Platforma Bioenergije - UDRUŽIVANJE
UDRUŽIVANJE
U ovom segmentu Platforme saznajemo o načinima osnivanja udruženja vlasnika privatnih šuma kojih u Srbiji trenutno ima 26, najviše u zapadnoj i istočnoj Srbiji budući da se tamo nalaze značajne oblasti pod šumama.
Regionalna udruženja (savezi) nastaju zbog potrebe za udruživanjem na teritoriji gde susrećemo slične prirodne, posedovne, kulturološke i druge osobine, odnosno radi ostvarivanja viših, strateških interesa u odnosu na one značajne samo na lokalnom nivou. Regionalna udruženja su sposobna da zagovaraju zajedničke interese prilikom donošenja novih šumarskih politika koje se tiču privatnih šuma. Ovo je važno iz razloga što svaki region ima svoje osobenosti koje treba istaći u budućim strategijama razvoja šumarstva.
S druge strane, nacionalni savezi se mogu učlaniti u međunarodne asocijacije vlasnika privatnih šuma i razmenom iskustava značajno doprineti sveukupnom razvoju šumarstva u Srbiji.
|
|
1. Ko i kako može da osnuje udruženje?
Udruženje vlasnika privatnih šuma se osniva na osnovu Zakona o udruženjima, kao i svako drugo udruženje građana. Potrebno je učešće najmanje 3 lica starija od 14 godina da bi jedno udruženje bilo osnovano. Postupak osnivanja je takav da osnivači (minimum 3 lica) organizuju osnivačku skupštinu na kojoj se usvajaju statut udruženja i osnivački akt i na kojoj se bira lice ovlašćeno za zastupanje udruženja. Osnivač može biti i pravno i fizičko lice. Članice i članovi udruženja čine skupštinu udruženja koji je najviši organ koji donosi najvažnije odluke.
Poslednji korak u osnivanju je registracija udruženja. Lice ovlašćeno za zastupanje registruje udruženje u Agenciji za privredne registre (APR) čime se završava proces osnivanja i udruženje počinje formalno da postoji.
Nakon registracije, sa rešenjem iz APR-a udruženje treba da izradi pečat.
Ovo je vrlo jednostavna procedura za svakog građanina, bez obzira na ranije iskustvo jer se tipski primeri svih dokumenata nalaze na sajtu Agencije za privredne registre dostupni su za preuzimanje. Osim toga, postoji niz saveta na internetu kako pravilno ispuniti ove dokumente.
Za osnivanje udruženja potrebno je ukupno 7.400 RSD (4.900 RSD iznosi taksa Agencije za privredne registre, dok izrada pečata košta 2.500 RSD).
2. Da li samo onaj ko poseduje šumu može da bude osnivač /član udruženja?
Član udruženja može da bude bilo koje lice starije od 14 godina, bez obzira da li poseduje šumu. Međutim, ovo je redak slučaj u praksi jer je za udruženje afirmativno da ima članstvo koje poseduje više od 100 ha šume.
Ko može biti član i sa kojim statusom precizira se u statutu udruženja. Svakako članovi udruženja mogu biti i predstavnici drugih sektora, poput komercijalnog, razvojno-istraživačkog, konsultantskog, medijskog itd.
Prema odredbama Zakona o šumama, udruženja koja uključuju više od 100 ha šuma imaju prednost kod korišćenja Budžetskog fonda za šume. Iako postoji ova afirmativna granica, većina udruženja u Srbiji ne uključuje tolike šumske posede.
Najosetljiviji period za rad svakog udruženja je početak jer je potrebno dosta vremena i volonterskog rada da udruženje profunkcioniše, da dođe do prvih opipljivih rezultata i zadovoljenja konkretnih interesa članova. Zato je motivacija članica i članova i dugoročno razmišljanje daleko važnije od činjenice da li član poseduje šumu i kolika je njegova parcela.
3. Da li već postoje udruženja vlasnika privatnih šuma?
U Srbiji trenutno postoji 26 udruženja vlasnika privatnih šuma. Ova udruženja koncentrisana su geografski na zapadu i istoku Srbije jer su to oblasti u kojima ima dosta površina pod šumama, ali postoje primeri i u ostalim delovima zemlje.
Neka od njih stara su preko 10 godina i osnovana su odmah po stupanju na snagu važećeg Zakona o šumama koji je prvi put prepoznao udruženja vlasnika privatnih šuma kao partnere u sprovođenju ciljeva i mera održivog gazdovanja šumama u Srbiji. Postoji i udruženje u Beočinu (AP Vojvodina) koje je staro više od 100 godina, tačnije od 1903. godine, iz vremena kada je to bila teritorija Austro-ugarske monarhije.
Veliki broj ovih udruženja uspešno je prebrodio inicijalne korake i ostvario značajne rezultate za svoje članice i članove.
4. Da li su udruženja samo lokalnog karaktera ili ima i drugih nivoa udruživanja?
Osim lokalnih udruženja, postoje još tri nivoa organizovanja, a to su:
- regionalni nivo
- nacionalni nivo
- međunarodni nivo.
Udruživanje na regionalnom nivou jeste sledeći logičan korak kada je u pitanju organizovanje vlasnika privatnih šuma u Srbiji, pre svega u dva najznačajnija regiona, a to su svakako zapadna i istočna Srbija.
Regionalna udruženja su oblik organizovanja koji se takođe sprovodi po Zakonu o udruženjima, na način kojim je zakonom uređeno osnivanje saveza udruženja. Udruženja u određenim geografskim regionima koji imaju slične prirodne, posedovne, kulturološke i druge osobine udružuju se u regionalna udruženja (saveze) radi ostvarivanja viših strateških interesa od onih koji su značajni na lokalnom nivou.
Na ovom nivou organizovanja već se može govoriti i o zagovaranju zajedničkih interesa kod donošenja novih šumarskih politika koje se tiču privatnih šuma. Svaki region ima svoje osobenosti koje želi da istakne u budućim strategijama razvoja šumarstva, npr. u zapadnoj Srbiji ima više četinarskih šuma, a u istočnoj su samo lišćarske šume, pa će svaki region želeti najbolje uslove za svoje prilike.
Regionalni savezi treba da se ukrupne u nacionalne saveze vlasnika privatnih šuma jer onda postaju istinski partner i zainteresovana strana u svakom budućem donošenju novih šumarskih politika od strane vlasti. Nacionalni savezi se mogu učlaniti u međunarodne asocijacije vlasnika privatnih šuma i razmenom iskustava sa kolegama u inostranstvu doprineti sveukupnom razvoju šumarstva u Srbiji.
5. Koje su mogućnosti za finansiranje rada udruženja?
Finansiranje udruženja je najveći faktor rizika i osnovno pitanje dugoročnog opstanka udruženja. Udruženja mogu da se finansiraju na sledeće načine:
- iz članarina
- iz Budžetskog fonda za šume Republike Srbije
- iz Budžetskog fonda za šume AP Vojvodine (udruženja u AP Vojvodini)
- od domaćih ili stranih donatora, putem finansiranja projekata
- od usluga koje pružaju članicama i članovima ili trećim licima
- iz drugih izvora finansiranja, u skladu sa zakonom.
Kako će se neko udruženje finansirati stvar je dogovora na skupštini udruženja. Uvek je preporučljivo da bar deo finansiranja bude na realnim osnovama (članarine) jer na taj način izabrani predstavnici imaju stalni pritisak i očekivanja članstva što je garant da izabrani predstavnici moraju da se maksimalno zalažu za uspeh u sprovođenju dogovorenih odluka.
Finansiranje iz drugih izvora je stvar strategije samog udruženja, a u mnogome zavisi i od znanja i veština članstva odnosno kapaciteta samog udruženja. Zato je značajno da novoosnovana udruženja na početku drže fokus na podizanju kapaciteta članstva, pa da tek onda pristupe razvijanju projekata za konkurisanje kod fondova i donatora.
6. Koje su koristi koje vlasnici mogu da dobiju kroz udruživanje?
Udruženi vlasnici mogu da ostvare mnoge koristi ukoliko osnuju udruženje. Najčešći motiv za osnivanje udruženja do sada je bila izgradnja kamionskih puteva kojima se dolazi do parcela članova udruženja (otvaranje šuma). Ovi putevi potpuno se finansiraju iz Budžetskog fonda za šume i udruženja aktivno koriste ovu mogućnost.
Osim toga, Budžetski fond za šume finansira i niz drugih aktivnosti koje su od značaja za vlasnike privatnih šuma. To su, pre svega, pošumljavanja, sufinansiranje prvih mera nege kada su stabla još tanka i nemaju vrednost, edukacije članova, izrada planova gazdovanja privatnim šumama i slično.
Udruženja mogu od ministarstva nadležnog za šumarstvo da dobiju dozvolu za samostalno gazdovanje svojim šumama, što znači da dobiju i samostalne doznačne i otpremne žigove i novac za finansiranje plata šumara. Na taj način, članovi udruženja postaju potpuno nezavisni od javnih preduzeća koja sada vrše poslove u privatnim šumama.
Postoje primeri gde udruženja organizuju zajedničku prodaju drveta i tako postižu bolje cene za svoje članove.
Udruženja mogu da budu partneri na projektima iz različitih oblasti i da na taj način podižu svoje kapacitete putem učešća u studijskim putovanjima, različitim obukama, nabavci opreme, izgradnji infrastrukture i sl.
7. Koje usluge/poslove može da pruža udruženje i kome?
Udruženje može da pruža usluge svojim članovima, ali i onima koji nisu članovi udruženja. Ako udruženje zaključi sa Ministarstvom ugovor o samostalnom gazdovanju, onda udruženje može da pruža stručne i savetodavne usluge (doznaka i otprema) drugim vlasnicima privatnih šuma u neposrednom okruženju, najčešće u okviru istog sela ili katastarske opštine.
Udruženje može da se dogovori da pruža usluge radne snage na pošumljavanju ili gajenju šuma trećim licima za novac, da pruža usluge radne snage za ispomoć u doznaci javnim preduzećima, da za račun nekih firmi vrši otkup šumskih plodova ili poljoprivrednih proizvoda, da vrši seču i transport za svoje članove ili za treća lica.
Pošto je udruženje pravno lice, može se pojaviti i kao dobavljač drvne biomase, pod određenim uslovima.
8. Da li udruženje može da osniva druga pravna lica?
Udruženje može da osniva druga pravna lica i to nije redak slučaj u mnogim zemljama.
Udruženje može da osnuje logistički centar za snabdevanje drvnom biomasom i postane dobavljač za jednu ili više gradskih toplana. Na taj način može da plasira drvo iz prvih proreda koje su sufinansirane iz budžetskog fonda. Ovaj logistički centar može da otkupljuje drvo od drugih vlasnika privatnih šuma, da prerađuje to drvo u sečku ili cepanice i dalje ga distribuira.
Drugi primer je da udruženje osnuje firmu koja bi se bavila sečom i izvlačenjem drveta. Ova firma može da vrši usluge drugim vlasnicima privatnih šuma ili samim članovima udruženja. Takođe, može da se javlja na tender za usluge seče kod javnih preduzeća i na taj način da uposli članove udruženja ili članove njihovih porodica koji poseduju tražena znanja i veštine. Udruženje može čak i da nabavlja mašine i opremu kroz različite donatorske programe čime firma osnovana od strane udruženja postaje konkurentnija.
Neka udruženja osnivaju firme za trgovinu drvetom, pre svega sa ciljem da bolje prodaju svoje drvo i na taj način ostvare veći profit za svoje članove. Pored ovoga, te firme mogu da trguju i tuđim drvetom.
9. Da li su udruženja vlasnika privatnih šuma prihvatljiva za konkurisanje za sredstva IPARD fonda?
Prema važećim pravilima, ni udruženja vlasnika privatnih šuma ni vlasnici individualno ne mogu da konkurišu za sredstva IPARD fonda. Ovo svakako ne znači da u nekom narednom finansijskom ciklusu ova okolnost neće biti promenjena.
U nekim zemljama se kroz IPARD mogu nabavljati i šumarske mašine i oprema, pa postoji realan osnov da tako bude i u Srbiji.
Ovo bi mogla da bude jedna od prvih zagovaračkih aktivnosti regionalnog ili nacionalnog saveza udruženja vlasnika privatnih šuma.
10. Šta ako udruženje postane neaktivno ili prestane da postoji?
Aktivnost bilo kog udruženja zavisi, pre svega, od aktivnosti i entuzijazma njegovih članova. Ukoliko članovi udruženja nisu posvećeni njegovom radu ili ako samo jedan ili dva čoveka zaista rade, onda takvo udruženje neće moći dugo da opstane.
Mogućnosti za udruženja su velike, ali je za ostvarivanje tih mogućnosti potreban dug i posvećen rad koji se meri godinama. Ako članovi udruženja očekuju od predsednika da uradi sav posao, onda sve navedene mogućnosti nikada neće biti ostvarene.
Česta je praksa da udruženje imenuje menadžera koji bi operativno upravljao aktivnostima.
Ukoliko udruženje profunkcioniše i kao takvo stekne određenu imovinu, a nakon nekog vremena se iz nekog razloga ugasi, sa tom imovinom se postupa prema statutu udruženja izrađenim prilikom njegovog osnivanja.
GIZ DKTI Program „Razvoj održivog tržišta bioenergije u Srbiji“
MODEL REGIONALNOG UDRUŽIVANJA I NAČINA POSLOVANJA VLASNIKA PRIVATNIH ŠUMA
1. faza: OSNIVANJE I FUNKCIONISANJE UDRUŽENJA
Svrha ove faze je da se osnuje regionalno udruženje šumovlasnika i da započne svoj nesmetani rad.
Koraci koje treba sprovesti u ovoj fazi su:
(1) stvaranje uslova za udruživanje
(2) osnivanje regionalnog udruženja
(3) definisanje prioriteta u radu udruženja
(4) osnaživanje regionalnog udruženja
(5) sprovođenje definisanih ciljeva
Rezultat ove faze jeste funkcionalno regionalno udruženje vlasnika privatnih šuma.
2. faza: RAZVOJ UDRUŽENJA
Svrha ove faze je da se razvije poslovanje udruženja, koristeći pravnu formu koja će obezbediti komercijalizaciju poslovanja njegovih članova.
Koraci koje treba sprovesti u ovoj fazi su:
(1) razmatranje uslova za privrednu aktivnost
(2) osnivanje preduzeća i izbor rukovodstva
(3) izbor proizvoda/usluga za sticanje profita
(4) pozicioniranje na tržištu i prihodovanje
Krajnji rezultat ove faze je funkcionalno preduzeće koje raspodeljuje dobit.
To je pravno lice u smislu Zakona o privrednim društvima koje je organizovano u skladu sa Zakonom o zadrugama. U suštini predstavlja nadogradnju klasične poljoprivredne zadruge diverzifikacijom delatnosti u domenu energetike. To se postiže kroz poslovni poduhvat njenih članova koji se inicira i sprovodi u skladu sa Zakonom o energetici, a odnosi se na proizvodnju električne energije u biogasnom postrojenju i ostvarenje profita prodajom električne energije, toplotne energije, i dodatno, nusprodukata digestije biomase u biogasnom postrojenju.
2. Zbog čega su energetske zadruge korisne za lokalne zajednice?
Energetske zadruge imaju potencijal da stanovništvu ruralnih zajednica pruže dobrobit u ekonomskom, ekološkom i razvojnom smislu. One to postižu uvećanjem prihoda u zajednici, generisanjem novih poslova, zadržavanjem kvalifikovanog kadra, podsticanjem proizvodnje bioenergenta, angažovanjem lokalnih firmi na održavanju i pozitivnim uticajem na kvalitet vazduha, podzemnih i nadzemnih voda kroz ekološki tretman biorazgradivog otpada. Osim toga, energetske zadruge imaju pozitivan uticaj na opšte unapređenje kvaliteta života zajednice potencijalom za grejanje domaćinstava i javnih objekata, i modernizacijom kroz primenu novih tehnologija.
3. Koje koristi od energetskih zadruga imaju njeni članovi?
Članovi energetske zadruge za proizvodnju električne i toplotne energije u biogasnim postrojenjima stiču profit iz prodaje energije, imaju priliku da unaprede sopstvenu proizvodnju diverzifikacijom delatnosti (korišćenjem otpadne toplote iz postrojenja za stakleničku proizvodnju, izgradnjom sušara, većom finalizacijom poljoprivrednih proizvoda, organskom proizvodnjom voća i povrća korišćenjem čvrstog produkta digestije kao organskog đubriva itd). Članovi kroz poslovne aranžmane zadruge mogu aktivirati svoje neiskorišćene resurse – zemlju, mehanizaciju ili članove domaćinstva i postati deo mreže kooperanata. Očekivanja od učešća u članstvu zadruge se prirodno razlikuju, pa je za uspešno okupljanje zadrugara neophodno utvrditi i uskladiti individualne interese, mogućnosti i potencijalni doprinos članova uspešnom poslovanju energetske zadruge.
4. Ko može inicirati osnivanje energetske zadruge?
Ideja o osnivanju energetske zadruge kao pravnog lica može poteći od bilo kog zainteresovanog preduzetnog fizičkog lica, najverovatnije budućeg člana zadruge.
Kada se radi o energetskoj zadruzi za proizvodnju električne i toplotne energije u biogasnom postrojenju, inicijatori su uglavnom ratari ili stočari iz ruralnih sredina. To je ponekad ostvareni poljoprivrednik za željom da unapredi i diverzifikuje svoju individualnu proizvodnju, proizvođač koji želi da se zaštiti od tržišnih i sezonskih promena, budući kooperant koji istražuje mogućnosti za uspešan plasman finansijskih viškova, stočar koji je uočio i energetski potencijal svoje proizvodnje, poljoprivredni proizvođač sa nedovoljno angažovanim poljoprivrednim zemljištem ili mehanizacijom, viškovima biomase i drugi. Kako bi se inicijativa pretvorila u uspešan projekat, potrebno je mobilisati što je moguće veći udeo lokalnih resursa.
5. Šta je potrebno da bi se osnovala energetska zadruga?
Da bi se osnovala energetska zadruga potrebno je ispuniti određene uslove propisane Zakonom o zadrugama. Za osnivanje zadruge neophodno je da najmanje 5 fizičkih lica održe osnivačku skupštinu zadruge. Osnivački ulog je najmanje 100 dinara. Tokom osnivačke skupštine, članovi daju naziv budućoj zadruzi, određuju osnovna načela poslovanja, visinu osnovnog kapitala i biraju organe upravljanja donošenjem pravno obavezujućih dokumenata. U ugovor o osnivanju unose se detalji o upravljačkoj strukturi, visini uloga i ostalim tehničkim pitanjima kojima se zakonski određuje rad zadruge, a zadružna pravila definišu način na koji će funkcionisati, odnosno kako će se upravljati zadrugom, šta su njeni ciljevi, delatnosti, utvrđuju se registar članova, prava i obaveze zadrugara, upravljanje profitom i druga pitanja u vezi sa administrativnim upravljanjem i radom. Zadruga je zvanično osnovana upisom u registar privrednih društava Agencije za privredne registre.
6. Na koji način energetska zadruga ostvaruje profit od proizvodnje električne energije?
Energetska zadruga ostvaruje profit prodajom električne energije iz biogasnog postrojenja u nacionalnu energetsku mrežu po ustanovljenoj tarifi (tzv. „feed-in tarifa“). Da bi mogla da vrši ovu delatnost, energetska zadruga mora, u skladu sa Zakonom o energetici, da uživa status „povlašćenog proizvođača“. U smislu pomenutog zakona, to je energetski subjekt koji proizvodi električnu energiju iz OIE ili visokoefikasne kombinovane proizvodnje električne i toplotne energije i ima pravo na podsticajne mere.
7. Kako se stiče status povlašćenog proizvođača energije?
Energetske zadruge za proizvodnju energije u biogasnim postrojenjima najpre pristupaju izradi dokumentacije potrebne za izgradnju biogasnog postrojenja. Ona se izrađuje u skladu sa propisima o izgradnji i Zakonom o energetici, a nakon toga se izrađuje studija izvodljivosti. Osim administrativnih zahteva, u ovoj fazi projekta energetska zadruga treba da utvrdi načine za finansiranje izgradnje biogasnog postrojenja i osnovne aspekte poslovanja, kao što je obezbeđivanje kontinualnog priliva energenta (biomase). Nakon toga, prikupljena dokumentacija podnosi se resornom ministarstvu (Ministarstvu za rudarstvo i energetiku) na propisanom obrascu. Status povlašćenog proizvođača potvrđen je rešenjem 30 dana nakon podnošenja zahteva i zvaničnom evidencijom u Registru povlašćenih proizvođača električne energije.
8. Kako odabrati odgovarajuću tehnologiju biogasnog postrojenja?
Prilikom odlučivanja o tehnologiji koja će biti korišćena u biogasnom postrojenju, veoma je važno da se članovi zadruge i donosioci odluka informišu o primerima dobre prakse i primenjivosti određenih rešenja u specifičnostima lokalnih uslova. Osim toga, poželjno je da se u proces odlučivanja uključe tehnički obrazovana lica i konsultuju predstavnici energetskih zadruga odnosno pravnih lica koja već imaju iskustva sa određenim tehnologijama, njihovim predstavnicima, uslovima održavanja i drugim zahtevima za nesmetani rad postrojenja.
9. Šta je presudno za uspeh projekta osnivanja energetske zadruge?
Proces osnivanja i uspešnog rada energetske zadruge u najvećoj meri zavisi od posvećenosti članova ciljevima koje žele da postignu u kratkom, srednjem i dužem roku. To znači da je važno već na početku pronaći odgovore na to koja su očekivanja članova, koja znanja i resurse treba da poseduju, koji su ciljevi udruživanja, šta će energetska zadruga ponuditi kupcima i članovima i koja tehnička rešenja su neophodna da bi se ostvarili poslovni ciljevi energetske zadruge. Precizno definisana očekivanja, interes i način na koji se do njega dolazi, važan su preduslov da se izbegnu nesporazumi tokom implementacije i operativnog veka projekta.
10. Koje su najčešće prepreke u postupku osnivanja energetske zadruge?
Najčešće prepreke udruživanju su nedostatak interesa i izgubljeno poverenje u ideju zadrugarstva. Osim toga, nedostatak kulture udruživanja i nerazumevanje osnovnih principa zadrugarstva uslovilo je nedostatak potrebnih veština za zajedničko upravljanje. Nizak nivo državnih podsticaja za energetske zadruge takođe je jedan od ograničavajućih faktora prilikom opredeljenja za ideju o udruživanju. Važno je napomenuti da se pomenute prepreke mogu prevazići informisanjem o primerima dobre prakse, edukacijom, treninzima i zagovaranjem kod relevantnih institucija da opredele sredstva za ove namene.
GIZ DKTI Program „Razvoj održivog tržišta bioenergije u Srbiji“
STANDARDIZOVANI MODEL FORMIRANJA ENERGETSKE ZADRUGE – Za proizvodnju električne i toplotne energije u biogasnim postrojenjima
1. faza: INICIRANJE OSNIVANJA ENERGETSKE ZADRUGE
Svrha ove faze je popularizacija ideje i identifikacija potencijalnih članova zadruge.
Koraci koje treba sprovesti u ovoj fazi su:
(1) prezentacija i popularizacija ideje;
(2) identifikacija potencijalnih članova i njihovo motivisanje za pristupanje energetskoj zadruzi;
(3) definisanje ciljeva i identifikacija dostupnosti potrebnih resursa;
(4) sazivanje osnivačke skupštine.
Rezultat realizacije neophodnih koraka u ovoj fazi je organizovana i zakazana osnivačka skupština energetske zadruge.
2. faza: OSNIVANJE ENERGETSKE ZADRUGE
Svrha druge faze je formalno osnivanje energetske zadruge.
Koraci u ovoj fazi su:
(1) održavanje osnivačke skupštine (najmanje 5 članova);
(2) usvajanje poslovnog imena, ugovora o osnivanju i zadružnih pravila;
(3) izbor organa upravljanja;
(4) energetska zadruga upisuje se u registar APR u skladu sa Zakonom o privrednim društvima.
Rezultat ove faze se završava upisom energetske zadruge u registar Agencije za privredne registre, čime zadruga stiče svojstvo pravnog lica.
3. faza: STICANJE STATUSA POVLAŠĆENOG PROIZVOĐAČA
Svrha treće faze je sticanje statusa povlašćenog proizvođača energetske zadruge.
Koraci treće faze ovog modela su:
(1) izrada dokumentacije za izgradnju biogasnog postrojenja (projektno tehnička dokumentacija, prikupljanje neophodnih dozvola i saglasnosti);
(2) izrada studije izvodljivosti pruža ocenu i analizu potencijala projekta (ekološka, finansijska, društvena i tržišna opravdanost investicije);
(3) identifikacija načina finansiranja izgradnje;
(4) utvrđivanje lanca snabdevanja biomasom;
(5) podnošenje dokumentacije za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije u skladu sa Zakonom o energetici.
Rezultat ove faze je rešenje o sticanju statusa povlašćenog proizvođača, odnosno statusa privremenog povlašćenog proizvođača.