Platforma Bioenergije - PRENOŠENJE ZNANJA
PRENOŠENJE ZNANJA
U cilju uspešne energetske tranzicije u Srbiji i uspešne primene preuzetih međunarodnih obaveza, neophodno je na adekvatan način preneti sva raspoloživa znanja i dragocena iskustva u bioenergetskom sektoru, što će doprineti unapređenju životne sredine, energetske efikasnosti objekata, ali i ostvarenju finansijskih ušteda.
Preduslov prenošenju znanja jeste i prepoznavanje ove teme kao važne, kako od strane donosilaca odluka, tako i od strane predstavnika centralnih i lokalnih institucija, privrede, medija, ali i od strane krajnjih korisnika/potrošača. Simultano sa podizanjem svesti neophodno je jačati institucije u cilju što efikasnije i brže implementacije dostupnog znanja u praksi, što podrazumeva i intenzivniju međusektorsku saradnju.
1. Zašto je važno prenositi znanje u bioenergetskom sektoru?
Prenošenje znanja i iskustva u bioenergetskom sektoru doprineće da Srbija uspešno izvrši svoju energetsku tranziciju, uz ispunjenje preuzetih međunarodnih obaveza, ali i unapređenje životne sredine, energetske efikasnosti objekata, ostvarenje finansijskih ušteda i dr. U tom smislu, neophodno je da se prvo podigne svest u ovoj oblasti, kako kod donosilaca odluka, tako i pri institucijama, u privredi, medijima, ali i kod građana.
Istovremeno sa podizanjem svesti neophodno je ojačati institucije kako bi se znanje što pre implementiralo u praksi, a za to je neophodno razviti i međusektorsku saradnju (javni, privatni i civilni sektor).
2. Kome se prenosi znanje u bioenergetskom sektoru?
Akumulirana znanja iz bioenergetskog sektora treba preneti svim akterima u energetskoj tranziciji društva.
Na čelu sa relevantnim ministarstvima, s jedne strane nalaze se kreatori politika u koje ubrajamo i jedinice lokalne samouprave. Pored donošenja odluka i kreiranja sektorske politike, značajna je i njihova finansijska podrška sektoru bioenergije.
Lanac proizvodnje i distribucije (bio)energije praktično obezbeđuje sirovinske i tehničke preduslove za korišćenje bioenergije, sa neophodnom infrastrukturom (JP Srbijašume, proizvođači i prodavci drvnih biogoriva, proizvođači i distributeri opreme, toplane itd). Njihova znanja i iskustva su od velikog značaja kako bi se postojeći resursi iskoristili na najbolji način, a negativni efekti na životnu sredinu sveli na minimum.
S druge strane nalaze se krajnji korisnici, odnosno potrošači koji imaju potrebu da se informišu, ali i konsultuju u vezi sa optimalnim rešenjima. Tu se ubrajaju domaćinstva van sistema daljinskog grejanja, privredni subjekti, ali i korisnici javnih objekata priključenih na sisteme daljinskog grejanja na fosilna goriva.
Javnost, mediji, ali i „ekološka“ udruženja građana imaju veliki uticaj i mogu dati veliki doprinos u prenošenju znanja.
3. Koji su načini prenošenja znanja u bioenergetskom sektoru?
Postoje brojni načini za prenošenje znanja, počev od formalnog izučavanja pri obrazovnim institucijama, preko učenja/prenosa znanja kroz neformalne vidove, sve do tzv. informalnog prenosa znanja. U kontekstu prenosa znanja u bioenergetskom sektoru, najefikasniji način predstavlja kombinacija neformalnog i informalnog načina, kako zbog imperativa rokova preuzetih međunarodnih obaveza, tako i zbog imperativa zaštite životne sredine.
Kod neformalnog prenosa znanja u bioenergetskom sektoru na raspolaganju su različite metode i tehnike, kao što su: seminari, forumi, radionice i dr. Kod informalnog prenosa akcenat je na učenju kroz praksu, posmatranjem drugih, najčešće uspešnih primera.
Međutim, znanje se može i kupiti, što je vrlo čest slučaj u domaćoj, ali i inostranoj praksi.
Pored svega ovoga, neki nivo znanja, mada na dosta skromnijem nivou može se preneti i putem medija (štampanih i elektronskih), u kontekstu popularizacije bioenergetskih tema.
4. Koji elementi su ključni prilikom prenošenja znanja?
Ključni elementi u prenošenju znanja su: izvor znanja, prijemnik znanja i medij posredstvom kojeg se znanje prenosi.
Izvor znanja (oni koji znanje prenose) može biti svaki pojedinac, odnosno organizacija koja je uspešno realizovala neki od poduhvata u bioenergetskom sektoru (pripremljen projekat, izgrađeno postrojenje, objavljeni stručni radovi i dr). Kao neposredni izvršioci, javljaju se u formi trenera, predavača, moderatora, govornika, panelista i dr.
Prijemnik znanja je najčešće pojedinac, odnosno institucija/organizacija koju predstavlja, mada se kao prijemnik može pojaviti i računar sa svojom memorijom, odnosno klasična arhiva kao model koji polako zastareva.
Izabrani mediji za prenošenje znanja će u velikoj meri zavisiti od vrste izvora i prijemnika znanja, ali u osnovi oni se svode na: internet, TV emisije/priloge, računar, USB memoriju, CD, štampani materijal, vazduh, ljudsko oko i uho...
U procesu prenošenja znanja, pored navedenih elemenata, veliku ulogu imaju i prostor, oprema, agenda, platforma i konačno, vreme za koje će se znanje preneti.
5. Kako osigurati aktuelnost prenešenog znanja?
Aktuelnost prenesenog znanja se osigurava pravilnim izborom izvora znanja.
U slučaju pojedinca, odnosno eksperta u bioenergetskoj oblasti, pre izbora je neophodno steći uvid u njegove reference i uporediti ih sa aktuelnim stanjem u bioenergetskom sektoru. Ukoliko nema većih odstupanja, na osnovu prethodno utvrđenih kriterijuma (raspoloživost eksperta u datom periodu, njegova cena i dr), pristupa se odabiru identifikovanog pojedinca/eksperta.
U slučaju da je u pitanju znanje uskladišteno u e-formi ili nekom štampanom materijalu, takođe je potrebno (ukoliko je dostupno) izvršiti poređenje sa aktuelnim stanjem u bioenergetskom sektoru, ali je potrebno utvrditi i autentičnost materijala na kojem je uskladišteno znanje.
6. Kako osigurati zanimljivost i jasnoću znanja koje se prenosi?
Zanimljivost i jasnoća znanja koje se prenosi najviše zavisi od izvora znanja.
Ukoliko je u pitanju pojedinac/ekspert, pored znanja koje prenosi, a koje je utvrđeno pre njegove selekcije, veoma važne su i njegove interpersonalne veštine, zatim dobra dikcija i veština prezentovanja.
U slučaju kupovine znanja, kao npr. kod projektne dokumentacije, zanimljivost se može osigurati insistiranjem na originalnosti rešenja, dok se jasnoća obezbeđuje kroz standarde struke, odnosno zahtevanom formom dokumentacije. Ukoliko je u pitanju kupovina znanja u neformalnom obliku (razni neformalni sadržaji na CD i sl. ), tada zanimljivost i jasnoća znanja koje se prenosi, zavisi od veštine izvora znanja da isto prebaci u e-formu. Ovo se može osigurati uvidom u slične poduhvate koje je izvor znanja imao u prošlosti.
TV emisije/prilozi i štampani materijal (novine, časopisi...) po prirodi stvari omogućavaju kreativnost autorima, ali se postavlja pitanje nivoa njihovog znanja kao izvora znanja.
7. Kako osigurati usvajanje znanja u bioenergetskom sektoru?
Znanje se usvaja postepeno. Najpre se čita, sluša i gleda, što je karakteristično za fazu pasivnog usvajanja znanja. Ovo se obezbeđuje putem seminara, video konferencija, posetama određenim sadržajima na internetu i sl.
Međutim, znanja u bioenergetskom sektoru imaju imperativ praktične upotrebe sa vidljivim efektima. Dakle, potrebno je početi govoriti, što je moguće tek ukoliko je pasivna faza usvajanja uspešno sprovedena. Ovo se obezbeđuje putem interaktivnih radionica sa ekspertima iz bioenergetske oblasti, ali i sa stručnjacima iz drugih oblasti koje imaju dodira sa materijom (npr. pravnici, ekolozi i dr). Međutim, u jednom momentu je neophodno preći sa reči na dela, što podrazumeva i realizaciju konkretnih projekata, npr. izgradnje nekog bioenergetskog postrojenja. Iskustva u sprovođenju ovakvih projekata, uz podršku eksperata iz oblasti, najuspešnije obezbeđuju prenos znanja. Ovo je faza aktivnog usvajanja znanja. I konačno, da bi se od prijemnika znanja izvršila transformacija u izvor znanja, neophodno je uzeti aktivno učešće u realizaciji više navedenih poduhvata.
Prenos znanja putem upoznavanja sa primerima dobre prakse (npr. poseta bioenergetskom postrojenju) ima više prednosti, od kojih su najznačajnije: uočavanje realnosti, podizanje motivacije i rešenosti, mogućnost razrešenja određenih dilema, upoznavanje sa čitavim procesom od ideje do realizacije, upoznavanje sa efektima rada i dr.
Ipak, postoje i određeni nedostaci, od kojih se izdvajaju: spremnost „domaćina“ da otkrije sve detalje realizovanog poduhvata, manja ili veća odstupanja konkretnih uslova realizacije poduhvata, otežan uvid u potencijal „domaćina“ na početku realizacije poduhvata, ovakvi prenosi znanja se organizuju za relativno mali broj ljudi/prijemnika znanja, i sl
Prenos znanja putem interaktivnih radionica u bioenergetskom sektoru ima svojih dobrih strana koje se ogledaju najviše u: većoj dostupnosti u odnosu na studijske posete (upoznavanje sa primerima dobre prakse), mogućnosti organizovanja na geografski i ambijentalno različitim mestima, relativno niskim troškovima realizacije, imperativu interakcije na relaciji izvor znanja – prijemnik znanja, mogućnosti permanentnog usvajanja novih znanja (ovo je logičan prelazak iz faze pasivnog u fazu aktivnog prenosa znanja), i dr.
Međutim, i kod ovog načina prenošenja znanja postoje određeni izazovi, a koji se najviše odnose na: pravilnu selekciju prenosnika znanja, kao i ostalih učesnika, izazov pravilnog izbora tema i metoda rada u odnosu na učesnike, neobavezujući karakter radionica može negativno uticati na atmosferu, ali i na ukupni efekat – količinu i kvalitet prenesenog znanja.
10. Koje su prednosti i nedostaci usvajanja znanja kupovinom znanja?
U savremenoj praksi, nije redak slučaj da se znanja obezbeđuju kupovinom, te bioenergetski sektor nije izuzetak po ovom pitanju.
Međutim, kupovini ipak prethodi određeno upoznavanje prijemnika znanja sa problemskom situacijom u bioenergetskom sektoru, čijem rešavanju želi da doprinese. To podrazumeva aktivno učešće prijemnika znanja u raznim vidovima prenošenja znanja, počev od pretraživanja interneta, konsultacija sa ekspertima, poseta relevantnim seminarima, radionicama i dr. Pri kupovini znanja, kupac mora biti siguran u svoje potrebe i mogućnosti (finansijske, kadrovske i dr) kako bi se što bolje definisao predmet kupovine.
Osnovne prednosti kupovine znanja kao načina prenosa znanja su: brzina prenosa, određeni stepen garancije kvaliteta znanja, određeni stepen podrške u kasnijoj primeni znanja, i dr.
Kao osnovni nedostaci pri kupovini znanja, ističu se: visina finansijskih sredstava koje je potrebno izdvojiti za kupovinu, izbor konkretnog izvora znanja (ostali izvori ostaju van fokusa pažnje), postojeće (kupljeno) znanje neumitno zastareva...
