Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeZaposleni u javnom preduzeću na neodređeno vreme na mestu izvršnog direktora, postao je v.d. direktora tog javnog preduzeća. Ko u tom slučaju odlučuje o mirovanju njegovog radnog odnosa na neodređeno vreme?
Članom 79. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) predviđeno je sledeće:
“Zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drukčije određeno, ako odsustvuje sa rada zbog:
Zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ovog člana ima pravo da se u roku od 15 dana od dana odsluženja, odnosno dosluženja vojnog roka, prestanka rada u inostranstvu, odnosno kod drugog poslodavca, prestanka funkcije, povratka sa izdržavanja kazne zatvora, odnosno mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere - vrati na rad kod poslodavca.
Prava iz st. 1. i 2. ovog člana ima i bračni drug zaposlenog koji je upućen na rad u inostranstvo u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva.”
U skladu sa članom 192. istog Zakona o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu - nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste.
Prema članu 22. stav 3. Zakona o javnim preduzećima („Sl. glasnik RS“, br. 119/2012, 116/2013 - autentično tumačenje i 44/2014 - dr. zakon) direktor javnog preduzeća je javni funkcioner u smislu zakona kojim se reguliše oblast vršenja javnih funkcija. Članom 26. istog Zakona određeno je između ostalog da direktor javnog preduzeća:
1) predstavlja i zastupa javno preduzeće;
2) organizuje i rukovodi procesom rada;
3) vodi poslovanje javnog preduzeća;
4) odgovara za zakonitost rada javnog preduzeća;
5) predlaže dugoročni i srednjoročni plan poslovne strategije i razvoja i odgovoran je za njihovo sprovođenje;
6) predlaže godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja i odgovoran je za njegovo sprovođenje;
7) predlaže finansijske izveštaje;
8) izvršava odluke nadzornog odbora;
9) bira izvršne direktore;
10) bira predstavnike javnog preduzeća u skupštini društva kapitala čiji je jedini vlasnik javno preduzeće;
11) zaključuje ugovore o radu sa izvršnim direktorima, u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi;
12) donosi akt o sistematizaciji;
13) vrši druge poslove određene zakonom, osnivačkim aktom i statutom javnog preduzeća.
Član 52. istog Zakona kaže da se vršilac dužnosti direktora može imenovati do imenovanja direktora javnog preduzeća po sprovedenom javnom konkursu. Period obavljanja funkcije vršioca dužnosti direktora ne može biti duži od jedne godine. Isto lice ne može biti dva puta imenovano za vršioca dužnosti direktora. Vršilac dužnosti direktora mora ispunjavati uslove za imenovanje direktora javnog preduzeća iz člana 25. ovog zakona. Vršilac dužnosti ima sva prava, obaveze i ovlašćenja koja ima direktor javnog preduzeća.
U skladu sa navedenim direktor javnog preduzeća odlučuje o pravima i obavezama zaposlenih u javnom preduzeću, a o pravu na mirovanje radnog mesta u ovom konkretnom slučaju odlučiće vršilac dužnosti direktora, bez obzira što odlučuje o tom pravu za sebe.
Da li je Katastar nepokretnosti obavezan da postupak vodi po zahtevu stranke u skladu sa članom 78. Zakona o javnoj svojini?
Katastar nepokretnosti postupak upisa javne svojine sprovodi po zahtevu stranke za sve nepokretnosti (službene zgrade, poslovne prostorije, stanovi, stambene zgrade, garaže, garažna mesta…) osim nepokretnosti iz člana 72. Zakona o javnoj svojini (upis ulica, trgova, javnih parkova, komunalnih mreža), odnosno opštinskih i nekategorisanih puteva. Za ove kategorije nepokretnosti upis se sprovodi po službenoj dužnosti.
Katastar je u obavezi da sprovede upis prava svojine JLS po sl. dužnosti na izgrađenom i neizgrađenom građevinskom zemljištu u korist nosioca prava korišćenja, saglasno odredbama čl. 102. Zakona o planiranju i izgradnji.
Koji je osnov Katastra nepokretnosti za obustavljanje postupka upisa javne svojine za „ostalo zemljište“?
Pitanje tzv. „ostalog zemljišta“ dugo je tumačeno na različite načine. Suština je da se radi o zemljištu čija vrsta nije utvrđena. Ukoliko se npr. radi o građevinskom zemljištu potrebno je da se uz izvod iz odgovarajućeg planskog dokumenta katastru podnese zahtev za promenu vrste zemljišta iz „ostalog“ u recimo „građevinsko“, nakon čega je moguće sprovesti konverziju u korist javne svojine JLS.
Dakle, osnovano je u ovom trenutku postupanje katastra sa ostalim zemljištem jer nad ostalim zemljištem, odnosno nad tzv. „neutvrđenim zemljištem“ nije moguće sprovoditi upis javne svojine dok se ne sprovede promena vrste zemljišta u drugo zemljište podobno za upis javne svojine.
Da li prenos osnivačkih prava obuhvata i svojinske odnose i da li to podrazumeva da će već upisana javna svojina JLS na objektima i zemljištu koje koriste Osnovne škole i Dom zdravlja biti upisana na osnivača (Republiku Srbiju, odnosno Autonomnu pokrajinu Vojvodinu)?
Pitanje upisa javne svojine nad objektima osnovnih škola je aktuelno već nekoliko godina. Katastar za upis javne svojine JLS uglavnom zahteva dokaz da je JLS bila osnivač Osnovne škole da bi se sproveo upis javne svojine. Katastar je u pojedinim slučajevima zahtevao da se dostavi izvod iz registra Privrednog suda, koji vodi registar ustanova obrazovanja, gde se vidi da je opština bila osnivač i u takvim slučajevima je vršio upis javne svojine opštine.
Pitanje prenosa imovine nad objektima osnovnih škola nad kojima je upisano pravo korišćenja Osnovne škole, a oblik svojine: državna RS, može se vršiti i prema odredbama Zakona o javnoj svojini (član 26. stav 1. tačka 3.) – prenos na drugog nosioca javne svojine bez naknade, koji postupak se vodi pred Republičkom direkcijom za imovinu, i okončava se zaključkom Vlade. Jedan od modela je i sporazum o mirnom rešavanju spora po članu 193. Zakona o parničnom postupku. Sve pomenute modalitete možemo da vam prosedimo.
Kod prenosa imovine Domova zdravlja situacija je nešto drugačija jer je Vlada RS Odlukom o preuzimanju osnivačkih prava nad domovima zdravlja (Sl. glasnik RS, 21/20) od 14.03.2020. godine preuzela osnivačka prava nad domovima zdravlja, osim domova zdravlja u AP, gde osnivačka prava dalje vrši AP. Naime AP Vojvodina je donosila pojedinačne odluke o prenosu osnivačkih prava nad svakim Domom zdravlja na svojoj teritoriji i sve odluke o prenosu su objavljene u Sl. listu APV br. 53/19.
Međutim, pitanje imovine DZ u Vojvodini kao i u ostatku Srbije nije rešeno ovim Odlukama. Ostavljen je prostor da se novi osnivač RS ili AP upiše u odgovarajući registar kao osnivač DZ. Da li će ovaj upis u registar nužno značiti i određene promene u katastru nepokretnosti u ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću da kažemo. Takođe ostaje problem i pokretne imovine DZ koja je velike vrednosti i koju su opštine za potrebe DZ nabavljali iz budžeta ili donacija.
JLS je raspisala poziv za izbor privatnog partnera i dodelu javnog ugovora o javnom privatnom partnerstvu za zamenu, racionalizaciju i održavanje dela sistema javnog osvetljenja primenom mera ušteda energije na teritoriji JLS u skladu sa odobrenim projektom JPP-a od strane Komisije za JPP i Skupštine JLS. Nakon završenog postupka i otvaranja jedine prispele ponude, utvrđeno je da je pogrešno određena procenjena vrednost nabavke u postupku, jer je uneta vrednost inicijalnog ulaganja privatnog partnera na zameni sijalica koja je predviđena projektom a ne ukupna vrednost projekta u periodu od 13 godina. Da li bi se prekršio Zakon o javnim nabavkama i/ili Zakon o javno privatnom partnerstvu i koncesijama ukoliko bi se prihvatila ponuda koja je veća od pogrešno određene procenjene vrednosti a koja je po svim ostalim parametrima iz tendera i projekta JPP prihvatljiva?
Članom 144. stav 2. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon) propisano je da naručilac može da odbije kao neprihvatljivu ponudu koja prelazi iznos procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ili raspoloživih sredstava.
Dalje je članom 146. stav 2. Zakona propisano da naručilac može da dodeli ugovor ponuđaču čija ponuda sadrži ponuđenu cenu veću od procenjene vrednosti javne nabavke.
Dakle, iz odredaba Zakona proizilazi da naručilac može ugovor da dodeli ponuđaču i u situaciji u kojoj ponuda sadrži ponuđenu cenu veću od procenjene vrednosti javne nabavke.
Svakako, navedeno u situaciji u kojoj ima raspoloživa finansijska sredstva za realizaciju javne nabavke i ukoliko utvrdi da cena jeste realna tržišna cena.
Pri tome, odredbe Zakona ne postavljaju zahteve, odnosno ograničenja, u pogledu iznosa koji je prihvatljiv (u smislu iznosa za koji vrednost ponude veća u odnosu na procenjenu vrednost javne nabavke), iz čega proizilazi da se radi o proceni naručioca u svakom konkretnom slučaju.
U situaciji opisanoj u pitanju navodite da se u konkretnom slučaju i ne radi o situaciji u kojoj cena iz ponude suštinski prelazi procenjenu vrednost javne nabavke, već je do navedenog došlo usled greške u izradi konkursne dokumentacije i pripreme postupka javne nabavke, imajući u vidu da je vrednost nabavke ispravno određena u Projektu JPP-a, ali je u samom postupku javne nabavke naveden, kao procenjena vrednost javne nabavke, iznos koji se odnosi samo na deo ukupne procenjene vrednosti.
Imajući u vidu navedeno, može se zaključiti da naručilac u opisanoj situaciji nije dužan da donese odluku o obustavi postupka iz navedenog razloga koji se odnosi na vrednost primljene ponude, ukoliko naručilac ima raspoloživa sredstva za realizaciju ugovora i ukoliko je vrednost ponude u skladu sa tržišnim cenama. Svakako, naručilac jeste ovlašćen i da postupak obustavi, a da nakon toga sprovede novi postupak javne nabavke.
Treba ukazati da jeste od značaja okolnost da li je naručilac u sprovođenju postupka javne nabavke primenjivao odredbe Zakona i Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama koje se odnose na realnu (stvarnu) procenjenu vrednost javne nabavke.
Dakle, mišljenja smo da naručilac ne postupa protivno odredbama Zakona u slučaju u kojem bi doneo odluku o dodelu ugovora u opisanoj situaciji, a rizik na koji se može ukazati u slučaju donošenja takve odluke jeste to što je možda neki od privrednih subjekata odustao od učešće u postupku javne nabavke nakon sagledavanja procenjene vrednosti javne nabavke. Ovaj rizik svakako jeste umanjen ukoliko je iz celokupne objavljene dokumentacije o nabavci (i Projekta JPP, ukoliko je javno dostupan) jasno da se određena i objavljena procenjena vrednost odnosi na vrednost inicijalnog ulaganja.