Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, članom 74. propisana su sredstva obezbeđenja naplate. Kao sredstvo obezbeđenja može se ponuditi i trasirana menica, akceptirana od strane dva žiranta, iz čijih se zarada, na kojima se ustanovljava administrativna zabrana, poreski dug može naplatiti.

Menica je hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac (trasant) izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remitentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti tu isplatu.

U prvom slučaju radi se o trasiranoj menici, a u drugom o sopstvenoj menici.

Suštinska razlika između trasirane i sopstvene menice je u tome što kod sopstvene menice postoji izjava o neopozivoj isplati dok kod trasirane postoji naredba o neopozivoj isplati.

Sopstvena menica postoji u onom slučaju kada se njen izdavalac sam obavezao na plaćanje svote na koju menica glasi.

U skladu sa Zakonom o menici trasirana menica obavezno sadrži:

1) označenje da je menica, napisano u samom slogu isprave, na jeziku na kome je ona sastavljena;

2) bezuslovni uput da se plati određena svota novca;

3) ime onoga koji treba da plati (trasat);

4) označenje dospelosti;

5) mesto gde plaćanje treba da se izvrši;

6) ime onoga kome se ili po čijoj naredbi mora platiti (remitent);

7) označenje dana i mesta izdanja menice;

8) potpis onoga koji je menicu izdao (trasant).

Akceptiranje menice predstavlja menično pravnu radnju gde se neko lice, najčešće trasat, svojom voljom i potpisom obavezuje da prihvati meničnu obavezu i da će meničnu svotu isplatiti onako kako ona glasi. Akcept je izjava lica na koje se vuče menica, da će u roku dospeća menice na naplatu isplatiti menični dug u celini ili delimično. Ime akceptanta (lica koje isplaćuje menični dug) se nalazi na licu menice. Pre same naplate meničnog duga imalac menice podnosi je akceptantu na akceptiranje, tj. potrebno je da akceptant na licu menice napiše ''prihvatam'' ili ''priznajem'' i da se potpiše. Ovo je bitno zato što, neretko, menicu izdaje jedan pravni subjekat, a drugi pravni subjekt izmiruje obavezu iz te menice. Od tog momenta se menja i glavni dužnik u menici, jer tada glavnog dužnika trasanta zamenjuje akceptant. Dakle, akcept predstavlja izjavu koju određeno lice stavlja na meničnu ispravu kojom potvrđuje trasantov nalog za isplatu menične sume. Sa akceptiranjem menice, daje se meničnom poveriocu povećana sigurnost da će menična svota biti isplaćena.

U konkretnom slučaju ako su trasant i trasat ista lica u pitanju je sopstvena a ne trasirana menica, koja prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) ne može biti sredstvo obezbeđenja plaćanja. Kod trasirane menice trasant i trasat ne može biti isto lice. Sopstvena menica nije propisana ZPPPA kao predmet prinudne naplate, pa u tom smislu nije jasno šta se podrazumeva pod izjavom da takva menica može biti „sredstvo obezbeđenja u postupku prinudne naplate“.

Pored toga, Zakon o menici u slučaju trasirane menice pojmovno razlikuje “trasanta”, “trasata” i “remitenta” a ne fizička i pravna lica. Menica mora da bude izdata u skladu sa Zakonom o menici.

I na kraju skrećemo pažnju da sredstvo obezbeđenja plaćanja može biti samo menica avalirana od strane poslovne banke, što znači da je garant na menici (jemac) poslovna banka a ne pravno lice. U slučaju sopstvene menice, Zakonu o menici definiše samo izjavu izdavaoca menice da će izvršiti određenu isplatu. Prema članu 74. ZPPPA kao sredstvo obezbeđenja plaćanja prihvata se trasirana menica, sa izjavom dva žiranta da će se u slučaju nepoštovanja rokova u postupku odlaganja plaćanja dugovanja, dugovani porez naplatiti iz njihovih zarada na kojima je ustanovljena administrativna zabrana. Takođe podsećamo da se u postupku odlaganja plaćanja dugovanog poreza na rate prihvata sredstvo obezbeđenja iz koga će se najefikasnije izvršiti naplata dugovanog poreza.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

U slučaju da može, radilo bi se o sopstvenoj trasiranoj menici koja se u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne navodi kao sredstvo obezbeđenja.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Prema članu 2. Zakona o porezima na imovinu, porez na imovinu plaća se na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, i to na:

1) pravo svojine, odnosno na pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari;

2) pravo zakupa, odnosno korišćenja, stana ili kuće za stanovanje, konstituisano u korist fizičkog lica;

3) pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni režim građevinskog zemljišta;

4) pravo korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini od strane imaoca prava korišćenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;

5) korišćenje nepokretnosti u javnoj svojini od strane korisnika nepokretnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;

6) državinu nepokretnosti na kojoj imalac prava svojine nije poznat ili nije određen;

7) državinu nepokretnosti u javnoj svojini, bez pravnog osnova;

8) državinu i korišćenje nepokretnosti po osnovu ugovora o finansijskom lizingu.

Pravom zakupa stana ili kuće za stanovanje konstituisanim u korist fizičkog lica, u smislu stava 1. tačka 2) ovog člana Zakona o porezima na imovinu, smatra se pravo zakupa za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme, za koji je propisano plaćanje neprofitne zakupnine ili zakupnine koja se obračunava primenom propisanih kriterijuma i merila, u skladu sa zakonima kojima se uređuju:

(1) stanovanje i održavanje zgrada, odnosno u skladu sa posebnim propisima kojima je bilo uređeno stanovanje koji su prestali da važe danom početka primene zakona kojim je uređeno stanovanje i održavanje zgrada;

(2) javna svojina;

(3) prava boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca;

(4) zbrinjavanje izbeglica.

Pravom korišćenja stana ili kuće za stanovanje konstituisanim u korist fizičkog lica, u smislu stava 1. tačka 2) navedenog člana Zakona o porezima na imovinu, smatra se pravo korišćenja za period iz stava 4. ovog člana, u skladu sa Zakonom kojim se uređuje zbrinjavanje izbeglica.

Prema navedenom, za stanove koje koriste interno raseljena lica, pre svega treba proveriti da li postoji pravni osnov za njihovo korišćenje.

Ako je pravni osnov ugovor, treba proveriti u skladu s kojim zakonom je ugovor sačinjen, da li je to jedan od navedenih zakona po kojima se vrši oporezivanje u skladu sa tačkom 2. člana 2. Zakona o porezima na imovinu. Ako je to zakup po nekoj od stavki ovog Zakona ili korišćenje u skladu sa Zakonom o izbeglicama, onda su fizička lica obveznici poreza na imovinu.

Ako stanove koji su u vlasništvu opštine, fizička lica koriste bez pravnog osnova, tada su oni poreski obveznici po tački 7. člana 2. Zakona o porezima na imovinu.

Ako između fizičkog lica I opštine postoji ugovor o korišćenju (koji nije zakup) u skladu sa nekim od zakona (sem po Zakonu o izbeglicama), to korišćenje nije oporezivo pravo, pa je u tom slučaju obveznik poreza na imovinu opština, koja svakako kao budžetski korisnik ima pravo na poresko oslobođenje.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara uređeno je plaćanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine, pri čemu se odredbe zakona koji se odnose na ovu naknadu primenjuju od 1. marta 2019. godine.

Početkom primene odredbi Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara koje se odnose na naknadu za zaštitu i unapređivanje životne sredine, odnosno od 1. marta 2019. godine, prestaju da važe odredbe člana 87. stav 3. tačka 3) i stav 6. Zakona o zaštiti životne sredine i akta jedinice lokalne samouprave doneta na osnovu člana 87. ovog zakona, kao i Uredba o  kriterijumima za utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine i najvišeg iznosa naknade.

Članom 5. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji - ZPPPA, kojim je uređeno načelo vremenskog važenja propisa, propisano je da se poreska obaveza utvrđuje na osnovu propisa koji su bili na snazi u vreme njenog nastanka, a da su radnje u poreskom postupku regulisane propisima koji su na snazi u vreme kada se preduzimaju.

U skladu sa navedenim, obaveza po osnovu nakande za zaštitu i unapređivanje životne sredine za ranije godine može da se utvrđuje u skladu sa odredbama ZPPPA koje propisuju zastarelost, što uzimajući u obzir relativni rok zastarelosti od 5 godina, znači od 2016 godine. Takođe to znači da se za utvrđivanje ovih obaveza za 2016., 2017. i 2018. godinu primenjuju odredbe člana 87. Zakona o zaštiti životne sredine,  Uredbe o  kriterijumima za utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine i najvišeg iznosa naknade, kao i akta jedinice lokalne samouprave (opštinske/gradske Odluke) donete na osnovu člana 87. ovog zakona, dakle u skladu sa materijalnim propisima koji su važili za konkretnu godinu za koju se vrši utvrđivanje naknade.

Napominjemo da se prema Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara, koji se primenjuje od 1. marta 2019. godine,  utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine (eko takse) za 2019. i 2020. godinu vrši na sledeći način:

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Pravno lice ima pravo da odluči kako će vrednovati nekretnine, a kako investicione nekretnine, pri čemu nema obavezu da ove dve vrste nekretnina budu vrednovane na isti način.

U skladu sa odredbama Pravilnika o Kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike nekretnine, postrojenja i oprema se iskazuju na računima grupe 02.

Nekretnine, postrojenja i oprema u obrascu Bilans stanja iskazuju se na sledećim pozicijama:

• Zemljište (AOP 0011)
• Građevinski objekti (AOP 0012)
• Postrojenja i oprema (AOP 0013)
• Investicione nekretnine (AOP 0014)
• Nekretnine, postrojenja I oprema u pripremi (AOP 0016)
• Ulaganja na tuđim nekretninama, postrojenjima I opremi (AOP 0017)
• Avansi za nekretnine, postrojenja i opremu (AOP 0018).

Pravnim licima koja u skladu sa Zakonom o računovodstvu primenjuju Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja – MSFI, nekretnine, postrojenja i oprema priznaju se i vrednuju u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardima - MRS: MRS 16, MRS 17, MRS 36 i MRS 40 i drugim relevantnim MSFI.

Pravna lica koja primenjuju MSFI za MSP – nekretnine, postrojenja i opremu priznaju i vrednuju u skladu sa Odeljkom 16, 17, 20 i 27 i drugim relevantnim odredbama tog standarda. Obzirom da pravna lica koja primenjuju MSFI za MSP ne ispunjavaju uslov da prijave poresku osnovicu po fer vrednosti fokusiraćemo se samo na poreske obveznike koji primenjuju MSFI.

Prema navedenim Međunarodnim računovodstvenim standardima, nekretnine, postrojenja i oprema mogu se podeliti u tri osnovne grupe:

• Nekretnine, postrojenja i oprema u čijem računovodstvenom obuhvatanju se primenjuje MRS 16,
• Nekretnine, postrojenja i oprema uzeta u finansijski lizing čije računovodstveno obuhvatanje uređuje MRS 17 i
• Investicione nekretnine čije računovodstveno obuhvatanje uređuje MRS 40.

U slučaju nekretnina, postrojenja i opreme - MRS 16 za odmeravanje nakon početnog priznavanja pruža dva modela: Model nabavne vrednosti (cene koštanja) i model revalorizacije (fer vrednost) i svako pravno lice treba da odluči koji od ova dva modela primenjuje i da isti precizira svojim aktom kojim utvrđuje računovodstvene politike;

U slučaju investicionih nekretnina – MRS 40 za odmeravanje nakon početnog priznavanja pruža dva modela: Model nabavne vrednosti (cene koštanja) I model revalorizacije (fer vrednost) i svako pravno lice treba da odluči koji od ova dva modela primenjuje i da isti precizira svojim aktom kojim utvrđuje računovodstvene politike.

Iz navedenog proizilazi da pravno lice nema obavezu da ove dve vrste nekretnina vrednuje na isti način. U konkretnom slučaju, uvidom u Napomene za finansijski izveštaj za 2019. godinu Agencije za privredne registre, može se utvrditi da preduzeće X primenjuje MSFI (strana 2) i da nekretnine vrednuje po nabavnoj ceni ili ceni koštanja, a da investicione nekretnine vrednuje po poštenoj (fer) vrednosti, što jeste u skladu sa propisanim standardima.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.