Zakonom o javnim nabavkama, u članu 15, propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju na nabavku:

• radova koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca, u slučaju kada ugovor uključuje radove iz Priloga 1. ovog zakona ili radove na izgradnji bolnica, objekata namenjenih za sport, rekreaciju i odmor, školskih i univerzitetskih zgrada i zgrada koje se koriste u administrativne svrhe;
• usluga koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca i koje su povezane sa ugovorom o radovima iz tačke 1) ovog stava.

Javni naručilac koji subvencioniše ili sufinansira ugovore iz stava 1. ovog člana dužan je da obezbedi primenu ovog zakona, ako on sam ne dodeljuje takav ugovor ili ako ugovor dodeljuje u ime i za račun drugog subjekta.

Predmetnim odredbama se utvrđuje obaveza sprovođenja postupka javne nabavke u situaciji kada je naručilac posla lice koje nije naručilac (niti javni niti sektorski) u smislu odredaba zakona. To su tzv. subvencionisane odnosno sufinansirane nabavke od strane javnog naručioca i to u iznosu koji je pretežni (preko 50% vrednosti posla). Iznos od preko 50% je ukupan iznos subvencija. To znači da će se, ukoliko se radovi (i povezane usluge) finansiraju od strane više naručilaca (npr. Ministarstvo i lokalna samouprava finansiraju izgradnju stadiona lokalnog fudbalskog kluba koji nema status naručioca), pri čemu oba naručioca učestvuju sa manje od 50%, ali je ukupno njihovo učešće veće od 50% (recimo 66%), za izbor izvođača tih radova sprovesti postupak javne nabavke.

Međutim, ova odredba se ne odnosi na dobra, već samo na radove i usluge, što znači da način postupanja u ovakvoj situaciji ne zavisi od procenta sufinansiranja, ali to svakako restriktivno tumačeći, podrazumeva sprovođenje postupka javne nabavke, pogotovo ako je samo deo sredstava vaš, a deo obezbeđuje drugi naručilac-zbrajaju se procenti.

Svakako da donacija jeste moguća, kao i finansiranje sa vaše strane, ali za detaljniji odgovor potrebne su informacije o načinu finansiranja, odnosno izvoru sredstava, procentu, ko bi bio drugi naručilac koji sufinansira i sl.

Zaključkom vlade 05 broj 131-2240/2022 preporučeno je poslodavcima na teritoriji Republike Srbije da zaposlenima koji, zbog prirode posla u vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti KOVID-19 ili zbog privremene sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti KOVID-19 ili zbog određivanja izolacije/kućne izolacije u skladu sa zakonom, nisu iskoristili pripadajući godišnji odmor za 2021. godinu omoguće da taj odmor započnu i iskoriste u 2022. godini ili da prvi deo, u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, iskoriste zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2023. godine.

Iz navedenog Zaključka proizilazi da su poslodavci trebali pojedinačno da odrede koji su to zaposleni ili grupe zaposlenih kojima će se omogućiti da godišnji odmor iz 2021. godine započnu i iskoriste u 2022. godini ili da prvi deo, u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, iskoriste zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2023. godine. U svakom slučaju ovakvo korišćenje godišnjeg odmora uslovljeno je vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti KOVID-19, prirodom posla zaposlenih, odnosno sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti ili određivanjem izolacije.

Kako do današnjeg dana Vlada Republike Srbije nije izašla sa novim preporukama u pogledu korišćenja godišnjeg odmora u okolnostima usled zarazne bolesti KOVID-19, smatramo da preostali odmor iz 2022. godine, kao i preostali odmor iz 2021. godine za zaposlene kojima je omogućeno korišćenje do kraja juna 2023. godine, zaposleni mogu da iskoriste do 30. juna 2023. godine.

Podsećamo da, u skladu sa članom 75. stav 1. Zakona o radu, u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog.

Stav Stručne službe SKGO po ovom pitanju je da zaposleni ne treba da primaju nakande za rad u komisijama čiji su poslovi ili zadaci u vezi sa poslovima koje obavlja taj zaposleni u organima, službama ili organizacijama JLS, dok je opravdano i moguće predvideti naknadu za rad službenika u radnom telu u slučaju kada rad nije obuhvaćen opisom posla njegovog radnog mesta, te njegova znanja i ekspertiza nevezano za poslove radnog mesta, predstavlja razlog za imenovanje za člana radne grupe. Kao što je navedeno, potrebno je navesti razloge za osnivanje i konkretne poslove/zadatke (merljive) koje treba da ispuni radno telo. Kada je dalje reč o angažovanju službenika u radnim telima, možemo konstatovati da je to donekle regulisano članom 52. Zakono o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/2007, 83/2014 – dr. zakon, 101/2016 – dr. zakon, 47/2018 i 111/2021 – dr. zakon) kojim je posao uprave da „obavlja stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe rada skupštine opštine, predsednika opštine i opštinskog veća“, te da su službenici, u skladu sa svojim opisom posla definisanim pravilnikom o sistematizaciji zaduženi za rad tih tela i u obavezi da im pruže podršku u okviru svog redovnog posla. 

Naveden stav proističe i iz stavova Ministarstva finansija i Državne revizorske institucije koje ide u pravcu smanjenja broja radnih tela, kao i naknada za njihov rad, a koje možemo naći u članu 18. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2023. godinu, koji kaže da se naknade za rad predsednika i članova komisija u drugih stalnih i privremenih radnih tela u javnom sektoru ne mogu povećati i u 2023. godini i da se zadužuju nadležni organi i korisnici javnih sredstava da preispitaju potrebu postojanja i visinu naknada iz stava 1. ovog člana, radi smanjenja izdataka po ovom osnovu i u tom cilju iniciraju izmene zakona, drugih propisa, opštih i drugih akata kojima je uređeno plaćanje ovih naknada.

Međutim, potrebno je razlikovati pojedina radna tela čije je osnivanje predviđeno zakonom, i u tom slučaju je nesporno da članovi tela primaju za svoj rad određenu naknadu (ili je samim zakonom definisana naknada članovima tih tela, npr. upravo Komisija za planove). U ovom konkretnom slučaju, Pravilnikom o načinu i postupku izbora članova komisije za stručnu kontrolu planskih dokumenata, komisije za kontrolu usklađenosti planskih dokumenata, komisije za planove jedinice lokalne samouprave i komisije za stručnu kontrolu urbanističkog projekta („Sl. glasnik RS“, br. 32/19) predviđa u članu 4. da predsatvniku i članovima komisija iz člana 1. ovog pravilnika za rad u komisiji pripada pravo na naknadu. Visina naknade predsedniku i članovima komisije iz člana 1. ovog pravilnika utvrđuje se aktom o obrazovanju komisije iz člana 1. ovog pravilnika. Dakle, s obzirom na to da, poseban propis predviđa naknadu predsedniku i članovima komisije, ovde je opravdano utvrditi pravo na naknadu predsedniku Komisije za planove. S obzirom na to, da kao glavni urbanista to lice već prima platu za posao koji radi na tom radnom mestu, preporuka je da se kao naknada za sednice Komisije za planove utvrdi naknada po održanoj sednici, što je i praksa u određenom broju odluka u JLS.

Po prijemu zahteva za povraćaj ili preknjižavanje više ili pogrešno uplaćenih sredstava sa računa javnih prihoda za koje lokalna poreska administracija vodi evidenciju u poreskom računovodstvu, proveravaju se svi navodi i činjenice navedene u zahtevu kao i verodostojnost dokaza podnetih uz zahtev.

Nakon provere osnovanosti zahteva za preknjižavanje, u poreskom računovodstvu, proverava se ispravnost stanja na računima javnih prihoda, odnosno proverava se da li je preplata javnog prihoda postoji, da li su izvršena sva potrebna knjiženja i da li postoji potreba za dodatnim proveravam u postupku poreske kontrole.

U postupku obrade zahteva neophodno je voditi računa o zastarelosti prava na povraćaj ili preknjižavanje. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjiženje, što znači da je potrebno posmatratiti datum kada je nastala preplata, a ne kada je izvršena uplata. Ukoliko se utvrdi da je nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjiženje, vrši se prenos preplate za koju koju je nastupila zastarelost u vanbilansnu evidenciju.

Ukoliko se utvrdi da preplata postoji, da nije nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjižavanje i da je zahtev osnovan, donosi se rešenje o povraćaju ili preknjižavanju bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva.  

Shodno navedenom, najpre je potrebno utvrditi da li ima zastarelosti, a zatim doneti rešenje kojim se odobrava preknjižavanje nezastarele preplate.

Smatramo da je u konkretnom slučaju potrebno doneti dva rešenja, i to: jedno rešenje kojim se utvrđuje zastarelost i vrši prenos u vanbilansnu evidenciju i drugo rešenje kojim se odobrava preplata.

Zastarelost prava na povraćaj i preknjižavanje poreza propisana je odredbama člana 114a. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo poreskog obveznika na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja, zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja. Lokalna poreska administracija kod postupanja po zahtevu za povraćaj ili preknjižavanje, obavezno mora da vodi računa o zastarelosti, pri čemu je važno imati u vidu da se zastarelost ne posmatra bezuslovno u odnosu na godinu kada je izvršena uplata po osnovu koje se traži povraćaj ili preknjižavanje, već u odnosu na godinu kada je obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjižavanje, što znači u odnosu  na godinu kada je nastala preplata.

Članom 114d. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kojim je uređen prekid roka  zastarelosti, propisano je da se zastarelost prekida svakom radnjom poreskog obveznika preduzetom u cilju ostvarivanja prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju ili refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja i povraćaj sporednih poreskih davanja.

Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u rok za zastarelost. Apsolutna zastarelost uređena je odredbama člana 114ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je izvršena preplata,osim ako zakonom nije drukčije propisano.

Poreska uprava, po isteku nevedenog roka uprava, po službenoj dužnosti donosi rešenje o prestanku prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza, zbog zastarelosti.

Napominjemo da se odredbe o zastoju zastarelosti odnose samo na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih davanja, a ne i na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaja sporednih poreskih davanja. Članom 163a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji  propisano je da se u vanbilansnom poreskom računovodstvu vode preplate poreskih obveznika za koje je nastupila zastarelost u skladu sa ovim zakonom.

Prenos zastarelih preplata u vanbilansnu evidenciju se vrši sa danom nastupanja zastarelosti, a ako je zastarelost nastupila u prethodnim godinama, prenos u vanbilansnu evidenciju se vrši pod 01.01. tekuće godine.

Član 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu, koji se primenjuje od 1.1.2021. godine, propisuje poresko oslobođenje za objekte obveznika koji ne vodi poslovne knjige, odnosno obveznika koji vodi poslovne knjige kome je poljoprivreda pretežna registrovana delatnost, koji su namenjeni i koriste se isključivo za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Prema ovoj odredbi kumulativni uslovi koji moraju biti ispunjeni za poresko oslobođenje za obveznika koji ne vodi poslovne knjige su sledeći:

• da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju
• da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje u skladu sa članom 12. stav 4. i stav 5. Zakona o porezima na imovinu.

Članom 12b Zakona o porezima na imovinu propisano je da su objekti namenjeni za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 10) ovog zakona, objekti za smeštaj mehanizacije za poljoprivredu, repromaterijala, smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda, staje za gajenje stoke, objekti za potrebe gajenja i prikazivanje starih autohtonih sorti biljnih kultura i rasa domaćih životinja i objekti za gajenje pečurki, puževa i riba. Ispunjenost uslova za ostvarivanje prava na poresko oslobođenje utvrđuje se na osnovu dokaza. Prema članu 6b stav 8. Zakona o porezima na imovinu "pomoćnim objektima” smatraju se i ekonomski objekti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, članom 2. stav 1. tačka 24a propisano je da se pod ekonomskim objektima podrazumevaju  objekti za gajenje životinja (staje za gajenje konja, štale za gajenje goveda, objekti za gajenje živine, koza, ovaca i svinja, kao i objekti za gajenje golubova, kunića, ukrasne živine i ptica); prateći objekti za gajenje domaćih životinja (ispusti za stoku, betonske piste za odlaganje čvrstog stajnjaka, objekti za skladištenje stoke); objekti za skladištenje stočne hrane (senici, magacini za skladištenje koncentrovane stočne hrane, betonirane silo jame i silo trenčevi), objekti za skladištenje poljoprivrednih proizvoda (ambari, koševi), ribnjaci, krečane, ćumurane i drugi slični objekti na poljoprivrednom gazdinstvu (objekti za mašine i vozila, pušnice, sušionice i sl.). Obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranije od sledećih dana:

• danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona,
• danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka koriščenja,
• danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način u skladu sa članom 10. stav 1. Zakona o porezima na imovinu.

Odredbom člana 10a, obaveza po osnovu poreza na imovinu prestaje najranijim od sledećih dana:

1. danom kojim poreskom obvezniku prestaje pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na nepokretnosti, na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona;
2. danom prestanka postojanja nepokretnosti;
3. danom početka primene zakona u skladu sa kojim je pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaćao prestalo biti predmet oporezivanja;
4. danom kojim na nepokretnosti na koju se porez plaća na pravo svojine drugo lice stekne pravo, državinu ili korišćenje iz člana 2. stav 1. tač. 2)-8) ovog zakona na koje se porez plaća u skladu sa članom 2a i članom 10. stav 7. ovog zakona.

Shodno navedenom, mogućnost korišćenja poreskog oslobođenja po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu za obveznika koji ne vodi poslovne knjige, se može koristiti samo pod uslovom koji su napred navedeni, dakle da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje (član12. stav 4. i stav 5. Zakona). Imajući u vidu da, se objekti ne koriste (osim silosa) mišljenja smo da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za poresko oslobođenje po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu i da je poreska obaveza nastala saglasno članu 10. Zakona o porezima na imovinu. U slučaju silosa, s obzirom da se u objektu skladišti žito (smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda čl.12b Zakona o porezima na imovinu), uslov za poresko oslobođenje je da se skladište sopstveni proizvoda (žito), odnosno da se silos ne ustupa drugom licu za skladištenje, koje u toku 12 meseci, neprekidno ili sa prekidima, traje duže od 183 dana.