Prema Uredbi o kriterijumima za donošenje akta o mreži javnih predškolskih ustanova i akata o mreži javnih osnovnih škola („Sl. glasnik RS“, br. 21/2018), član 3. definiše kriterijume za donošenje akta o mreži osnovnih škola, a u stavu 4. tačka 5. je kriterijum: „definisano područje škole od strane jedinice lokalne samouprave sa kojeg se upisuju učenici, u skladu sa zakonom“. 

Takođe, član 55. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju propisuje da je škola dužna da upiše svako dete sa područja škole. Škola može da upiše i dete sa područja druge škole, na zahtev roditelja, u skladu sa prostornim i kadrovskim mogućnostima škole.

Navedene odredbe impliciraju da jedinica lokalne samouprave treba da ima definisano područje sa kojeg se deca upisuju u određenu osnovnu školu, ali ne preciziraju kojim aktom se to utvrđuje.

Za izradu propisa koje donosi Narodna skupština utvrđena su Jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa („Službeni glasnik RS“, br. 21/2010). Ovom metodologijom definisane su izmene i dopune propisa, odnosno svrha i obim izmena i dopuna kao i način vršenja izmena i dopuna propisa. Takođe, Metodologijom za izradu podzakonskih propisa („Službeni glasnik RS“, br. 75/2010 i 81/2010-ispravka), utvrđena su metodološka pravila za izradu podzakonskih propisa koje donosi Vlada Republike Srbije i organi državne uprave (ministarstva i posebne organizacije).

Međutim, za izradu propisa koje donose jedinice lokalne samouprave, ne postoji   utvrđena metodologija, tako da prethodno navedeni propisi, kao i praktična znanja i iskustva jedinica lokalne samouprave, mogu poslužiti kao smernice prilikom donošenja propisa, kao i vršenja  izmena i dopuna u propisima. (Preporučujemo i korišćenje Priručnika za izradu propisa lokalne samouprave – publikacija SKGO uz podršku SDC, dostupna na: http://www.skgo.org/storage/app/uploads/public/157/979/860/1579798605_Priruc%CC%8Cnik%20za%20izradu%20propisa%20LS%202020%20web[89134].pdf – relevantan je recimo odeljak 1.1. - Utvrđivanje potrebe za izradom nove odluke, odnosno izmenom ili dopunom važeće odluke. i sl.).

Izmene i dopune propisa vrše se kada lokalni propis treba uskladiti sa novom zakonskom regulativom, kao i sa izmenama u zakonskim i podzakonskim aktima ili izmenama u  politici JLS u određenoj oblasti, kada je potrebno prilagoditi normativna rešenja stvarnim potrebama, a nije neophodno doneti novi propis, kada je potrebno otkloniti nepreciznost u važećoj odredbi propisa koja dovodi do različitog tumačenja i stvara teškoće u primeni norme, kada je potrebno urediti neko pravno pitanje za koje je postojao pravni osnov ali je propušteno da se uredi prilikom utvrđivanja osnovnog teksta propisa, kao i u drugim slučajevima kada se uoči potreba da se izvrši izmena ili dopuna važećeg propisa JLS. Ako se više od polovine članova osnovnog propisa menja, odnosno dopunjuje, treba doneti novi propis.

U skladu sa napred navedenim, obzirom da je lokalna samouprava propisala da se porodiljama za opremanje novorođenčeta dodeljuje vrednosni vaučer, mišljenja smo da nije moguće isplatiti gotovinu umesto vaučera, iako su prilikom realizacije nastale okolnosti koje stvaraju teškoće u primeni. Ove okolnosti predstavljaju razloge zbog kojih treba pristupiti izmeni postojeće odluke u smislu da se umesto vaučera porodiljama dodeljuju sredstva u utvrđenom iznosu.

Članom 76. Zakona o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 – dr. zakon i 47/18) je propisano da mesna zajednica, odnosno drugi oblik mesne samouprave ima svojstvo pravnog lica u okviru prava i dužnosti utvrđenih statutom i odlukom o osnivanju.

Članom 77. istog zakona se propisuje da opština, odnosno grad pruža pomoć mesnoj zajednici u obavljanju administrativno-tehničkih i finansijsko-materijalnih poslova. Za obavljanje određenih poslova iz nadležnosti opštinske uprave, odnosno gradskih uprava, posebno u vezi sa ostvarivanjem prava građana, može se organizovati rad opštinske uprave u mesnim zajednicama, a poslove, način i mesto njihovog vršenja određuje predsednik opštine na predlog načelnika opštinske uprave, odnosno načelnika gradskih uprava.

Dakle, mesna zajednica je posebno pravno lice. Jedinica lokalne samouprave pruža pomoć mesnoj zajednici u obavljanju administrativno-tehničkih i finansijsko-materijalnih poslova, a lica koja su zasnovala radni odnos u mesnoj zajednici nisu zaposleni u opštinskoj odnosno gradskoj upravi.

Najzad, članom 1. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je konkretno propisano da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na zaposlene u privrednim društvima, preduzećima, ustanovama, javnim agencijama, mesnim zajednicama, fondovima i fondacijama koje osniva nadležni organ autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i gradske opštine, prema posebnom propisu.

Shodno svemu gore navedenom, zaposleni u mesnoj zajednici ostvaruju svoju zaradu od sredstava mesne zajednice kao poslodavca, uz primenu Zakona o radu i uslova koji su predviđeni konkretnim ugovorom o radu, odlukama Opštine i finansijskom planu mesne zajednice, a to nije predmet propisa kojim se uređuju plate zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave odnosno podzakonskih akata i time utvrđenih osnovica za obračun i isplatu plate. Konkretan propis koji uređuje osnovicu za obračun zarade u mesnim zajednicama ne postoji već se primenjuju navedeni propisi.

Osnovne odredbe Zakona o udruženjima (“Sl. glasnik br. 51/09, 99/11-dr. zakoni i 44/18-dr. zakon), u članu 2. stav 1. propisuje da udruženje, u smislu ovog zakona, jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom.

Stavom 2. istog člana zakona propisano je da se na političke stranke, sindikate, udruženja organizovana radi obavljanja određenih delatnosti u cilju sticanja dobiti, sportske organizacije i udruženja, crkve i verske zajednice, spontana privremena povezivanja više lica i druga udruženja čiji je rad uređen posebnim zakonom, odredbe ovog zakona shodno primenjuju u pitanjima koja nisu uređena tim posebnim zakonom.

Ovde, dakle imamo supsidijarnu primenu Zakona o udruženjima na sindikalne organizacije. Osnivanje sindikata i delatnost sindikalnog organizovanja primarno je regulisano Zakonom o radu.

Što se tiče primene odredaba Zakona o udruženjima na postupke upisa prava svojine ili prava korišćenja jedinice lokalne samouprave, mišljenja smo da ima prostora za primenu člana 80. Zakona o udruženjima i upisa državne svojine sa pravom korišćenja jedinice lokalne samouprave ukoliko je imovina bila u ranijem režimu društvene svojine – nosilac prava korišćenja/korisnik udruženje, društvena organizacija ili drugi oblici povezivanja udruženja (savezi).

Činjenica da se sindikati kao oblici udruživanja osnivaju Zakonom o radu i upisuju u registar sindikata, nije od presudnog uticaja na primenu Zakona o udruženjima u ovom delu, jer se radi o društvenoj organizaciji koja je ranije bila upisana na društvenoj svojini sa pravom korišćenja.

Odredbom člana 29. Zakona o javnim nabavkama je propisano da procenjena vrednost predmeta javne nabavke mora da bude objektivna, zasnovana na sprovedenom ispitivanju i istraživanju tržišta predmeta javne nabavke, koje uključuje proveru cene, kvaliteta, perioda garancije, održavanja i sl. i mora da bude validna u vreme pokretanja postupka. Takođe, u stavu drugom te odredbe je navedeno da određivanje procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ne može da se vrši na način koji ima za cilj izbegavanje primene Zakona, niti u tom cilju može da se vrši podela predmeta javne nabavke na više nabavki.

Poteškoće u tumačenju izaziva činjenica da Zakon više ne sadrži definiciju istovrsnosti, međutim, odredbe člana 29. Zakona su osnov za pravilno tumačenje odredbe kojom su regulisani pragovi do kojih se Zakon ne primenjuje, kao i ostale odredbe kojima se reguliše pitanje određivanja procenjene vrednosti, kako ne bi došlo do planiranja i pokretanja nabavki na način da se izbegne primena zakona.

Dakle, nije dozvoljeno određivanje procenjene vrednosti u cilju izbegavanja primene zakona. Takođe, nije dozvoljena podela predmeta javne nabavke na više nabavki u cilju izbegavanja zakona. Dodatno, naručilac je dužan da predmet javne nabavke odredi na način da isti predstavlja tehničku, tehnološku, funkcionalnu i drugu objektivno odredivu celinu.

To znači da se u okviru ove definicije nalazi i pojam istovrsnosti (iako tako nije definisan, odnosno nazvan).

Iako smatramo da je definiciju istovrsnosti trebalo zadržati u Zakonu, pravilno tumačenje odredaba člana 29. stav 2. i 3. Zakona, ali i načela iz Zakona bi bilo da se poznati koncept istovrsnosti zadrži prilikom određivanja predmeta i procenjene vrednosti nabavki, a s tim u vezi, i obaveze sprovođenja postupka javne nabavke za vrednosti iznad pragova.

Dakle, deo odgovora na Vaše pitanje je da generalno istovrsne predmete nabavki, a u konkretnom slučaju konsultantske usluge za JPP jesu istovrsne, treba posmatrati u zbiru na godišnjem nivou, iako Zakon ni u jednoj svojoj odredbi to ne navodi precizno.

Imajte u vidu način planiranja budžeta, koji je po pravilu na godišnjem nivou, pravila o određivanju procenjenih vrednosti kod nabavki dobara, usluga ili radova, a imajući u vidu prethodno navedene odredbe kojima nije dozvoljeno određivanje procenjene vrednosti u cilju izbegavanja primene zakona.

U konkretnom slučaju, u pitanju su dva razdvojena JPP projekta, sa dva različita predmeta.

Ima se pravo da se nabavka konsultantskih usluga za JPP sprovedete kao jedan otvoreni postupak sa dve partije (ako projekti treba da se rade paralelno, u isto vreme) ili da se sprovedu dva razdvojena postupka, ali njihove procenjene vrednosti treba posmatrati na godišnjem nivou, u zbiru. 

U pogledu pitanja, da li isti ponuđač može da pruži konsultantske usluge za oba predmeta JPP, treba dodatno proveriti šta je tačno od konsultantskih usluga  potrebno i da li te usluge možda spadaju u izuzetak predviđen čl. 12.  stav 1. tačka 4) ZJN ili u društvene i druge posebne usluge iz Priloga 7  - Pravne usluge, ako nisu izuzete, u skladu sa članom 12. tačka 4) ovog zakona (npr. konsultantske kuće mogu pružati samo konsultacije, ali ne zastupanje i pravnu pomoć. Pravnu pomoć, zastupanje i konsultacije mogu pružati samo advokati).

Svakako, čak i da je u pitanju neka od ovih kategorija, ima se pravo da se sprovede javna nabavka ako se tako želi.