Platforma Bioenergije - BIOMASA

BIOMASA

U ovom delu Platforme posetioci se mogu upoznati sa postupcima održivog snabdevanja drvnom biomasom gde je pri izboru uređaja i opreme najvažnije uvažiti dostupnost biomase iz neposrednog okruženja tokom cele grejne sezone. 

Ovaj segment Platforme bavi se i pitanjem razvrstavanja drvnog goriva u različite klase kvaliteta prema svojstvima biomase (prema izgledu, obliku, poreklu, zapremini, masi, nasipnoj gustini, sadržaju vode u drvetu, distribuciji čestica, hemijskom sastavu, sadržaju pepela, energetskoj moći...), kao i izazovima u lancu snabdevanja drvnom sečkom (od prikupljanja sirovine do isporuke gotovog proizvoda krajnjem korisniku).

Sa ciljem donošenja racionalnih i održivih odluka, predstavnici opština i gradova su, na ovom mestu, u prilici da se upoznaju sa svim važnim aspektima nabavke drvne biomase, odnosno sa svim opcijama koje im stoje na raspolaganju prilikom nabavke biogoriva.

SNABDEVANJE BIOMASOM

1. Ima li dovoljno sirovine za dugoročno i održivo snabdevanje?

Srbija je srednje šumovita zemlja budući da 29,1% njene teritorije prekrivaju šume. Od ukupne površine, 53% su državne, a 47% su privatne šume. Oslanjajući se na ovaj podatak, može se zaključiti da je potencijal veliki. Međutim, često su te šume na nepristupačnim terenima, a privatne šume su opterećene nerešenim katastarskim i imovinsko-pravnim odnosima. U vezi sa tim treba razlikovati potencijalno raspoloživu drvnu biomasu (koliko ima drveta u šumama) od stvarno raspoložive (koliko je praktično dostupno svake godine). Zato je veoma važno da se za svaki pojedinačni projekat analizira raspoloživost drvne biomase u krugu od oko 50 km jer je sve preko te udaljenosti uglavnom neisplativo. Do sada rađene analize su veoma ohrabrujuće i može se izvesti zaključak da ima dovoljno raspoložive drvne biomase.

Šumarske metode kojima se već decenijama određuje količina koja je dozvoljena za seču su takve da se za seču određuje oko 60% prirasta, dok 40% ostaje kao garant održivosti i stalnog uvećanja zapremine šumskog fonda. Ovo je jasan pokazatelj da je dugogodišnje održivo gazdovanje šumama u Srbiji zapravo najveći garant održivog snabdevanja drvnom biomasom.

2. Ko čini lanac snabdevanja drvnom biomasom?

Lanac snabdevanja drvnom biomasom počinje u šumi, a završava se u uređaju za sagorevanje. Na tom putu postoji puno karika, ali osnovni činioci su:

• ljudi i preduzeća koji vrše seču i izvlačenje drveta do kamionskih puteva
• ljudi i preduzeća koji vrše usitnjavanje drveta
• preduzeća za  proizvodnju i distribuciju drvnih goriva
• prevoznici i sektor logistike uopšte
• kontrolori kvaliteta
• šumarska i ekološka inspekcija
• jedinice lokalne samouprave i komunalna preduzeća
• i na kraju rukovaoci na mestima potrošnje.

Dakle, iz pobrojanog vidimo da je u pitanju jedan razgranat lanac ljudi, institucija i preduzeća različitih profila. Ovo je posebno povoljna osobina u mestima u kojima se tek počinje sa korišćenjem drvne biomase jer donosi kreiranje novih radnih mesta i obrt novca u regionu potrošnje drvne biomase (krug od 50km).

3. Gde možemo da nabavimo biomasu i koju vrstu da odaberemo?

Gazdovanje šumama povereno je javnim preduzećima „Srbijašume“ i „Vojvodinašume“, zatim nacionalnim parkovima i Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a u manjoj meri i lokalnim javnim preduzećima. Ova preduzeća prodaju drvnu biomasu kao sirovinu, ali ne prodaju gotova drvna goriva, osim cepanog ogrevnog drveta od 1m. Sve druge vrste drvnih goriva, dakle, usitnjene cepanice, drvna sečka, pelet i briket moraju se nabavljati od preduzeća koja vrše preradu sirovine nabavljene kod javnih preduzeća. Broj ovih preduzeća je u stalnom porastu u poslednjih desetak godina, a tržište se vrlo dinamično menja jer se konstantno povećava domaća potrošnja.

Dakle sirovina (drvna biomasa) se nabavlja kod preduzeća koja gazduju šumama ili kod vlasnika privatnih šuma, a drvna goriva nabavljaju se kod (uglavnom) privatnih preduzeća. Da li će se upotrebiti drvna sečka, pelet ili neko drugo drvno gorivo zavisi uvek od niza okolnosti i za svaki projekat je individualno pitanje. Jedan od opštih principa je da se za manje kotlove, do oko 300 KW snage, koristi pelet, a za veća postrojenja isplativija je drvna sečka.

Najvažnije je da se izbor uređaja i opreme uvek vrši na osnovu one vrste drvne biomase (biogoriva) koje je na datoj lokaciji moguće dobiti iz neposrednog okruženja cele grejne sezone. Npr. ako u okruženju nema preduzeća koje ima kapacitet da lageruje i suši na otvorenom drvnu biomasu (sirovinu) minimum godinu dana, ne smeju se birati kotlovi koji su konstruisani za sagorevanje drvne sečke vlažnosti ispod 40%.

4. Postoji li ekonomska isplativost za prikupljanje granjevine iz šume?

Ovo pitanje je značajno za razumevanje šta je zapravo stvarno dostupna drvna biomasa. Najjednostavniji odgovor bi glasio da uglavnom nije isplativo.

U brdsko-planinskim uslovima koji vladaju na većem delu teritorije Srbije oko 20% zapremine svakog stabla ostaje u šumi posle seče, u vidu sitne granjevine, lišća i iglica. Samo u državnim šumama toga godišnje ostaje oko 400.000 m3 na nivou cele Srbije. Svakako bi bar polovina toga morala ostati u šumi da se obezbedi proces stvaranja humusa. Druga polovina bi se, u teoriji, mogla koristiti kao drvna biomasa za energiju. Međutim, da bi se te sitne i kratke grane dopremile do kamionskih puteva to podrazumeva veliko učešće ljudskog rada na sakupljanju, daleko veću potrošnju goriva i maziva za motorne testere nego u redovnoj seči i vrlo ograničenu primenu mehanizacije na strmim brdskim terenima, što znači da bi to sve morali ljudi ručno da iznesu. Ovako dobijena drvna biomasa imala bi visoku cenu i bila bi praktično neisplativa za projekte grejanja. O isplativosti bi se moglo govoriti samo na nekim ravnijim terenima i neposredno oko kamionskih puteva, ali to su zanemarljivo male količine u tom slučaju.

Korišćenje granjevine isplativo je samo tamo gde je dozvoljeno cela stabla sa granama izvlačiti do kamionskog puta. Vučenje stabla sa granama znači stvaranje oštećenja na zemljištu koje može da pokrene procese erozije, uništavanje mladih stabala i povređivanje preostalih stabala u najosetljivijim delovima za vitalnost drveta. Zato je ova metoda dozvoljena samo kod čistih seča, kada se vrše sanacije uništenih šuma (požar, verolomi, izvale, sušenja). Ovo su vrlo retki slučajevi u praksi.

5. Možemo li da koristimo biomasu koja nije iz šume?

Naravno, i to je vrlo preporučljivo. Ovde se pre svega misli na orezivanje drveća na urbanim zelenim površinama, kao što su parkovi, drvoredi, park šume i izletišta, odnosno one šume kojima je osnovna funkcija socijalno-ekološka, a ne proizvodnja drveta.

Osim pomenutog, značajan izvor sirovine je i drveće i rastinje oko saobraćajnica i vodotokova, o čemu već postoji nekoliko studija.

U krajevima u kojima je razvijeno voćarstvo, drvo koje ostaje nakon orezivanja voćnjaka može biti izvor sirovine. Zanimljiva studija je izrađena za opštinu Arilje gde je analizirana količina i kvalitet biomase koja potiče iz orezivanja malinjaka.

Napominjemo da pored drvne biomase postoji i poljoprivredna biomasa, ali su karakteristike sagorevanja takve da je oprema za njeno sagorevanje dosta skuplja jer zahteva komplikovanija tehnička rešenja zbog niske tačke topljenja pepela, usled čega se stvaraju velike količine šljake na rešetkama kotla. Zato nikada ne smemo sagorevati poljoprivrednu biomasu u kotlovima za drvnu biomasu.

6. Kako se sprovodi  javna nabavka drvne biomase?

Javna nabavka se sprovodi u skladu sa važećim Zakonom o javnim nabavkama i svim pripadajućim pozitivnim propisima. Lokalna samouprava ili sama toplana u skladu sa zakonom oglašavaju javnu nabavku izabrane vrste drvnog biogoriva sa naznakama klase kvaliteta, količine, mesta isporuke i planirane dinamike isporuke. Osim ovoga, javnom nabavkom se može zahtevati da dobavljač ima prevozno sredstvo ili opremu odgovarajućih karakteristika kako bi bio moguć istovar na zahtevanoj lokaciji.

Nakon što istekne zakonom određeni rok, sa izabranim dobavljačem se zaključuje ugovor o snabdevanju. Imajući u vidu da postoji fiksni datum početka grejne sezone, treba na vreme početi sa postupkom javne nabavke da bi svi rokovi bili ispoštovani.

7. Da li je bolje nabavljati gotovu biomasu ili kupiti opremu pomoću koje jedinice lokalne samouprave same proizvode biomasu?

Ovo je pitanje koje se rešava već prilikom izrade studije izvodljivosti za određeni projekat zamene ili instalacije kotla na biomasu. U slučaju da se lokalna samouprava odluči da kupuje sirovinu, a da drvna goriva sama proizvodi, potrebno je planirati više vremena. Ovo je slučaj gde je potrebno sprovesti i javne nabavke za kupovinu mašina i opreme za lokalno javno preduzeće koje će se baviti proizvodnjom drvnih goriva. Ovo lokalno javno preduzeće može biti neko postojeće komunalno preduzeće ili se može osnovati novo javno preduzeće.

Češća opcija je da jedinice lokalne samouprave ili lokalno javno preduzeće raspišu javnu nabavku za izbor dobavljača zahtevanog drvnog goriva. Ovo je opcija koja nosi dosta manje rizika za lokalnu samoupravu jer sav rizik nabavke sirovine, prerade, ispravnosti mašina i  ispunjavanja traženog kvaliteta pada na dobavljača. Lokalna samouprava dobija gotovo gorivo i jedino što organizuje je kontrola kvaliteta isporučenog goriva.

8. Koliko  prostora je potrebno za skladištenje biomase i ima li urbanističko-ekoloških ograničenja?

Veličina skladišnog prostora je pitanje od velike važnosti jer je dobra logistika važan preduslov za finansijske uštede. Toplane su često u centru grada i prilaz do njih može biti fizički veoma ograničen. Nije redak primer da je ovo bio isključujući faktor za instalaciju kotlova na drvnu sečku.

Obično se praktikuje da skladište bude toliko da u njega može stati minimum 15-dnevna potreba za drvnim gorivom. Postoji rešenje i kada je prostor premali da primi veću količinu drvne biomase. Tada se na periferiji grada organizuje skladištenje drvne biomase, pa se na dnevnom nivou ili na svaka 2 do 3 dana doprema potrebna količina drvne biomase. Druga opcija je da se sa dobavljačem ugovori dopremanje manjih količina u kraćim vremenskim razmacima. Ipak, na trenutnom nivou razvijenosti tržišta u Srbiji, najbolje je iznaći neko lokacijski povoljnije rešenje.

Ekološka ograničenja koja se dovode u vezu sa ovim projektima tiču se hemijskog sastava dimnih gasova i odlaganja pepela. U kotlovima uvek ostaje neka količina pepala koju je potrebno bezbedno ukloniti i deponovati. Pitanje hemijskog sastava dimnih gasova postavlja se u slučajevima kada se kao sirovina koristi drvo posečeno oko saobraćajnica ili na pošumljenim jalovištima bivših rudnika jer tada može doći po pojave teških metala u produktima sagorevanja. Ista je situacija i kada se kao sirovina koristi hemijski tretirano drvo, što je slučaj sa otpadnim drvetom od starog nameštaja ili nekih drvenih ploča jer sadrže lepkove, farbe ili lakove.

9. Koja biomasa je najjeftinija?

Na ovo pitanje nije moguće dati jednostavan odgovor. U zavisnosti od neophodne snage instalisanog kotla bira se i vrsta drvnog goriva. Cenovno je najjeftinija drvna sečka, zatim sledi cepano ogrevno drvo, pa pelet i na kraju briket.

Kako je u postrojenjima velike snage potrebna i velika količina drvne biomase tamo se uvek primenjuje drvna sečka jer je to najjeftinije gorivo. U manjim postrojenjima pelet može biti isplativiji jer je lakši za manipulaciju, pa je udeo logističkih troškova dosta manji. Sa druge strane drvna sečka je vrlo heterogeno gorivo i bez dobre kontrole vlažnosti i veličine čestica može doći do značajnih odstupanja u toplotnoj moći, što će značiti veću potrošnju goriva ili zastoje u radu, a to svakako znači i povećanje troškova.

Zbog svega navedenog je lako zaključiti da je od krucijalne važnosti da se prilikom izrade studije izvodljivosti testira nekoliko alternativa u pogledu vrste goriva te da se gledano sa više aspekata iznađe finansijski najpovoljnije rešenje. Ovde je od velike važnosti primeniti princip da se testiraju alternative samo za ona goriva koja se zaista mogu nabaviti od dobavljača u neposrednom okruženju.

10. Kolika količina nam je potrebna na godišnjem nivou?

Potrebna količina drvnog goriva je kalkulativna veličina i predstavlja još jedan podatak koji se izračunava već kod studije izvodljivosti. Dobija se kao rezultat obračuna sa više ulaznih parametara. Najvažniji parametar koji ulazi u obračun je toplotna moć predviđenog goriva koja zavisi od vlažnosti drvnog goriva. Ovo je zapravo najvažnija osobina, naročito kod drvne sečke kao najšire rasprostranjenog goriva. Činjenica da drvo sušeno najmanje 6 letnjih meseci ima dva puta veću toplotnu moć od sveže posečenog drveta govori sama za sebe.

Osim ovog najznačajnijeg parametra u obračun su uključeni i parametri vezani za tehničke karakteristike instalisanog kotla, veličinu mreže, gubitke koji nastaju u mreži itd.

Rezultat obračuna je količina drvnog goriva koja će u datim uslovima dati  zahtevane količine toplotne energije u krajnjoj potrošnji, jer nije kubni metar ili tona drveta ono što greje već je to toplotna energija koja se iz tog kubnog metra ili tone drveta može dobiti.

KONTROLA KVALITETA DRVNE BIOMASE

1. Šta je to kvalitet biomase?

Kvalitet biomase predstavlja niz svojstava koji ima određena vrsta biomase, odnosno određena vrsta drvnog goriva. Ova svojstva značajno određuju obim primene datog goriva i služe za razvrstavanje goriva u različite klase kvaliteta.

Kvalitet drvnih goriva je zapravo jedna veličina kojom se definišu sva ona svojstva koja mogu biti od značaja za najširu primenu drvne biomase. Najvažnija svojstva su izgled, oblik, poreklo, zapremina, masa, nasipna gustina, sadržaj vode u drvetu, distribucija čestica (kod sečke), hemijski sastav, sadržaj pepela, energetska (toplotna) moć itd.

2. Na osnovu čega se određuje kvalitet drvne biomase?

Kvalitet drvne biomase određuje se na osnovu međunarodno ili lokalno priznatih standarda. Na pojedinim tržištima prisutnija je upotreba međunarodnih standarda, dok je na nekim drugim prisutnija primena njihovih lokalnih standarda. Zajedničko za sve standarde je da imaju za cilj da jasno definišu kvalitet određenog proizvoda ili usluge, a kako je trgovina već odavno poprimila globalni karakter, to se s vremenom javila potreba da budu razvijeni standardi koji će važiti za šire prostore.

Na globalnom nivou, to su ISO standardi koje donosi Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO), dok su npr. u Evropskoj uniji to EN standardi koji uglavnom prihvataju ono što je u ISO standadima, pa evropski standardi nose oznaku EN ISO i neku numeričku vrednost koja određuje na šta se standard odnosi. Srbija prihvata ove standarde kao svoje, a donosi ih Institut za standardizaciju i oni nose oznaku SRPS EN ISO. U ovom trenutku većina standarda za biomasu nije prevedena, već su zvanično prihvaćeni i proglašeni kao srpski standardi na engleskom jeziku.

Kao i u drugim delatnostima, standardi nisu zakonska obaveza, već se dogovorno određuju između prodavaca i kupaca.

3. Ko može da kontroliše kvalitet drvne biomase?

Kod kontrole kvaliteta drvne biomase postoji više metoda. Neke metode su standardizovane, odnosno postoje standardi koji najpreciznije opisuju određenu metodu, dok neke metode nisu standardizovane, ali su u primeni jer su jednostavnije od standardnih, a daju zadovoljavajuću tačnost.

Potrebno je znati da je neka svojstva moguće kontrolisati u vanlaboratorijskim uslovima, a da je za neka druga potrebno imati dobro opremljene laboratorije. Pojednostavljene metode odnose se na one osobine koje je moguće utvrditi van laboratorije, najčešće na samom mestu prerade ili prilikom istovara u toplani. Najkonkretniji primer je pojednostavljena metoda za kontrolu kvaliteta drvne sečke koju mogu da sprovedu i obučeni ložači u toplanama. Ovom metodom utvrđuje se sadržaj vode u drvetu, nasipna gustina i distribucija čestica po veličinama, a to su zapravo metode koje mogu da stvore tehničke probleme u radu kotla.

Sa druge strane postoje i osobine kao što su toplotna moć, hemijski sastav drveta ili hemijski sastav pepela za koje je potrebno imati značajnu laboratorijsku opremu i visokoobrazovan stručni kadar sa iskustvom, pa se to zapravo radi samo u specijalizovanim laboratorijama za karakterizaciju goriva.

U slučaju bilo kakve vrste spora između prodavca i kupca priznaje se jedino utvrđivanje kvaliteta u akreditovanoj laboratoriji, po metodama propisanim standardom.

4. Da li svaki kotao može da sagoreva biomasu svih klasa kvaliteta?

Ne može! Ovo je najčešća greška koja se u praksi događa, a naročito u sredinama u kojima se tek počinje sa korišćenjem drvne biomase, posebno kada je u pitanju korišćenje drvne sečke.

Kod korišćenja peleta i briketa, ovo je dosta manja briga jer su to homogena goriva i sadržaj vode u njima je stalan i sami proizvodni procesi su takvi da je sadržaj vode postojan.

Sa druge strane, drvna sečka može da ima vrlo različitu količinu vode. Najjeftiniji su kotlovi koji koriste drvnu sečku bez kore i lišća, a vlage ispod 35%. Oni su istovremeno energetski najefikasniji. Međutim, da bi drvo imalo manje od 35% vlage ono mora da se lageruje i da stoji na promajnom mestu godinu dana što poskupljuje proces i sečku ove vlažnosti čini najskupljom.

Sa druge strane postoje kotlovi koji su dizajnirani da sagorevaju drvnu sečku vlažnosti preko 55% što je praktično sveže posečeno drvo i u kojoj ima dosta zelene frakcije, odnosno dosta lišća, iglica i kore. Zelena frakcija daje pepeo koji ima dosta nižu tačku topljenja od pepela iz čistog drveta, pa se od pepela zelene frakcije stvara šljaka. Ako ima dosta zelene frakcije to znači da će imati dosta šljake, a ako se to nađe u sofisticiranom kotlu koji zahteva vlagu ispod 35% ta šljaka će uzrokovati ozbiljne kvarove za koje ne važi garancija proizvođača.

Zato je važno usvojiti sledeći princip – prvo odredimo koju vrstu drvne sečke možemo dobiti cele godine na datoj lokaciji, pa na osnovu toga biramo kotao.

5. Kako zakonska regulativa tretira kvalitet biomase?

Ne postoji striktna zakonska regulativa u pogledu kvaliteta drvne biomase. Kao i u drugim delatnostima, standardi nisu zakonska obaveza, već se dogovorno određuju između prodavaca i kupaca.

Ovde važi opšte pravilo da se prilikom sklapanja kupoprodajnih ugovora između prodavaca i kupaca definiše koji će se standard primenjivati i da se u ugovor unese oznaka samog standarda. Na ovaj način, u slučaju sudskog spora ili arbitraže postupajući organ zna na osnovu čega treba da donese konačnu odluku.

6. Postoje li neka ograničenja za upotrebu u pogledu kvaliteta?

Zakoni kojima se tretira oblast zaštite životne sredine predviđaju neka ograničenja u pogledu korišćenja različitih vrsta goriva, pa tako i goriva od drvne biomase. Ovde se, pre svega, misli na ograničenja u pogledu hemijskog sastava drveta i pepela jer sagorevanjem drveta teški metali sadržani u drvetu mogu postati zagađivači.

Ova ograničenja su globalni trend, pa prema tome i standardi tretiraju ovu oblast. Drvna goriva koja su dobijena od biomase koja potiče od čistog drveta iz šuma nosi oznaku kvaliteta „A“. Sa druge strane goriva nastala od biomase pored saobraćajnica, sa plantaža na jalovištima rudnika, od orezina iz parkova ili od ranije korišćenog drveta moraju se obeležavati oznakom „B“ i njihova upotreba zahteva stalnu analizu hemijskog sastava da bi se dozvolilo korišćenje.

7. Da je biomasa od bukve i hrasta najkvalitetnija?

Vrsta drveta od kog se dobijaju drvna goriva nije od značajne važnosti, jer sve vrste drveta pri istoj vlažnosti daju gotovo identičnu toplotnu moć, odnosno razlike u toplotnoj moći jednako vlažnog drveta su manje od 5%. Dakle, ukoliko bukva, hrast i smrča imaju istu vlažnost od 40%, sve tri vrste će imati istu toplotnu moć. Ovo važi i za sve ostale vrste drveća.

Lišćari imaju manje učešće kore od četinara, pa im se u tom smislu može dati prednost jer će stvarati manje pepela i manje šljake u kotlu. Dakle, možemo izvesti zaključak da uz adekvatan kotao nema loše drvne biomase.

8. Da li je moguće baš sve iskontrolisati?

Nije moguće svuda i uvek baš sve iskontrolisati, ali to nije ni poenta kontrole kvaliteta u slučaju biomase. Neće kotao stati na prvi ulazak biomase lošijeg kvaliteta od predviđenog, ali hoće ako se u kontinuitetu ne poštuju zahtevane norme kvaliteta.

Važno je da postoji redovna periodična kontrola kako se ne bi dogodilo da kotao dobija biomasu neodgovarajućeg kvaliteta u dužem periodu jer će svaki kvar koji se tako dogodi rezultirati odbijenom reklamacijom kod proizvođača kotla.

9. Šta ako dobijemo biomasu koja nije zadovoljavajućeg kvaliteta?

Najbolje je da korisnici organizuju uzimanje uzoraka za kontrolu kvaliteta prilikom isporuke svake nove ture drvne biomase. Uzorak se takođe uzima po standardom propisanoj metodologiji.

Ukoliko se obradom uzorka utvrdi da je biomasa neodgovarajućeg kvaliteta, potrebno je kontaktirati dobavljača sa zahtevom da zameni spornu turu i da otkloni nedostatke u proizvodnji koji su mogli da dovedu do gubitka kvaliteta.

Ukoliko dobavljač ne prihvati reklamaciju na osnovu obrade uzorka po pojednostavljenim metodama, za zvaničnu reklamaciju mora se izvršiti kontrola od strane akreditovane laboratorije i po metodi propisanoj standardom.

10. Kako sagorevanje biomase utiče na kvalitet vazduha?

Sagorevanje drvne biomase ima mnogostruko povoljniji efekat na zagađenje vazduha od bilo kog drugog goriva. Ovo se naročito odnosi na emisiju CO2 u vazduh. Emisija CO2 iz drveta je 4 puta manja nego iz gasa, 9 puta manja nego iz mazuta i čak 12 puta manja nego iz uglja. Istovremeno emisija čvrstih čestica i čađi je takođe daleko manja kada se koristi bilo koje gorivo od drvne biomase.

Drvo je takođe CO2 neutralno jer se u procesima sagorevanja drveta oslobodi ista količina CO2 koja bi se oslobodila u procesima truljenja da je drvo ostalo u šumi i odumrlo odnosno istrulilo prirodnim putem. Nije šire poznato da prestarele šume, u kojima su procesi odumiranja drveća počeli, zapravo ispuštaju u vazduh velike količine CO2.

LANAC SNABDEVANJA BIOMASOM

1. Šta podrazumeva lanac snabdevanja drvnom sečkom?

Lanac snabdevanja drvnom sečkom podrazumeva razmenu materijala i informacija u logističkim procesima koji se protežu od prikupljanja sirovine do isporuke gotovog proizvoda tj.drvne sečke krajnjem korisniku.

2. Od čega zavisi struktura lanca snabdevanja?

Struktura, oblik i upravljanje lancem snabdevanja drvne sečke zavisi od više različitih faktora, kao što su:

• raspoloživost sirovine 
• kvalitet sirovine
• broj raspoloživih snabdevača
• tržište na kome se posluje
• tip distributivnog sistema (na primer, direktan kanal – od snabdevača do korisnika ili indirektan kanal – od snabdevača preko distributera, skladišta) i sl.

3. Koje su osnovne karike lanca snabdevanja drvnom sečkom?

Osnovne karike lanca snabdevanja drvnom sečkom su :

• sakupljanje primarne sirovine (nabavka sirovine tj. izvlačenje drveta iz šume ili orezivanje drveća u parkovima)
• sakupljanje sekundarne sirovine (prerada drveta u okviru drvno prerađivačke ili neke druge industrije gde nastaju ostaci iz proizvodnje kao pogodna sirovina za proizvodnju drvne sečke, kao i sakupljanje otpadnog drveta)
• proizvodnja drvne sečke iz primarne i sekundarne sirovine
• distribucija i prodaja drvne sečke
• nabavka i korišćenje drvne sečke od strane korisnika

4. Gde je sve moguće pronaći sirovinu za proizvodnju drvne sečke?

Sirovina za proizvodnju drvne sečke se može dobiti prvenstveno iz šuma. Radi se o ostacima iz šuma nakon seče, ali i o drvetu lošijeg kvaliteta koje se ne može iskoristiti u druge svrhe. U Srbiji je jedan deo šuma u privatnom vlasništvu, a drugi deo se nalazi u državnom vlasništvu. Takođe, deo šumskih poseda je u vlasništvu crkve. Sirovina za proizvodnju drvne sečke se može dobiti i iz rastinja pored puteva, obala reka i iz parkova. Sve ovo predstavlja primarni izvor sirovine. Dok na drugoj strani imamo ostatke iz drvno prerađivačke industrije i otpadno drvo koje takođe može biti izvor sirovine za proizvodnju drvne sečke – sekundarni izvor sirovine. Proizvodnja sečke iz korišćenog drveta zahteva uspostavljanje procedura separacije, detektovanja metala, prerade, prosejavanja, pa tek onda dostavljanje i korišćenje sečke, što može uticati na troškove proizvodnje.

5. Ko su proizvođači drvne sečke?

Proizvođači drvne sečke su uglavnom privatna preduzeća koja se bave proizvodnjom čiste sečke ili peleta i briketa. Oni proizvodnju mogu obavljati na samom putu, pored šuma gde izvlače sirovinu i direktno je iveraju u kamione koje nakon toga transportuju na sopstvena skladišta ili distributerima. Oni takođe mogu sirovinu transportovati kamionima do mesta za proizvodnju sečke i iveranje obavljati na skladištu.

6. Kako proizvesti kvalitetnu sečku?

Na kvalitet sečke utiče puno faktora od kojih su najznačajniji: kvalitet sirovine, oštrina sečiva, sita za prosejavanje, kao i kontinurana kontrola kvaliteta. Najznačajnija dva parametra pri kontroli kvaliteta su sadržaj vode i distribucije čestica prema veličini. Sadržaj vode drvne sečke je izuzetno bitan da bi se obezbedilo da kotao na biomasu radi efikasno i pouzdano. Naime, ukoliko drvna sečka ima nizak sadržaj vode, sečka će prebrzo da izgori, dok ukoliko je drvna sečka previše vlažna, postoji rizik da će kotao na biomasu prestati da radi.

Kada je u pitanju ispravno funkcionisanje kotla na biomasu, podjednako je važna i veličina čestica. Ukoliko su komadi sečke premali, može se očekivati niska efikasnost kotla, a ukoliko su preveliki, postoji rizik da će se sistem zakrčiti.

Ispunjenje ova dva parametra je dovoljno da se obezbedi efikasan i pouzdan rad kotla na biomasu.

7. Ko su distributeri drvne sečke i koje su osnovne karakteristike skladišta drvne sečke?

Distributeri drvne sečke su takozvani logističko trgovinski centri (BLTC) i skladišta JKP osnovanih od strane lokalne samouprave za proizvodnju sečke. BLTC su regionalna ili lokalna skladišta koja prodaju različite proizvode na bazi drvne biomase. Formiranje ovakvih centara obrađeno je u okviru projekta BIORES i detalje možete pronaći na sledećem linku:

http://bioresproject.eu/index.php/work-packages-project-results/?lang=sr

Neophodno je da samo skladište (bilo BLTC ili JKP) ima sledeće karakteristike:

• da ima pristup putu bez težinskih restrikcija
• da ima osnovnu infrastrukturu: struju, vodu, kanalizaciju, telefon
• da bude asfaltirano kako bi se sprečila kontaminacija materijala za iveranje kamenom, peskom ili šljunkom što može da uzrokuje oštećenja na iveračima
• otvoreni delovi skladišta se mogu koristiti za skladištenje sveže biomase, uz dovoljno prostora za manipulaciju kamionima i drugim mašinama
• natkriveni deo skladišta gde se skladišti drvna sečka mora biti otvoren sa čeone i delimično bočnih strana kako bi se omogućila ventilacija i prirodno prosušivanje drvne sečke.

8. Da li nabavka drvne sečke za potrebe grejanja podleže Zakonu o javnim nabavkama?

Ukoliko nabavku drvne sečke vrši JKP za proizvodnju toplotne energije – toplana, nije neophodno da se primenjuje zakon o javnim nabavkama jer drvna sečka predstavlja energent za proizvodnju te toplotne energije. Ukoliko drvnu sečku nabavlja lokalna samouprava, neophodno je primeniti Zakon o javnim nabavkama jer lokalna samouprava ne obavlja delatnost proizvodnje toplotne energije.

9. Koje opcije su na raspolaganju lokalnoj samoupravi ili toplani pri nabavci drvne sečke?

Lokalnoj samoupravi su uglavnom na raspolaganju sledeće mogućnosti:

• Opcija 1 – Lokalna samouprava može da formira kompaniju za proizvodnju drvne sečke koja zaključuje ugovor o nabavci drvnog materijala (za ogrevno drvo, ostatke od rezanja, ostatke iz pilana i ostale ostatke), ali može da koristi i ono što JKP prikupi pri održavanju puteva, obala reka i parkova i organizuje skladištenje, sušenje i sečenje;

• Opcija 2 – Toplana ili lokalna samouprava može da zaključi ugovor o snabdevanju neophodnim količinama drvne sečke odgovarajućeg kvaliteta sa lokalnim snabdevačom drvne sečke.

Ove dve opcije treba posmatrati u kontekstu analize potencijala i logistike drvne sečke, odnosno najisplativije opcije za lokalnu samoupravu.

10. Na koji način lokalna samouprava može biti sigurna da je isporučena sečka traženog kvaliteta?

Kvalitet goriva je od ključnog značaja za dobro funkcionisanje nekog postrojenja. Toplane koje koriste drvnu sečku, a nisu posebno prilagođene gorivu sa značajnim udelom vlage, mogu imati višestruke probleme sa sagorevanjem, emisijom dima i gubitkom energije. Veliki komadi drveta mogu blokirati pužnu traku za unos sirovine i zaustaviti proces. Kategorije i specifikacije za drvnu sečku i njeni parametri dati su utvrđenim standardima. Međutim, detaljnija analiza u skladu sa standardima zahteva više vremena i truda. Ove metode su dopunjene u istraživačkom projektu „Qualis“ Fakulteta primenjenih nauka i umetnosti (HAWK) iz Nemačke, gde su na osnovu standarda razvijene pojednostavljene procedure za određivanje distribucije čestica prema veličini i sadržaju vode, koji su dva važna parametra za procenu karakteristika i ponašanja pri sagorevanju goriva. Svaka lokalna samuprava ili toplana može obaviti ovu pojednostavljenu metodu kontrole kvaliteta uz minimalnu opremu na licu mesta i uveriti se u kvalitet doveženog goriva.