однос на одређено време до 6 месеци због повећаног обима посла, ако је одласком тог запосленог на функцију, дошло до повећања обима посла на радном месту, по запосленом, који те послове обављају."

Нов Закон о локалним изборима („Службени гласник РС“, број 14/22), за разлику од претходног закона, више не захтева да се у поступку попуне упражњеног одборничког мандата од кандидата којем треба да се додели тај мандат прибави сагласност да му се мандат додели.

Сада је чланом 72. став 1. новог Закона о локалним изборима прописано само да „мандат који престане одборнику пре него што истекне време на које је изабран изборна комисија решењем додељује првом наредном кандидату са исте изборне листе којем није био додељен мандат одборника у року од два дана од дана када је констатовано да је престао мандат.“.

Закон, дакле, не познаје ни институт сагласности кандидата, нити институт одрицања кандидата од мандата, односно неприхватање мандата, тако да прихватање оваквих изјава не би било у складу са законом.

Чињеница је да су у пракси Републичке изборне комисије у примени претходног Закона о избору народних посланика по питању попуне упражњеног посланичког места прихватане оверене изјаве кандидата о неприхватању мандата народног посланика, али је таква пракса, иако законом нерегулисана, практично била последица тога што је према ранијем закону постојала обавеза да се од кандидата прибави сагласност да му се додели упражњени мандат, па се у пракси поставило питање како поступити ако тај кандидат не да сагласност. Сада је такво питање постало беспредметно.

У складу са наведеним, износимо мишљење да је изборна комисија дужна да, у складу са чланом 72, односно чланом 73. у случају коалиционе изборне листе, додели мандат првом наредном кандидату са исте изборне листе, без обзира на то да ли тај кандидат жели или не жели да му се мандат додели.

Чланом 30. Закона о јавним предузећима ("Сл. гласник РС", бр. 15/2016 и 88/2019) предвиђено је да се директор јавног предузећа именује након спроведеног јавног конкурса. Члан 31. истог Закона предвидео је да јавни конкурс спроводи Комисија за спровођење конкурса за избор директора, која може бити: 1) Комисија Владе, 2) Комисија аутономне покрајине или 3) Комисија јединице локалне самоуправе. Комисија јединице локалне самоуправе има пет чланова, од којих је један председник и образује је орган који је статутом јединице локалне самоуправе одређен као надлежан за именовање директора (члан 34. Закона). Председник и чланови комисије не могу бити народни посланици, посланици у скупштини аутономне покрајине, одборници у скупштинама јединица локалне самоуправе, као ни постављена лица у органима државне управе, органима аутономне покрајине или органима јединица локалне самоуправе (члан 35. Закона).

Имајући наведене одредбе у виду, а нарочито узимајући у обзир наведена ограничења за именовања у комисију за избор директора јавног предузећа предвиђена чланом 35. Закона, мишљење Стручне службе СКГО је да председник Надзорног одбора тог јавног предузећа може бити члан комисије.

У складу са Законом о становању и одржавању зграда и Правилником о садржини регистра и документацији потребној за регистрацију и евиденцију података о стамбеним заједницама, као и начину подношења података и докумената ("Сл. гласник РС", бр. 49/2017), Регистар стамбених заједница садржи податке који се региструју и податке који се евидентирају. Подаци о управнику су подаци који се региструју.

У Регистар се врши упис, промена и брисање података и докумената о стамбеним заједницама који су предмет регистрације и евиденције у складу са Законом и правилником. Промена у регистру која се тиче реизбора управника за наредни период врши се у складу са чланом 9. Правилника о садржини регистра… уз прилагање записника са Седнице скупштине СЗ о избору управника, и доказ о уплати административне таксе, уз доношење решења о промени.

Дакле, потребно је поднети захтев за промену у Регистру, уз подношење прилога – записника са седнице скупштине СЗ и доказом о уплати таксе. Надлежни регистратор донеће одговарајуће решење и унети промену у Регистар стамбених заједница.

Чланом 31. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика ("Сл. гласник РС", бр. 21/2015, 92/2020 и 123/2022) прописано је следеће:

“Послодавац је дужан да запосленом исплати јубиларну награду. Јубиларна награда исплаћује се запосленом у години када наврши 10, 20, 30, 35 или 40 година рада оствареног у радном односу.

Време проведено на раду по основу уговора о привременим и повременим пословима, о делу, о стручном оспособљавању и усавршавању, о допунском раду, као и посебан стаж осигурања у складу са прописима ПИО (нпр. рођење трећег детета, спортски стаж, време за које је осигураник самостално уплаћивао доприносе и сл.), као и време обављања самосталне делатности се не сматра радом у радном односу.

Висина јубиларне награде износи:

1) пола просечне плате - за 10 година рада оствареног у радном односу,

2) једну просечну плату - за 20 година рада оствареног у радном односу,

3) једну и по просечну плату - за 30 година рада оствареног у радном односу,

4) две просечне плате - за 35 година рада проведених у радном односу,

5) две и по просечне плате - за 40 година рада проведених у радном односу.

Просечна плата из става 4. овог члана јесте плата из члана 29. став 3. овог уговора.”

Из наведених одредби следи да запослени у основним школама, средњим школама и домовима ученика остварују право на јубиларну награду када наврше 10, 20, 30 или 35 година рада оствареног у радном односу, при чему се за обрачун не узимају само године рада остварене код послодавца који исплаћује јубиларну награду него и време проведено у радном односу код другог послодавца. 

Дакле, запосленом ће се признати и време проведено у радном односу у месари.

Чланом 88. Закона о планирању и изградњи је прописано да је, када се планским документом промени намена пољопривредног и шумског у грађевинско земљиште, орган надлежан за доношење планског документа дужан да у року од 15 дана од дана ступања на снагу тог документа, органу надлежном за послове државног премера и катастра достави плански документ који садржи попис катастарских парцела којима је промењена намена или опис границе планског документа са пописом катастарских парцела са одговарајућим графичким приказом.

Орган надлежан за послове државног премера и катастра у року од 15 дана по добијању акта из става 1. овог члана решењем проводи насталу промену и ставља забележбу о обавези плаћања накнаде за промену намене пољопривредног и шумског земљишта у базу података катастра непокретности из које се издаје лист непокретности.

Ставом 5. члана 88. Закона о планирању и изградњи је прописано да је власник катастарске парцеле којој је промењена намена из пољопривредног и шумског у грађевинско земљиште, дужан да плати накнаду за промену намене земљишта пре издавања грађевинске дозволе, у складу са законом којим се уређује пољопривредно земљиште или законом којим се уређује шумско земљиште.

Дакле, мишљење Стручне службе СКГО је да је власник у обавези да плати накнаду за пренамену пољопривредног земљишта у грађевинско пре издавања грађевинске дозволе, након чега ће орган надлежан за послове катастра избрисати забележбу.

Издата правноснажна грађевинска дозвола на коју се односи питање и даље важи и на основу ње се може наставити извођење радова, а потом издати и решење о употребној дозволи.

За важност грађевинске дозволе треба имати у виду два рока која се оба рачунају од дана правноснажности решења о грађевинској дозволи.

Први рок садржан је у ставу 1. члана 140. Закона о планирању и изградњи (ЗПИ) и одређује да грађевинска дозвола престаје да важи уколико се у року од 3 године од дана правноснажности решења о грађевинској дозволи не изврши пријава радова.

Пријава радова је важан корак јер од потврђене пријаве радова заправо почиње изградња објекта тако да законодавац овде доследно заступа став да се може сматрати да се ради о објекту у изградњи само уколико је за њега издато правноснажно решење о грађевинској дозволи и потврђена пријава радова.

У овом конкретном случају имамо правноснажно решење о грађевинској дозволи и пријаву радова која је потврђена 2 године касније (претпостављамо да није наступила правноснажност решења истог дана када је то решење издато), те из тог разлога решење о грађевинској дозволи од 29.01.2014. и даље важи.

Други рок садржан је у ставу 4. члана 140. ЗПИ који одређује да грађевинска дозвола престаје да важи уколико се у року од 5 година од дана правноснажности тог решења не изда употребна дозвола.

Ово правило не примењује се, дакле не престаје важност правноснажног решења о грађевинској дозволи истеком овог рока, ако се ради о објектима из члана 133. ЗПИ (објекти за чију изградњу акте којима се одобрава изградња објеката издаје Министарство), о објектима комуналне инфраструктуре који се граде фазно и ако се ради о стамбеним објектима које инвеститор гради за решавање своје стамбене потребе.

У конкретном случају, ради се о решењу којим се одобрава изградња објекта комуналне инфраструктуре – улице, односно једног њеног дела (фазе) – коловоза, те према томе важност издатог правноснажног решења о грађевинској дозволи није престала.

У погледу могућности продужења важења грађевинске дозволе, уобичајено је у пракси да се може продужити важност издате грађевинске дозволе само уколико се захтев за продужење важности поднесе пре истека прописаног рока из члана 140. став 1. и став 4. ЗПИ.