Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeDa li se može sporazumno preuzeti radnik iz Javnog komunalnog preduzeća u opštinsku upravu?
Pravni osnov za preuzimanje zaposlenog iz javnog preduzeća u opštinsku upravu ne postoji. Ranija mogućnost putem internog tržišta rada koji su činili svi zaposleni iz svih organizacionih oblika u sistemu lokalne samouprave, prestala je da važi 01.01.2020. godine, kada je prestao da važi Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.
Što se važećih odredbi o preuzimanju tiče, članom 91. Zakona o zaposlenima u AP i JLS predviđeno je da organ, služba ili organizacija iz člana 1. st. 1. i 2. ovog zakona može preuzeti, bez konkursa, službenika koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme u drugom organu, službi ili organizaciji kod istog poslodavca.
Poslodavac može preuzeti od drugog poslodavca iz člana 4. ovog zakona, odnosno iz državnog organa, bez konkursa, službenika koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme.
Preuzimanje službenika vrši se na osnovu sporazuma o preuzimanju uz saglasnost službenika koji se preuzima.
Pre preuzimanja iz st. 1. i 2. ovog člana može se sprovesti prethodna provera stručne osposobljenosti, znanja i veština.
Kako javno preduzeće nije poslodavac od koga opštinska uprava može preuzeti zaposlenog u smislu citiranih odredbi, mišljenja smo da nema pravnog osnova za preuzimanje.
Poreskom obvezniku, pravnom licu, 2017. godine doneto je rešenje o reprogramu duga. Poreski obveznik nije platio rate reprograma, zbog toga nije otpisana 50% kamate, a dugovani porez nije naplaćen prinudnim putem. Da li obveznik ima pravo da podnese zahtev za odlaganje dugovanog poreza u 2020. godini?
Odlaganje poreskog duga propisano je Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji i Uredbom o bližim uslovima za odlaganje plaćanja poreskog duga.
Odredbama člana 73. st. 1−4. ZPPPA propisano je da nadležni organ jedinice lokalne samouprave - lokalna poreska administracija - može, na obrazloženi zahtev poreskog obveznika, u celosti ili delimično, odložiti plaćanje dugovanog poreza, pod uslovom da plaćanje dugovanog poreza:
1) za poreskog obveznika predstavlja neprimereno veliko opterećenje;
2) nanosi bitnu ekonomsku štetu poreskom obvezniku.
O odlaganju plaćanja dugovanog poreza, po ispunjenju uslova odlučuje gradonačelnik, odnosno predsednik opštine, odnosno lice koje on ovlasti, jedinice lokalne samouprave kojoj pripadaju izvorni javni prihodi čija naplata se odlaže u skladu sa ovim zakonom. Odlukom se može odobriti odlaganje plaćanja dugovanog poreza na rate, ali najduže do 60 meseci, uz mogućnost korišćenja odloženog plaćanja do 12 meseci. Odlaganje plaćanja dugovanog poreza vrši se potpisivanjem sporazuma između lokalne poreske administracije i poreskog obveznika, odnosno rešenjem lokalne poreske administracije.
Odredbama člana 74. st. 1, 2, 6, 7. i 8. ZPPPA propisano je da u postupku odlučivanja o odlaganju plaćanja dugovanog poreza iz člana 73. stav 3. tog zakona, od poreskog obveznika se zahteva davanje sredstava obezbeđenja naplate, koja ne mogu biti manja od visine dugovanog poreza čije se plaćanje odlaže.
Sredstva obezbeđenja naplate su:
1) hipoteka na nepokretnosti poreskog obveznika;
2) zaloga na pokretnim stvarima poreskog obveznika;
3) neopoziva bankarska garancija;
4) jemstvo drugog lica koje je vlasnik imovine;
5) trasirana menica, akceptirana od strane dva žiranta, iz čijih se zarada, na kojima se ustanovljava administrativna zabrana, poreski dug može naplatiti;
6) menica avalirana od strane poslovne banke.
Izuzetno od poreskog obveznika se ne zahteva ispunjenje uslova koje je propisala Vlada aktom iz člana 73. stav 2. ovog zakona, kao ni davanje sredstava obezbeđenja naplate − ako dugovani porez iz člana 73. stav 3. ovog zakona, po osnovu svih javnih prihoda koje naplaćuje jedinica lokalne samouprave na dan podnošenja zahteva za odlaganje njegovog plaćanja, iznosi, i to:
1) za pravno lice i preduzetnika − do 1.500.000 dinara;
2) za fizičko lice − do 200.000 dinara.
Odredbama člana 76. st. 3. i 4. ZPPPA propisano je da se poreskom obvezniku kome je u skladu sa odredbama čl. 73, 74, 74a i 74b tog zakona, plaćanje dugovanog poreza odloženo, a koji redovno izmiruje rate dospelih obaveza koje su odložene, uključujući i tekuće obaveze u skladu sa zakonom - otpisuje 50% kamate koja se odnosi na taj dug plaćen u tom periodu, po isteku svakih 12 meseci, do izmirenja tog duga u potpunosti. Pravo na otpis 50% kamate se ne ostvaruje za odlaganje plaćanja dugovanog poreza, kada je obaveza utvrđena rešenjem u postupku poreske kontrole.
Kada poreski obveznik i pre isteka roka plaćanja dugovanog poreza na rate u skladu sa ovim zakonom isplati dugovani porez u potpunosti, poreskom obvezniku se otpisuje 50% kamate na taj dug.
Međutim, ukoliko se poreski obveznik ne pridržava rokova iz sporazuma o odlaganju plaćanja dugovanog poreza, ili ukoliko u periodu za koji je odloženo plaćanje dugovanog poreza ne izmiri tekuću obavezu, osim u slučaju ako je podneo zahtev za odlaganje plaćanja te tekuće obaveze, nadležni poreski organ će po službenoj dužnosti poništiti sporazum i dospeli, a neplaćeni poreski dug, vodeći računa o efikasnosti naplate, naplatiti iz sredstava obezbeđenja, odnosno u postupku prinudne naplate poreskog duga.
Ako se dospeli, a neplaćeni poreski dug, naplaćuje iz sredstava obezbeđenja, lokalna poreska administracija ne donosi rešenje o prinudnoj naplati, već samo obaveštava poreskog obveznika da će pristupiti prinudnoj naplati dospelog, a neplaćenog duga iz datih sredstava obezbeđenja naplate u skladu sa zakonom.
U skladu sa navedenim, poreski obveznik za koga je lokalna poreska administracija po službenoj dužnosti poništila sporazum, odnosno ukinula rešenje, nema pravo da ponovo podnese zahtev za odlaganje plaćanja tog dugovanog poreza.
Napominjemo da lokalna poreska administracija u svakom konkretnom slučaju utvrđuje da li su ispunjeni propisani uslovi i činjenice koje su važne za donošenje odluke u vezi sa pravom poreskog obveznika da podnese zahtev za odlaganje plaćanja duga.
Pitanje je u vezi utvrđivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta u postupku ozakonjenja: Objekat je izgrađen delom na susednoj katastarskoj parceli, uz saglasnost vlasnika izvršena je parcelacija i formirana nova katastarska parcela koja je neznatno veća od zemljišta pod tim delom objekta (u pitanju si fizička lica). Parcelacija je sprovedena i upisana u katastru nepokretnosti. Da li organ nadležan za imovinsko-pravne poslove uopšte može doneti rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta, jer se radi o privatnoj svojini? Kakvu bi svrhu imalo to rešenje, jer je investitor pribavio predmetnu katastarsku parcelu i samim tim ima odgovarajuće pravo na zemljištu u smislu člana 10. Zakona o ozakonjenju.
U konkretnoj situaciji, mišljenja smo da nije potrebno voditi postupak utvrđivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta, jer su imovinski odnosi rešeni sporazumno između vlasnika zemljišta i vlasnika objekta. Nakon sprovođenja parcelacije i potpisivanja kupoprodajnog ugovora, vlasnik objekta ostvariće jedinstvo nepokretnosti i postojaće pravni osnov za ozakonjenje.
Da li Strategija razvoja opštine za period 2020-2030, može biti smatrana „zamenom“ za Plan razvoja opštine do njegovog usvajanja ili ne? Da li po usvajanju Plana razvoja treba Strategiju razvoja opštine za period 2020-2030 staviti van snage ili je potrebno istu uskladiti odnosno revidirati u skladu sa usvojenim planom?
Naša preporuka je, ako je to izvodljivo za JLS, da postojeću verziju Strategije razvoja (trenutno u statusu nacrta kako smo razumeli) prilagodite formi Plana razvoja opštine u skladu sa Zakonom o planskom sistemu ("Sl. glasnik RS", br. 30/18) i Uredbom o obaveznim elementima Plana razvoja autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 107/20). To bi omogućilo da se ne mora naknadno revidirati dokument u skladu sa obavezama koje je predvideo Zakon i prateća uredba.
Ovde posebno ukazujemo da Zakon o planskom sistemu, već od 2018. godine od kada je počeo da se primenjuje (oktobar 2018. godine) - ne predviđa donošenje novih Strategija razvoja kao krovnih planskih dokumenata nego - Planova razvoja. A u čl. 55. predviđa da čak ako se i samo menjaju važeći dokumenti – treba da budu usklađeni sa Zakonom prilikom prvih izmena i dopuna. Znači i da je Vaša JLS samo pristupila izmeni krovne strategije, trebalo bi da se tom prilikom preformatira u Plan razvoja, a tim pre je to nužan pristup u situaciji kada idete na usvajanje novog planskog dokumenta.
Ponavljamo stoga da je naša preporuka da se JLS već sada preorijentiše na izmenu forme ovog planskog dokumenta, za šta postoje sva zakonska utemeljenja i da se dakle ne ide na usvajanje Strategije razvoja, već da se uloži koliko bude potrebno vremena i dokument postavi kao Plan razvoja JLS. Ukoliko bi ovo značilo da se tome mora posvetiti i neko vreme početkom 2021. godine, smatramo da je ipak celishodnije da se tako učini i da se dokument pripremi i usvoji u razumnom roku u 2021. godini. Preporuka je da se ima dokumentovan proces rada - do sada na nacrtu Strategije, a zatim i eventualno odluku Veća kojom se obrazlaže potreba izmene forme ovog planskog dokumenta odnosno prilagođavanje istog formi i zahtevima izrade Plana razvoja JLS.
Kada je u pitanju praktično prilagođavanje vašeg krovnog planskog dokumenta sa obavezama iz Zakona o planskom sistemu, ovde Vas podsećamo da se u Uredbi kao preporuka dobre prakse preporučuju Smernice za izradu Plana razvoja JLS.pdf.
Ukoliko opština ne pripada nijednoj kategoriji turističkog mesta (nije kategorizovana), da li se po važećoj Uredbi boravišna taksa naplaćuje po ceni od 1300 din, koja važi za IV kategoriju turističkog mesta ili po ceni od 1000 dinara koja važi za ugostiteljski objekat koji se ne nalazi u granicama turističkog mesta? Prema članu 73. stav 2. Zakona o ugostiteljstvu ("Sl. glasnik RS", br. 17/2019) stoji da ako se objekat za smeštaj ne nalazi na teritoriji turističkog mesta, JLS utvrdiće visinu boravišne takse za najnižu kategoriju turističkog mesta.
Zakonom o ugostiteljstvu („Službeni glasnik RS“ broj 17/19) propisane su dve vrste utvrđivanja i obaveze plaćanja boravišne takse.
U slučaju kada uslugu smeštaja pružaju privredna društva, druga pravna lica i preduzetnici, boravišnu taksu plaća korisnik usluge smeštaja za svaki dan boravka u ugostiteljskom objektu za smeštaj.
Visinu iznosa boravišne takse utvrđuje jedinica lokalne samouprave odlukom, u zavisnosti od kategorije turističkog mesta ili u različitoj visini po delovima opštine, odnosno grada u zavisnosti od izgrađenosti komunalne, saobraćajne i turističke infrastrukture, a u rasponu propisanom Uredbom o najvišem i najnižem iznosu boravišne takse ("Službeni glasnik RS", br. 44/13 i 132/14).
Ako se objekat za smeštaj ne nalazi na teritoriji turističkog mesta, jedinica lokalne samouprave utvrdiće visinu boravišne takse za najnižu kategoriju turističkog mesta.
Izuzetak od gore pomenutog je, u skladu sa članom 71. Zakona o ugostiteljstvu, kada fizičko lice pruža usluge smeštaja u objektima domaće radinosti i seoskom turističkom domaćinstvu.
U ovom slučaju je fizičko lice obveznik plaćanja boravišne takse (ne naplaćuje je od korisnika usluge smeštaja).
Boravišnu taksu fizičko lice plaća u utvrđenom godišnjem iznosu na propisan način.
Visinu iznosa boravišne takse nadležni organ jedinice lokalne samouprave utvrđuje za svako fizičko lice koje pruža usluge smeštaja u domaćoj radinosti i seoskom turističkom domaćinstvu u roku od 15 dana od pravosnažnosti rešenja o kategorizaciji, a u skladu sa Uredbom o uslovima i načinu utvrđivanja visine godišnjeg iznosa boravišne takse za fizičko lice koje pruža ugostiteljske usluge smeštaja u objektima domaće radinosti i seoskom turističkom domaćinstvu, kao i način i rokovi plaćanja ("Službeni glasnik RS", br. 47/19 i 51/19).
Prema članu 3. navedene uredbe, visina godišnjeg iznosa boravišne takse za fizičko lice utvrđuje se tako što se broj individualnih ležaja, odnosno kamp parcela množi sa iznosom boravišne takse po individualnom ležaju, odnosno kamp parceli u zavisnosti od teritorije na kojoj se ugostiteljski objekat nalazi, i to za:
Ako se ugostiteljski objekat ne nalazi u granicama turističkog mesta, broj individualnih ležaja i kamp parcela se množi sa iznosom od 1.000,00 dinara.