Uredba o sredstvima za podsticanje programa ili nestajućeg dela sredstava za finansiranje programa od javnog interesa koje realizuju udruženja ( „Sl. Glasnik RS“, br.16/2018) u daljem tekstu Uredba bliže uređuje uslove, kriterijume, obim, način, postupak dodele i način i postupak vraćanja sredstava za podsticanje programa koji realizuju udruženja (čl. 1).

Pod udruženjem, u smislu ove uredbe, podrazumeva se dobrovoljna i nevladina neprofitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica upisana u registar nadležnog organa u skladu sa zakonom (čl. 2).

Kriterijumi za izbor programa definisanih Uredbom (čl. 5 st.1.), između ostalih, odnose se na reference programa: oblast u kojoj se realizuje program, dužina trajanja programa, broj korisnika, mogućnost razvijanja programa i njegova održivost, ka i ciljeve programa koji se postižu: obim zadovoljavanja javnog interesa, stepen unapređenja stanja u oblasti u kojoj se program realizuje.

Ova odredba takođe sadrži i kriterijum zakonitosti prethodnog postupanja odnosno korišćenja sredstava i ispunjavanja ranije preuzetih ugovornih obaveza.

Uredba ostavlja prostor da se dodatno urede, odnosno uvedu dopunski kriterijumi koji su specifični za određenu oblast koje utvrđuje nadležni organ ( čl. 5.st.2.).

Imajući u vidu okvire koje je postavila Uredba, zaključuje se da ključni formalni uslov bez čijeg ispunjenja se predlozi programa, odnosno projekata ne razmatraju predstavlja dokaz o registraciji udruženja. Istovremeno, sama uredba ne postavlja dodatni uslov, odnosno ograničenja u ovom smislu.

U nameri da se promovišu najviši standardi, identifikujući i praksu koja odstupa od njih, zauzet je stav da su uslovi koji se postavljaju u odnosu na mesto registracije udruženja čiji se ciljevi, prema statutarnim odredbama, ostvaruju u oblasti u kojoj se program realizuje, neopravdani. Istovremeno, ukazujemo da bi prethodno pozitivno iskustvo udruženja u radu sa konkretnom lokalnom zajednicom moglo predstavljati dodatnu vrednost, odnosno ocenu u postupku procene predloga projekata.

Na drugoj strani, čini se da bi bilo moguće i opravdano postaviti kao uslov definisan konkursom da  korisnici (su)finansiranog programa budu sa teritorije konkretne JLS.

Videti: Vodič za transaprentno finansiranje udruženja i drugih OCD iz budžeta LS.PDF - posebno deo koji sadrži modele lokalnih akata (Modela odluke o sredstvima za podsticanje programa ili nedostajućeg dela sredstava za finansiranje programa od javnog interesa).

Postupak izrade planskih dokumenata (u konkretnom slučaju Prostornog plana jedinice lokalne samouprave) vodi nadležno odeljenje za poslove urbanizma. Odabir obrađivača planskog dokumenta vrši se u postupku javne nabavke u skladu sa zakonom, osim ako je JLS osnivač javnog preduzeća koje je registrovano za izradu planske dokumentacije i postoji prethodno doneta Odluka Skupštine JLS kojom se poslovi izrade planskih dokumenata poveravaju predmetnom preduzeću.

Postupak izrade Strateške procene uticaja Prostornog plana JLS na životnu sredinu vodi nadležno odeljenja za zaštitu životne sredine. Odabir obrađivača navedenog dokumenta vrši se u postupku posebne javne nabavke ili kao posebna partija u javnoj nabavci planskog dokumenta. Optimalno je da se predmetne nabavke realizuju odvojeno kako bi se postigla veća konkurentnost potencijalnih obrađivača u postupku nabavke, ali je i česta praksa da izradu Strateških procena planskih dokumenata na životnu sredinu realizuju ista planerska preduzeća koja su izradila i planski dokument. 

Shodno navedenom, JLS se može opredeliti za jedan od navedena dva pristupa, a preporučujemo da to ipak budu dva odvojena postupka.

Član 62. st. 7. Zakona o poljoprivrednom zemljištu glasi: “Skidanje i prodaju useva nadležni organ jedinice lokalne samouprave vrši na teret lica koje koristi poljoprivredno zemljište u državnoj svojini bez pravnog osnova, a ako se radi o nepoznatom licu na teret jedinice lokalne samouprave. Sredstva ostvarena od prodaje skinutog useva, po odbitku troškova skidanja useva, raspoređuju se u skladu sa članom 71. ovog zakona.”

Jezičko i ciljno tumačenje ovog člana zakona ukazuje na to da je zakonodavac predvideo da u svakom slučaju u kojem se ima primeniti st. 7 čl. 62 zakona prvo se vrši odbijanje troškova skidanja useva. Ova pravna norma se primenjuje u situaciji propisanoj stavom 5. istog člana zakona, odnosno u slučaju bespravnog korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Zakonodavac u pogledu troškova skidanja useva ne pravi razliku između toga da li se skidanje useva vrši u situaciji u kojoj je uključeno poznato ili NN lice, u oba slučaja se prvo vrši odbitak troškova skidanja useva. Preostali iznos, nakon ovog odbitka, raspoređuje se u skladu sa članom 71. zakona.

Ako pretpostavimo situaciju da poznato lice ne želi uopšte da ukloni bespravne useve, a ne želi ni da plati sumu koju zakon predviđa (trostruki iznos), JLS je dužna da ove useve ukloni na teret ovog lica. Ova formulacija “na teret” označava ko će na kraju snositi sav trošak i ona verovatno izaziva zabunu. Sav teret snosi poznato lice koje bespravno koristi zemljište. Dakle, finalno će ove troškove na kraju morati da plati ovo poznato lice, međutim može se desiti da ove troškove treba prethodno da predujmi JLS, tako što će angažovati neko treće lice da ove useve fizički ukloni. Ovi troškovi koji su prethodno nastali i koji su prethodno predujmljeni će na kraju pasti na teret poznatog lica koje je bespravno koristilo zemljište u državnoj svojini i biće refundirani iz cene dobijene za skinute useve. Iz tog razloga se u svakom slučaju prvo vrši odbitak troškova skidanja useva, a ostatak se uplaćuje kako zakon predviđa.

Kada se radi o NN licu potpuno je ista situacija samo što se ovde ne zna ko je počinilac pa samim tim teret čitavog postupka snosi JLS, međutim i ovde nastali troškovi skidanja useva moraju da budu refundirani. Da nije tako, JLS bi bila oštećena za ovaj iznos jer je ona predujmila ono što je stvarni trošak ovog postupka skidanja i prodaje useva.

Zakon o komunalnim delatnostima ne razrađuje pitanje i ne određuje koliko je na nivou određene JLS potrebno osnovati ili angažovati komunalnih preduzeća ili drugih vršilca da bi se zadovoljile potrebe građana i drugih korisnika. U tom smislu, što se tiče ovog propisa, nema formalnih smetnji da određenu komunalnu delatnost obavlja više komunalnih preduzeća.

Međutim, počevši od 2016. godine kada je donet novi Zakon o javnim preduzećima, nije dozvoljeno da se na teritoriji jedne JLS u slučaju da već postoji preduzeće kome je povereno obavljanje neke od delatnosti od opšteg interesa, za obavljanje te iste delatnosti osniva novo preduzeće.

Prema članu 14. stav 2. Zakona o javnim preduzećima osnivač ne može osnovati drugo javno preduzeće ili društvo kapitala iz člana 3. stav 2. tač. 1) i 2) ovog zakona za obavljanje iste delatnosti od opšteg interesa, osim u slučajevima realizacije projekata javno-privatnog partnerstva, u smislu zakona kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije. 

Dakle, po trenutno važećim propisima, nije dozvoljeno osnivanje novih JKP koja bi obavljala delatnost samo na delu teritorije. Među ukupno 350 javnih komunalnih preduzeća u Srbiji, trenutno je samo nešto manje od 40 JKP koja jednu ili više komunalnih delatnosti obavljaju na teritoriji jednog naselja (mesne zajednice) . Osnivač ovih preduzeća, kao i u slučaju preduzeća koja rade na celoj teritoriji JLS, može da bude samo i jedino JLS, a većina lokalnih samouprava kod kojih su „seoska“ komunalna preduzeća zatečena, razmišlja i planira, ne osnivanje novih, već da ta preduzeća na neki način ukrupni. Kod nekih je to ukrupnjavanje i urađeno, tako što su  seoska preduzeća pripojena komunalnom preduzeću iz centralnog naselja.

Poveravanje se trenutno vrši po proceduri i po postupku definisanom u članu 9. Zakona o komunalnim delatnostima po kome kada se radi o poveravanju komunalne delatnosti javnom komunalnom preduzeću, nije nužno da se donosi posebna odluka ili da se sačinjava ugovor o poveravanju. Međutim, kako su pomenute delatnosti u vašem slučaju poveravane komunalnom preduzeću ranije (pre poslednjih izmena i dopuna Zakona iz 2016. godine), pretpostavljamo da je osnov za donošenje odluka bio član 11. tada važećeg Zakona o komunalnim delatnostima koji je u drugom stavu propisao da se poveravanje vrši bilo odlukom, bilo ugovorom o poveravanju.

U slučaju da te delatnosti obavlja javno komunalno preduzeće, način na koji se one finansiraju, bez uticaja je na sam oblik poveravanja. Kako ispravno navodite, od 6 komunalnih delatnosti koje ste uz vodosnabdevanje poverili vašem komunalnom preduzeću, tri delatnosti (održavanja čistoće na površinama javne namene, održavanje javnih zelenih površina, održavanje ulica i puteva) obzirom da kod njih nije moguće utvrditi krajnjeg korisnika, finansiraju se iz lokalnog budžeta, dok se preostale tri delatnosti (upravljanje pijacama, upravljanje grobljima i sahranjivanje, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda) finansiraju iz cena usluga. Način na koji se koja delatnost finansira, jedino bi bio bitan u slučaju da kod neke od ovih delatnosti planirate da uspostavite neki oblik javno-privarnog partnerstva gde jedino aranžmani kod delatnosti koje imaju identifikovanog krajnjeg korisnika mogu imati elemente koncesije, a što je od uticaja na ukupne ugovorne odnose sa privatnim partnerom i elemente javnog ugovora koji se po završenoj proceduri sa njim sklapa.