Za sve nepokretnosti za koje nemate izraženu vrednost u ovom trenutku možete da formirate Komisiju na nivou vašeg grada koja bi uradila procenu vrednosti pre evidentiranja imovine u poslovnim knjigama.

Od kraja 2024. godine u primeni su Izmene i dopune Zakona o javnoj svojini koje su osnov za razvijanje određene metodologije procene vrednosti nepokretnosti.

Naime, članom 64v propisano je da:

Direkcija razvija metodologiju, saglasno međunarodnim standardima za procenu vrednosti, zasnovanim na definiciji tržišne vrednosti (engl. "Market value") Međunarodnog komiteta za standarde procene vrednosti (engl. "IVSC - International Valuation Standards Council"), primeni tržišnog pristupa (engl. "Market approach"), troškovnog pristupa (engl. "Cost approach") i prinosnog pristupa (engl. "Income approach"), koji će biti sastavni deo Registra nepokretnosti u javnoj svojini, a čijom primenom će se omogućiti okvirna procena vrednosti pojedinačnih nepokretnosti u javnoj svojini.

Direkcija u Registru nepokretnosti u javnoj svojini ne primenjuje okvirnu procenu vrednosti na nepokretnostima koje su predmet masovne procene vrednosti nepokretnosti, a koja je predviđena odredbama zakona kojim se uređuju poslovi državnog premera i katastra, dok će za nepokretnosti za koje postoje uporedivi podaci sa tržišta zbog njihovih specifičnosti, primeniti metodologiju u skladu sa međunarodnim standardima procene, a koja će za rezultat imati njihovu okvirnu procenjenu vrednost.

Okvirno procenjenu vrednost nepokretnosti u javnoj svojini Direkcija vodi u Registru nepokretnosti u javnoj svojini.

Direkcija preuzima od Republičkog geodetskog zavoda podatke o vrednosti nepokretnosti za nepokretnosti na koje nije primenjena okvirna procena vrednosti iz stava 2. ovog člana.

Dakle, dok se metodologija ne ustanovi najbolje je da se procena vrednosti imovine u javnoj svojini JLS vrši uz podršku Komisija interno formiranih u okviru vaše JLS.

Prilikom otuđenja imovine uvek možete da angažujete i ovlašćenog procenitelja.

Odredbama člana 114. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (u daljem tekstu: ZPPPA) propisano je da pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče. Zastarelost prava na naplatu poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela za plaćanje.

Članom 114b ZPPPA propisano je da prekršajni postupak za koji u skladu sa zakonom Poreska uprava podnosi zahtev za pokretanje, odnosno izdaje prekršajne naloge, ne može se pokrenuti ni voditi ako protekne pet godina od dana kada je prekršaj učinjen.

Član 114d ZPPPA propisuje da se zastarelost prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza i sporednih poreskih davanja, odnosno radnjom poreskog obveznika preduzetom u cilju ostvarivanja prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja i povraćaj sporednih poreskih davanja.

Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u rok za zastarelost.

Saglasno navedenom, pravo nadležnog poreskog organa na naplatu poreske obaveze zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče, tj. od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je ta obaveza poreskog dužnika dospela za plaćanje.

Ukoliko je nadležno poreski organ protiv poreskog dužnika preduzimao radnje u cilju naplate poreske obaveze, rok zastarelosti prava na naplatu se prekidao svakom radnjom poreskog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju naplate i posle prekida počinjao da teče iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida nije se računalo u zakonom određen rok za zastarelost.

U Mišljenju Ministarstva finansija broj 413-00-28/2018-04 od 15.5.2018. godine navedeno je:

„Prema tome, prekid roka zastarelosti prava nadležnog poreskoga organa jedinice lokalne samouprave na naplatu izvornog prihoda te jedinice može nastupiti svakom radnjom tog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju naplate izvornog prihoda i u vezi kojih su doneta poreska akta (prema tome, i opomena).“

Član 34. ZPPPA propisuje da je poreski akt poresko rešenje, zaključak, nalog za poresku kontrolu, poziv za poresku kontrolu, zapisnik o poreskoj kontroli i drugi akt kojim se pokreće, dopunjuje, menja ili dovršava neka radnja u poreskom postupku.

Imajući u vidu navedeno, smatramo da podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka koji LPA dostavlja nadležnom prekršajnom sudu, kao ni pokretanje prekršajnog postupka od strane suda, ne predstavlja radnju poreskog organa preduzetu protiv poreskog dužnika u cilju naplate, s obzirom da su to radnje preduzete u prekršajnom postupku, a ne u poreskom postupku, odnosno postupku naplate.

Postupak za utvrđivanje prestanka važenja građevinske dozvole ne vodi se u sistemu CEOP već van njega i tada se vodi upravni postupak u skladu sa ZUP-om I uz primenu člana 140. Zakona o planiranju I izgradnji.

Zakonodavac nije propisao kako se inicira postupak za utvrđivanje prestanka važnosti rešenja o građevinskoj dozvoli, te stoga preostaje da taj postupak pokreće nadležni organ po službenoj dužnosti.

Ono što je bitno je da se rešenje o utvrđivanju prestanka važenja rešenja o građevinskoj dozvoli van CEOP-a donosi samo ako su ispunjeni uslovi iz stava 1, 2 I 4 člana 140. ZPI.

Kada su ispunjeni uslovi utvrđeni članom 140 stav 1, 2 I 4. Zakona o planiranju I izgradnji, nadležni organ donosi rešenje o utvrđivanju prestanka važenja građevinske dozvole I pravnosnažno rešenje dostavlja nadležnoj Poreskoj upravi stoga što je predviđeno da u tom slućaju investitor plaća porez na imovinu kao da je objekat izgrađen.

Zakonodavac je utvrdio da građevinska dozvola prestaje da važi ako investitor ne izvrši prijavu radova u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti rešenja (osim u lsučaju izuzetaka koji su navednei u članu 140. Stav 2 ZPI).

Drugi rok je ako se u roku od 5 godina od dana pravnosnažnosti rešenja o građevinskoj dozvoli ne pribavi upotrebna dozvola.

U slučaju koji se navodi u postavljenom pitanju izvršena je prijava radova ali ne I prijava temelja I prijava završetka objekat u konstruktivnom smislu. U tom slučaju se dakle nisu stekli uslovi za utvrđenje prestanka važenja građevinske dozvole shodno članu 140. stav 1. ZPI.

To znači da se prati drugi rok: ne može se izdati upotrebna dozvola ukoliko je od dana pravnosnažnosti građevinske dozvole protekao rok od 5 godina.

Ukoliko niste po službenoj dužnosti pokrenuli postupak za utvrđivanje prestanka važenja rešenja o građevinskoj dozvoli ni po jednom ni po drugom osnovu, tada možete odlučivati o tome i u eventualno pokrenutom postupku za izdavanje rešenje o upotrebnoj dozvoli u sistemu CEOP.

Ne znamo kada je nastupila pravnosnažnost građevinske dozvole u konkretnom slučaju koji je naveden u pitanju, ali ako naprimer, još nije istekao rok od 5 godina, pa investitor podnese u sistemu CEOP prijavu temelja i prijavu završetka objekta u konstruktivnom smislu, dužni ste da postupite po tim prijavama. Ali ukoliko bi investitor podneo te prijave ili npr. zahtev za upotrebnu dozvolu posle isteka roka od 5 godina od dana u pravnosnažnosti rešenja o građevinskoj dozvoli, tada biste bili u obavezi da u toj proceduru u sistemu CEOP donesete rešenje kojim odbacujete zahtev kao nedozvoljen zbog proteka roka iz člana 140. stav 4 ZPI (osim ukoliko pre isteka tog roka investitor shodno članu 140 stav 5 ZPI ne podnese zahtev za produženje važnosti izdate građevinske dozvole jođ za dve godine).

Izvod iz mišljenja Ministarstva finansija broj: 011-00-00059/2021-03 od 27. januara 2021. godine:

Polazeći od toga da je prostor od 70% opredeljen na nivou pojedinačnog korisnika javnih sredstava, smatramo da se u isti računaju sva lica koja zasnivaju radni odnos, odnosno nastavljaju da rade na neodređeno vreme kod drugog korisnika javnih sredstava, bez obzira na način popunjavanja radnog mesta. To praktično znači da se u smislu citiranog člana Zakona o budžetskom sistemu novozaposlenim kod određenog korisnika smatraju i državni službenici koji su premešteni iz drugog državnog organa po sprovedenom internom konkursu. S druge strane, kod korisnika javnih sredstava, u konkretnom slučaju kod državnog organa iz kojeg je državni službenik premešten, ova situacija će se tretirati kao odliv i uzimaće se u obzir prilikom opredeljivanja prostora od 70% na nivou tog korisnika u narednoj kalendarskoj godini.

Isto važi i kada je u pitanju premeštaj po osnovu sporazuma o preuzimanju i premeštaj iz drugog državnog organa po sprovedenom javnom konkursu.

Iz navedenog mišljenja se zaključuje da je u smislu Zakona o budžetskom sistemu priliv i odliv računa na nivou korisnika budžetskih sredstava, što znači da u slučaju više uprava koje imaju različite jedinstvene brojeve korisnika budžetskih sredstava se priliv i odliv posmatraju u slučaju kada službenik pređe iz jedne uprave u drugu.

Zakonom o planiranju i izgradnji u članu 2 definisani su pojmovi, između ostalog i objekti javne namene: “Objekti javne namene su objekti namenjeni za javno korišćenje i mogu biti objekti javne namene u javnoj svojini po osnovu posebnih zakona (linijski infrastrukturni objekti, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave itd.) i ostali objekti javne namene koji mogu biti u svim oblicima svojine (bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti obrazovanja, otvoreni i zatvoreni sportski i rekreativni objekti, trgovinski centri, objekti kulture, saobraćajni terminali, pošte i drugi objekti)”.

Za konkretnije tumačenje propisa i definiciju objekata javne namene u vezi sa konkretnim pitanjem, predlažemo da se obratite resornom ministarstvu, odnosno Agenciji za prostorno planiranje i urbanizam RS.