Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeDa li ustanova za sport može da se organizuje kao javno preduzeće?
Članom 110. Zakona o sportu („Sl. glasnik RS“, br. 10/2016) kojim je propisano da JLS u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne službe može osnivati ustanove u oblasti sporta i da u svom budžetu može da obezbedi sredstva za rad konkretne ustanove, u skladu sa zakonom. Takođe, navedenim zakonom je propisano i da privredna društva za obavljanje sportske delatnosti mogu osnivati fizička ili pravna lica u skladu sa zakonom.
Polazeći o ovih odredbi koje ne sadrže pravni osnov za osnivanje ustanove kao javnog preduzeća, zaključak je da ustanova u oblasti sporta ne može da se osnuje kao javno preduzeće.
Da li se prilikom utvrđivanja prava na prekovremeni rad za službenike na položaju, odnosno načelnike uprava, primenjuje član 25. Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru koji predviđa ograničenje prava na uvećanje plate?
Članom 25. Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016, 108/2016, 113/2017, 95/2018, 86/2019 i 157/2020) je propisano:
„Zaposleni koji rade na radnim mestima koja su aktom Vlade iz člana 10. ovog zakona utvrđena kao rukovodeća radna mesta i zaposleni koji rade na radnim mestima čiji opis poslova uključuje odgovornost vezanu za rukovođenje organom, organizacijom ili drugim organizacionim oblikom u javnom sektoru, za vreme provedeno na radu na poslovima rukovodećeg radnog mesta, kao i državni službenici na položaju, odnosno službenici na položaju u organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i funkcioneri, nemaju pravo na uvećanje plate iz člana 18. stav 1. tačka 1)-4) i st. 3. i 4. ovog zakona“.
Dakle, navedenim odredbama člana 25. se ukazuje da ova lica nemaju pravo na uvećanje plate, između ostalog, za prekovremeni rad (čl. 18 st. 1 tač. 3 Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru).
Članom 48. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je propisano da je položaj radno mesto na kome službenik ima ovlašćenja i odgovornosti u vezi sa rukovođenjem i usklađivanjem rada organa, službe ili organizacije autonomne pokrajine, odnosno gradske, opštinske uprave ili uprave gradske opštine i da su u jedinici lokalne samouprave i gradskoj opštini, položaji u smislu odredaba ovog zakona, radna mesta načelnika gradske, opštinske, odnosno uprave gradske opštine i njihovih zamenika.
Dakle, članom 25. Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru je propisano da službenici na položaju u jedinicama lokalne samouprave (načelnik i zamenik načelnika uprave) nemaju pravo na uvećanje plate na osnovu prekovremenog rada.
Kako i na koji način vlasnik objekta upisuje pravo nad zemljištem ispod objekta tj. stiče pravo nad zemljištem za redovnu upotrebu u procesu ozakonjenja i da li isto plaća?
Članom 70. Zakona o planiranju i izgradnji propisan je postupak određivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta.
Ako je za objekat podnet zahtev za legalizaciju ili je po službenoj dužnosti pokrenut postupak ozakonjenja objekta, a nadležni organ u toku ocene ispunjenosti uslova za ozakonjenje predmetnog objekta utvrdi da lice koje je vlasnik objekta istovremeno nije i vlasnik zemljišta na kome se objekat nalazi, nadležni organ koji sprovodi postupak ozakonjenja može odrediti građevinsko zemljište ispod objekta kao zemljište za redovnu upotrebu objekta.
Dakle, u toku postupka ozakonjenja, služba za ozakonjenje, primenom stava 2. i stava 7. člana 70. određuje zemljište za redovnu upotrebu objekta. Služba za ozakonjenje donosi rešenje o prekidu postupka ozakonjenja do rešavanja imovinsko-pravnih odnosa. Istim tim rešenjem kojim se prekida postupak ozakonjenja ova služba, na osnovu kopije plana i elaborata geodetskih radova, određuje površinu zemljišta ispod objekta koji je predmet ozakonjenja kao zemljište za redovnu upotrebu objekta. Ovo rešenje se dostavlja investitoru i službi za imovinsko-pravne odnose, koja, nakon pravnosnažnosti rešenja, treba da sprovede postupak otuđenja predmetnog zemljišta.
Na ovaj način investitor stiče pravo da neposrednom pogodbom od jedinice lokalne samouprave otkupi zemljište ispod objekta, koje je određeno kao zemljište za redovnu upotrebu objekta. Investitor je dužan da, nakon otkupa zemljišta, formira katastarsku parcelu u službi za katastar nepokretnosti i nakon toga stiče uslov za ozakonjenje svog objekta, ali istovremeno stiče i obavezu da u roku od 5 godina od dana pravnosnažnosti rešenja o ozakonjenju podnese zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta u skladu sa ZPI. Rešenje o prekidu postupka i određivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta, saglasno stavu 9. člana 70, predstavlja ispravu podobnu za formiranje katastarske parcele.
Napominjemo da je nakon postupka određivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta, potrebno sprovesti i postupak utvrđivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta, što se vrši u skladu sa pravilima parcelacije iz važećeg urbanističkog plana.
Posebno napominjemo, da treba proveriti da li je vlasnik objekta istovremeno i vlasnik zemljišta, tj. da li je i na koji način stekao pravo korišćenja na zemljištu. Ako je pravo korišćenja stečeno radi izgradnje (otuda građevinska i upotrebna dozvola na objektu), onda je vlasnik imao pravo da konvertuje pravo korišćenja u pravo svojine na zemljištu skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Ukoliko vlasnik objekta nije bio vlasnik zemljišta, organ uprave će ispravno postupiti tako što će odrediti zemljište pod objektom kao zemljište za redovnu upotrebu objekta.
Elektroprivreda Srbije obratila se Opštinskoj upravi za zahtevom za ustanovljenje službenosti a radi izgradnje trafostanice jačine 10kw na parceli u javnoj svojini opštine. Da li je službenost podobno pravo za izgradnju? Ukoliko nije, u kom postupku bi trebalo da se rešava po zahtevu? Da li je EPS u obavezi da plaća službenost kada se radi o zemljištu u javnoj svojini?
Najpre je neophodno sagledati nekoliko propisa koji regulišu ovu oblast. Tu su pre svih Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o eksproprijaciji, Zakon o javnoj svojini, kao i Zakon o energetici.
Naime, pitanje koje se odnosi na “podobno pravo za izgradnju” pretpostavka je da se misli na odgovarajuće pravo na zemljištu za izdavanje građevinske dozvole za izgradnju objekta trafostanice. Članom 135. Zakona o planiranju i izgradnji pod odgovarajućim pravom na zemljištu smatra se pravo svojine ili pravo zakupa na zemljištu u javnoj svojini, odnosno drugo pravo propisano zakonom. U ta druga prava propisana zakonom ulazi i pravo službenosti ustanovljeno u skladu sa zakonom, a na osnovu zaključnog ugovora za izgradnju objekata linijske infrastrukture (stav 4. istog člana Zakona). S tim u vezi ako je pitanje da li se pravo službenosti može smatrati odgovarajućim pravom u smislu Zakona o planiranju i izgradnji da bi se izdala građevinska dozvola, odgovor je da može ukoliko se grade objekti linijske infrastrukture i ukoliko je zaključen odgovarajući ugovor o pravu službenosti.
Kod drugog pitanja neophodno je da posmatramo dva propisa.
Sa jedne strane tu je Zakon o energetici koji propisuje u članu 218. stav 6. da operateri sistema električne energije nemaju obavezu plaćanja naknade za službenost na zemljištu koje je u javnoj svojini. Međutim, ovde se postavlja pitanje da li dovoljno utvrditi službenost ako se radi o izgradnji objekta trafostanice koji objekat je trajnog karaktera, kao i kakva je sudbina ostalog zemljišta u javnoj svojini po pitanju daljeg održavanja predmetnog dalekovoda.
Zaključak je da, imajući u vidu vrstu objekta koji se gradi, smatramo da ustanovljenje službenosti nije dovoljno, već treba sprovesti postupak eksproprijacije/administrativnog prenosa sa jednog na drugog titulara javne svojine, gde jedinici lokalne samouprave pripada pravo na naknadu ukoliko u postupku dokaže da je zemljište stečeno teretnim pravnim poslom.
Za sva zvanična tumačenja propisa preporučujemo obraćanje resornim ministarstvima.
Kako je članom 174. Zakona o zaposlenima u uutonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, između ostalog, propisano da žalbena komisija odlučuje o žalbama službenika na rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i dužnostima, kao i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa, da li je žalbena komisija nadležna i da odlučuje o žalbama nameštenika odnosno ko je drugostepeni organ nadležan za postupanje po žalbama na rešenja kojima se odlučuje o pravima i dužnostim iz radnog odnosa nameštenika?
Članom 6. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalnih samouprava je utvrđeno da se na prava i dužnosti iz radnog odnosa nameštenika primenjuju opšti propisi o radu i kolektivni ugovori, ako ovim ili posebnim zakonom nije drugačije određeno.
Članom 170. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je propisano sledeće:
„Žalbena komisija odlučuje o žalbama službenika na rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i dužnostima, kao i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa.
Žalbena komisija primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak“.
Najzad, članom 195. Zakona o radu, koji predstavlja lex generalis, je propisano:
„Protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom.
Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava“.
Dakle, žalbena komisija nije nadležni drugostepeni organ u slučaju nameštenika, već oni mogu protiv konkretnog rešenja da pokrenu radni spor pred nadležnim sudom u roku od 60 dana od dana njegovog dostavljanja.