Članom 45. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15-Odluka US, 95/18 i 153/20) propisano je da će Agencija za restituciju prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pojavi pitanje koje spada u isključivu nadležnost suda, kao i slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona.

Članom 22. stav 6. propisano je da se: "Ne vraća građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat bez građevinske dozvole, koje u postupku legalizacije bude određeno kao zemljište za redovnu upotrebu objekta, u skladu sa zakonom kojim se uređuje prostorno planiranje, izgradnja i građevinsko zemljište.

Takođe, Zakonom o restituciji propisano je da se pod neizgrađenim građevinskim zemljištem smatra zemljište na kome nisu izgrađeni objekti, na kome su izgrađeni objekti suprotno zakonu i zemljište na kome su izgrađeni samo objekti privremenog karaktera, dok je u članu 4. Zakona o restituciji propisano da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom.

Saglasno svemu gore navedenom, a imajući u vidu da se postupak ozakonjenja odnosi na sve objekte za koje je u smislu ranijih propisa podnet zahtev za legalizaciju, mišljenja smo da ste kao postupajući prvostepeni organ u obavezi da o podnetom zahtevu za ozakonjenje (nastavku ranije legalizacije) obavestite pisanim putem Agenciju za restituciju (nadležnu područnu jedinicu) koja je u obavezi da prema odredbama Zakona o restituciji prekine postupak restitucije do okončanja postupka ozakonjenja.

Napomena:

Odgovor je dat bez pojašnjenja konkretne situacije gde je moguće primeniti odredbu člana 45. Zakona o restituciji, ukoliko je predmet oduzimanja bila parcela građevinskog neizgrađenog zemljišta koja je danas zapravo izgrađeno građevinsko zemljište sa objektom u postupku ozakonjenja.

Odluku o tome da li će se postupak restitucije prekinuti ili ne doneće Agencija za restituciju.

Ukoliko Agencija za restituciju postupak prekine, i ako se objekat ozakoni u skladu sa Zakonom o ozakonjenju potrebno je da kao nadležni prosvostepeni organ dostavite Agenciji za restituciju pravosnažno rešenje o ozakonjenju kako bi Agencija u daljem postupku utvrdila adekvatno obeštećenje za stranke u postupku, jer u tom slučaju ne bi bilo mesta za naturalnu restituciju.

Dodatna pojašnjenja mogu se zatražiti od Ministarstva pravde koje je nadležno za davanje mišljenja na odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenje.

Članom 43a u stavu 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 38/19 i 55/20) definisano je da zaposleni ima pravo na naknadu plate u visini od 100% osnovne plate za mesec u kome je privremeno odsustvovao sa rada zbog potvrđene zarazne bolesti COVID-19 ili zbog mere izolacije ili samoizolacije naložene u vezi sa tom bolešću, a koja je nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka, odnosno službenih dužnosti i kontakata sa licima kojima je potvrđena bolest COVID-19 ili naložena mera izolacije ili samoizolacije.

Dalje, u stavu 2. definisano je da zaposleni ostvaruje pravo iz stava 1. ovog člana tako što se:

• za prvih 30 dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši iz sredstava budžeta poslodavca;
• počev od 31. dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja do zakonom propisane visine naknade plate, a iz sredstava poslodavca, odnosno iz sredstava budžeta poslodavca za preostali iznos razlike do visine od 100% osnovne plate.

Iz navedenog se zaključuje da se naknada plate u skladu sa članom 43a PKU za zaposlene u JLS zaposlenom isplaćuje samo kada mu je potvrđena bolest COVID 19 što i u ovom konkretnom slučaju treba ceniti.

Treablo bi imati u vidu da su odredbama čl. 154-162. Zakona o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 91/19) izvršenje i izmene ugovora o javnoj nabavci regulisane na drugačiji način u odnosu na ZJN iz 2015. godine.

Naime, za razliku od ZJN/2015 kojim je bilo predviđeno da u slučaju izmene ugovora o javnoj nabavci naručilac donosi odluku o izmeni ugovora, odredbama Zakona propisano je da je u slučaju izmene ugovora o javnoj nabavci u skladu sa čl. 157. i 158. Zakona, naručilac dužan da u skladu sa članom 155. istog zakona obaveštenje o izmeni ugovora o javnoj nabavci pošalje na objavljivanje na Portalu javnih nabavki u roku od deset dana od dana izmene ugovora.

Dakle, nakon 1. jula 2020. godine naručilac je dužan da obaveštenje o izmeni ugovora objavi samo ukoliko se izmena vrši u pogledu dodatnih dobara, usluga i radova, na način propisan članom 157. Zakona i u slučaju izmena koje se vrše usled nepredviđenih okolnosti, na način propisan članom 158. Zakona.

U slučaju izmene ugovora koja se vrši po osnovu odredaba čl. 156, 159, 160. i 161. Zakona, naručilac ne objavljuje obaveštenje o izmeni ugovora na Portalu javnih nabavki.

Odredbom člana 29. Zakona je propisano da procenjena vrednost predmeta javne nabavke mora da bude objektivna, zasnovana na sprovedenom ispitivanju i istraživanju tržišta predmeta javne nabavke, koje uključuje proveru cene, kvaliteta, perioda garancije, održavanja i sl. i mora da bude validna u vreme pokretanja postupka.

Članom 157. Zakona uređena je mogućnost izmene ugovora o javnoj nabavci u pogledu dodatnih dobara, usluga ili radova.

Zakon postavlja uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se ugovor mogao aneksirati po ovom osnovu.

Naime, ugovor o javnoj nabavci može da se izmeni radi nabavke dodatnih dobara, usluga ili radova, koji su postali neophodni, a koji nisu bili uključeni u prvobitni ugovor o javnoj nabavci, u slučaju kada promena privrednog subjekta sa kojim je zaključen ugovor:

• nije moguća zbog ekonomskih ili tehničkih razloga, kao što su zahtevi kompatibilnosti sa postojećom opremo, uslugama ili radovima u okviru prvobitne nabavke i
• može da prouzrokuje značajne poteškoće ili znatno povećanje troškova za naručioca.

Iz ove odredbe Zakona proizilazi da moraju biti ispunjena tri uslova kumulativno, i to da su dodatne količine predmeta nabavke postale neophodne, da promena ugovorne strane nije moguća zbog ekonomskih ili tehničkih razloga i da promena ugovorne strane može da prouzrokuje značajne poteškoće ili znatno povećanje troškova za naručioca.

Zakonom je propisano ograničenje izmene ugovora u pogledu vrednosti, tako da povećanje vrednosti ugovora ne može da bude veće od 50% vrednosti prvobitnog ugovora (i ne može da ima za cilj izbegavanje primene ovog zakona). Ovo ograničenje se odnosi na ukupnu vrednost svih izmena, ako se ugovor menja više puta.

U vezi sa ovim osnovom, Zakon još uređuje da ugovoreni viškovi radova ne predstavljaju izmenu ugovora o nabavci. Iz navedenog proizilazi da se radi samo o ugovorenim viškovima radova, pa tako, ukoliko su ugovoreni viškovi do 10% vrednosti ugovora, ovi viškovi ne bi predstavljali izmenu ugovora, dok bise na viškove iznad 10% vrednosti ugovora primenjivale odredbe ovog člana Zakona.

Ukoliko su ispunjeni svi uslovi za ovaj osnov izmene ugovora i budući da imate opredeljena sredstva u budžetu za vrednost izmene ugovora, načelno smatramo da možete aneksirati ugovor za vrednost od 20.000.000 dinara, jer je ista manja od 50% ograničenja povećanja prvobitne vrednosti ugovora.

Imajući u vidu da određivanje procenjene vrednosti predstavlja procenu ukupnih plaćanja koje će izvršiti naručilac, uključujući sve opcije i moguća produženja ugovora, ali i da ista mora biti validna u vreme pokretanja postupka, te činjenicu da postoje sredstva u budžetu koja su opredeljena za izmenu ugovora, odnosno da ste ta sredstva planirali, smatramo da možete povećati vrednost ugovora po ovom osnovu.

Usluge hotela i restorana obuhvaćene društvenim i drugim posebnim uslugama su navedene u Prilogu 7a Zakona o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 19/19).

Konkretno, te usluge su isključivo one obuhvaćene CPV oznakama navedenim u Prilogu 7a i obuhvataju: 55100000-1 do 55410000-7; 55521000-8 do 55521200-0 (55521000-8 Usluge uspostavljanja pripremljenih obroka privatnim domaćinstvima, 55521100-9 Usluge redovnog dovoženja obroka, 55521200-0 Usluge dostavljanja obroka), 55520000-1 Usluge dostavljanja pripremljenih obroka, 55522000-5 Usluge dostavljanja pripremljenih obroka za prevozna preduzeća, 55523000-2 Usluge dostavljanja pripremljenih obroka za ostala preduzeća ili ustanove, 55524000-9 Usluge dostavljanja pripremljenih obroka u škole, 55510000-8 Usluge menze, 55511000-5 Usluge menze i druge usluge restorana sa samoposluživanjem zatvorenog tipa, 55512000-2 Usluge vođenja menze, 55523100-3 Usluge školskih obroka.

Dakle, po datom opisu iz postavljenog pitanja, hotelske usluge u zemlji se mogu smatrati društvenim i drugim posebnim uslugama (55100000), međutim, nabavka letovanja učenika u inostranstvu me može se smatrati društvenim i drugim posebnim uslugama, jer nije obuhvaćena navedenim opisom i CPV oznakama iz Priloga 7a.

Ove usluge se ne mogu smatrati istovrsnim, u kontekstu ovog pitanja.

Treba imati u vidu da, prema dosadašnjoj praksi sprovođenja ovih postupaka javnih nabavki prema Zakonu, nabavke hotelskih usluga su se dominantno sprovodile kao otvoreni postupci ili okvirni sporazumi, a na Portalu javnih nabavki su dostupni podaci o sprovedenim nabavkama sa ovim predmetom nabavke. Ovo stoga što se još uvek čekaju stavovi nadležnih organa u pogledu tumačenja odredbi i oznaka iz Priloga 7a, pa opreza radi, većina naručilaca nabavlja hotelske usluge kroz otvoreni postupak.

Pragovi od kojih su naručioci u obavezi da sprovode postupke javnih nabavki radi pribavljanja dobara, usluga i radova su Zakonom o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 91/19) određeni kao značajno veći u odnosu na limite iz prethodnog zakona, s tim što naručioci moraju da obrate pažnju na to da se obaveza sprovođenja postupaka javne nabavke ustanovljava uključujući navedene iznose, a ne iznad njih. Tako, za nabavku usluge procenjene vrednosti 1.000.000 dinara, naručioci će biti dužni da sprovedu postupak javne nabavke.

Iako u navedenoj odredbi ne stoji da su u pitanju procenjene vrednosti nabavke na godišnjem nivou, već piše „…na nabavku….čija je procenjena vrednost manja od….“ pa deluje da je zakonodavac mislio na pojedinačni postupak nabavke, smatramo da nema mesta takvom tumačenju, pre svega zbog odredbe člana 29. Zakona i odredbi Zakona kojima su regulisana načela javnih nabavki.

Naime, odredbom člana 29. Zakona je propisano da procenjena vrednost predmeta javne nabavke mora da bude objektivna, zasnovana na sprovedenom ispitivanju i istraživanju tržišta predmeta javne nabavke, koje uključuje proveru cene, kvaliteta, perioda garancije, održavanja i sl. i mora da bude validna u vreme pokretanja postupka. Takođe, u stavu drugom te odredbe je navedeno da određivanje procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ne može da se vrši na način koji ima za cilj izbegavanje primene Zakona, niti u tom cilju može da se vrši podela predmeta javne nabavke na više nabavki.

Poteškoće u tumačenju izaziva činjenica da Zakon više ne sadrži definiciju istovrsnosti, međutim, odredbe člana 29. Zakona su osnov za pravilno tumačenje odredbe kojom su regulisani pragovi do kojih se Zakon ne primenjuje, kao i ostale odredbe kojima se reguliše pitanje određivanja procenjene vrednosti, kako ne bi došlo do planiranja i pokretanja nabavki na način da se izbegne primena zakona.

Dakle, nije dozvoljeno određivanje procenjene vrednosti u cilju izbegavanja primene zakona. Takođe, nije dozvoljena podela predmeta javne nabavke na više nabavki u cilju izbegavanja zakona. Dodatno, naručilac je dužan da predmet javne nabavke odredi na način da isti predstavlja tehničku, tehnološku, funkcionalnu i drugu objektivno odredivu celinu.

To znači da se u okviru ove definicije nalazi i pojam istovrsnosti (iako tako nije definisan, odnosno nazvan).

Dakle, u konkretnom slučaju, deo odgovora je da generalno istovrsne predmete nabavki treba posmatrati u zbiru na godišnjem nivou, iako Zakon ni u jednoj svojoj odredbi to ne navodi precizno.

Imajte u vidu način planiranja budžeta, koji je po pravilu na godišnjem nivou, pravila o određivanju procenjenih vrednosti kod nabavki dobara, usluga i radova, a imajući u vidu prethodno navedene odredbe kojima nije dozvoljeno određivanje procenjene vrednosti u cilju izbegavanja primene zakona.

U konkretnom slučaju, toneri se pre svega smatraju istovrsnim dobrima sa npr. računarima, tastaturama, monitorima, dok se kancelarijski materijal uglavnom odnosi na papir za štampanje, koverte, i sl.

U smislu istovrsnosti, tj. da li isti ponuđač može da ponudi npr. i papir za štampanje i tonere, iako je češća situacija da tonere mogu ponuditi oni ponuđači koji u svojoj ponudi imaju pre svega tehničku opremu, odnosno računare, štampače, skenere, monitore i sl., a da određeni specijalizovani proizvođači i pojedini ponuđači imaju kompletan kancelarijski asortiman po kome kancelarijski materijal u širem smislu obuhvata i tonere, treba imati u vidu pre svega način na koji kontrolne institucije posmatraju ovaj predmet nabavki (DRI).

U tom smislu, smatramo da se nabavka tonera može sprovesti ili kao posebna partija u okviru kancelarijskog materijala ili kao poseban postupak javne nabavke (bez obzira na vrednost, jer ih treba tumačiti kao istovrsnu kancelarijskom materijalu i zbrajati procenjene vrednosti na godišnjem nivou), te da nabavku tonera ne bi trebalo sprovoditi u skladu sa članom 27. stav 1. točka 1) ZJN, sve u duhu načina na koji DRI posmatra ove predmete nabavki. Naravno, ima i situacija u praksi gde naručioci sprovode razdvojeno ove predmete nabavki, ne smatrajući ih istovrsnim, ali mislimo da je za naručioca bezbednije da na opisani način sprovede postupke.