Odredbama člana 43a Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS („Sl. glasnik RS“, br. 38/19 i 55/20) predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu plate u visini od 100% osnovne plate za mesec u kome je privremeno odsustvovao sa rada zbog potvrđene zarazne bolesti COVID-19 ili zbog mere izolacije ili samoizolacije naložene u vezi sa tom bolešću, a koja je nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka, odnosno službenih dužnosti i kontakata sa licima kojima je potvrđena bolest COVID-19 ili naložena mera izolacije ili samoizolacije.

Ove odredbe tumače se na način da kada se neko zarazi zaraznom bolesti COVID-19 u svakom slučaju ima pravo na naknadu plate predviđene članom 43a PKU, dok za lica kojima je određena mera izolacije ili samoizolacije u vezi sa tom bolešću, naknada plate pripada ukoliko je to posledica obavljanja poslova i radnih zadataka. 

Dalje je istim članom predviđeno da zaposleni ostvaruje pravo iz stava 1. ovog člana tako što se:

1) za prvih 30 dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši iz sredstava budžeta poslodavca;

2) počev od 31. dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja do zakonom propisane visine naknade plate, a iz sredstava poslodavca, odnosno iz sredstava budžeta poslodavca za preostali iznos razlike do visine od 100% osnovne plate.

Pravo na naknadu plate iz st. 1. i 2. ovog člana, ostvaruje i zaposleni koji je odsustvovao sa rada iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana u periodu za koji do dana stupanja na snagu ovog kolektivnog ugovora nije izvršen konačni obračun i isplata naknade plate po osnovu privremene sprečenosti za rad.

Odsustvo sa rada iz stava 1. ovog člana zaposleni dokazuju rešenjem nadležnog organa (sanitarnog inspektora, organa nadležnog za kontrolu prelaženja državne granice, carinskog organa, izvodom iz evidencije Ministarstva unutrašnjih poslova i dr.) ili izveštajem lekara o privremenoj sprečenosti za rad (doznaka), u skladu sa zakonom.

Iz navedenih odredbi proizilazi da zaposlenom pripada plata u visini od 100% osnovne plate za mesec u kome je privremeno odsustvovao sa rada zbog razloga iz stava 1. člana 43a, to jest, da mu pripada osnovna plata u tom mesecu kao da je radio. Pojam osnovne plate uređen je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama u kome se između ostalog kaže da osnovnu platu izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u organima i organizacijama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave čini proizvod osnovice za obračun plata  i koeficijenta koji se utvrđuje aktom Vlade.

Naposletku, odredbe člana 43a. PKU nisu prestale ukidanjem vanrednog stanja u Republici Srbiji. Odluka o proglašenju zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću ("Službeni glasnik RS", br. 23/20, 24/20, 27/20, 28/20, 30/20, 32/20, 35/20, 37/20, 38/20, 39/20, 43/20, 45/20, 48/20, 49/20, 59/20 i 60/20...) i Naredba o proglašenju epidemije zarazne bolesti COVID-19 (''Službeni glasnik RS'' br. 37/20) su i dalje na snazi. 

U skladu sa članom 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS”, br. 34/2001, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 116/2008 - dr. zakoni, 92/2011, 99/2011 - dr. zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014 i 21/2016 - dr. zakon, 62/06...21/16 - dr. zakon), plate zaposlenih kod korisnika sredstava budžeta JLS utvrđuju se na osnovu:  

1. osnovice za obračun plata; 

2. koeficijenta; 

3. dodatka na platu; 

4. obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom. 

Prilikom obračuna i isplate plata zaposlenih kod korisnika budžeta lokalne vlasti primenjuju se osnovice utvrđene zaključcima Vlade Republike Srbije. 

Koeficijenti zaposlenih utvrđuju se na osnovu Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima („Službeni glasnik RS”, br. 44/2008 - prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 - dr. zakon, 23/2018, 95/2018 - dr. zakon i 86/2019 - dr. zakon), do početka primene odredaba Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. 

Dodatak na platu pripada zaposlenom za: 

1. vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) - u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, 

2. dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad); 

3. rad na dan državnog i verskog praznika; 

4. dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak);  

5. rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. 

Dakle, obračun i isplata plata zaposlenima u jedinicama lokalne samouprave vrši se u skladu sa rešenjem kojim se utvrđuje koeficijent zaposlenog, donetim od strane poslodavca u skladu sa važećim propisima, zatim u skladu sa propisanom osnovicom,  kao i mesečnim izveštajem o ostvarenim radnim satima zaposlenog. 

U poslovnom procesu događa se da dođe do pogrešnog obračuna i isplate zarade zaposlenom, bilo da se radi o više ili manje obračunatoj zaradi i u tom slučaju potrebno je obaviti korekcije, kako bi se ispravila greška. U praksi se korekcija vrši tako što obračunski radnik: 

• uradi ispravan obračun zarade za mesec/e u kome je došlo do greške i iz koga se može utvrditi razlika pogrešno obračunate i isplaćene zarade; 

• sačini službenu belešku o razlozima zbog kojih je doslo do pogrešnog obračuna u prethodnom/im mesecu/ima (pogrešno sabrani prekovremeni sati, pogrešno obračunata vrsta bolovanja i slično), mesec/e u kojima je došlo do pogrešnog obračuna i o potrebi korekcije greške i istu priloži uz obračun za tekući mesec; 

• za utvrđenu razliku umanji (odnosno uveća) obračun i isplatu zarade zaposlenom u tekućem mesecu. 

Bitno je da ukupni (kumulativni) obračun i isplata zarada zaposlenom za mesec/e u kojima je načinjena greška i mesec/e u kome se greška ispravlja bude u skladu sa donetim aktima. 

Za umanjenje zarade po osnovu pogrešno (više) obračunate i isplaćene zarade u prethodnim mesecima nije potrebna pisana saglasnost zaposlenog, obzirom da se ne radi o obustavi u smislu člana 123. Zakona o radu, odnosno ne radi se o obustavi zarade radi naplate novčanog potraživanja prema zaposlenom (sudska presuda, samodoprinos, rata za kredit i slično).  

Poslodavac je svakako u obavezi da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun. Međutim, dobra je praksa da se obračunski radnik i zaposleni usaglase (bilo pismeno ili usmeno) o potrebi umanjenja obračuna tekuće zarade kojom se ispravlja više obračunata i isplaćena zarada za prethodni/e mesec/e. 

U članu 21. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju stoji da postojeće stvarne službenosti konstituisane u korist ili na teret nepokretnosti ne prestaju. Tumačenjem ove odredbe dolazimo do zaključka da konstituisano pravo službenosti u korist nekoga ostaje, odnosno traje čak i ako neka nepokretnost u postupku restitucije bude vraćena naslednicima bivšeg vlasnika.

Odredbom člana 62. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano je da: „Od stupanja na snagu ovog zakona imovina koja je oduzeta bivšim vlasnicima, a za koju je podneta prijava u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“, broj 45/05), a po odredbama ovog zakona može biti vraćena, ne može biti predmet otuđenja, hipoteke ili zaloge, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje.“

U stavu 2. istog člana Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju stoji da: „Zabrana otuđenja i opterećenja imovine iz stava 1. ovog člana u pogledu imovine za koju nisu podneti zahtevi za vraćanje prestaje po isteku roka za podnošenje zahteva.“

U pogledu mogućnosti opterećenja parcela pravom službenosti, odnosno teretom poslužnog dobra ukoliko je predmet zahteva za vraćanje, relevantan je član 62. Zakona koji reguliše zabranu otuđenja i opterećenja podržavljene imovine. Zakonodavac je u prvom stavu pomenutog člana jasno pobrojao pravne institute otuđenja i opterećenja imovine („ne može biti predmet otuđivanja, hipoteke ili zaloge“).

Dakle u navedenom slučaju, kako je zakonodavac opredelio slučajeve koji potpadaju pod zabranu iz navedenog člana, među kojima nije jasno naveden stvarno pravni institut prava službenosti, to smo stava da se na teret (ili korist) nepokretnosti koja je predmet restitucije može zasnovati pravo službenosti, odnosno ukoliko bi se ustanovilo navedeno pravo službenosti isti akt ne bi bio ništav u smislu člana 62. stav 4. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Činjenica da je pomenuta parcela nastala preparcelacijom i da se službenost traži upravo na delu sada jedinstvene parcele za koji deo je ranije dobijeno obaveštenje od strane Agencije za restituciju da ista nije predmet vraćanja je svakako olakšavajuća okolnost za donošenje odluke nadležnog organa u korist lica-podnosioca zahteva za utvrđivanje prava službenosti prolaza.

Prema članu 20. stav 3. Zakona o javnoj svojini Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu neposredno, preko nadležnog organa, davati u zakup, odnosno na korišćenje nepokretnosti iz stava 2. ovog člana (tzv. komercijalne nepokretnosti - poslovni prostor, stanovi, garaže, garažna mesta i dr.) ili za ove namene osnovati javno preduzeće ili društvo kapitala.

Pitanje prava korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini regulisano je članom 22. Zakona o javnoj svojini.

Naime, stavom 1. pomenutog člana Zakona propisano je da: "Nosioci prava korišćenja iz člana 18. ovog zakona (izmedju ostalih misli se i na ustanove: škole) imaju pravo da stvar drže i da je koriste u skladu sa prirodom i namenom tih stvari, da je daju na korišćenje drugom nosiocu prava korišćenja ili u zakup i da njome upravljaju u skladu sa ovim i drugim zakonom.

Stavom 2. istog člana Zakona propisano je da se davanje na korišćenje ili u zakup stvari u svojini Republike Srbije iz stava 1. ovog člana, osim stvari koje koristi Narodna banka Srbije, vrši po prethodno pribavljenoj saglasnosti Direkcije.

S tim u vezi, obzirom da je predmetna nepokretnost u javnoj svojini RS, a da škola ima pravo korišćenja, za davanje u zakup te nepokretnosti potrebno je obratiti se Republičkoj direkciji za imovinu RS, odnosno da od Direkcije zatražiti saglasnost da se objekat izda u zakup. Za promenu namene objekta takođe je neophodna saglasnost Direkcije.

S tim u vezi, ostaje mogućnost da se na Skupština opštine donese Odluka da se školski objekat pribavi u svojinu opštine, i da se nakon toga pred Direkcijom za imovinu započne postupak prenosa prema članu 26. stav 1. tačka 3. Zakona o javnoj svojini (prenos sa jednog na drugog imaoca prava javne svojine, bez naknade).

Nakon prenosa u svojinu opštine dobija se mogućnost da opština samostalno odlučuje o davanju na korišćenje/u zakup predmetnog objekta.

Potrebno je proveriti niz prethodnih pitanja i utvrditi faktičko stanje u pogledu imalaca prava nad odnosnom imovinom.

U skladu sa članom 19 st. 1, 2. ZPPPA ispunjenje poreske obaveze sastoji se u plaćanju, o dospelosti, dugovanog iznosa poreza, a poresku obavezu ispunjava poreski obveznik neposredno ili je ispunjava drugo lice kada je ovim zakonom ili drugim poreskim zakonom propisano da je odgovorno za ispunjenje poreske obaveze poreskog obveznika, kao i drugo lice koje prema poreskom zakonu nije odgovorno za ispunjenje poreske obaveze.

U skladu sa članom 4. Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice (koje vodi, odnosno koje ne vodi poslovne knjige), koje je na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije imalac prava, korisnik ili držalac, iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona.

Sa druge strane, za utvrđivanje obveznika poreza na imovinu za period od 2012. do 2020. godine, relevantno je ko je imao imovinska prava, da li je to naslednik koji je živeo (ako je živeo) u nepokretnosti, da li je plaćao račune, ili je bio samo korisnik od 2012. godine, ili ništa od navedenog. Naime, na osnovu Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza je i lice koje samo plaćalo npr. račun za struju nepokretnosti, čak imao i ključ od stana, za period od kada je vlasnik preminuo pa do okončanja ostavinske rasprave.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o porezu na imovinu propisano je da obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način. Prema tome, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu, danom sticanja prava smatra se i: kada se pravo stiče na nepokretnosti kao budućoj stvari, dan primopredaje, odnosno dan stupanja u posed te nepokretnosti; kad je osnov sticanja pojedinačni akt nadležnog organa uprave ili drugog organa ili lica sa javnim ovlašćenjem, odnosno odluka suda (uključujući odluku kojom se utvrđuje da je pravo stečeno održajem) - dan pravosnažnosti tog akta, odnosno te odluke, osim u slučaju iz tačke 3) ovog stava; ) kad je osnov sticanja pravosnažni akt kojim su oglašeni naslednici zaostavštine - dan smrti ostavioca; kod sticanja prava po samom zakonu na dan određen zakonom - dan određen zakonom po osnovu koga se pravo stiče.

Znači da, poreska obaveza nije prestajala zbog vođenja sudskog spora/ostavinske rasprave i zbog što nije upisano nasleđeno pravo u katastar a lice je naknadno steklo pravo svojine  pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju. Danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju, lica koja su nasledila predmetnu nepokretnost postala su obveznici poreza na imovinu za nasleđenu nepokretnost.

Ako nadležni organ za period do podnošenja nove poreske prijave nije utvrđivao porez (jer nije imao saznanja o nastanku poreske obaveze tom licu – nasledniku za tu imovinu – u primeru ostavinska rasprava koja je trajala u periodu od 2012 do 2020 godine), ovlašćen je i dužan da tom licu za tu imovinu poresku obavezu utvrdi za period od nastanka poreske obaveze za koji pravo na utvrđivanje poreza nije zastarelo. Dug po osnovu poreza na imovinu poreskog obveznika – čijeg nasleđa se prihvatio njegov naslednik, nema zakonsku osnovu da se otpiše u delu do visine vrednosti nasleđene imovine, osim ako je nastupila zastarelost prava na naplatu utvrđenog poreza.

Novu poresku prijavu naslednik podnosi za deo perioda kada je postao poreski obveznik rešenjem o nasleđivanju, vodeći računa o zastarelosti (relativna zastarelost 5 godina). Znači 01.01.2015. godine, te stoga napominjemo da se u postupku kontrole mora utvrditi zastarelost.

Naime, saglasno odredbi člana 23. stav 1. tačka 2) ZPPPA, poreska obaveza prestaje zastarelošću. U svakom konkretnom slučaju, nadležni poreski organ, a u ovom primeru vaša lokalna samouprava, utvrđuje da li je bilo prekida ili zastoja zastarelosti i da li je, saglasno tome, poreska obaveza zastarela, poštujući i odredbe člana 114. ZPPPA u kojem se kaže da zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje i u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela na plaćanje.

Pored navedenog, potrebno je razmotriti i korišćenje zakonske regulative u vezi sa mogućim olakšicama, razmotriti odloženo plaćanje, kao i otpis kamate.