Članom 46. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu ("Sl. glasnik RS", br. 35/2023) predviđeno je da je poslodavac dužan da organizuje poslove bezbednosti i zdravlja na radu. Poslodavac je dužan da opštim aktom iz člana 14. ovog zakona, ugovorom o radu odnosno drugim ugovorom u skladu sa propisom kojim se uređuje rad, uredi obaveze i odgovornosti u vezi sa svakodnevnim praćenjem i kontrolom primene mera bezbednosti i zdravlja na radu. Za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu poslodavac je dužan da angažuje jedno ili više lica sa kojima ima zaključen ugovor o radu, a koji ispunjava posebne uslove u skladu sa ovim zakonom (u daljem tekstu: savetnik, odnosno saradnik za bezbednost i zdravlje na radu). Poslove bezbednosti i zdravlja na radu može da obavlja lice koje ima položen stručni ispit za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu i licencu za obavljanje poslova savetnika, odnosno saradnika za bezbednost i zdravlje na radu u skladu sa ovim zakonom. Ako za poslove bezbednosti i zdravlja na radu ne može da odredi nekog od svojih zaposlenih koji ispunjava uslove iz člana 48, odnosno člana 49. ovog zakona, poslodavac, izuzetno, može da angažuje pravno lice ili preduzetnika koji imaju licencu za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu. U delatnostima iz člana 48. ovog zakona poslodavac koji zapošljava, odnosno radno angažuje od 251 do 500 zaposlenih je dužan da zaključi ugovor o radu sa punim radnim vremenom sa najmanje dva savetnika za bezbednost i zdravlje na radu, a poslodavac koji zapošljava odnosno radno angažuje više od 500 zaposlenih je dužan da zaključi ugovor o radu sa punim radnim vremenom sa najmanje tri savetnika za bezbednost i zdravlje na radu. U svim ostalim delatnostima poslodavac koji zapošljava, odnosno radno angažuje više od 500 zaposlenih je dužan da zaključi ugovor o radu sa punim radnim vremenom sa najmanje dva saradnika za bezbednost i zdravlje na radu. Ako poslodavac angažuje pravno lice ili preduzetnika koji imaju licencu za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu, to pravno lice, odnosno preduzetnik određuju broj savetnika za bezbednost i zdravlje na radu u skladu sa stavom 6. ovog člana.

Dalje se u članu 47. istog zakona kaže da poslove bezbednosti i zdravlja na radu iz člana 50. ovog zakona, poslodavac može da obavlja sam u delatnostima trgovine na malo, usluga smeštaja i ishrane, informisanja i komunikacija, finansijskih delatnosti i delatnosti osiguranja, poslovanja nekretninama, stručnim, naučnim, inovacionim, administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima, obaveznog socijalnog osiguranja, obrazovanja, umetnosti, zabave i rekreacije, ostalim uslužnim delatnostima, ako ima do 20 zaposlenih. Poslodavac iz stava 1. ovog člana dužan je da polaže stručni ispit za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu koji propisuje ministar nadležan za poslove rada i nije dužan da ima propisanu licencu.

Član 48. istog zakona kaže da je poslodavac u delatnostima građevinarstva, poljoprivrede, šumarstva i ribarstva, rudarstva, prerađivačke industrije, snabdevanja električnom energijom, gasom, parom i klimatizacije (osim trgovine električnom energijom i gasovitim gorivima preko gasovodne mreže), snabdevanja vodom, upravljanja otpadnim vodama, kontrolisanja procesa uklanjanja otpada, trgovine na veliko, saobraćaja i skladištenja i sličnim aktivnostima, kao i u delatnostima zdravstvene i socijalne zaštite, dužan da za poslove bezbednosti i zdravlja na radu imenuje savetnika za bezbednost i zdravlje na radu, odnosno lice koje ima najmanje stečeno visoko obrazovanje obima od najmanje 240 ESPB bodova na akademskim ili strukovnim studijama u okviru obrazovno-naučnog polja tehničko-tehnoloških nauka i prirodno-matematičkih nauka iz oblasti: biološke nauke, nauke o zaštiti životne sredine, fizičke nauke, fizičko-hemijske i hemijske nauke. Poslodavac u delatnostima zdravstvene i socijalne zaštite, može da za poslove bezbednosti i zdravlja na radu imenuje savetnika za bezbednost i zdravlje na radu, lice koje ima najmanje stečeno visoko obrazovanje od najmanje 240 ESPB bodova na akademskim ili strukovnim studijama u okviru obrazovno-naučnog polja medicinskih nauka. Savetnik za bezbednost i zdravlje na radu može obavljati poslove bezbednosti i zdravlja na radu i u delatnostima iz člana 47. ovog zakona.

U članu 49. istog zakona se dalje navodi da je poslodavac u delatnostima koje nisu navedene u članu 48. stav 1. ovog zakona, ukoliko sam ne obavlja poslove bezbednosti i zdravlja na radu iz člana 47. stav 1. ovog zakona, dužan da za poslove bezbednosti i zdravlja na radu imenuje saradnika za bezbednost i zdravlje na radu, odnosno lice koje ima najmanje stečeno visoko obrazovanje obima od najmanje 180 ESPB bodova u okviru obrazovno-naučnog polja tehničko-tehnoloških nauka, prirodno-matematičkih nauka, medicinskih nauka ili društveno-humanističkih nauka.

Naposletku, članom 71. istog zakona je predviđeno da se za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu iz člana 50. ovog zakona i poslova odgovornog lica polaže odgovarajući stručni ispit. Za obavljanje poslova koordinatora za bezbednost i zdravlje na radu u fazi izrade projekta i koordinatora za bezbednost i zdravlje na radu u fazi izvođenja radova organizuje se priprema i polaže se odgovarajući stručni ispit. Stručni ispit iz st. 1. i 2. ovog člana sastoji se od opšteg i posebnog dela i polaže se pred odgovarajućim komisijama koje obrazuje ministar nadležan za poslove rada. Članovi komisija imaju pravo na naknadu za svoj rad. Program i način polaganja stručnog ispita iz st. 1. i 2. ovog člana i organizovanje pripreme za polaganje stručnog ispita iz stava 2. ovog člana propisuje ministar nadležan za poslove rada. Za polaganje odgovarajućeg stručnog ispita plaća se republička administrativna taksa u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu navede odredbe Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i delatnost organa jedinica lokalne samouprave koja je razvrstana kao delatnost državnih organa, kao i broj zaposlenih u organima JLS, zaključujemo da jedinica lokalne samouprave kao poslodavac ne može samostalno da obavlja poslove bezbednosti i zdravlja na radu te da treba da imenuje saradnika za bezbednost i zdravlje na radu koji mora da položi stručni ispit u skladu sa zakonom.

Članom 42. stav 1. Zakona o zaposlenima u jedinicama LS i AP propisano je da službenik ne sme da bude osnivač privrednog društva, preduzeća, javne službe, niti da se bavi preduzetništvom.

Dakle, načelnik Odeljenja unutar Gradske uprave, ne može da osnuje sopstvenu firmu, u formi d.o.o., druge delatnosti u donosiu na posao koji obavlja.

Zakon o ozakonjenju objekata ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - odluka US i 1/2023 - odluka US) propisao je članom 6. i 23, da se postupak ozakonjenja, može pokrenuti:

1. za objekat za koji je podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata, do 29. januara 2014. godine i koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine, tako što se zahtevi i prijave za legalizaciju objekata podneti do 29. januara 2014. godine, smatraju zahtevima u smislu ovog zakona,
2. za objekat za koji je podnet zahtev u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole ("Službeni glasnik RS", br. 25/13, 145/14 i 96/15), za koji postupak nije pravnosnažno okončan,
3. za objekat za koji nije podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata, a koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine, za koji je nadležni građevinski inspektor doneo rešenje o rušenju, u skladu sa odredbama Zakona o ozakonjenju objekata ("Službeni glasnik RS", broj 96/15),
4. za objekat za koji nadležni građevinski inspektor nije doneo rešenje o rušenju, a vidljiv je na satelitskom snimku iz 2015. godine, tako što organ nadležan za poslove državnog premera i katastra dostavi obaveštenje o vidljivosti objekta na satelitskom snimku organu nadležnom za vođenje postupka ozakonjenja,  u skladu sa odredbama ovog zakona.

Ukoliko je, u konkretnom slučaju, rešenje građevinskog inspektora jedini dokaz da se radi o objektu, tj. građevinskim radovima koji mogu biti predmet ozakonjenja, dužni ste da sačekate da se okonča postupak po žalbu na rešenje građevinskog inspektora, bez obzira na vaše mišljenje o tome kako je bio dužan da postupi građevinski inspektor.

Do okončanja drugostepenog postupka i, eventualno, upravnog spora, vi ćete to tretirati kao prethodno pitanje, koje čini samostalnu pravnu celinu i za čije rešavanje je nadležan drugi organ, bez čijeg rešenja ne možete odluči o upravnoj stvari koja predmet vašeg postupka, te ćete postupak ozakonjenja prekinuti rešenjem dok drugi organ ne reši prethodno pitanje. Rešenje o prekidu postupka ćete doneti primenom odredaba člana 107. i člana 100. Zakon o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US).

Postupak prenamene poljoprivrednog u građevinsko zemljište uređen je članom 88 Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020 i 52/2021), kao i članovima 43 - 47 Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara ("Sl. glasnik RS", br. 95/2018, 49/2019, 86/2019 - usklađeni din. izn., 156/2020 - usklađeni din. izn., 15/2021 - dop. usklađenih din. izn. i 15/2023 - usklađeni din. izn.)

Stavom 5. člana 88. Zakona o planiranju i izgradnji je propisano da je vlasnik katastarske parcele kojoj je promenjena namena iz poljoprivrednog i šumskog u građevinsko zemljište, dužan da plati naknadu za promenu namene zemljišta pre izdavanja građevinske dozvole, u skladu sa zakonom kojim se uređuje poljoprivredno zemljište ili zakonom kojim se uređuje šumsko zemljište.

Član 47. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara predviđa izuzetke od obaveza plaćanja naknade za prenamenu poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, pa se predviđa (tačka 2) da se naknada neće plaćati kod izgradnje ekonomskih objekata koji se koriste za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, odnosno koji su u funkciji primarne poljoprivredne proizvodnje, a vlasniku je poljoprivreda osnovna delatnost i ako ne poseduje drugo odgovarajuće poljoprivredno zemljište.

Članom 2. Zakona o planiranju i izgradnji je definisano da su Ekonomski objekti - objekti za gajenje životinja (staje za gajenje konja, štale za gajenje goveda, objekti za gajenje živine, koza, ovaca i svinja, kao i objekti za gajenje golubova, kunića, ukrasne živine i ptica); prateći objekti za gajenje domaćih životinja (ispusti za stoku, betonske piste za odlaganje čvrstog stajnjaka, objekti za skladištenje osoke); objekti za skladištenje stočne hrane (senici, magacini za skladištenje koncentrovane stočne hrane, betonirane silo jame i silo trenčevi), objekti za skladištenje poljoprivrednih proizvoda (ambari, koševi), ribnjaci, krečane, ćumurane i drugi slični objekti na poljoprivrednom gazdinstvu (objekti za mašine i vozila, pušnice, sušionice i sl.).

U konkretnom slučaju, potrebno je utvrditi da li je objekat koji se gradi na predmetnoj parceli (hladnjača) ekonomski objekat, odnosno da li je to objekat u funkciji primarne poljoprivredne proizvodnje. Ukoliko se utvrdi da jeste, u tom slučaju bi bilo moguće primeniti izuzetak iz člana 47. Zakona o naknadama, a ukoliko nije, utvrđuje se obaveza plaćanja naknade u skladu sa Zakonom.

Predmetna parcela po prostornom planu nalazi se u gradjevinskom području i samim tim za potrebe gradnje iste shodno Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, Zakonu o zaštiti zemljišta, Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara, kao i Zakonu o planiranju i izgradnji potrebno je utvrditi naknadu za plaćanje za promenu namene. Imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo, ali to ih ne oslobađa od plaćanja promene namene. Hladnjače ne spadaju u kategoriju objekata koja bi se oslobađala od plaćanja. Naknada se utvrđuje za celu površinu parcele.

Član 100. Zakona o javnim nabavkama propisuje da tehničke specifikacije ne mogu da upućuju na posebnu marku ili izvor ili određeni proces koji karakteriše proizvode ili usluge koje pruža određeni privredni subjekt ili na žigove, patente, vrste ili određeno poreklo ili proizvodnju, koje bi za posledicu imalo davanje prednosti ili eliminisanje određenih privrednih subjekata ili određenih proizvoda, osim ako predmet ugovora to opravdava. 

U stavu 2. istog člana navedeno je da je izuzetno, upućivanje na način iz stava 1. dozvoljeno ako se predmet nabavke ne može dovoljno precizno i razumljivo da opiše, u skladu sa članom 99. ovog zakona, pri čemu takvo upućivanje mora da bude praćeno rečima „ili odgovarajuće”.

Navedeno znači da u slučaju nabavki dobara koji imaju određeni zaštićeni naziv, proizvodnju, brend i sl. uvek mora da bude navedeno „ili odgovarajuće“.

To podrazumeva da ne postoji drugi način da se tehničkim karakteristikama opiše i odredi dobro koje se nabavlja, jer ukoliko može, tada nema opravdanja za nabavku npr. „Coca Cole“.