Članom 51. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave propisano je da zaposleni ima pravo na solidarnu pomoć, za slučaj: 

1. duže ili teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice ili teže povrede zaposlenog,
2. nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice,
3. zdravstvene rehabilitacije zaposlenog,
4. nastanka teže invalidnosti zaposlenog,
5. nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice,
6. pomoć porodici za slučaj smrti zaposlenog i zaposlenom za slučaj smrti člana uže porodice,
7. mesečnu stipendiju tokom redovnog školovanja za decu zaposlenog čija je smrt nastupila kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja - do visine mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, a ukoliko deca borave u predškolskoj ustanovi poslodavac je dužan da nadoknadi troškove boravka u predškolskoj ustanovi,
8. pomoć zbog uništenja ili oštećenja imovine, elementarnih i drugih vanrednih događaja - do visine neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana,
9. rođenja deteta zaposlenog - u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike,
10. pomoć zaposlenoj za vantelesnu oplodnju - najviše do tri prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, a na osnovu uredne dokumentacije,
11. drugu solidarnu pomoć za poboljšanje materijalnog i socijalnog položaja zaposlenog u skladu sa merilima propisanim opštim aktom poslodavca i raspoloživim finansijskim sredstvima.

Stavom 5. istog člana propisano je da pravo iz stava 1. ovog člana zaposleni ne ostvaruje za članove uže porodice koji ostvaruju primanja iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada u trenutku podnošenja zahteva, odnosno koji primaju novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili primaju penziju koja je veća od najnižeg iznosa penzije.

S tim u vezi, pravo na solidarnu pomoć zaposleni može da ostvari za slučaj utvrđen u članu 51. stav 1. tačka 6) PKU za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, odnosno za slučaj smrti člana uže porodice, imajući u vidu da se ograničenje za ostvarivanje ovog prava propisano stavom 5. navedenog člana, odnosi na članove uže porodice koji u momentu podnošenja zahteva, ostvaruju primanja iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, odnosno koji primaju novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili primaju penziju koja je veća od najnižeg iznosa penzije i to su slučajevi duže ili teže člana uže porodice zaposlenog (tačka 1), nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju člana uže porodice zaposlenog (tačka 2), nabavke lekova za člana uže porodice (tačka 5).

S obzirom da se u slučaju iz tačke 6) stava 1. člana 51. PKU za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, radi o pomoći po osnovu činjenice smrti člana uže porodice, koji u momentu kada zaposleni podnosi zahtev za ostvarivanje prava na solidarnu pomoć, više ne ostvaruje prava po osnovu radnog odnosa, odnosno ne prima novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili penziju, mišljenja smo da nema smetnji da zaposleni ostvari pravo na solidarnu pomoć za slučaj smrti člana uže porodice.

Obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređena su Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) i posebnim zakonima, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu, samo kada je to zakonom određeno.

Iako Zakon o radu predviđa slučajeve u kojima zaposleni ima pravo da odsustvuje sa rada uz naknadu zarade (na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa) to nije slučaj i sa odbornikom koji je dužan da prisustvuje sednicama Skupštine i sednicama radnih tela Skupštine u koje je biran. U slučaju kada odbornik mora da odsustvuje sa posla zbog prisustvovanja sednicama Skupštine ili sednicama radnih tela Skupštine u koje je biran, odbornik može prema Zakonu o radu da koristi godišnji odmor ili neplaćeno odsustvo.

Korišćenje godišnjeg odmora regulisano je čl. 68-75. Zakona o radu, dok je neplaćeno odsustvo regulisano članom 78. Zakona o radu.

Poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo). Za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno. Zakon o radu ne propisuje slučajeve kada poslodavac može zaposlenom da odobri neplaćeno odsustvo, tako da se sve svodi na volju poslodavca da isto odobri zaposlenom.

Kako zakonom nije ništa precizno predviđeno, neplaćena odsustva su različito rešavana i tretirana u kolektivnim ugovorima, a najčešći slučaj je da se samo ponavljaju odredbe Zakona o radu, da poslodavac može zaposlenom odobriti odsustvo bez naknade zarade, uz eventualnu ogradu, da to ne remeti proces i organizaciju rada kod poslodavca. Pravo zaposlenog na neplaćeno odsustvo i dužina njegovog trajanja utvrđuje se rešenjem, na pismeni zahtev zaposlenog, pod uslovom da je zaposleni priložio odgovarajuću dokumentaciju (dokaz o postojanju pravnog osnova za korišćenje neplaćenog odsustva). Zaposleni na neplaćenom odsustvu je i dalje u radnom odnosu kod istog poslodavca, i ne može da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca. 

Dakle, na osnovu svega navedenog, odbornik koji odsustvuje sa posla zbog prisustvovanja sednicama Skupštine ili sednicama radnih tela Skupštine u koje je biran ima po Zakonu o radu dve mogućnosti: 1) da koristi godišnji odmor ili da 2) podnese zahtev za neplaćeno odsustvo uz podnošenje odgovarajuće dokumentacije (dokaz o postojanju pravnog osnova za korišćenje neplaćenog odsustva – npr. potvrdu da je odbornik Skupštine i poziv na sednicu). Ako odbornik koristi neplaćeno odsustvo, u tom slučaju ima pravo na naknadu troškova od strane JLS, tj. JLS može da nadoknadi odborniku izgubljenu dobit.

Shodno članu 69. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana.

Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu.

Članom 72. istog zakona je propisano da zaposleni ima pravo na dvanaestinu godišnjeg odmora iz člana 69. ovog zakona (srazmerni deo) za svaki mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos.

Shodno članu 73. godišnji odmor koristi se jednokratno ili u dva ili više delova, u skladu sa ovim zakonom. Ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. Zaposleni ima pravo da godišnji odmor koristi u dva dela, osim ako se sa poslodavcem sporazume da godišnji odmor koristi u više delova. Zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta - ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine.

Konačno, članom 76. Zakona o radu je propisano da je u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac  dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

U konkretnom slučaju je od značaja da je lice imalo odobrenje da koristi srazmerni deo godišnjeg odmora za 2020. godinu odnosno da utvrđeni srazmerni deo godišnjeg odmora nije iskoristilo zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Ukoliko je postojalo odobrenje za korišćenje godišnjeg odmora, kao i da razlozi za nekorišćenje godišnjeg odmora nisu prethodno navedeni razlozi, tom licu prestaje pravo da se tako utvrđeni odmor iskoristi do 30. juna 2021. godine.

Shodno navedenom, ovo lice ne može ostvariti novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora za srazmerni deo godišnjeg odmora za 2020. godinu, pod uslovom da je imalo odobrenje da ga koristi odnosno pod uslovom da to nije činilo iz razloga opisanih u članu 73. stav 4. Zakona o radu.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, broj 87/18) propisuje u članu 89. da informacije od javnog značaja koje sadrže podatke o ličnosti mogu biti učinjene dostupnim tražiocu informacije od strane organa vlasti na način kojim se obezbeđuje da se pravo javnosti da zna i pravo na zaštitu podataka o ličnosti mogu ostvariti zajedno, u meri propisanoj zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i ovim zakonom.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, broj 87/18) u članu 4. propisuje da je „biometrijski podatak” podatak o ličnosti dobijen posebnom tehničkom obradom u vezi sa fizičkim obeležjima, fiziološkim obeležjima ili obeležjima ponašanja fizičkog lica, koja omogućava ili potvrđuje jedinstvenu identifikaciju tog lica, kao što je slika njegovog lica ili njegovi daktiloskopski podaci.

Isti zakon u članu 17. propisuje da je zabranjena obrada kojom se otkriva rasno ili etničko poreklo, političko mišljenje, versko ili filozofsko uverenje ili članstvo u sindikatu, kao i obrada genetskih podataka, biometrijskih podataka u cilju jedinstvene identifikacije lica, podataka o zdravstvenom stanju ili podataka o seksualnom životu ili seksualnoj orijentaciji fizičkog lica, a da je izuzetno dozvoljena u deset taksativno nabrojanih slučajeva.

Obrada biometrijskih podataka u svrhu evidentiranja dolaska i odlaska zaposlenih sa posla predstavlja intruzivan vid obrade podataka o ličnosti, koji je u suprotnosti sa načelom „minimizacije podataka“, koje određuje da podaci moraju biti primereni, bitni i ograničeni na ono što je neophodno u odnosu na svrhu obrade, jer se ista svrha može postići i na drugi način koji manje zadire u privatnost zaposlenih.