Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Odgovori su dati polazeći od prethodnih iskustava, uvida i gledišta Stručne službe SKGO o primeni nadležnosti lokalne samouprave, od potvrđene dobre prakse u gradovima i opštinama, kao i od iskustava saradnje SKGO sa partnerima iz republičkih institucija i različitih organizacija koje sarađuju sa lokalnim vlastima u Srbiji. Odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.
Baza pitanja i odgovora može se pretraživati preko pojma koje se pojavljuje u određenom pitanju ili odgovoru i preko tematskih oblasti, odnosno podtema, koje čine delove nadležnosti lokalne samouprave u Republici Srbiji.
Sve predloge i komentare u vezi sa ovim servisom možete poslati na e-mejl pitaj@skgo.org
Postavite pitanjeDa li postoji mogućnost davanja u zakup prostorija osnovne škole? Imovina je državna, korisnik Ministarstvo prosvete, odnosno osnovna škola, ali su prostorije u seoskom naselju gde nema učenika. Ako dođe do eventualnog ugvora sa zainteresovanim zakupcem, da li se može ugovoriti eventualno održavanje objekta i njegova sanacija, a bez za određeni period i bez uplate finansijskih sredstava?
Prema članu 20. stav 3. Zakona o javnoj svojini Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu neposredno, preko nadležnog organa, davati u zakup, odnosno na korišćenje nepokretnosti iz stava 2. ovog člana (tzv. komercijalne nepokretnosti - poslovni prostor, stanovi, garaže, garažna mesta i dr.) ili za ove namene osnovati javno preduzeće ili društvo kapitala.
Pitanje prava korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini regulisano je članom 22. Zakona o javnoj svojini.
Naime, stavom 1. pomenutog člana Zakona propisano je da: "Nosioci prava korišćenja iz člana 18. ovog zakona (izmedju ostalih misli se i na ustanove: škole) imaju pravo da stvar drže i da je koriste u skladu sa prirodom i namenom tih stvari, da je daju na korišćenje drugom nosiocu prava korišćenja ili u zakup i da njome upravljaju u skladu sa ovim i drugim zakonom.
Stavom 2. istog člana Zakona propisano je da se davanje na korišćenje ili u zakup stvari u svojini Republike Srbije iz stava 1. ovog člana, osim stvari koje koristi Narodna banka Srbije, vrši po prethodno pribavljenoj saglasnosti Direkcije.
S tim u vezi, obzirom da je predmetna nepokretnost u javnoj svojini RS, a da škola ima pravo korišćenja, za davanje u zakup te nepokretnosti potrebno je obratiti se Republičkoj direkciji za imovinu RS, odnosno da od Direkcije zatražiti saglasnost da se objekat izda u zakup. Za promenu namene objekta takođe je neophodna saglasnost Direkcije.
S tim u vezi, ostaje mogućnost da se na Skupština opštine donese Odluka da se školski objekat pribavi u svojinu opštine, i da se nakon toga pred Direkcijom za imovinu započne postupak prenosa prema članu 26. stav 1. tačka 3. Zakona o javnoj svojini (prenos sa jednog na drugog imaoca prava javne svojine, bez naknade).
Nakon prenosa u svojinu opštine dobija se mogućnost da opština samostalno odlučuje o davanju na korišćenje/u zakup predmetnog objekta.
Ukoliko je ostavilac preminuo npr. u junu 2012. godine, a ostavinska rasprava završena u junu 2020. godine, šta se radi sa do tada važećim rešenjima za porez na imovinu za 2012. godinu? Da li se ukida u junu 2012. godine, i da li i ko se zadužuje za period jul 2012-2020. godine?
Potrebno je proveriti niz prethodnih pitanja i utvrditi faktičko stanje u pogledu imalaca prava nad odnosnom imovinom.
U skladu sa članom 19 st. 1, 2. ZPPPA ispunjenje poreske obaveze sastoji se u plaćanju, o dospelosti, dugovanog iznosa poreza, a poresku obavezu ispunjava poreski obveznik neposredno ili je ispunjava drugo lice kada je ovim zakonom ili drugim poreskim zakonom propisano da je odgovorno za ispunjenje poreske obaveze poreskog obveznika, kao i drugo lice koje prema poreskom zakonu nije odgovorno za ispunjenje poreske obaveze.
U skladu sa članom 4. Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice (koje vodi, odnosno koje ne vodi poslovne knjige), koje je na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije imalac prava, korisnik ili držalac, iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona.
Sa druge strane, za utvrđivanje obveznika poreza na imovinu za period od 2012. do 2020. godine, relevantno je ko je imao imovinska prava, da li je to naslednik koji je živeo (ako je živeo) u nepokretnosti, da li je plaćao račune, ili je bio samo korisnik od 2012. godine, ili ništa od navedenog. Naime, na osnovu Zakona o porezu na imovinu, obveznik poreza je i lice koje samo plaćalo npr. račun za struju nepokretnosti, čak imao i ključ od stana, za period od kada je vlasnik preminuo pa do okončanja ostavinske rasprave.
Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o porezu na imovinu propisano je da obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način. Prema tome, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu, danom sticanja prava smatra se i: kada se pravo stiče na nepokretnosti kao budućoj stvari, dan primopredaje, odnosno dan stupanja u posed te nepokretnosti; kad je osnov sticanja pojedinačni akt nadležnog organa uprave ili drugog organa ili lica sa javnim ovlašćenjem, odnosno odluka suda (uključujući odluku kojom se utvrđuje da je pravo stečeno održajem) - dan pravosnažnosti tog akta, odnosno te odluke, osim u slučaju iz tačke 3) ovog stava; ) kad je osnov sticanja pravosnažni akt kojim su oglašeni naslednici zaostavštine - dan smrti ostavioca; kod sticanja prava po samom zakonu na dan određen zakonom - dan određen zakonom po osnovu koga se pravo stiče.
Znači da, poreska obaveza nije prestajala zbog vođenja sudskog spora/ostavinske rasprave i zbog što nije upisano nasleđeno pravo u katastar a lice je naknadno steklo pravo svojine pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju. Danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju, lica koja su nasledila predmetnu nepokretnost postala su obveznici poreza na imovinu za nasleđenu nepokretnost.
Ako nadležni organ za period do podnošenja nove poreske prijave nije utvrđivao porez (jer nije imao saznanja o nastanku poreske obaveze tom licu – nasledniku za tu imovinu – u primeru ostavinska rasprava koja je trajala u periodu od 2012 do 2020 godine), ovlašćen je i dužan da tom licu za tu imovinu poresku obavezu utvrdi za period od nastanka poreske obaveze za koji pravo na utvrđivanje poreza nije zastarelo. Dug po osnovu poreza na imovinu poreskog obveznika – čijeg nasleđa se prihvatio njegov naslednik, nema zakonsku osnovu da se otpiše u delu do visine vrednosti nasleđene imovine, osim ako je nastupila zastarelost prava na naplatu utvrđenog poreza.
Novu poresku prijavu naslednik podnosi za deo perioda kada je postao poreski obveznik rešenjem o nasleđivanju, vodeći računa o zastarelosti (relativna zastarelost 5 godina). Znači 01.01.2015. godine, te stoga napominjemo da se u postupku kontrole mora utvrditi zastarelost.
Naime, saglasno odredbi člana 23. stav 1. tačka 2) ZPPPA, poreska obaveza prestaje zastarelošću. U svakom konkretnom slučaju, nadležni poreski organ, a u ovom primeru vaša lokalna samouprava, utvrđuje da li je bilo prekida ili zastoja zastarelosti i da li je, saglasno tome, poreska obaveza zastarela, poštujući i odredbe člana 114. ZPPPA u kojem se kaže da zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje i u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela na plaćanje.
Pored navedenog, potrebno je razmotriti i korišćenje zakonske regulative u vezi sa mogućim olakšicama, razmotriti odloženo plaćanje, kao i otpis kamate.
U slučaju pripisa duga sa ostavioca na naslednika, imajući u vidu odredbe zakona da naslednik odgovara za dug ostavioca do vrednosti nasleđene imovine, koliki iznos duga sme da se pripiše rešenjem o pripisu duga, ako se tvrdi npr. da je vrednost duga veća od vrednosti nasleđene imovine?
Potrebno je da LPA sravni evidenciju kojom raspolaže u pogledu predmetne imovine na koju se odnosi poreski dug (poreska prijava, rešenje o utvrđivanju obaveze, stanje na računu) sa Rešenjem o zaostavštini i zaključi da li je iznos duga zaista veći od vrednosti nasleđene imovine (i na taj način proveri tvrdnju naslednika koja je navedena).
Član 22. stav 1. i 2. ZPPPA reguliše da poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici, u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasledstva. Takođe, odgovornost naslednika za dugove ostaviočeve/preminulog lica prema članu 222. Zakona o nasleđivanju je u tome da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.
Sva prava ostavioca - fizičkog lica – obveznika poreza na imovinu, prelaze na njegove naslednike, a dugove tog lica do visine vrednosti nasleđene imovine, uključujući i neizmirenu obavezu po osnovu poreza na imovinu (i sporedna poreska davanja po tom osnovu), ispunjavaju njegovi naslednici (bilo da je reč o zakonskim ili o testamentalnim naslednicima), u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasleđa i to glavni dug i pripadajuću kamatu na taj glavni dug.
Obim odgovornosti svakog pojedinog naslednika za obaveze po osnovu poreza na imovinu ostavioca utvrđuje se prema vrednosti koju je zaostavština imala u momentu prihvatanja nasleđa. Naslednik može ispuniti poresku obavezu poreskog obveznika – ostavioca i u iznosu većem od vrednosti njegovog naslednog dela.
Da li zaposleni u JLS koji je prethodno radio 18 godina u osnovnoj školi, a 20 godina staža stekao u oktobru 2018. godine ima pravo na isplatu jubilarne nagrade u skladu sa članom 46 (a) Posebnog kolektivnog ugovora iz maja 2018. godine?
Izmenama Aneksa Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe iz maja 2018. godine menja se član 46(a) tako da glasi:
Zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se isplaćuje:
Zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa.
U slučaju da je poslodavac preuzeo poslove i zaposlene od drugog poslodavca koji je prestao da postoji, kao uslov za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada u radnom odnosu kod prethodnog poslodavca.
Jubilarna nagrada se isplaćuje po pravilu na dan autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave za zaposlene koji su to pravo stekli do tog dana, osim ako kolektivnim ugovorom kod poslodavca nije drugačije određeno.
Pravo iz stava 1. tačka 4) ovog člana ostvaruju svi zaposleni koji počev od 1. januara 2018. godine navršavaju 35 godina rada u radnom odnosu u skladu sa ovim članom.
S obzirom da škola nije državni organ, niti organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, radni staž ostvaren u školi ne uračunava se u staž za jubilarnu nagradu u JLS.
Da li je moguće premeštanje zaposlenog dok je na porodiljskom, bez pristanka zaposlenog, sa mesta šefa LPA na mesto šefa budžeta (zaposleni ispunjava sve uslove, ali nema dovoljno iskustva i znanja u oblasti budžeta)?
Članom 115. Zakona o zaposlenima u AP i JLS predviđeno je da službenik može biti privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto zbog zamene odsutnog službenika ili povećanog obima posla, pri čemu zadržava sva prava na svom radnom mestu. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Privremeni premeštaj traje najduže jednu godinu, posle čega službenik ima pravo da se vrati na radno mesto na kome je radio pre premeštaja. Pre premeštaja ili preuzimanja službenika, može se sprovesti prethodna provera stručne osposobljenosti, znanja i veština.
Član 113. istog zakona uređuje pojam odgovarajućeg radnog mesta i kaže da je odgovarajuće radno mesto ono radno mesto čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga se službenik premešta i za koje službenik ispunjava sve uslove.
Ako su ispunjeni ovi zakonski uslovi, to jest, ako službenik ispunjava sve uslove privremeno upražnjenog radnog mesta, on može biti privremeno premešten u skladu sa članom 115. zakona.
S obzirom da je jedan od uslova za obavljanje nekog radnog mesta i radno iskustvo u struci, na ovom mestu se može spomenuti i član 68a zakona koji govori o pojmu radnog iskustva u struci. Naime, pod radnim iskustvom u struci u smislu odredaba ovog zakona podrazumeva se radno iskustvo na poslovima u okviru zahtevane vrste i stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja koje se zahteva za radno mesto čije poslove službenik obavlja.
Naposletku, na rešenje o privremenom raspoređivanju može se uložiti žalba, iako ona ne odlaže izvršenje rešenja.