Član 5. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima ("Sl. glasnik RS", br. 44/2008 - prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 - dr. zakon, 23/2018, 95/2018 - dr. zakon, 86/2019 - dr. zakon, 157/2020 - dr. zakon, 123/2021 - dr. zakon, 19/2025 - dr. zakon i 39/2025) propisano je, između ostalog, da se koeficijent iz člana 4. Uredbe, koji je uvećan za koeficijent utvrđen za zvanje i zanimanje iz stava 1. tog člana, može uvećati zaposlenom koji radi na poslovima inspekcijskog terenskog nadzora u neposrednom kontaktu sa subjektima nadzora - najviše do 20%.

Članom 7. Zakona o inspekcijskom nadzoru ("Sl. glasnik RS", br. 36/2015, 44/2018 - dr. zakon i 95/2018) predviđeno je da inspekcijski nadzor, prema obliku, može biti terenski i kancelarijski. Terenski inspekcijski nadzor vrši se izvan službenih prostorija inspekcije, na licu mesta i sastoji se od neposrednog uvida u zemljište, objekte, postrojenja, uređaje, prostorije, vozila i druga namenska prevozna sredstva, predmete, robu i druge predmete, akte i dokumentaciju nadziranog subjekta. Kancelarijski inspekcijski nadzor vrši se u službenim prostorijama inspekcije, uvidom u akte, podatke i dokumentaciju nadziranog subjekta.

Imajući sve navedeno u vidu, smatramo da za uvećanje koeficijenta iz člana 5. stav 2. alineja 6 Uredbe moraju kumulativno biti ispunjeni uslovi da se radi o inspekcijskom terenskom nadzoru i neposrednom konktaktu sa subjektima nadzora, tako da zaposleni na poslovima inspekcijskog kancelarijskog nadzora ne bi mogli da ostvare pravo na procentualno uvećanje obračunatog koeficijenta po članu 4. i 5. Uredbe.

Članom 92. stav 2. i 4. Zakona o javnim nabavkama propisano je da ako procenjena vrednost javne nabavke ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, naručilac nije dužan da imenuje komisiju za javnu nabavku, u kom slučaju postupak javne nabavke sprovodi lice koje naručilac imenuje. Ovo lice ne mora biti službenik za javne nabavke.

Preko vrednosti postupka od 3.000.000 dinara naručilac mora da imenuje komisiju za javnu nabavku, gde jedan član obavezno mora da bude službenik za javne nabavke, pod uslovima opisanim u članu 92. stav 4. Zakona.

U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude službenik za javne nabavke sa stečenim visokim obrazovanjem na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova ili master akademskim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Diplomirani pravnik može da bude deo komisije, ali ne može da zameni službenika za javne nabavke.

Imajući u vidu navedeno, smatramo da ukoliko se naručilac opredeli da ipak imenuje Komisiju i za postupak u kome procenjena vrednost ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, dužan je da poštuje uslove propisane članom 92. stav 4. Zakona i imenuje člana koji je službenik za javne nabavke.

Na osnovu primera iz prakse u postupanju drugostepenog organa u vezi troškova postupka, ističemo da drugostepeni organ smatra da nije propisana obaveza stranke da obračun naknade troškova dostavi upravnom organu, da je organ dužan da ceni nužnost i opravdanost opredeljenih troškova zastupanja, a ne okolnost da li su isti isplaćeni punomoćniku ili ne, da o o osnovanosti zahteva za naknadu troškova žalbenog postupka organ odlučuje zavisno od uspeha stranke u postupku i sve to iz razloga što je odnos advokata i klijenta koga zastupa obligacioni odnos i momenat isplate je stvar dogovora advokata i klijenta. Iako je Zakonom o advokaturi propisano da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje, istim nije propisan rok u kojem se od stranke zahteva da plati advokatske nagrade i naknade, a odredbom člana 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata je propisano da se nagrada i naknada troškova mogu plaćati unapred ili nakon izvršene radnje i nastalih troškova. Na osnovu navedenog smatramo da za odobravanje troškova postupka nije potrebno da bude dokumentovano da je izvršen obračun troškova od strane advokata, kao ni da postoji dokaz o uplati troškova.

Prilikom donošenja odluke o troškovima postupka za koje je podnet zahtev (podnetim zahtevom se smatra i troškovnik naveden na kraju žalbe ili podneska), treba naročito imati u vidu član 85. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je, između ostalog, navedeno da : -Kad je prvostepeni postupak pokrenut zahtevom stranke, ona snosi troškove postupka(stav 3); -Ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac. Ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu (stav 6); -Lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom (stav 7). U vezi navedenog stava 7. člana 85. Zakona o opštem upravnom postupku, prilikom odlučivanja o troškovima postupka treba obratiti pažnju na propisane obaveze prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje (npr. skladu sa članom 33, 33b, 33v, 33g Zakona o porezima na imovinu; u skladu sa članom 137. i 138. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i dr.). To znači da ukoliko se tek u žalbi prijavljuju podaci i promene od značaja za oporezivanje iz kojih razloga se žalba u prvostepenom postupku usvaja, a postoji propisana obaveza prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje, treba smatrati da su troškovi sastavljanja žalbe prouzrokovani krivicom obveznika, iz kojih razloga obveznik snosi troškove postupka. Pored navedenog ističemo da se na poreski postupak kao specifičan upravni postupak primenjuju odredbe Tarifnih brojeva 37. – 41. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a u vezi sa Tarifnim brojem 13. predmetne Tarife koja propisuje da advokatima pripada nagrada prema vrednosti spora za podneske u procenjivim stvarima. Vrednost spora i iznos nagrade u Tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara. Znači, ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa Tarifnim brojem 37. Tarife. Prema stavu 1 Tarifnog broja 37: „Za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podnesaka u pismenom ili elektronskom obliku, kojima se pokreće upravni postupak i to u procenjivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade, u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz Tarifnog broja 13.“

Prema stavu 1. Tarifnog broja 40: „Za sastavljanje pravnih lekova, redovnih i vanrednih, kao i za sastavljanje odgovora na iste, advokatu pripada nagrada uvećana za 100% od nagrade propisane za podneske kojima se pokreće postupak iz Tarifnog broja 37 i 38.” 2. U vezi pitanja na čiji račun se uplaćuju troškovi ističemo da pravo na nadoknadu neophodnih i opravdanih troškova zastupanja i drugih troškova u upravnom postupku ima stranka, tako da se rešenje u vezi troškova donosi obvezniku, a ne zastupniku (iako se dešava da advokat u svoje ime podnese zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, sa zahtevom da se troškovi isplate na njegov račun). Izuzetno, isplata odobrenih troškova zastupanja se može vršiti na račun punomoćnika samo ako priloži specijalno, overeno punomoćje za tu svrhu (generalno punomoćje o zastupanju nije dovoljno). I u tom slučaju rešenje glasi na ime obveznika, samo se u delu koji se odnosi na podatke o računu na koji se vrši plaćanje troškova navode podaci advokata sa specijalnim punomoćjem.

Članom 81. stav 1. Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, br. 14/22 i 35/24) propisano je da prigovor mora da bude razumljiv i da sadrži sve ono što je potrebno da bi po njemu moglo da se postupi, a naročito:

1. označenje da se prigovor podnosi izbornoj komisiji;

2. ime, prezime, JMBG, mesto i adresu prebivališta, broj telefona i adresu za prijem elektronske pošte podnosioca prigovora ako je podnosilac prigovora fizičko lice;

3. naziv i sedište podnosioca prigovora i ime, prezime, JMBG, mesto i adresu prebivališta, broj telefona i adresu za prijem elektronske pošte lica koje je ovlašćeno da zastupa podnosioca prigovora ako je podnosilac prigovora pravno lice;

4. naziv proglašene izborne liste, naziv podnosioca proglašene izborne liste i ime, prezime, JMBG, mesto i adresu prebivališta, broj telefona i adresu za prijem elektronske pošte lica koje je ovlašćeno da zastupa podnosioca proglašene izborne liste ako prigovor podnosi podnosilac proglašene izborne liste;

5. potpis podnosioca prigovora;

6. predmet prigovora, a naročito tačan naziv odluke uz označenje donosioca, datuma donošenja i broja pod kojim je zavedena odluka ako se prigovorom osporava odluka, odnosno tačan opis radnje uz naznačenje ko je i kada tu radnju preduzeo ako se prigovorom osporava radnja u izbornom postupku;

7. činjenice na kojima se zasniva prigovor;

8. dokaze.

Članom 81. stav 2. istog zakona propisano je da ako je prigovor nerazumljiv ili nepotpun, izborna komisija donosi rešenje kojim ga odbacuje.

Članom 8. stav 2. Zakona o lokalnim izborima propisano je da se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak shodno primenjuju na odlučivanje o prigovoru.

U kontekstu Vašeg pitanja, treba konstatovati:

1. da je članom 83. stav 2. Zakona o lokalnim izborima propisano da je izborna komisija dužna da rešenje o prigovoru donese i objavi u roku od 72 časa od prijema prigovora;

2. da je članom 59. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje, 2/23 – US) propisano:

• da je podnesak neuredan ako ima nedostatke koji organ sprečavaju da postupa po njemu, ako nije razumljiv ili ako nije potpun;

• da u tom slučaju organ u roku od osam dana od prijema podneska obaveštava podnosioca na koji način da uredi podnesak i to u roku koji ne može biti kraći od osam dana, uz upozorenje na pravne posledice ako ne uredi podnesak u roku;

• da ako podnesak ne bude uređen u roku, organ rešenjem odbacuje podnesak;

• da ako podnesak bude uređen u roku, smatra se da je od početka bio uredan, ako zakonom nije drukčije predviđeno.

Imajući u vidu da pojam shodne primene propisa koji uređuje jednu pravnu situaciju na drugu pravnu situaciju podrazumeva primenu propisa u meri i na način koji odgovara prirodi druge pravne situacije, te ako uzmemo u obzir velike razlike između dužine roka u kojem opštinska/gradska izborna komisija treba da odluči i objavi rešenje po prigovoru i dužine rokova za postupanje sa neurednim podneskom u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, smatramo da se u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje da li postupku po prigovorima u smislu Zakona o lokalnim izborima ima shodne primene odredbe člana 59. Zakona o opštem upravnom postupku, već isključivo pitanje u kojoj meri i na koji način se član 59. Zakona o opštem upravnom postupku primenjuje u izbornim sporovima.

U prilog navedenom, ukazujemo na sledeće:

1. članom 157. stav 2. Zakona o izboru narodnih poslanika („Službeni glasnik RS“, broj 14/22) propisano je da u postupku zaštite izbornog prava prilikom izbora narodnih poslanika Upravni sud donosi odluku po žalbi u roku od 72 časa od prijema žalbe sa spisima;

2. članom 159. stav 2. istog zakona propisano je da se odredbe zakona kojim se uređuje upravni spor shodno primenjuju na odlučivanje o žalbi na rešenje Republičke izborne komisije kojim je odlučeno o prigovoru;

3. članom 25. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je:

• ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvaće tužioca da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukazaće mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda;

• ako tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi koji sprečavaju rad suda, sudija pojedinac iz stava 1. ovog člana rešenjem će odbaciti tužbu kao neurednu, ako ne nađe da je osporeni upravni akt ništav;

• Upravni sud je u svojoj praksi prilikom rešavanja po žalbama na odluke Republičke izborne komisije po prigovorima shodno primenjivao član 25. Zakona o upravnim sporovima i podnosiocima nepotpunih žalbi nalagao otklanjanje nedostataka žalbe, ostavljajući izuzetno kratke rokove za postupanje podnosioca žalbe po tom nalogu.

U skladu sa svim navedenim, smatramo da u postupku odlučivanja po prigovoru, opštinska/gradska izborna komisija ne može da primeni član 81. stav 2. Zakona o lokalnim izborima, odnosno da nerazumljiv ili nepotpun prigovor odbaci pre nego što je njegovom podnosiocu naložila otklanjanje uočenih nedostataka prigovora.

Pre svega je važno objasniti postupanje organa javne vlasti u odnosu na odredbe člana 6. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 94/2024).

Član 6. utvrđuje da se mišljenje pribavlja od ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, odnosno, Ministarstva zaštite životne sredine, bez obzira na to da li je ministarstvo nadležno za vođenje postupka procene uticaja ili ne. Dakle, organ jedinice lokalne samouprave nije nadležan da izradi i nosiocu projekta izda mišljenje iz člana 6. zakona, već je za to nadležno isključivo ministarstvo. Obaveza organa jedinice lokalne samouprave je da se za mišljenje obrati Ministarstvu zaštite životne sredine i to u postupku izdavanja lokacijskih uslova (može i u postupku izdavanja informacije o lokaciji). Propisi iz oblasti planiranja i izgradnje dodatno upućuju na to da se mišljenje pribavlja kroz postupak objedinjene procedure. Imajući u vidu prethodno navedeno postupak pribavljanja mišljenja pokreće organa jedinice lokalne samouprave koji je nadležan za izdavanje lokacijskih uslova, a ne organ nadležan za zaštitu životne sredine. Zahtev za mišljenjem može podneti i nosilac projekta, odnosno, investitor.

O primeni člana 6. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu već je bilo reči te se obrazloženje koje smo već pripremili može u potpunosti primeniti i na ovaj slučaj.

Sada ćemo obratiti pažnju na pitanje koji to projekti mogu biti predmet procene uticaja na životnu sredinu. U skladu sa čl. 4. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu predmet procene uticaja su projekti i aktivnosti koji:

• mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja i koji su utvrđeni u skladu sa članom 5. stav 1. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu;
• projekti koji sami ili zajedno sa drugim izvedenim, odobrenim ili planiranim projektima, mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja;
• projekti koji sami ili zajedno sa drugim projektima, radovima ili aktivnostima, mogu da imaju značajan uticaj na očuvanje i celovitost područja ekološke mreže u skladu sa ovim zakonom i propisima kojima se uređuje zaštita prirode;
• su i strateški energetski projekti koji su određeni kao strateški saglasno propisima kojima se uređuje oblast energetike;
• Projekti navedeni u tačkama 1-4. mogu da budu predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba u skladu sa propisima kojima se uređuje planiranje i izgradnja, zaštita prirode i životne sredine i drugim propisima Republike Srbije.

Važno je obratiti pažnju da odredbe člana 4. upućuju na član 5. ali i na karakteristike projekata i aktivnosti, njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja.

Član 5. preciznije utvrđuje projekte za koje se vrši procena uticaja. Ovim članom je utvrđeno da će Vlada propisati:

• listu projekata za koje je obavezna procena uticaja;
• listu projekata za koje postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja.

Uredbom koju bi Vlada trebalo da usvoji u skladom sa članom 5. Zakona o proceni uticaja utvrđuju se projekti i kriterijumi za odlučivanje o potrebi procene uticaja za projekte iz stava 1. tačka 2) ovog člana koji se odnose naročito na veličinu i karakteristike projekta, osetljivost životne sredine u mestu izvođenja projekta i vrstu i osobine mogućih uticaja.

Dakle, Zakon o proceni uticaja prepoznaje dve vrste projekata, one za koje je procena uticaja obavezna i one za koje postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja. Situacija u kojoj bi nosilac projekta koji se nalazi na listi projekata iz člana 5, st. 1, tačka 2. bio oslobođen obaveze da podnese zahtev za odlučivanje o potrebi procene uticaja na životnu sredinu predstavljala bi kršenje zakona. Nosilac projekata koji bi pristupio izgradnji, izvođenju projekta ili puštanju u rad projekta a bez prethodne odluke nadležnog organa kojom se utvrđuje da li je ili nije potrebna procena uticaja počinio bi privredni prestup.

Kako Vlada nije donela Uredbu iz člana 5. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu to se, u skladu sa članom 60. ovog zakona, do donošenja uredbe, primenjuju propisi doneti na osnovu Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", br. 135/04 i 36/09) ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

U tom smislu, a u skladu sa gore navedenim odredbama važećeg Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, za projekte koji se nalaze na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008) postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja, odnosno, sprovodi se postupak odlučivanje o potrebi procene uticaja.

Konačnu procenu da li se u konkretnom slučaju radi o projektu koji se nalazi na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu trebalo bi da donese nadležni organ jedinice lokalne samouprave. Ono što iz priloga koji su dostavljeni uz pitanje saznajemo jeste da se radi o objektu koji prema Pravilniku o klasifikaciji objekta (,,Sl. glasnik RS“, br.22/15), nosi oznaku 221300, u koje spadaju relejni sistemi, radio i televizijske ili kablovske mreže, relejni tornjevi, telekomunikacioni stubovi. Imajući to u vidu ovaj objekat bi mogao da spada pod objekte na Listi II pod tačkom 12. Infrastrukturni sistemi 12) telekomunikacioni predajnici i radiorelejni sistemi.

Iz priložene tehničke dokumentacije ne mogu se pouzdano utvrditi karakteristike ovog objekta jer dokumentacija ne sadrži podatke o efektivnoj izračenoj snazi, već samo da je potreban priključak na električnu energiju od 22kW, čime bi se teško postiglo zračenje od 250W.

U svakom slučaju, ukoliko se predmetni projekat nalazi na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu, potrebno je sprovesti postupak odlučivanja o potrebi o potrebi procene uticaja na životnu sredinu.