Zakonom o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020 i 52/2021) je članom 175. stav 1. tačka 4. propisano da građevinski inspektor ima prava i dužnosti u vršenju inspekcijskog nadzora da proverava da li se objekat gradi prema izdatoj građevinskoj dozvoli i projektu za izvođenje, odnosno tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje je izdato rešenje iz člana 145. ovog zakona.

Ukoliko građevinski inspektor tokom vršenja inspekcijskog nadzora utvrdi da se objekat ne gradi prema izdatoj građevinskoj dozvoli, odnosno projektu za izvođenje, ovlašćen je da naloži rešenjem obustavu radova i odredi rok koji ne može biti duži od 30 dana od dana urednog uručenja investitoru – za podnošenje zahteva sa urednom dokumentacijom za pribavljanje, odnosno izmenu građevinske dozvole, a ako investitor u ostavljenom roku ne pribavi, odnosno ne izmeni građevinsku dozvolu, da naloži rešenjem uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela (član 176. stav 1. tačka 2).

Izmenom u odnosu na izdatu građevinsku dozvolu i projekat za građevinsku dozvolu se smatra svako odstupanje od položaja, dimenzija, namene i oblika objekta, kao i drugih parametara i uslova utvrđenih u građevinskoj dozvoli, odnosno izvodu iz projekta.

Navedeni postupak je propisan kao pravilo, a Zakonom o ozakonjenju objekata („Sl. glasnik RS“, br. 96/2015, 83/2018 i 81/2020 - odluka US) je članom 4. stav 3. propisano da je, izuzetno od stava 2. ovog člana, predmet ozakonjenja i objekat izgrađen na osnovu građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju i potvrđenog glavnog projekta, na kom je prilikom izvođenja radova odstupljeno od izdate građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju i potvrđenog glavnog projekta a za koji nije moguće izdati rešenje o izmeni rešenja o građevinskoj dozvoli, u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje izgradnja objekata.

Dakle, u navedenom slučaju, prvo bi se za navedene radove sproveo redovan postupak za izmenu građevinske dozvole, u skladu sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, pa tek ukoliko nije moguće izdati rešenje o izmeni rešenja o građevinskoj dozvoli, sprovesti postupak ozakonjenja, u skladu sa odredbama Zakona o ozakonjenju objekata.

Mišljenja smo da nije potrebno izdavati nove lokacijske uslove.

Članom 119. Zakona o socijalnoj zaštiti („Sl. glasnik RS", br. 24/11) propisano je da Odluku o ostvarivanju prava korisnika utvrđenih Zakonom o socijalnoj zaštiti i o korišćenju usluga socijalne zaštite koje obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave donosi nadležni centar za socijalni radi (u daljem tekstu: CSR). Imajući u vidu da je usluga ličnog pratioca deteta usluga socijalne zaštite (član 83. Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite) iz grupe dnevnih usluga u zajednici (član 40. Zakona o socijalnoj zaštiti) odluku o korišćenju ove usluge donosi CSR. Centar za socijalni rad odlučuje o korišćenju usluge socijalne zaštite, primenom odredaba zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 69. Zakona o socijalnoj zaštiti). Pri donošenju odluke o korišćenju usluge, CSR je dužan da da uzme u obzir mišljenje Interresorne komisije. Mišljenje Interresorne komisije nije upravni akt niti javna isprava već, kao što sam naziv ukazuje, stručno mišljenje koje je osnov za dalje postupanje.

Nadležnost centra za socijalni rad se utvrđuje prema prebivalištu korisnika. Izuzetno, postupak za korišćenje usluga socijalne zaštite može sprovesti centar za socijalni rad na čijoj teritoriji korisnik ima boravište (član 68. Zakona o socijalnoj zaštiti). Građanin je dužan da boravište, kao mesto u kome građanin privremeno boravi van mesta svog prebivališta duže od 90 dana (član 6. Zakona o prebivalištu i boravištu građana) prijavi nadležnom organu po mestu boravišta u roku od osam dana od dana dolaska u mesto boravišta (član 15. Zakona o prebivalištu i boravištu građana). Prijavu i odjavu boravišta za maloletno lice ili lice bez poslovne sposobnosti, podnosi njegov roditelj, odnosno staratelj ili drugi zakonski zastupnik (član 3. zakona o prebivalištu i boravištu građana). 

Nema sumnje da se postupak odlučivanja o korišćenju usluge ličnog pratioca deteta po pravilu sprovodi u CSR gde dete ima prebivalište. U izuzetnim okolnostima postupak može da se sprovede u CSR gde dete ima boravište. Primenom gore navedenih propisa, boravište deteta je trebalo prijaviti na teritoriji lokalne samouprave u kojoj je dete smešteno u hraniteljsku porodicu. U predmetnom slučaju moglo bi se smatrati da se radi o izuzetnim okolnostima, imajući u vidu da dete boravi na teritoriji JLS u kojoj nema prebivalište a usled dinamike potrebe za podrškom, predmet može da bude preuzet od strane CSR na teritoriji JLS u kojoj dete ima boravište. Odluka o prebacivanju predmeta se donosi u dogovoru dva CSR a eventualni sukob mesne nadležnosti rešava ministar nadležan za socijalnu zaštitu što je propisano i članom 68. Zakona o socijalnoj zaštiti. 

Obezbeđivanje usluga socijalne zaštite je sasvim odvojena materija od postupka odlučivanja o korišćenju usluga. Dnevne usluge u zajednici, u koje spada usluga ličnog pratioca deteta, obezbeđuje JLS. Polazeći od prava građana na odlučivanje u JLS, koje je vezano za biračko pravo a ono pak za prebivalište građana, proizilazi da se sva prava o kojima odlučuje JLS, bez posebnog naglašavanja, odnose na osobe sa prebivalištem na teritoriji konkretne JLS. Nema zakonskih prepreka da JLS omogući određena prava iz svoje nadležnosti i građanima sa boravištem u toj JLS, o čemu bi bilo potrebno doneti odgovarajuću odluku. Dakle, prava vezana za usluge socijalne zaštite koje utvrđuje JLS, pa time i prava vezana za uslugu ličnog pratioca deteta, odnose se, po pravilu, na decu sa prebivalištem u toj JLS. Međutim, JLS odgovarajućom odlukom može da utvrdi i prava vezana za uslugu ličnog pratioca deteta, koja se odnose na decu sa boravištem na teritoriji JLS.

Članom 9. Zakona o socijalnoj zaštiti predviđeno je da jedinica lokalne samouprave obezbeđuje obavljanje delatnosti u oblasti socijalne zaštite iz okvira svojih prava i dužnosti osnivanjem ustanova ili poveravanjem vršenja tih delatnosti drugim pravnim i fizičkim licima, dok je članom 64. zakona propisano da se usluge socijalne zaštite za kojima postoji potreba, a ne mogu ih obezbediti u potrebnom obimu ustanove socijalne zaštite koje je osnovala JLS, nabavljaju se od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran kroz postupak javne nabavke usluga socijalne zaštite, u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke, zakonom koji uređuje socijalnu zaštitu i propisima donetim za njihovo sprovođenje. Propisima je jasno uređeno da se usluge socijalne zaštite a time i usluga ličnog pratioca deteta, mogu obezbeđivati na dva načina: osnivanjem ustanove koja bi pružala konkretnu uslugu ili nabavkom usluge od ovlašćenog pružaoca. U konkretnom slušaju, JLS na čijoj teritoriji dete ima prebivalište, ne može osnovati ustanovu na teritoriji JLS u kojoj dete ima boravište te bi uslugu ličnog pratioca tog deteta moralo da nabavi u postupku javne nabavke.

Članom 13. Zakona o lokalnoj samoupravi predviđeno je da jedinice lokalne samouprave sarađuju i udružuju se radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i programa razvoja, kao i drugih potreba od zajedničkog interesa i radi njihovog ostvarivanja mogu udruživati sredstva i obrazovati zajedničke organe, preduzeća, ustanove i druge organizacije i službe, u skladu sa zakonom i statutom. Tako JLS mogu osnivati zajedničke ustanove za pružanje usluga socijalne zaštite, što u navedenom primeru nije slučaj. U skladu sa Zakonomo socijalnoj zaštiti, nadležni organi dveju ili više jedinica lokalne samouprave mogu objaviti zajednički poziv za podnošenje ponuda za pružanje usluga socijalne zaštite da bi se ove usluge ekonomičnije i efikasnije obezbedile (član 65. Zakona o socijalnoj zaštiti). 

Zabeleženi su primeri sporazuma dve JLS o pružanju usluga socijalne zaštite od strane ustanove koju je osnovala jedna od potpisnica takvog sporazuma (uglavnom se radi o usluzi prihvatilišta). Ovakva praksa nema utemeljenje u propisima. Naime JLS nije pružalac usluge pa samim time dve JLS ne mogu o tome da postignu sporazum. Ustanova koju je osnovala jedna JLS može da pruža usluge koje obezbeđuje druga JLS ali takva usluga mora da bude nabavljena u postupku javne nabavke jer je ustanova zasebno pravno lice odnosno pružalac usluge nad kojim JLS koja nije osnivač te ustanove, nema kontrolu u smislu zakona kojim se uređuju javne nabavke (član 13. Zakona o javnim nabavkama). 

Propisi ne uređuju eksplicitno sve elemente koji su potrebni za odgovor na postavljeno pitanje ali se može zaključiti da bi jedini, potpuno ispravan način obezbeđivanja usluge ličnog pratioca za dete u hraniteljskoj porodici na teritoriji JLS u kojoj nema prebivalište, da tu uslugu, primenom propisa kojim su uređene javne nabavke, obezbedi JLS na čijoj teritoriji dete ima prebivalište. 

Sa tim u vezi, ukazujemo i na mogućnost izmene ugovora o javnoj nabavci (osnov za izmenu ugovora može biti po više osnova iz Zakona o javnim nabavkama, u zavisnosti od sadržine konkretnog ugovora koji je zaključen, ali je u svakom slučaju moguć.

Članom 7. Pravilnika o načinu i rokovima vršenja popisa imovine i obaveza korisnika budžetskih sredstava RS i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem, propisano je da predsednik i članovi popisne komisije i njihovi zamenici ne mogu biti lica koja su odgovorna za rukovanje imovinom koja se popisuje i njihovi neposredni rukovodioci, kao ni lica koja vode analitičku evidenciju te imovine.

Direktan korisnik budžetskih sredstva prema Zakonu o budžetskom sistemu jeste lokalna samouprava i njeni organi, odnosno indirektni korisnici su ustanove, JP čiji je osnivač JLS.

Imajući u vidu odredbe pomenutog Pravilnika kao i Zakona o budžetskom sistemu postavlja se pitanje da li lice koje je sistematizovano na radno mesto i čiji je opis posla "da vodi posebnu evidenciju imovine koju koristi opština" kao i da "ustrojava evidenciju imovine i šalje podatke u Registar Republičke direkcije za imovinu može biti član Komisije za popis imovine, mišljenja smo da član Komisije ne može biti lice koje je istovremeno zaduženo da vodi analitičku evidenciju imovine i koje je nadležno da rukuje imovinom opštine, te da je stoga potrebno izmeniti Rešenje o formiranju komisije i posao popisa imovine poveriti nekom drugom licu koje je zaposleno u lokalnoj samoupravi, a ne radi na poslovima koji isključuju mogućnost članstva u Komisiji.

Smisao popisa imovine jeste da se na jedan transparentan, nepristrasan i stručan način popiše imovina, tako da ako bi u postupku popisa učestvovala lica koja su zadužena za evidenciju ili rukovanje imovinom, narušila bi se osnovna načela popisa imovine.

Komunalno preduzeće kome je aktom o osnivanju povereno obavljanje komunalnih delatnosti snabdevanja vodom za piće i prečišćavanja i odvođenja atmosferskih i otpadnih voda iz člana 2. Zakona o komunalnim delatnostima je nosilac prava na osnovu koga jedini, na teritoriji lokalne samouprave može da obavlja ove dve komunalne delatnosti (vršilac komunalne delatnosti).

Rekonstrukcija ili rehabilitacija mreže, u konkretnom slučaju je već regulisana aktima kojima je uređeno isključivo pravo, tako da na nabavku te vrste radova, ako se naručuju od lokalnog komunalnog preduzeća, ni sada sa postojećim aktima ne postiji obaveza da se primenjuju odredbe Zakona o javnim nabavkama. Ako postoji potreba da se od komunalnog preduzeća naručuje i izgradnja koja nije navedena ni posebno apostrofirana u aktima, onda je potrebno da se u tom smislu izmeni Odluka o isključivom pravu ukoliko za to ima uslova, na način da njom, pored adaptacije, sanacije, rekonstrukcije, investicionog i tekućeg održavanja, bude obuhvaćena i izgradnja novih trasa vodovodnih ili kanalizacionih cevi, obzirom da se to finansira iz budžeta JLS.

Ako se dopunjuje Odluka o isključivom pravu preporuka je da se njome obuhvate i radovi na izgradnji cevovoda, nije potrebno da se paralelno i zbog toga menja ili dopunjuje Osnivački akt komunalnog preduzeća. Osnivački akt u ovom slučaju dokazuje samo da je njime komunalnom preduzeću povereno obavljanje pomenute dve komunalne delatnosti.

Sa druge strane, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama isključivo pravo predstavlja pravo na osnovu kojeg subjekt jedini može da obavlja određenu delatnost na određenom geografskom području i koje je dodeljeno ili proizlazi iz zakona, podzakonskog akta ili pojedinačnog akta. Naime, ukoliko se dodeli isključivo pravo za izvođenje određenih radova, proizilazi da samo taj privredni subjekt može da izvodi radove koji su predmet isključivog pravo te da ih ne može dalje prenositi na druge privredne subjekte.

Dakle, ukoliko je potrebno ovakvo isključivo pravo dodeliti, a imajući u vidu odredbu Zakona o javnim nabavkama koja uređuje pojam isključivog prava, mišljenja smo da je potrebno zatražiti i mišljenje Kancelarije za javne nabavke kao tela koje vrši nadzor nad primenom ovog zakona, u pogledu mogućnosti da javno komunalno preduzeće ustupi deo radova ili poveravanje nekih usluga od strane lokalnog komunalnog preduzeća drugom izvođaču.

Da, svi suvlasnici koji su upisani u list nepokretnosti imaju pravo na naknadu srazmerno svom suvlasničkom udelu, ako je predmet eksproprijacija parcela u suvlasništvu više fizičkih ili pravnih lica.