Lokalna politika i sport

NADA JE U ŠKOLSKOM SPORTU

Stalna konferencija gradova i opština je, u saradnji sa Ministarstvom sporta i omladine, a uz podršku projekta ''Institucionalna podrška SKGO'' koji finansira Švajcarska agencija za razvoj i saradnju, a sprovodi SKGO, organizovala konferenciju "Lokalna politika i sport" 6. decembra u Beogradu. Na njoj je, po prvi put, otvorena tema u vezi sa razvojem sporta na lokalnom nivou. Učesnici su vodili dijalog sa ciljem da se postave prvi koraci u ostvarivanju zajedničkih ciljeva vezanih za promociju i unapređenje sporstkih aktivnosti u celoj Republici, ali na ujednačenom i ravnomernom nivou. Učešće na ovom skupu uzeli su: Alisa Marić, ministar omladine i sporta, Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i predsednik Košarkaškog saveza, Saša Paunović, predsednik SKGO i opštine Paraćin, Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta, Dane Korica, generalni sekretar Sportskog saveza, renomirani sportisti Vanja Grbić, Savo Milošević, Dejan Tomašević, Željko Tanasković, Dušan Duda Ivković, predstavnici sportskih saveza i mnogi drugi.

U svom uvodnom obraćanju, Alisa Marić, ministar omladine i sporta najavila je novu strategiju za razvoj sporta koja će se odnositi na četvorogodišnji period, počev od 2014. godine. Ona je kao ključne smernice novog dokumenta navela tri prioriteta - podrška sportu dece i omladine, razvoj i održavanje sportske infrastrukture i vrhunski sport.

- Prvi korak koji činimo u tom pravcu je organizacija javnih tribina, okruglih stolova i diskusija na terenu i to sa lokalnim i republičkim sportskim savezima. U jednom kraćem, ali intenzivnom periodu, održani su razgovori u Nišu, Vranju, Kruševcu, Šapcu i Zrenjaninu, a ista praksa će se nastaviti u još najmanje 15 gradova.

Ona je ocenila da su saznanja koja se ovim putem dobijaju najbolja šansa da se definišu potrebe u vezi sa sportskim aktivnostima na lokalu, ali i da se afirmišu uštede i detaljniji pravci razvoja i ujedno se zahvatila SKGO na prilici da se ovakvi konstruktivni susreti u praksi i realizuju. Istovremeno je posetila da su ovakve tribine i prilika da se isprave neke dosadašnje greške do kojih je dovela primena još važeće strategije:

- Iako je prethodna strategija donela, po prvi put u istoriji sporta, konkretne pravce razvoja nije bilo moguće predvideti sve aspekte pa tako i konkretne rezultate. Isto tako, moramo da primetimo da prošlom strategijom nisu definisani jasni prioriteti, a propisane procedure nisu podržavale realnost.

Ministarka, međutim, očekuje promene na bolje, a razlog za takvo raspoloženje je prepoznala u entuzijazmu i pozitivnim očekivanjima građana da će se stvari popraviti.

- Na terenu smo zapazili da je našim mladima, pre svega, neophodno uspostaviti organizacioni sistem stalnih sportskih dešavanja.

To je moguće, kako zaključuje, boljim modelima finansiranja što je upravo jedna od tačaka kojom će se baviti nova strategija koja bi trebalo da odgovori kako je najbolje uložiti novac poreskih obveznika.

- Strategija može biti samo slovo na papiru, ali ja to neću dozvoliti. Sve tačke moraju biti ugrađene u rad ministarstva, ali i ostalih sportskih subjekata.

I Saša Paunović, predsednik Stalne konferencije gradova i opština i predsednik opštine Paraćina, ukazao je da upravo SKGO, kroz svoj strateški dokument "Osnovnu platformu za unapređenje lokalne samouprave", predviđa potrebu strateškog razvoja sporta na lokalnom nivou, ali i razvoju partnerstava, uspostavljanju baza podataka vezanih za granske saveze, sportske objekte i aktivnosti, kao i strateški vođeno finansiranje sporta na lokalnom nivou i dostupnosti sporta kao javne usluge, pre svega deci i omladini.

A primere sa kojima se u ostvarivanju ove ambicije susreće, pokazao je kroz iskustvo iz svoje sredine.

- Paraćin je prosečna srpska opština sa 60.000 stanovnika. Imamo ukuono 41 mesnu zajednicu i sve ih je potrebno opremiti sportskim objektima. Imamo i osam osnovnih škola i četiri srednje i njima je neophodna odgovarajuća oprema - podsetio je Paunović i skrenuo pažnju da je u tom poslu uloga lokalnih samouprava veoma velika.

- U zakonu postoji 16 interesa građana koji bi trebalo da se finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava, a u praksi se to svodi mahom na oblasti finansiranja infrastrukture i organizaciju takmičenja. Ali i tamo gde ima kapaciteta za školski sport, nažalost često nema dovoljno sredstava. U praksi se finansiranje sportskih organizacija svodi na investiranje u klubove, najčešće fudbalske. A jedan prosečan fudbalski klub potroši više novca nego svi ostali klubovi zajedno.

On je podvukao i da infrastruktura nije adekvatno razvijena jer i u toj oblasti najviše trpi - školski sport:

- Ono što se je SKGO prepoznala kao šansu mnogi nisu jer izgradnja školskih objekata ne donosi veliki broj glasova političarima. Birače osvajaju ulaganjem u fudbalske organizacije. Ja se sa time ne slažem, ali to je pokazala praksa.

Gradonačelnik Paraćina je ovu tezu potkrepio poraznom činjenicom da u ovom gradu 30 godina nije bilo nikakvih ulaganja u fiskulturne sale, da bi u poslednjih deset bilo podignuto pet novih. Iz tog je razloga izrazio zabrinjavajuću prognozu po kojoj će, ako se nastavi ovakvim tempom, školski sport biti na zadovoljavajućem nivou tek za dve - tri decenije.

- Kao dilema se u praksi nametnula i da li su nam stvarni prioriteti bolji školski i rekreativni sport, razvijene sporstske organizacije, adekvatna sportska infrastruktura ili, s druge strane, ogromne i skupe dvorane u kojima nema ni publike. Postavlja se i pitanje na koji način staviti na raspolaganje sportske objekte koji imaju ograničene resurse? Izvesno je da para nema dovoljno, ali su nam upravo zato potrebni jasni standardi kao, na primer, šta se od jedne lokalne samouprave očekuje da ima od sportske infrastrukture. Da li su to tereni za klizanje koji omogućavaju hokejaške utakmice ili tereni u mesnim zajednicama za mali sport.

Paunović je dodao i da je potrebno preciznije ustanoviti principe i načine na kojima će se ubuduće finansirati sportske organizacije.

- Potrebni su pravilnci i jasne preporuke kako bi sprečili političko finansiranje jednog kluba na lokalu, najčešće fudbalskog, koji crpe sve resurse lokalnih budzeta. Ali i da sprečimo korupciju koja je danas prisutna od druge sportske lige pa do samog vrha.

I organizovanje utakmica i takmičenja bi se moglo u 2013. dovesti pod pitanje jer, kako kaže, skaču troškovi njihovog organizovanja, a nameću ih, osim inflacije, i neadekvatni i loše postavljeni standardi. Kao primer je naveo da je za organizaciju seoske utakmice neohodno imati svlačionice sa tuš kabinama kao u skupim hotelima što nikako ne odgovara realnosti.

Od ministarstva, zato, očekuje da reše problem subvencioniranja koji bi mogao nastati jer nije donet zakon o budžetu pa bi se moglo dogoditi da opštine ostanu bez sredstva, a one koje ih imaju dovoljno neće moći da ih troše jer nisu predviđene ovim zakonom.

A da se i najbogatiji grad Republike suočava sa finansijskim poteškoćama potvrdio je i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda. Iako je u poslednje četiri godine iz gradske kase potrošeno čak dve milijarde dinara za sport, od čega samo u izgradnju sportskih objekata 765 miliona, u rekreativni sport 850 miliona, a 310 miliona na treninge - situacija nije kao što je bila u neko srećnije vreme.

- Nema sponzora ni donatorstva. Mnoge privatne kompanije su privatizovane i danas na njih ne možemo da računamo - kazao je Đilas. - A i dalje nemamo praksu da se ulaganje u sport i kulturu odbija od poreza pa da ljudima pružimo makar taj motiv da ulažu. Zato su ova sredstva sasvim dovoljna, s obzirom kakva je situacija u zemlji i kakvo je stanje u privredi.

Gradonačelnik Beograda smatra da je potrebno razmisliti i kako ćemo ubuduće valorizovati sportove u Srbiji.

- Uz svo poštovanje prema "velikim sportovima", fokus bi trebalo da bude na onima koji su manje marketinški eksploatisani.

A da sam sport utiče i na ekonomiju, on je obrazložio primerom:

- Svaka medalja podigne naciju i to se odmah odrazi i na privredu. Ulaganja države u sport direktno podižu BDP jer uspesi i dobri rezultati daju ljudima volju da rade.

Prioritet su, ipak, deca.

- Kriterijumi za ulaganje u sport moraju da budu i masovnost i rezultati, ali i vaspitanje mlađih generacija. Moramo da ih sačuvamo i da ne dozvolimo da roditelji ostvaruju svoje ambicije kroz decu pa da tako stvaramo male gladijatore. Činjenica je da ekonomski motivi utiču da deca već sa 14 - 15 godina odlaze iz zemlje što je svojevrsna trgovina decom iako se pokazalo da mnogi od njih ne postižu očekivane rezultate. Roditeljima je zato neophodno objasniti da je potrebno da im deca ostanu ovde i da treniraju u svojim sredinama, a mi ćemo nastojati da im to omogućimo. Beograd će nastaviti da ulaže u sport i trudićemo se da dođemo do sistema da svako dete može da se bavi njime, a da to njihove roditelje ne košta. Fokusiraćemo se na one najmlađe. I zato apelujem na sve da svoju decu upućuju na one sportove koje televizije ne prenose svakodnevno, a koji nam donose sreću i zadovoljstvo.

Dragan Atanasov, pomoćnik ministra za sport je ukazao na neophodnost afirmacije sporta jer su rezultati poslednjeg istraživanja pokazali da mladi najčešće provode svoje slobodno vreme uz televizor. Na drugom mestu su im druženja i izlasci, a svega 9,2 odsto je odabralo sport. On je, međutim, dodao da se uprkos očekivanjima, navike u Srba ne razliku suviše od ostalih nacija.

- Među onima koji se ne bave sportom u zemljama EU, 45 odsto je kao glavni uzrok navelo manjak vremena, a i kod nas je taj procenat približan - 40 odsto. S druge strane, u Srbiji je samo dva odsto okrivilo novac, a četiri odsto - uslove. Ipak, 61 odsto ispitanika smatra da država mora podjednako da investira i u vrhunski i u rekreativni sport, kao i da bi država trebalo da investira više nego do sada i to pre svega u izgradnju terena, objekata, igrališta...

S druge strane, Atanasov je objasnio da je opalo vrednovanje nacionalnih sportskih društava. U 2011. je čak 72 odsto mislilo da je potrebno finansirati nacionalne klubove, dok u ovoj to misli svega 43 odsto njih. Ipak, izvesno je da čak 61 odsto roditelja smatra da im se deca ne bave dovoljno sportom u školsko vreme pa 36 odsto roditelja želi da sport bude svakodnevna školska aktivnost.

On je izračunao i da Srbija u sport ulaže pet evra po glavi stanovnika, što je prosek razvijenih evropskih zemalja.

- U školski sport država je 2007. potrošila pet miliona dinara, u 2011. skoro 25 miliona, a u ovoj 50 miliona dinara. Novac se daje i savezima sportista sa invaliditetom (za pet godina 166 miliona dinara).

Nenad Đurđević iz Sportskog saveza Srbije je zaključio da se sport proširio i na druge delatnosti koje ranije nismo uvrštavali i podsetio je učesnike konferencije da je Pravilnikom predviđena 131 sportska grana, od kojih je 101 "od posebnog značaja".

- A to ima direktne veze sa finansiranjem jer sredstva iz javnih prihoda mogu da dobijaju oni sportovi koji za Republiku imaju poseban značaj. Da li je taj broj preveliki ili je ceo sport od posebnog značaja? - ukazao je na dilemu, kao i na polarizovana mišljenja koja preovladavaju među građanima i samim sportistima.

Prema njegovom mišljenju, strategija bi trebalo da odgovori i na ovo pitanje, ali je on ujedno predložio i da taj dokument bude precizniji i sa dugoročnijom vizijom.

- Trebalo bi da se odnosi na period od bar dva olimpijska ciklusa, odnosno 10 godina, a ne pet kao što je sada praksa. A samim tim bismo u nju mogli uneti i druge važne faktore kao što su demografska kretanja jer je poslednji popis pokazao da smo sve stariji pa tu činjenicu moramo da uzimamo u obzir pri bilo kakvom planiranju.

Marinka Čobanu, sekretarka za sport i omladinu AP Vojvodine je, u svom izlaganju, prisutne podsetila da su upravo Vojvođani pioniri institucionalnog razvoja sporta i ukazala da bi se za njihovim pozitivnim primerima mogli povesti i ostali u Republici.

- Prvi smo državni organ koji se bavi isključivo sportom i osnovani smo pre deset godina, dakle pre ministarstva za sport. Prvi smo uspostavili novčane nagrade sportista i trenera, a i danas smo jedini državni organ koji nagrađuje rezultate juniora. A uveli smo i jedinstvenu elektronsku bazu koja predstavlja registar svih saveza, u kojoj je kalendar svih sportskih takmičenja, a zahvaljujući ovom sistemu je moguće brže i lakše doći do novca jer organizacije i savezi mogu elektronski da apliciraju za sredstva što celu proceduru znatno olakšava.

A kako na sport gledaju oni koji su zemlju zadužili svojim uspesima, prvi je ukazao Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.

- Prošao sam i rekreativni i vrhunski sport i mogu da tvrdim da razvoj sporta leži u klubovima. A klubovi su ugroženi. Pre svega zbog manjka novca, ali i zato što u lokalnim samoupravama ne postoje jasni kriterijumi za njihovo finansiranje. Sportski klubovi koji prave vrhunske rezultate promovišu zdrave stilove života i prave vrednosti. Zato lokalne samouprave moraju da tretiraju vrhunske sportiste u skladu sa tim i da ih prepoznaju kao takve. Primer Milice Mandić to najbolje ilustruje jer je njen uspeh promovisao i njen sport, ali i njen klub. Nakon što je donela medalju, klub je bio premali da primi sve one koji su želeli da upišu svoju decu.

Sa njim se usaglasio i Dane Korica, generalni sekretar Sportskog saveza Srbije, ali je on istakao da se u tom poslu "mora znati ko šta radi":

- Zato morao da se dogovaramo i to po vertikali - od dole prema gore jer se sport razvija na lokalu. Tu se stvara sportista, ako ga tu nema neće ga biti ni na nivou Srbije. Zato su nam potrebne dobre organizacije po opštinama jer na lokalu svako zna koji je klub kakav i koji radi dobro. A onda se ta znanja i informacije prenose na mesta gde se odlučuje i gde se pišu strategije i zakoni.

Proslavljeni reprezentativac Dejan Tomašević je u funkciji potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije primetio da je sport u krizi jer se i najtrofejnija košarka - sa 24 medalje na evropskim i svetskim takmičenjima - bori sa negativnim trendovima.

- U 2005. smo imali 20.000 registrovanih igrača, a 2012. samo 15.000. A ženska košarka umalo da se ugasi. Probleme ima i muška košarka jer su u prvoj ligi rezultati slabiji nego ranije. Cilj nam je da se vratimo u vrh, da podignemo kvalitet i lige i takmičenja i da nađemo stalnog sponzora. Sve to traži određene uslove. A situacija je danas takva da u Srbiji čak 50 odsto sala nije uopšte adekvatno za prvu ligu. Zato predlažemo da lokalne samouprave prepoznaju koji su klubovi nosioci kvaliteta i da im obezbede uslove kao što su besplatni treninzi, da im pokrije finansijske troškove utakmica koje organizuju kao domaćini, ali i troškove prevoza kada negde gostuju...

Učesnicima je skrenuo pažnju i na druge namere.

- Želja nam je da deca što duže igraju u svojim sredinama. Iz tog razloga smo doneli i zakon koji kaže da svi oni do osmog razreda ne mogu da se sele ukoliko ne idu sa svojim roditeljima. A mi moramo da im stvorimo uslove da se u svojim mestima zadrže što je duže moguće. A zato su nam potrebni i kvalitetni treneri i kvalitetne sale.

Takvog je stava i Slobodan Milošević, generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije:

- Mi u Savezu se poklapamo sa apsolutnim svim stavkama koje su navedene kao obaveza lokalnih samouprava bilo da je reč o međunarodnoj saradnji, komunikacijma, finansiranju, organizaciji takmičenja... Zato moramo svi da delujemo zajednički. Naš savez može da pruži sve naše podatke i iskustva kako bismo zajedno došli do boljih rešenja i unapredili sport. A mišljenje iz sportskih asocijacija bi trebalo da se uzima u obzir i kada se objekti grade kako ne bi bismo imali kraće bazene ili niže hale, ali i u daljem upravljanju njima. Naravno da lokalne samouprave i država, kao investitori, gazduju ovim objektima, ali bi neko iz lokalnih sportskih organizacija trebalo da sedi u tim upravnim odborima da ne bi taksiti dobijali bolje termine za rekreaciju od sportista samo zato što su to platili u kešu.

Da se ne sme zaboraviti osnovna funkcija koju ima sport - upozorio je Vanja Grbić iz odbojkaškog saveza Srbije:

- To je zdravlje. Vrhunskih sportista je samo jedan odsto, a istovremeno je školski sport sasvim u zapećku, i to već dugo, ali ne oduvek. Mi smo počeli upravo u školskom sportu jer smo imali mogućnost da treniramo besplatno i da nas neko prepozna kao talente i potom regrutuje. Zato danas moramo da pričamo o sportu kao o prevenciji i zaštiti nacije jer više od 80 odsto dece ima krivu kičmu i ravna stopala. Svaka strategija i zakon su dobri ako se sprovode i to je ključna reč - sprovođenje. Školski sport stvara kulturu zdravog života i bazu radno sposobnih ljudi.

I Savo Milošević iz Fudbalskog saveza Srbije deli stav Vanje Grbića i smatra da je između zdravlja i školskog sporta jaka uzajamna veza:

- Ako to zanemarimo stvorićemo naciju poluinvalida koji neće biti u stanju da se bave bilo kojim poslom, a kamoli sportom.

On zato predlaže da se poveća baza potencijalnih sportista i to tako što će se u obrazovni sitem uvesti poklon bodovi:

- Kada je reč o deci koja se u školi aktivno bave sportom, ona ne mogu da pohađaju kompletnu nastavu. Ako ih usmerimo na sport oni će izgubiti na znanju i obrazovanju.

Na sport kao potencijal gleda i Velimir Marjanović, predsednik Rukometnog saveza Srbije:

- Sport za razliku od mnogih drugih grana u Srbiji ima šansu, a ulaganje u njega je svima od koristi. Rukomet je upravo zbog tih ulaganja i došao na 4 mesto rang liste svetske federacije. Ipak, mora se obratiti pažnja i na još jedan faktor - gledaoce. Naše su tribine prazne. Zato moramo stimulisati publiku da dolazi, a to se, za početak, može postići raznim promocijama i besplatnim ulaznicama.

Na značaj strategije ukazao je i Branko Vujović iz Sekretarijata za sport i omladinu AP Vojvodina, koji je na osnovu istraživanja sprovedenog na teritoriji Vojvodine zaključio da statistika nije ohrabrujuća i da bi je ovaj dokument mogao da je poboljša.

- Izdvajanja za sport su od 0,77 do 7,71 odsto lokalnih buxeta, a prosek je 2,53 odsto što pokazuje da finansiranje i dalje zavisi od političke volje i to je osnovni problem. Drugi problem je što od 45 opština samo 28 ima opštinske saveze što je nedovoljno jer tamo gde postoje savezi klubovi bolje rade. Čak trećina klubova nema uslove za rad, a 56 odsto nema svoj mejl i 70 odsto nema veb sajt. Zato je neophodno izraditi i lokalne strategije za razvoj sporta, ali i pravilnike o finansiranju. Potrebno je formirati i opštinske saveze i pojačati saradnju sa Olimpijskim komitetom, a na posletku, uspostaviti bolju komunikaciju među svima koji doprinose razvoju sporta.